Церcка битка – ремек дело ратне вештине

Пренето са линка (ВасељенскаТВ)

Церска битка (Фото: Магацин)

Како је све почело? На прелазу из 19. у 20. век друштвено-економски развој света прати монополистичка фаза капитализма, који поприма империјални облик. У то време већ је свет подељен територијално, не само на интересне сфере него и на колонијалне поседе. Велика Британија и Француска су раније него Немачка, Италија и Јапан ушле у виши развојни степен капиталистичких друштвених односа.

Ратовима отимају велика светска пространства из којих црпе огромна богатства. Остале капиталистичке земље незадовољне својим положајем, предвођене милитаристичком Немачком, боре се за нови „животни простор“ (Лебенсраум). На бази политичко-економских интереса формира се трипартитни савез, познатији као Тројни савез. При борби за нове територије и интересне сфере своје аспирације на Балкану имају две суперсиле: Аустро–Угарска и Русија. Свеопшта испреплетеност циљева и интереса империјалистичких апетита формираће два блока држава и довести до Првог светског рата. Са једне стране су државе у чији блок улазе: Немачка, Аустро–Угарска и Италија, а са друге стране формира се Антанта, у чији савез, осим Велике Британије, улази Француска и Русија. У каснијем развоју догађаја у рату ће учествовати укупно 36 држава ангажујући у ратним дејствима сав расположиви материјални и људски потенцијал са укупно 73.515.000 војника. Губици у живој сили износили су преко 10.000.000 људи и преко 20.000.000 рањених.

Непосредан повод за рат је атентат на престолонаследника Аустро–Угарске надвојводу Фрању Фердинанда и његову супругу 28. 06. 1914. године у Сарајеву. Потакнута од Немачке, Аустро–Угарска је проценила да лако може поразити Краљевину Србију и тиме остварити своје политичке и војне циљеве, будући да су војни планери имали у виду исцрпљеност српске војске и народа у два балканска рата (1912. и 1913. године). Гроф Тисо је изјавио да је Србија потпуно исцрпљена у минулим ратовима, да су јој опрема и наоружање бедни, да не може мобилисати више од 100.000 војника.

„Са Русијом, ми ћемо према ратној срећи имати успеха и неуспеха, али у Србији се морамо показати као снажна патрола у пијаној механи.“ Ултиматум који је Србији послала Аустро–Угарска био је по природи такав да га није могла прихватити ниједна суверена држава, иако је српска дипломатија на наговор Русије ишла крајње флексибилно, дозвољавајући и арбиртражу Међународног суда, с циљем да се избегне рат.Прекинувши дипломатске односе са Србијом 25. 07. 1914, Аустро–Угарска је објавила рат Србији 28. 07. 1914.

Настојећи да свом старом „кајзеру“ Фрањи Јосипу II за рођендан (18. аугуста) поклони прву војничку победу над савезницима, начелник аустроугарског Генералштаба Конрад фон Херцендорф и Оскар фон Поћорек, командант Балканске војске, наредили су 5. и 6. армији да 12. августа нападну Србију и да овладају линијом Ваљево – Ужице и тиме створе полазну основу за „војничку шетњу до Ниша„.

Аустро–Угарска је своје агресивне аспирације према Србији испољила знатно раније. Свој војни стратегијски документ (почетни операциони план) против Србије урадила је још 1907. године, припремајући се за анексију Босне и Херцеговине 1908. год., очекујући војничку реакцију Краљевине Србије и Русије. Актом анексије Аустро–Угарска је прекршила одлуке Берлинског конгреса из 1878. године. У том смислу формирала је Балканску војску за рат против Србије, коју је концепцијски предвиђала да употреби у две варијанте: прва – уколико се рат на Балкану ограничи само на тај простор, било је предвиђено за употребу 20 пешадијских дивизија и 13 тзв. „ландштурмских“ бригада (јуришних), које би изводиле офанзивна дејства, и друга варијанта – уколико би се истовремено ангажовала Русија на страни Србије, била су предвиђена дефанзивна дејства, при чему би се ангажовало осам пешадијских дивизија и седам „ландштурмских“ бригада, са основном замисли – спречавања продора српске и црногорске војске на тадашњу територију Аустро–Угарске.

Основна идеја српског Почетног операцијског плана била је: концентрисати се на упорну, еластичну одбрану док се не „разбистри“ политичка и војна ситуација, а потом дејствовати према наметнутој ситуацији. Очекујући да ће главне аустроугарске снаге ударити доњим током Саве и Дунава – моравским правцем, према Нишу, стратегијски развој српске војске је изгледао овако: л. армија (четири пешадијске и једна коњичка дивизија, са ојачаном Дунавском дивизијом II позива) на простору: Свилајнац, Топола, Рача под командомђенерала Петра Бојовића; – 2. армија (четири пешадијске дивизије, ојачана Дунавском дивизијом I позива) на правцу Аранђеловац – Лазаревац – Београд, под командом ђернерала Степе Степановића; – 3. армија (две пешадијске дивизије, три прекобројна пука I позива и два пука III позива, са Обреновачким, Шабачким, Лозничким и Љубовијским одредом) у троуглу Дрине и Саве, под командом Павла Јуришића Штурма; – Ужичка војска (Шумадијска дивизија II позива, Ужичка бригада и Лимски одред) на просатору: Рогачица, Бајина Башта, Мокра Гора, Прибој, Ужице, под командом ђенерала Милоша Божановића.

Будући да је Црна Гора објавила рат Аустро–Угарској као најближи савезник Србији и ушла у рат, распоред црногорске војске на концентрацијској просторији извршен је на следећи начин: – Ловћенски одред (око 8.000 војника и 26 топова)дивизијара Митра Мартиновића на простору Ловћен – Суторман; – Херцеговачки одред (око 15.000 људи и 20 топова) под командом серадара Јанка Вукотића, начелника Врховне команде, на простору Крстац, Грахово Трубјела; – Санџачки одред (око 6.000 људи и шест топова) под командом бригадира Луке Гојнића у ширем реону Пљеваља – Старосрбијански одред (око 6. 000 људи и 12 топова) бригадираРадомира Вешовића распоређен је на границу према Албанији.

Врховни командант српске војске био је регент Александар Карађорђевић, начелник Штаба Врховне команде војвода Радомир Путник, а његов помоћник ђенерал Живојин Мишић.

Победа је била неминовна

Пратећи пажљиво развој оперативне ситуације (12. 08), српска Врховна команда је постепено и опрезно померала главнину снага према северозападу чим је дошла до сазнања да главни правац удара неће бити са севера, него преко Дрине. У том смислу војвода Радомир Путник наређује 3. армији да ангажовањем свих расположивих снага упорном одбраном што дуже задржи непријатеља, развуче његове снаге по цијелој дужини фронта, да се 2. армија ротира на правац Обреновац – Шабац, а 1. армија на простор Аранђеловац – Лазаревац, с тим што се делови 1. армије стављају у стратегијску резерву Врховне команде.

У исто време задатак Ужичке војске је прелазак на офанзивна дејства према Вишеграду ради везивања што јачих непријатељских снага на том правцу. Налазећи се у функцији одсудне одбране са 3. армијом,Врховна команда српске војске је са снагама 2. армије извршила марш – маневар преко села Коцељева према Текеришу, где је дошло до одсудне битке између српске војске – „Церске ударне групе“ (1, 2. и 6. прекобројног пука) и 8. аустроугарског корпуса.

Церска битка траје од 12. 08. до 24. 08. 1914 на линији: Шабац – Текериш – Крупањ са ширином фронта од 50 километара. Аустроугарска војска у свом саставу има преко 200.000 људи, добро увежбаних, опремљених, уз садејство модерне артиљерије и одличне логистике, а српска војска, која све то нема, ангажује 180.000 војника, али има невиђен морал.

Однос између зараћених војски најбоље описује капетан српске војске Милутин Николић следећим речима: „Требало је одмах прећи у напад, или побећи из пакла. У овој пакленој ватри војници 2. батаљона вођени својим официрима полетеше према непријатељу… Разви се ужасна пушчана и митраљеска ватра. Није се знала ни непријатељска снага ни распоред. Он (непријатељ) је био у још већој забуни, јер је нападнут с бока и леђа и још изненађен на спавању. . . Наши војници буквално улетеше у његове ровове. Врило је као у паклу. Викало се на сав глас, пуцало на све стране, а војници падали као покошено снопље. Непријатељ није попуштао, а наши су налетали као помамни.“

Двадесет четвртог августа 1914. године, на подручју Краљевине Србије нема више ниједног непријатељског војника.

Егон Ервин Киш, аустроугарски новинар, говорћи о поразу аустроугарске војске у бици на Церу, известиће своју редакцију следећим текстом: „Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству. Једна потучена војска, не једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници. Возари су шибали своје коње, артиљерци су боли своје мамузама, официри и војници гурали су се и пробијали између читавих колона коморе или газили кроз ровове поред пута у групама у којима су били заступљени сви родови војске… Општа депресија изражавала се јавним негодовањем против вођа: потпуно неспособни стари магарци су наши генерали. Ко има протекцију, поверава му се судбина стотину хиљада људи. Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу… „

У бици на Церу избачено је из строја 25.000 припадника аустроугарске војске, а заробљено је око 5.000 непријатељских војника, 50 топова и велике количине осталог ратног материјала. Из војничког строја српске војске избачено је 259 официра и 16.045 војника и подофицира. Битка на Церу, познатија у уџбеницима војне историје, стратегије и тактике као Церска битка, по начину вођења и исходу представља ремек-дело ратне вештине (као прелаз из стратегијске одбране у контранапад). Она се и дан-данас проучава на најпознатијим војним академијама (Вест Поинту). Церска битка је прва победа савезника у 1. светском рату и почетак краја Хабсбуршке монархије.

Врховна команда српске војске мајсторски је руководила ову сложену операцијом, њене одлуке су биле смеле, ризичне, али добро прорачунате и у сваком погледу надмашиле су војничко знање генералштабних официра аустроугарске војске. Посебну улогу у бици на Церу одиграла је 2. армија, као најснажнија оперативна група, и њен командант, ђенерал (унапређен у чин војводе) Степа Степановић. Упућивање, у одсудном тренутку битке, једног пука да овлада самим гребеном Цера, има пресудну улогу за сам исход битке. Масовни хероизам и саможртвовање које је у Церској бици испољила српска војска бранећи своју отаџбину и свој народ од агресије, служило је и служиће на част и понос покољењима.

Уместо посвете палим српским јунацима у 1. светском рату, библијском страдању једног народа који кроз четири године пролази голготу, терор, геноцид, робовање и избеглиштво, подсетићемо се (не без разлога) на телеграм немачког кајзера Виљема II врховном команданту бугарске армије краљу Фердинанду Кобургу после њене капитулације, 28. септембра 1918. године: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. Срамота!“ Боље признање ни сами не бисмо могли написати.

• 

2013-08-12: На данашњи дан почела је Церска битка 1914.

Церска битка, прва савезничка победа у Првом светском рату над Централним силама (Аустроугарска и немачко царство), вођена је од 12. до 24. августа 1914. године, а у историографији се помиње и као Јадарска битка, јер су се главне војне операције одвијале у сливу реке Јадар.

По начину вођења и исходу, Церска битка представља ремек-дело ратне вештине, а као изузетан пример преласка из стратегијске одбране у контранапад, она се и данас проучава на најпознатијим војним академијама, укључујући и амерички Вест Поинт.

Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави, који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа, храбро одолевали надирању знатно бројнијих и јачих аустроугарских трупа.

Знајући да Аустроугарска припрема велику летњу офанзиву на Србију, српска Врховна команда припремала се за тактичко-оперативна дејства и контраофанзиву. Процењујући да ће главнина аустроугарских снага ударити са севера и долином Мораве, док ће помоћне снаге надирати са запада од Дрине, Команда је своје снаге распоредила на следећи начин: Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, налазила се на простору Гроцке, Смедеревске Паланке, Раче и Тополе. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, налазила се у рејону Обреновца, Лазаревца и Аранђеловца. Трећа армија, под командом генерала Павла Јуришића, штитила је северну и северозападну границу од ушћа Колубаре до Љубовије, док се Ужичка војска, под командом генерала Милоша Божановића, налазила у рејону Ужица, како би контролисала правце који од Вишеграда и Бајине Баште воде долином Западне Мораве.

Насупрот њима, Пета армија Аустроугарске, под командом генерала Франка, налазила се на простору Бијељина, Зворник, Прибој, Брчко. Шеста армија, под командом генерала Поћорека, била је груписана у рејону Власеница, Рогатица, Калиновик, Сарајево, док се Друга армија, под командом Бем-Ермолија, налазила у Срему и Банату. Аустроугарска команда главнину снага концентрисала је на Дрини, одлучујући се за северозападни стратегијски правац што је донекле изненадило српску Врховну команду.

Уочавајући стратешку важност планине Цер, а према тренутном распореду снага, командант Друге армије Степа Степановић израдио је план дејства Друге армије по главном стратешком правцу, као и план садејштва Треће армије и делова Прве армије (Моравске 2 и Тимочке 1. дивизије).

Битка
Борбе су почеле у зору прелазом аустроугарске армије код села Батара и Самуровића аде, са циљем даљег продирања у Србију, док је Друга армија форсирала реку Саву и заузела Шабац.

До првог великог окршаја на планини Цер дошло је у ноћи између 15. и 16. августа код Текериша, а потом су борбе вођене све до 20. августа на фронту ширине 50 километара и правцу Шабац-Текериш-Крупањ.

Аустроугарске снаге, које је предводио командант балканске војске Оскар фон Поћорек, имале су више од 200.000 људи, добро наоружаних и опремљених, који су дејствовали уз одличну логистику и садејство модерне артиљерије. Војска Краљевине Србије, чији је врховни командант био регент Александар Карађорђевић, имала је 180. 000 војника и невиђен морал.

Победи Срба, поред тога, допринела је исправна стратегија врховне команде, али и искуства у модерном ратовању која су стекли у Балкански ратовима. Аустроугарске снаге натеране су на повлачење у ноћи између 19. и 20. августа, које се наставило и наредног дана.

Истеривањем непријатеља до Дрине и завршним операцијама, од 21. до 28. августа 1914. године, када је ослобођен Шабац, окончане су такозване церске операције.

Војници на Церу
У тешким борбама Аустроугарска је имала око 25.000 погинулих и рањених и више од 4. 500 заробљених официра и војника. На српској страни из строја је избачено 16.045 подофицира и војника и 259 официра, од тога је било 2.107 погинулих и 250 заробљених.

У извештају о поразу аустроугарске војске, аустријски новинар Ервин Киш је написао: “Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству. Једна потучена војска, не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници (…) Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу”.

Пресудну улогу одиграла је Друга армија, као најзначајнија оперативна група и њен командант ђенерал Степа Степановић, који је израдио план оперативних дејстава и у кључном тренутку упутио један пук да овлада гребеном Цер, што је одлучило исход битке.Због изузетних заслуга у руковођењу и командовању у Церској бици, командант Друге српске армије Степа Степановић унапређен је у чин војводе. Та прва победа савезника у Првом светском рату афирмисала је команданта Степу, што је битно ојачало и морал савезничке војске.

Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, 21-24. августа 1914 године, окончана је тзв. церска операција.

Вест да је српска војска до ногу потукла аустроугарске трупе изненадила је светску јавност, која није очекивала да се једна мала држава, исцрпљена Балканским ратовима у претходне две године, може војнички одупрети великој сили.

Преузето са линка. 

2013-08-18: Церски марш 2013.

Прослеђујемо јавни позив Удружења грађана "Церски марш"

Браћо и сестре,

ове године, на дан када је српска војска кренула у одлучни јуриш против аутро-угарске окупационе силе на планини Цер, и извојевала прву побду савезника у Великом рату, организујемо ЧЕТВРТИ ЦЕРСКИ МАРШ. НЕДЕЉА 18. августа, окупљамо се испред Саборног храма Св. Апостола Петра и Павла у Шапцу, око 6 сати 45 минута свештенство Епархије шабачке одржаће молитву за учеснике марша. У 8 сати колона ће кренути на 32 километра дугачак марш ка Текеришу, где се налази споменик јунацима Церске битке, онима чија дела су обележила нашу прошлост, оно што јесмо и одредили пут којим ћемо и у будућности ићи. Као и претходне три године дужи одмори су у поцерским селима Варна и Волујац. Дуж целог пута обезбеђено је освежење за све учеснике и посна храна , а целим путем колону прати више аутомобила, служба обезбеђења и полиција. У сваком селу налазе се пунктови са водом које, већ традиционално, организују српски домаћини из Поцерине. За све учеснике марша обезбеђене су мајце, храна на Текеришу као и превоз од Цера до Шапца по окончаном маршу. Позивамо Вас, браћо и сестре, да и ове године покажемо своје поштовање ка делима наших славних предака и веру у будућност Србије. МОЛИМО ВАС ДА СЕ ПРИЈАВИТЕ ЗА УЧЕШЋЕ најкасније до 10. АВГУСТА на телефоне: моб. 065-437-4921, фиксни 015-351-145 или на ФБ профил. https://www.facebook.com/cerskimars

Напомене: 

• Правни назив удружења "УДРУЖЕЊЕ ГРАЂАНА ЦЕРСКИ МАРШ"
• Матични број: 28118201
• Заступник Удружења: Божидар Катић
• Адреса: Господар Јевремова13, Шабац 

2013-07-28: Годишњица почетка Првог светског рата

Краљевина Србија ратовала је против Аустроугарске и других Централних сила од 28. јула 1914. када јој је аустроугарска влада објавила рат па све до капитулације Аустроугарске 3. новембра 1918. године. Прве године рата Србија је потукла аустроугарску Балканску војску. Наредне године њена војска суочила се са Тројном инвазијом. Не желећи да се преда српска војска се повукла преко Албаније. Евакуисана је на Крф где се одморила, наоружала и реорганизовала. Одатле је пребачена на Солунски фронт где је већ 1916. године забележила успехе. После дугог затишја борбе за пробијање фронта почеле су септембра 1918. године. Српске и друге савезничке снаге пробиле су фронт и убрзо је Бугарска принуђена на предају. Српска војска незадрживо је напредовала и 1. новембра 1918. ослобођен је Београд. Захваљујући српским војним победама и дипломатији створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: током рата изгубила је, процењује се, између 1.100.000 и 1.300.000 становника што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације.^[1][2]

Сарајевски атентат

За више информација погледајте чланак Сарајевски атентат

Гаврило Принцип

Франц Фердинанд

На Видовдан 28. јуна 1914. године у Сарајеву је убијен аустроугарски надвојвода (ерцхерцог) Франц Фердинанд. Најпре је на престолонаследника омладинац Недељко Чабриновић бацио бомбу, али се она одбила и експлодирала иза аутомобила. Непун сат касније након првог покушаја атентата и после званичне посете општини, на Фрању Фердинанда је гимназијалац Гаврило Принцип испалио два хица из револвера и усмртио њега и његову супругу Софију војвоткињу Хоенберг. Оба атентатора су одмах била ухваћена. ^[3][4]

Следећих дана полиција је ухапсила још тројицу њих: Трифка Грабежа, Васу Чубриловића и Цветка Поповића. Мухамед Мехмедбашић успео је да побегне и да се пребаци у Црну Гору. Оптужница је подигнута против 25 лица. Сви ухапшени били су аустроугарски држављани. По националности највећи број њих били су Срби али је било и Хрвата. Истрага је утврдила да је тројицу атентатора одредио Данило Илић али и да су остала тројица, међу њима и Гаврило Принцип, дошли недавно из Београда где су одлучили да убију надвојводу. Тамо су се повезали са избеглицом из Босне Миланом Цигановићем а преко њега са четничким војводом и мајором српске војске Војиславом Танкосићем. Од њих су добили оружје и уз њихову помоћ су се пребацили преко границе. Међутим Принцип, Чабриновић и Грабеж су одлучно тврдили и у истрази и пред судом да су потпуно самостално и из националних и патриотских уверења дошли на мисао да убију надвојводу.^{[5]:стр.10}

Аустроугарски истражни органи су покушавали да повежу атентаторе са српском владом. Министарство спољних послова у Бечу послало је свог званичника Фридриха фон Визнера у Сарајево да прикупи све компромитујуће чињенице које повезују атентат и српску владу али је фон Визнер 13. јула 1914. могао да телеграфише једино то да национални покрет у Босни и Херцеговини подржавају неке организације из Србије које српска влада толерише али да „ништа не доказује учешће српске владе у атентату, у његовој припреми, или у обезбеђивању оружја“, штавише да за тако нешто „нема места ни за сумње“ пошто постоје чак „индикације да је то искључено“.^{[6]:стр.172 [5]:10}

Реакција српске владе

Држање званичне Србије после првих вести о сарајевском атентату било је у складу са уобичајним реаговањима у тим приликама али и са извесном журбом да се суседној сили предочи како влада у Београду не само што жали већ и осуђује учињени злочин. Српски посланик у Бечу Јован М. Јовановић телеграфисао је у Београд у 19:16 часова; она је у 22:30 часова одговорила и наложила Јовановићу да изјави у име краљевске владе министру иностраних дела најдубље саучешће. Такође представници владе одмах су изјавили саучешће аустријском посланику у Београду. Како је Никола Пашић био због предизборне кампање у унутрашњости земље саучешће су изјавили министар правде и начелник министарства иностраних дела. Такође су биле прекинуте видовданске свечаности и наређена је дворска жалост.^[3] Српски посланик (амбасадор) је 30. јуна изјавио Бечу да ће српска влада судити свим атентаторима и саучесницима уколико се утврди да се налазе у Србији^[7]:6(1276).

Јулски ултиматум

За више информација погледајте чланак Јулски ултиматум

Лазар Пачу

Александар I Карађорђевић

Јован М. Јовановић Пижон се у Бечу узалуд трудио да оспори оптужбе против своје земље и да делује у правцу смиривања тензија. Када су 2. јула пренесена тела убијених, надвојводе и његове супруге, у Беч спуштена је у његовом стану застава на пола копља. Прве недеље јула ни по чему нису наговештавале оно што се спремало. Оба цара, њихови министри и други чиновници отишли су на одмор, немачка штампа је престала да напада Србију, једно време није било демонстрација у Аустроугарској. Убрзо се чуло да се барон Гизл враћа у Београд на своје место аустроугарског посланика па је ова вест примљена са олакшањем.

Ипак, све су ово биле варке политичких и војних врхова Аустрије и Немачке да би добили потребно време за припрему планова. Аустријски врх, плашећи се руске реакције на могућу војну интервенцију против Србије, тражио је из Берлина подршку за своје планове.^[8] Поред добијања потпуне подршке (укључујући и војну), после које је Аустроугарска одлучила да преда Србији представку за коју су били уверени да ће бити неприхватњива за њу, Беч је добио и доминантног савезника који се није презао да „саветује“ о пожељним корацима (поготово када би Беч показао било какве знаке оклевања).^[8] По добијању немачке подршке, 7. јула на министарском заседању у Бечу је договорено да се Србији пошаље представка тешко прихватљива за њу^{[6]:170-171 [9]:152}, а 14. јула у Бад Ишлу је одлучено да се пошаље ултиматум, а не обична представка.^[9]:152 Знајући да могу да изврше мобилизацију и концентрацију снага знатно пре Француза, а неупоредиво пре Руса, Немци су хтели да једним брзим продором кроз Белгију заобиђу француски одбрамбени механизам на граници са Немачком и за неколико недеља да баце Француску на колена а да потом прегрупишу војску и нанесу одлучујући пораз Русији.

Пре саме предаје ултимативне ноте и у Србији се претпостављало се да ће услови бити неприватљиви за њу и наговештавала се велика могућност за рат у случају одбијања захтева из представке.^[10]

Посланик Гизл је 23. јула (10. јула по ст. кал.) 1914. у 18 часова ултимативну представку предао заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је изричито тражен у року од 48 часова^[11], како се не би дало времена дипломатском решавању проблема. Тренутак предаје је био одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника из Русије, где је боравио у званичној посети, пошто се желело спречити француско-руско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији.^{[12]:8 [6]:175[13]}Текст ултиматума предат је осталим великим силама дан после, 24. јула^[14]:3-13,19 како би се скратило њихово време за реакцију.

Уз опширну оптужбу Србије, изложену око основне тезе да се идеја о атентату родила у Београду, да су оружје и муницију дали официри и чиновници чланови народне одбране и да су пребацивање у Босну извеле старешине српске пограничне службе, ултимативни захтев је изложен у десет тачака. Од владе Србије се тражило^[15]:

1. да забрани све публикације које пишу против Аустроугарске и својом општом тенденцију угрожавају њен територијални интегритет
2. да одмах распусти Народну одбрану и слична удружења и да спречи да оне наставе свој рад под другим именом и у другом виду
3. да из јавне сцене у Србији избаци све оно што представља пропаганду против Аустроугарске
4. да из службе уклони све официре и чиновнике који су одговорни за пропаганду против Аустроугарске
5. да прихвати сарадњу органа царско-краљевске владе у угушивању субверзивног покрета усмереног против територијалног интегритета Царства
6. да отвори истрагу против учесника у Сарајевском атентату и да прихвати да у овој истрази учествују органи Аустроугарске
7. да одмах ухапси Војислава Танкосића и Милана Цигановића
8. да спречи помагање недозвољене трговине оружја преко границе и да отпусти и строго казни припаднике пограничне службе који су помогли пребацивање атентатора
9. да објасни изјаве српских високих чиновника против монархије дате после 28. јуна
10. да обавештава царско-краљевску владу о испуњењу ових захтева.

Цео ултиматум је очевидно тежио да понизи Србију али да и суштински наруши њену самосталност и државност. Ово се нарочито односи на тачке пет и шест али и на тачку десет. Читајући 24. јула ултиматум Србији британски шеф дипломатије сер Едвард Греј је одмах рекао царско-краљевском амбасадору грофу Менсдорфу да је то најужаснији документ који је једна држава икад уручила некој другој држави и притом је указао на тачку пет која директно угрожава независност једне државе.^[14]:13 Чим је сазнао за садржај ове ноте руски амбасадор у Бечу је похитао да упозори грофа Берхтолда да је реч о захтевима које не може да прихвати једна уставна држава. Српска влада се састала дан по пријему представке по доласку г. Пашића из Ниша^[16] и могла је само да закључи да не остаје ништа друго него да се гине.^{[17]:11(1219)} Гледиште Србије према ултиматуму показује лично писмо регента Александра руском цару Николају II упућено 24. јула^{[17]:9-10(1217-18)}:

„... Захтеви у аустроугарској ноти понижавају сасвим излишно Србију и не слажу се са њеним достојанством независне државе... Ми смо вољни примити оне аустроугарске захтеве који су у складу с положајем независне државе а и оне које би нам саветовало Ваше Височанство да усвојимо. Све личности за које буде доказано да су умешане у атентат казнићемо строго ми сами. Извесни услови не могу се извршити без промене нашег законодавства, а за то потребно је време. Рок који нам је дат сувише је кратак... Племенита милосрдност коју је Ваше Царско Височанство често показивало према нама, улива нам велику наду да ће Ваше великодушно словенско срце још једном услишити наше молбе.“

Слично гледиште изнео је и Никола Пашић приликом сусрета са енглеским отправником послова. Увече 23. јула наређено је да се ухапсе Танкосић и Цигановић. Први је убрзо био ухапшен а други је побегао у унутрашњост Србије. Силе Антанте саветовале су Србији да попусти у највећој мери. Балканске владе биле су углавном уздржане. На питање из Београда црногорска влада је одговорила да не може дати никакав савет и мисли да се треба држати онога што саветују Русија и Француска.^{[тражи се извор од 03. 2011.]}

Српски одговор и објава рата

Никола Пашићс

Српски одговор је био готов тек после 17:30 часова 25. јула. Написали су га Никола Пашић и Стојан Протић. У сваком случају одговор је уручио лично председник владе Никола Пашић мало пре шест часова.^[18] Барон Гизл је приметио да одговор није задовољавајући а само што се Пашић вратио у министарство иностраних дела стигло је бароново писмо у коме је посланик навео да Србија није на одговарајући начин одговорила на захтеве царско-краљевске владе и да су односи између држава прекинути.^[19] Одмах потом, у 18:15 часова, барон Гизл и особље посланства напустили су Београд и отишли за Земун.^[18] Већ је био припремљен премештај државне архиве, надлештава, Пресбироа, Народне банке у Ниш.^[18] Истог дана је објављен манифест Владе Србије српском народу^[20] о тренутној ситуацији, а сутрадан, 26/13. јула је издат проглас о мобилизацији^[21]. Исти дан мобилизација је објављена у Аустро-угарској^[22][9]:156.

Сам одговор владе Србије ^текст био је крајње попустљив и достојанствен. Били су прихваћени сви захтеви осим онај у тачки шест^[23] али је и код те тачке понуђена арбитража суда у Хагу или комисије великих сила. Саопштен свету овај одговор је примљен као пример дипломатске вештине и крајње попустљивости. Задовољан је био чак и немачки кајзер Вилхелм II Немачки. Ипак немачки војни и политички кругови само су чекали повод да нападну Русију. Са нестрпљењем су очекивали вест о руској мобилизацији. У Двојној монархији такође нису водили рачуна о садржају одговора: имали су формалан изговор да српска влада није прихватила свако слово ултиматума и требало је још само да објавити рат. За то им је требало још два дана.^{[тражи се извор од 03. 2011.]}

Влада Аустро-угарске је у 11 часова 28. јула 1914. упутила влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем:

„Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“

Дан после Аустро-угарска је почела да бомбардује Београд.^[24]

Тако је Србија после Балканских била принуђена да води још један рат сада са још моћнијим противником.

Прва жртва у Првом светском рату био је Душан Ђоновић, ученик Трговачке академије.^[25]

 ^{Види још}

• Руски грађански рат
• Други светски рат
• Технологија Првог светског рата
• Србија у Првом светском рату
• Српско војничко гробље на Зејтинлику

1914-07-23: Ултиматум који је променио свет

Преузето са сајта Српски академски круг

У историји међународних односа ултиматума је било у великом броју. Биће их и у будућности. Ипак, ултиматум Аустро-Угарске, упућен пре 99 година Краљевини Србији,  нарочито је битан. Он се издваја се по својој садржини, али и по до тада незамисливим, трагичним последицама по читаво човечанство.

Нешто мање од месец дана након видовданског атентата на престолонаследника Аустро-Угарске, Франца Фердинанда, у Сарајеву, такозвана „Јулска криза“ је добила финални епилог. Период од преко двадесет дана интензивних консултација на релацији Беч – Берлин (као и Париз – Москва са друге стране) коначно је резултирао ултиматумом који је Аустро-Угарска упутила Краљевини Србији 23. јула 1914. године. Тога дана, у 18 часова, Барон Гизел, посланик Двојне монархије у Београду, уручио је ултиматум у писаној форми министру финансија Србије Лазар Пачу, будући да је премијер Никола Пашић био ван Београда због предизборних активности. Поред писаног ултиматума, Гизел је усмено пренео и да је рок за одговор 48 часова, а да ће се, уколико одговор до тада не буде стигао, сматрати да је он негативан. Над Србију се надвила црна сенка рата у случају да не прихвати безусловно свих десет захтева наведених у ултиматуму.

Ово није био први ултиматум у скоријим односима две земље. Октобра 1913. године Аустро-Угарска је поставила ултиматум Србији, како би издејствовала повлачење српске војске иза међународне границе са Албанијом, у року од осам дана. Нешто раније, крајем 1912. године, при крају прве фазе Првог балканског рата, читава европска дипломатија страховала је од могућег аустро-угарског ултиматума Србији, који су поједине радикалније струје наклоњене обрачуну са Србијом у Двојној монархији здушно заговарале. Не треба заборавити ни улогу овог спољнополитичког инструмента у Анексионој кризи 1908-09. године, када су две државе биле на ивици рата. Могло би се рећи да је употреба ултиматума  била константа у све агресивнијем односу Двојне монархије према Србији почетком двадесетог века. Ипак, овај ултиматум битно се разликовао од свих претходних и уобичајених ултиматума.

Пре свега, оштрина изнетих захтева била је невиђена у дотадашњој пракси односа међу сувереним државама. О томе сведоче и изјаве државника попут сера Едварда Греја, тадашњег министра иностраних послова Велике Британије, који је по увиду у текст ултиматума рекао:

„Ово је најстрашнији документ који сам икада видео да је једна држава упутила другој независној држави“

Слично је констатовао и Винстон Черчил. Уопштено гледано, поједини захтеви монархије били су веома контроверзни имајући у виду да су се косили како са српским уставом, тако и са начелом суверености. Најспорнија и најнеприхватљивија била  је тачка 6, која је захтевала да Аустро-Угарска пошаље своје органе који ће учествовати у истрази на територији Србије. Једноставно речено, било је јасно да су овакви захтеви неприхватљиви за било коју независну државу.

Развој ситуације је довео до великих промена у јавном мњењу и перцепцији положаја Србије током Јулске кризе у Британији. Од почетног жаљења због трагичног догађаја из Сарајева и неке врсте одобравања права на реакцију Аустро – Угарске, ултиматум је јасно указао на агресивне намере Аустро – Угарске и жељу да се Србија или војно порази или понизи. Задовољење правде је било у другом плану. Разликовање узрока од много дубљих повода за обрачун са Србијом, за који су агитовале јастребовске струје у Аустро-Угарској још од периода Анексионе кризе, постало је очигледно и допринело је стављању симпатија грађана земаља Антанте на страну мале Србије која се нашла под претњом аустро-угарског дива.

„Аустрија је изабрала рат“: након неприхватљивог ултиматума и потоњег одбијања понуђене британске медијације, штампи и јавним мњењима земаља антанте и неутралних земаља постаје јасно да Аустрија није натерана да делује, већ да је имала избор и свесно одабрала рат, уз пресудну подршку Немачке за почетак агресије

Природа захтева указује на још једну разлику овог ултиматума у односу на претходне. Историографија је сложна у оцени да су дипломате и спољнополитички одлучиоци Монархије били свесни да такав текст не може и неће бити прихваћен. Евидентно је да је војна опција већ била прихваћена као готово нужан исход оваквог ултиматума. Постављање захтева је више служило сврси оправдавања напада на Србију, него што је заиста постојала намера да се Србија натера да прихвати одређене захтеве Аустро – Угарске.

Ултиматум као спољнополитички инструмент датира од давнина, али чини и део наше данашњице. Његова логика налази се у јасном захтеву једне стране која је праћена претњом употребе силе уколико се држава која је мета не усагласи са траженим условима. Циљ је начинити трошкове одбијања захтева из ултиматума толико високим да ће мета схватити да јој се „лоше пише“ уколико се не прихвати захтеве, односно, да су трошкови одбијања захтева једне стране превелики. Врло битан апсект ултиматума је и временски притисак, у овом случају – рок од 48 сати. Као такав, ултиматум је представљао, а и данас представља, прилично погодно средство којима су велике силе могле остварити своје захтеве уз мале трошкове, ослањајући се на страх који ће њихова претња силом изазвати.

Зашто је, заправо, ултиматум Аустро-Угарске био неуспешан, односно, зашто Србија није прихватила њене захтеве јула 1914. као што је то урадила с јесени 1913. године? Зашто је Србија прихватила ризик и огроман трошак уласка у рат са далеко надмоћним непријатељом? Управо зато што су захтеви Аустро – Угарске били превисоки. Подривање суверености била је цена коју српски политичари нису били спремни да плате ни по цену оружаног сукоба. Вредности пушком стечене слободе били су спремни да поново пушком бране. Зато је и велики Голијат морао бити опрезан према малом Давиду у својим захтевима, уколико је заиста желео да се његови захтеви праћени претњом и остваре. Очигледно је да је Аустро-Угарској циљ заправо био у реализацији силе, а не у остваривању захтева без оружаног сукоба.

Треба имати у виду да је и овакав исход омогућио и шири контекст, односно достизање критичне тачка поларизације Европе на два блока. Престајање функционисања Концерта Европе, као тела које је, у различитим облицима, од 1815. године креирало политичку судбину континента кроз конгресе и конференције и предстаљало оквир за политичку сарадњу, посредовање и могући детант међу великим силама, у многоме је утицало на немогућност проналажења решења у Јулској кризи. Аустро-Угарска је овог пута добила бланко подршку Немачке, праћену и хушкањем канцелара Бетман-Холвега и кајзера Вилелма Другог да се делује што пре и што одлучније нападне Србију. Овако отворене подршке није било 1912. године. Такође, Србија је, овога пута, иза себе имала Антанту, односно Русију чврсто решену да стане у заштиту савезника уколико буде нападнут. У претходним случајевима, 1913. године или у време Анексионе кризе, Србија је попуштала јер није добијала никакве гаранције Русије или неке друге силе у случају да буде нападнута, већ јој је саветовано да захтеве испуни.

Тројни савез и Тројна антанта: упрошћени приказ савезничких уговорних односа почетком 20. века и њиховог утицаја на Балкан

Низ догађаја који је уследио након српског одговора на ултиматум (прихваћени сви захтеви, изузев тачке 6.) довео је свет у до тада невиђени сукоб, најкрвавији, најмасовнији и најбруталнији у повести. Због тога је овај ултиматум и дан данас један од најпознатијих и најконтроверзнијих спољнополитичких потеза једне државе икада. Међутим, било би погрешно рећи да и савремени ултиматуми не носе са собом одређене контроверзе.

Претња силом и употреба силе су забрањене Повељом Уједињених Нација (осим у одређеним изузетним околностима), па ипак ултиматум фактички и даље постоји као средство спољне политике и користи се нашироко. Он није нужно у супротности са међународним правом. Једна од примера је ултиматум који је јануара 1991. председник САД Џорџ Буш старији издао Ираку, са захтевом да се повуче из окупираног Кувајта, или ће отпочети војна акција против Ирака. За овакав потез Буш је имао дозволу Савета безбедности на основу резолуције донете у складу са главом седам Повеље УН, која га је ауторизовала да учини све потребне мере, дипломатске и војне, како би се окупација Кувајта окочнала. Са друге стране, огроман је број, што експлитицитних, што прикривених ултиматума, почивало је на претњи противправне употребе силе. Сигурно је да је нама најпознатији пример имплицитног ултиматума америчке државне секретарке Мадлен Олбрајт из 1999. године, када је запрећено да ће СР Југославије бити бомбардована уколико делегација у Рамбујеу не прихвати мировни споразум.

Употреба ултиматума данас није иста као пре 99 година. Агресивна природа захтева настоји се сакрити и упаковати у одређене прихватљиве форме. Ипак, суштина овог инструмента остала је иста – захтев, претња силом и временско ограничење, односно – натерати противника да прихвати захтев како се не би суочио са тешким последицама. Данас су ултиматуми, најчешће, прикривенији и не толико уочљиви на први поглед, као што је то био случај 1914. када је рат сматран још увек дозвољеним средством спољне политике. Ипак, њиховом постојању, нарочито у односима између великих и малих држава, за сада се не назире крај.