Домени за удружења која негују традиције ослободилачких ратова

Поводом 99. годишњице Церске битке и имајући у виду да се за мање од годину дана обележава 100 година од почетка Првог светског рата власник домена http://bastinaratnika.navezi.info/ поклања поддомене домена bastinaratnika.navezi.info регистрованим удружењима која имају циљ неговање традиције ослободилачких ратова Србије до 1918. 

Да би се ова могућност искористила потребно је имати активан сајт/блог који није мапиран (повезан са неким доменом) и потребно је попунити упитник на линку (приложен ниже). Уколико већ имате домен можете тражити да се изврши преусмеравање садржаја са пододмена bastinaratnika.navezi.info на ваш домен.
Сви садржаји сајтова/блогова морају бити усклађени са позитивним законодавством Србије.

Ова иницијатива је у складу са иницијативом Обновимо споменике храбрим прецима (1912-1918.).

Препоручује се коришћење услуга Гугла за израду сајтова (пратите инструкције на линку www.blogger.com‎) или израду блога (пратите инструкције на линку sites.google.com).

У случају нејасноћа или потребе за додатним информацијама попуните образац за контакте на блогу Баштина ратника http://bastinaratnika.navezi.info/.

Церcка битка – ремек дело ратне вештине

Пренето са линка (ВасељенскаТВ)

Церска битка (Фото: Магацин)

Како је све почело? На прелазу из 19. у 20. век друштвено-економски развој света прати монополистичка фаза капитализма, који поприма империјални облик. У то време већ је свет подељен територијално, не само на интересне сфере него и на колонијалне поседе. Велика Британија и Француска су раније него Немачка, Италија и Јапан ушле у виши развојни степен капиталистичких друштвених односа.

Ратовима отимају велика светска пространства из којих црпе огромна богатства. Остале капиталистичке земље незадовољне својим положајем, предвођене милитаристичком Немачком, боре се за нови „животни простор“ (Лебенсраум). На бази политичко-економских интереса формира се трипартитни савез, познатији као Тројни савез. При борби за нове територије и интересне сфере своје аспирације на Балкану имају две суперсиле: Аустро–Угарска и Русија. Свеопшта испреплетеност циљева и интереса империјалистичких апетита формираће два блока држава и довести до Првог светског рата. Са једне стране су државе у чији блок улазе: Немачка, Аустро–Угарска и Италија, а са друге стране формира се Антанта, у чији савез, осим Велике Британије, улази Француска и Русија. У каснијем развоју догађаја у рату ће учествовати укупно 36 држава ангажујући у ратним дејствима сав расположиви материјални и људски потенцијал са укупно 73.515.000 војника. Губици у живој сили износили су преко 10.000.000 људи и преко 20.000.000 рањених.

Непосредан повод за рат је атентат на престолонаследника Аустро–Угарске надвојводу Фрању Фердинанда и његову супругу 28. 06. 1914. године у Сарајеву. Потакнута од Немачке, Аустро–Угарска је проценила да лако може поразити Краљевину Србију и тиме остварити своје политичке и војне циљеве, будући да су војни планери имали у виду исцрпљеност српске војске и народа у два балканска рата (1912. и 1913. године). Гроф Тисо је изјавио да је Србија потпуно исцрпљена у минулим ратовима, да су јој опрема и наоружање бедни, да не може мобилисати више од 100.000 војника.

„Са Русијом, ми ћемо према ратној срећи имати успеха и неуспеха, али у Србији се морамо показати као снажна патрола у пијаној механи.“ Ултиматум који је Србији послала Аустро–Угарска био је по природи такав да га није могла прихватити ниједна суверена држава, иако је српска дипломатија на наговор Русије ишла крајње флексибилно, дозвољавајући и арбиртражу Међународног суда, с циљем да се избегне рат.Прекинувши дипломатске односе са Србијом 25. 07. 1914, Аустро–Угарска је објавила рат Србији 28. 07. 1914.

Настојећи да свом старом „кајзеру“ Фрањи Јосипу II за рођендан (18. аугуста) поклони прву војничку победу над савезницима, начелник аустроугарског Генералштаба Конрад фон Херцендорф и Оскар фон Поћорек, командант Балканске војске, наредили су 5. и 6. армији да 12. августа нападну Србију и да овладају линијом Ваљево – Ужице и тиме створе полазну основу за „војничку шетњу до Ниша„.

Аустро–Угарска је своје агресивне аспирације према Србији испољила знатно раније. Свој војни стратегијски документ (почетни операциони план) против Србије урадила је још 1907. године, припремајући се за анексију Босне и Херцеговине 1908. год., очекујући војничку реакцију Краљевине Србије и Русије. Актом анексије Аустро–Угарска је прекршила одлуке Берлинског конгреса из 1878. године. У том смислу формирала је Балканску војску за рат против Србије, коју је концепцијски предвиђала да употреби у две варијанте: прва – уколико се рат на Балкану ограничи само на тај простор, било је предвиђено за употребу 20 пешадијских дивизија и 13 тзв. „ландштурмских“ бригада (јуришних), које би изводиле офанзивна дејства, и друга варијанта – уколико би се истовремено ангажовала Русија на страни Србије, била су предвиђена дефанзивна дејства, при чему би се ангажовало осам пешадијских дивизија и седам „ландштурмских“ бригада, са основном замисли – спречавања продора српске и црногорске војске на тадашњу територију Аустро–Угарске.

Основна идеја српског Почетног операцијског плана била је: концентрисати се на упорну, еластичну одбрану док се не „разбистри“ политичка и војна ситуација, а потом дејствовати према наметнутој ситуацији. Очекујући да ће главне аустроугарске снаге ударити доњим током Саве и Дунава – моравским правцем, према Нишу, стратегијски развој српске војске је изгледао овако: л. армија (четири пешадијске и једна коњичка дивизија, са ојачаном Дунавском дивизијом II позива) на простору: Свилајнац, Топола, Рача под командомђенерала Петра Бојовића; – 2. армија (четири пешадијске дивизије, ојачана Дунавском дивизијом I позива) на правцу Аранђеловац – Лазаревац – Београд, под командом ђернерала Степе Степановића; – 3. армија (две пешадијске дивизије, три прекобројна пука I позива и два пука III позива, са Обреновачким, Шабачким, Лозничким и Љубовијским одредом) у троуглу Дрине и Саве, под командом Павла Јуришића Штурма; – Ужичка војска (Шумадијска дивизија II позива, Ужичка бригада и Лимски одред) на просатору: Рогачица, Бајина Башта, Мокра Гора, Прибој, Ужице, под командом ђенерала Милоша Божановића.

Будући да је Црна Гора објавила рат Аустро–Угарској као најближи савезник Србији и ушла у рат, распоред црногорске војске на концентрацијској просторији извршен је на следећи начин: – Ловћенски одред (око 8.000 војника и 26 топова)дивизијара Митра Мартиновића на простору Ловћен – Суторман; – Херцеговачки одред (око 15.000 људи и 20 топова) под командом серадара Јанка Вукотића, начелника Врховне команде, на простору Крстац, Грахово Трубјела; – Санџачки одред (око 6.000 људи и шест топова) под командом бригадира Луке Гојнића у ширем реону Пљеваља – Старосрбијански одред (око 6. 000 људи и 12 топова) бригадираРадомира Вешовића распоређен је на границу према Албанији.

Врховни командант српске војске био је регент Александар Карађорђевић, начелник Штаба Врховне команде војвода Радомир Путник, а његов помоћник ђенерал Живојин Мишић.

Победа је била неминовна

Пратећи пажљиво развој оперативне ситуације (12. 08), српска Врховна команда је постепено и опрезно померала главнину снага према северозападу чим је дошла до сазнања да главни правац удара неће бити са севера, него преко Дрине. У том смислу војвода Радомир Путник наређује 3. армији да ангажовањем свих расположивих снага упорном одбраном што дуже задржи непријатеља, развуче његове снаге по цијелој дужини фронта, да се 2. армија ротира на правац Обреновац – Шабац, а 1. армија на простор Аранђеловац – Лазаревац, с тим што се делови 1. армије стављају у стратегијску резерву Врховне команде.

У исто време задатак Ужичке војске је прелазак на офанзивна дејства према Вишеграду ради везивања што јачих непријатељских снага на том правцу. Налазећи се у функцији одсудне одбране са 3. армијом,Врховна команда српске војске је са снагама 2. армије извршила марш – маневар преко села Коцељева према Текеришу, где је дошло до одсудне битке између српске војске – „Церске ударне групе“ (1, 2. и 6. прекобројног пука) и 8. аустроугарског корпуса.

Церска битка траје од 12. 08. до 24. 08. 1914 на линији: Шабац – Текериш – Крупањ са ширином фронта од 50 километара. Аустроугарска војска у свом саставу има преко 200.000 људи, добро увежбаних, опремљених, уз садејство модерне артиљерије и одличне логистике, а српска војска, која све то нема, ангажује 180.000 војника, али има невиђен морал.

Однос између зараћених војски најбоље описује капетан српске војске Милутин Николић следећим речима: „Требало је одмах прећи у напад, или побећи из пакла. У овој пакленој ватри војници 2. батаљона вођени својим официрима полетеше према непријатељу… Разви се ужасна пушчана и митраљеска ватра. Није се знала ни непријатељска снага ни распоред. Он (непријатељ) је био у још већој забуни, јер је нападнут с бока и леђа и још изненађен на спавању. . . Наши војници буквално улетеше у његове ровове. Врило је као у паклу. Викало се на сав глас, пуцало на све стране, а војници падали као покошено снопље. Непријатељ није попуштао, а наши су налетали као помамни.“

Двадесет четвртог августа 1914. године, на подручју Краљевине Србије нема више ниједног непријатељског војника.

Егон Ервин Киш, аустроугарски новинар, говорћи о поразу аустроугарске војске у бици на Церу, известиће своју редакцију следећим текстом: „Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству. Једна потучена војска, не једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници. Возари су шибали своје коње, артиљерци су боли своје мамузама, официри и војници гурали су се и пробијали између читавих колона коморе или газили кроз ровове поред пута у групама у којима су били заступљени сви родови војске… Општа депресија изражавала се јавним негодовањем против вођа: потпуно неспособни стари магарци су наши генерали. Ко има протекцију, поверава му се судбина стотину хиљада људи. Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу… „

У бици на Церу избачено је из строја 25.000 припадника аустроугарске војске, а заробљено је око 5.000 непријатељских војника, 50 топова и велике количине осталог ратног материјала. Из војничког строја српске војске избачено је 259 официра и 16.045 војника и подофицира. Битка на Церу, познатија у уџбеницима војне историје, стратегије и тактике као Церска битка, по начину вођења и исходу представља ремек-дело ратне вештине (као прелаз из стратегијске одбране у контранапад). Она се и дан-данас проучава на најпознатијим војним академијама (Вест Поинту). Церска битка је прва победа савезника у 1. светском рату и почетак краја Хабсбуршке монархије.

Врховна команда српске војске мајсторски је руководила ову сложену операцијом, њене одлуке су биле смеле, ризичне, али добро прорачунате и у сваком погледу надмашиле су војничко знање генералштабних официра аустроугарске војске. Посебну улогу у бици на Церу одиграла је 2. армија, као најснажнија оперативна група, и њен командант, ђенерал (унапређен у чин војводе) Степа Степановић. Упућивање, у одсудном тренутку битке, једног пука да овлада самим гребеном Цера, има пресудну улогу за сам исход битке. Масовни хероизам и саможртвовање које је у Церској бици испољила српска војска бранећи своју отаџбину и свој народ од агресије, служило је и служиће на част и понос покољењима.

Уместо посвете палим српским јунацима у 1. светском рату, библијском страдању једног народа који кроз четири године пролази голготу, терор, геноцид, робовање и избеглиштво, подсетићемо се (не без разлога) на телеграм немачког кајзера Виљема II врховном команданту бугарске армије краљу Фердинанду Кобургу после њене капитулације, 28. септембра 1918. године: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. Срамота!“ Боље признање ни сами не бисмо могли написати.

• 

2012-03-18: Годишњица: 208. година од боја на Иванковцу

Спомен парк "Бој на Иванковцу"

 Бој на Иванковцу (Из Википедије, слободне енциклопедије) 

Иванковац је брдо код Ћуприје, на десној обали Велике Мораве, на којем су се 18. августа 1805. устаници у Првом српском устанку сукобили са турском војском.

Позадина

Устаници су до јула 1805. протерали Турке из Београдског пашалука. Да би угушила устанак Порта је крајем јула упутила из Ниша у пашалук Хафис-пашу са око 15000 војника. Војници су се прикупили на Везировом брду код Ћуприје. Намера им је била да продуже ка Београду.

Припреме

Устаници су очекивали напад на овом правцу и прикупили су се у две групе. Карађорђе је са првом групом од 4000-5000 устаника био је на брду Гиљ код Јагодине, на левој обали Велике Мораве. Са тог положаја могао је да брани главни правац турског наступања Ћуприја—Јагодина—Баточина—Гроцка—Београд. Другу групу од око 2000 устаника водио је Миленко Стојковић са Петром Добрњцем. Они су били лоцирани на Иванковцу код Ћуприје, да би бранили правац турског наступања десном обалом Велике Мораве правцем Ћуприја—Иванковац—Пожаревац—Гроцка—Београд.

Битка

Сматрајући први правац опаснијим, јер је водио кроз Шумадију, која је била снажно обухваћена устанком, Хафис-паша је одлучио да напада преко Иванковца. Топографски положај погодан за одбрану на Иванковцу устаници су се на брзину утврдили, подизањем два шанца са палисадама. На падинама западно од шанчева била су два редута.
Хафис-паша је 18. августа ујутро напао устанике и у току борбе, која је уз обострано велике губитке трајала цео дан, устаници су напустили редуте и повукли се у главно утврђење. Увече је пристигао у помоћ Карађорђе, због чега се Хафиз-паша у току ноћи повукао према Параћину, а затим Нишу. Оставио је устаницима богат ратни плен. Сутрадан су га устаници гонили преко Параћина до границе пашалука, а затим се вратили на Иванковац.

Последице

Бој на Иванковцу је био први сукоб устаника са турском царском војском. До тада су се борили само са војском узурпатора власти, дахија. Ова победа је имала велики морални одјек у целом пашалуку и ојачала самопоуздање устаника и допринела успесима у борбама за ослобођење од турске власти. У другој половини 20. века на месту битке изграђено је спомен обележје.

Литература

• А. Алексић: Бој на Иванковцу, Ратник 1885, 13;
• К. Протић: Ратни догађаји из Првог устанка под Карађорђем Петровићем 1804—1813, Годишњица Николе Чупића 1893;
• Ј. Мишковић: Српска војска и војевање за време устанка од 1804—1815. године, Глас СА 1895. XLVII;
• М. Вукичевић: Карађорђе II, Београд 1912;
• И. Панић: Иванковац, Ратник 1928, 5;
• Вук Стефановић Караџић: Први и Други српски устанак, Београд 1947.
• Недељко Максимовић, пук. ЈНА: Енциклопедија Југославије ЈЛЗ Загреб 1988.

2013-08-13: Годишњица: Десет година од злочина над српском децом у Гораждевцу

Пренето са линка (НСПМ)
Помен дечацима, који су убијени у Гораждевцу пре десет година, Пантелији Дакићу и Ивану Јововићу биће служен у локалној цркви Пресвете Богородице. За убиство двоје и рањавање четворо српске деце, која су се купала недалеко од села, нико није одговарао. Навршава се десет година од убиства двоје и рањавања четворо српске деце у Гораждевцу на Косову, а за тај злочин, и поред награде од милион евра и обећања из УНМИК-а да ће "преврнути сваки камен да нађу убице", нико још није одговарао. У локалној цркви Пресвете Богородице биће служен помен убијенима Пантелији Дакићу (12) и Ивану Јововићу (19). Иван и Пантелија убијени су из аутоматског оружја 13. августа 2003. године док су се купали на Бистрици, а њихови другови Богдан Букумирић (14), Марко Богицевић (12), Драгана Србљак (13) и Ђорде Угреновић (20) тешко су рањени. Нападачи на српску децу која су се купала на реци 500 метара од центра села, никада нису нађени упркос обећању тадашњег шефа УНМИК полиције да ће "преврнути сваки комад земље како би нашао убице". Није помогла ни награда од милион евра коју је понудио УНМИК.  УНМИК је после напада у Гораждевцу саопштио да је "непознат број људи из жбуња отворио ватру из 'калашњикова' на 50-ак деце и младих, већином Срба из гораждевачке енклаве". Косовска полиција је у истрази саслушала 75 сведока, међу којима и рањене у нападу, а претресла је и 100 кућа. Очеви убијених дечака тврде да се зна ко је пуцао на Ивана и Пантелију и да су то рекли и Кфору.  Убиство деце осудили су домаћи и страни званичници, а тим поводом одржана је и хитна седница Савета безбедности УН. Еулекс је крајем 2010. године, услед недостатака доказа, затворио истрагу коју је по доласку на Косово преузео од УНМИК-а. Портпаролка Еулекса Ирина Гудељевић рекла је раније да званично затварање истраге не значи и одустајање од потраге за починиоцима убиства. "Било која званично обустављена истрага у сваком тренутку може бити поново отворена уколико се тужиоцу доставе нове информације које би потенцијално могле да истрагу покрену напред", рекла је Гудељевић и додала да истрага представља "велику потешкоћу за тужиластво", јер се злочин догодио пре много година. Пошто полицијска истрага није имала резултата и ниједан осумњичени није идентификован, тужилац је одлучио да је затвори, рекла је она и подсетила да је Еулекс стално охрабривао грађане да доставе све информације које би помогле у расветљавању околности у вези са тим страшним злочином. У Гораждевцу је данас остало око 750 Срба, трећина од броја колико их је било пре 1999. године, а убиство у Гораждевцу се сматра једним од четири највећа злочина над Србима од доласка међународне мисије на Косово и Метохију. Убице су остале некажњене, као и у три остала злочина - у Старом Грацком, Обилићу и код Подујева. У селу Старо Грацко на њиви је убијено 14 жетелаца, у Облићу породица Столић, а код Подујева страдало је 12 Срба из аутобуса који је дигнут у ваздух, када су ишли на задушнице. (РТС)

2013-08-13: Годишњица: Бој на Мишару

Преузето са линка (Српски културни клуб, Вукашин Неимаревић)

Наполеон је био изричит у свом писму које је послао султану „да се силом униште српски бунтовници, што их Русија држи и соколи“. То је био сигнал који је Турцима јасно ставио до знања да имају одрешене руке у решавању судбине устаника.

Протеривање Турака из већег дела Београдског пашалука и опсада Београда били су тренутак преокрета у Првом српском устанку. Буна против дахија прерасла је у револуцију. Учени људи попут просветитеља Доситеја Обрадовића и проте Матије Ненадовића доносили су са собом нове идеје и надахнућа. Свежи дах Европе запљуснуо је као огромни талас пробуђену земљу која је коначно неспутана кренула путем слободе и напретка. Турска окупација је из дана у дан постајала ружна прошлост.

Почетком 1806. године положај турске империје био је значајно промењен. Победа француске војске код Аустерлица 1805. над руско-аустријском армијом довела је Наполеона пред врата Турске. Бонапартина Француска је постала сусед пријатељског Османског царства добијањем Далмације, миром у Пожуну 1806. године. После пораза, Русија се осетила угрожена претњом која је долазила из Париза. Руски страх се односио и на питање у којој мери ће Турска остати неутрална у случају напада Француза, чиме је положај српских устаника за Русију постао још значајнији. Својим акцијама и успесима „везали би руке“ Турској и њеној помоћи Французима у евентуалном нападу на Русију.

Са друге стране, Наполеон није био наклоњен устаницима. У свом писму султану је захтевао „…да се силом униште српски бунтовници, што их Русија држи и соколи“. То је био сигнал који је Турцима јасно ставио до знања да имају одрешене руке у решавању судбине устаника.

Карађорђе је добро проценио ситуацију и припремио се за одбрану. Устаници су били спремни за напад из правца Румелије. Војска се ушанчила на Делиграду крај Алексинца и ту чекала турску војску са југа. Потпуно изненада дошао је и други напад, из Босне. Босански везир Сулејман-паша Скопљак окупио је босанске паше и капетане и запутио се преко Дрине. Изненадио је устанике и освојио Мачву. Срби су се повукли на линију одбране Шабац-Ваљево.

Ситуација је постала критична. Долазак Карађорђа са пет хиљада војника и два топа улио је додатну наду устаницима којих је у том подручју било премало да би се даље супротстављали турској офанзиви. Вожд је поред несумњиве храбрости и харизме показивао изузетне способности у командовању трупама. Направио је план одбране и наредио да се излаз из Шапца према Београду затвори изградњом земљаних шанчева на пољу Мишар.

Турци су у неколико наврата нападали устанике док су градили шанац за одбрану. Сваки пут су били одбијени. Сулејман-паша Скопљак је после пораза у чаркама одложио већ припремљени напад, чекајући извештаје извиђача о стању српских трупа. До боја је дошло 13. августа по новом, односно 1. августа по старом календару. Немачки историчар Леополд Ранке дао је најбољи опис битке, која ће оставити тешке последице по турску војску и даље њихове офанзивне акције:
 

У ноћ пред битку послао је Карађорђе своје коњанике у оближњу шуму да при првом пуцњу, али не раније, ударе на непријатељска леђа. У шанцу је наредио да се не пуца док Турци не приђу тако близу да се више не може промашити. У зору се сераскер подигао са свом својом силом из табора пред Шапцем; најхрабрији босански бегови носили су заставе пред војском. Мирно, са напуњеним пушкама чекали су их Срби. Тек када су Турци дошли у домашај српских пушака, Карађорђе је дао знак. Сви из првог реда су нишанили, погодили, како то стрелци кажу, сви у месо; заставе су попадале, велику збрку направили су топови. Како су одмах затим дојурили коњаници с леђа и почели да туку, а Карађорђе отворио шанац и са пешацима упао у непријатељске редове, код Турака је одмах завладао неред и њихов пораз био је запечаћен.

 Без обзира на двоструко више снага којима су располагали, пораз Турака је био страховит. Мећу погинулима су били чувени турски команданти и јунаци Кулин-капетан, Синан-паша, Мехмед-бег Куленовић и Мехмед-паша Видајић. У насталој пометњи Турци су се дали у бег према Мачви, Шапцу, Сави и шуми Китог. Аустријски изасланици су са друге стране Саве посматрали битку. Одмах су појахали у Беч како би јавили цару да су Турци доживели тежак пораз и да су Срби извојевали велику победу. Потпуни морално-психолошки слом међу Турцима изазвало је сазнање да су Срби прелазили Дрину и Саву гонећи непријатеља и да су на аустријској територији посекли неколико виђенијих паша и бегова, много коњаника и пешадинаца.

Комплетна војна комора пала је у руке устаника. У свеопштем расулу, босанска армија је оставила прегршт топова, муниције, новца, одеће и коња. Нарочито скупоцена је била сабља погинулог Кулин-капетана, чији пораз је импресивно опевао Филип Вишњић у песми „Бој на Мишару“. Песма почива на истинитом догађају и није уобичајени део фолклора и митског народног предања. У њој два врана гаврана престављају турске дервише који саопштавају тужне вести жени Кулин-капетана о погибији мужа. Скора пропаст Турака на овим просторима и узаврели слободарски дух нашег народа јасно се читају у стиховима слепог гуслара: „Рани сина пак шаљи на војску, Србија се умирит не може!”

Битка на Мишару била је од огромног значаја за православно становништво широм Херцеговине и Босне које је још више ојачало у жељи да се прикључи устаницима. На другој страни, турска власт страховала је од ширих устаничких покрета који су се касније заиста и проширили на делове Босне у Подрињу и Крајини.

Великом храброшћу, упорношћу и вером у успех, Карађорђе је са својим устаницима извојевао једну од најважнијих победа у почетним борбама за ослобођење. Она представља моменат у којем је постало јасно да су Срби спремни да иду до краја, до коначног ослобођења од вековног ропства. Након битке код Делиграда, непосредно после битке на Мишару, Порта је прихватила услове мира које су Срби тражили преко свог посредника Петра Ичка. Он је у Цариград отишао пре великих битака на Делиграду и Мишару. После пораза, Порта је била приморана да учини уступке Србима. Прихваћени су услови примирја. Српски устаници су их одбацили али  Ичков мир није остао мртво слово на папиру. Договорени услови су касније постали залог слободе и аутономије Србије у односу на Османску империју након 1815. године и велики корак ка њеној будућој државности.

2013-08-12: На данашњи дан почела је Церска битка 1914.

Церска битка, прва савезничка победа у Првом светском рату над Централним силама (Аустроугарска и немачко царство), вођена је од 12. до 24. августа 1914. године, а у историографији се помиње и као Јадарска битка, јер су се главне војне операције одвијале у сливу реке Јадар.

По начину вођења и исходу, Церска битка представља ремек-дело ратне вештине, а као изузетан пример преласка из стратегијске одбране у контранапад, она се и данас проучава на најпознатијим војним академијама, укључујући и амерички Вест Поинт.

Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави, који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа, храбро одолевали надирању знатно бројнијих и јачих аустроугарских трупа.

Знајући да Аустроугарска припрема велику летњу офанзиву на Србију, српска Врховна команда припремала се за тактичко-оперативна дејства и контраофанзиву. Процењујући да ће главнина аустроугарских снага ударити са севера и долином Мораве, док ће помоћне снаге надирати са запада од Дрине, Команда је своје снаге распоредила на следећи начин: Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, налазила се на простору Гроцке, Смедеревске Паланке, Раче и Тополе. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, налазила се у рејону Обреновца, Лазаревца и Аранђеловца. Трећа армија, под командом генерала Павла Јуришића, штитила је северну и северозападну границу од ушћа Колубаре до Љубовије, док се Ужичка војска, под командом генерала Милоша Божановића, налазила у рејону Ужица, како би контролисала правце који од Вишеграда и Бајине Баште воде долином Западне Мораве.

Насупрот њима, Пета армија Аустроугарске, под командом генерала Франка, налазила се на простору Бијељина, Зворник, Прибој, Брчко. Шеста армија, под командом генерала Поћорека, била је груписана у рејону Власеница, Рогатица, Калиновик, Сарајево, док се Друга армија, под командом Бем-Ермолија, налазила у Срему и Банату. Аустроугарска команда главнину снага концентрисала је на Дрини, одлучујући се за северозападни стратегијски правац што је донекле изненадило српску Врховну команду.

Уочавајући стратешку важност планине Цер, а према тренутном распореду снага, командант Друге армије Степа Степановић израдио је план дејства Друге армије по главном стратешком правцу, као и план садејштва Треће армије и делова Прве армије (Моравске 2 и Тимочке 1. дивизије).

Битка
Борбе су почеле у зору прелазом аустроугарске армије код села Батара и Самуровића аде, са циљем даљег продирања у Србију, док је Друга армија форсирала реку Саву и заузела Шабац.

До првог великог окршаја на планини Цер дошло је у ноћи између 15. и 16. августа код Текериша, а потом су борбе вођене све до 20. августа на фронту ширине 50 километара и правцу Шабац-Текериш-Крупањ.

Аустроугарске снаге, које је предводио командант балканске војске Оскар фон Поћорек, имале су више од 200.000 људи, добро наоружаних и опремљених, који су дејствовали уз одличну логистику и садејство модерне артиљерије. Војска Краљевине Србије, чији је врховни командант био регент Александар Карађорђевић, имала је 180. 000 војника и невиђен морал.

Победи Срба, поред тога, допринела је исправна стратегија врховне команде, али и искуства у модерном ратовању која су стекли у Балкански ратовима. Аустроугарске снаге натеране су на повлачење у ноћи између 19. и 20. августа, које се наставило и наредног дана.

Истеривањем непријатеља до Дрине и завршним операцијама, од 21. до 28. августа 1914. године, када је ослобођен Шабац, окончане су такозване церске операције.

Војници на Церу
У тешким борбама Аустроугарска је имала око 25.000 погинулих и рањених и више од 4. 500 заробљених официра и војника. На српској страни из строја је избачено 16.045 подофицира и војника и 259 официра, од тога је било 2.107 погинулих и 250 заробљених.

У извештају о поразу аустроугарске војске, аустријски новинар Ервин Киш је написао: “Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству. Једна потучена војска, не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници (…) Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу”.

Пресудну улогу одиграла је Друга армија, као најзначајнија оперативна група и њен командант ђенерал Степа Степановић, који је израдио план оперативних дејстава и у кључном тренутку упутио један пук да овлада гребеном Цер, што је одлучило исход битке.Због изузетних заслуга у руковођењу и командовању у Церској бици, командант Друге српске армије Степа Степановић унапређен је у чин војводе. Та прва победа савезника у Првом светском рату афирмисала је команданта Степу, што је битно ојачало и морал савезничке војске.

Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, 21-24. августа 1914 године, окончана је тзв. церска операција.

Вест да је српска војска до ногу потукла аустроугарске трупе изненадила је светску јавност, која није очекивала да се једна мала држава, исцрпљена Балканским ратовима у претходне две године, може војнички одупрети великој сили.

Преузето са линка. 

Истичемо: Завршава се споменик браничевским јунацима на Врањевцу

Преузето са линка (Светиње Браничева)

Кад је после Колубарске битке у којој је српска војска однела бриљантну победу над   аустро-угарском  и избацила је из Србије, главном команданту те зликовачке силе Оскару Поћореку, понемченом Словенцу, предложено је да се убије, oн је кратко одговорио: "Хоћу, али под једним условом - када неки други генерал победи српску војску".

Бранећи се од срамоте коју је доживео у Србији после вешања, стрељања, паљења и робљења по њој, после монструозних злочина његове војске и смртоносног тифуса који су донели мађарски војници и угрозили цео српски народ, Поћорек је морао да призна надчовечанску снагу српске војске, не знајући одакле и како извире.

Тој војсци ондашње Србије, храброј до бола, која је потукла до ногу Турке на Куманову и заувек их истерала са јужних српских простора, укључујући Косово и Метохију, после победе над Бугарима, који су је изненада напали на Брегалници, која је потукла Аустро-Угаре на Церу и Колубари и најурила их из своје земље, па онда све њих заједно са Немцима 1918. године гонила снагом олује (то нема веза са Хрватском олујом, јер су Срби истеривали наоружане освајаче) - ми подижемо достојан споменик. Сто година после тих битака, после безбројних логора за Србе широм земаља учесница у нападу на Србију и ужасних патњи које је српски народ преживео! Није било времена до сада, јер је свака власт имала своје оправдање за ћутање. Предратна је обележила кључне битке - Мачков камен, Зебрњак, Кајмакчалан... -  а остале бојеве и погибије препустила удружењима ратника, да би се избегле непријатности које би изазвали споменици српској војсци, јер  су Хрвати, муслимани, Словеци, Шиптари и други, који су ушли у нову државу, у тек завршеном рату били на супротној страни.  А  удружења ратника радила су како су знала и умела, о чему говори већина мањкавих споменика из тог времена.

Отац Симеон освештава камен темељац

Титови комунисти, задојени мржњом према српској прошлости (по њима је све почињало од четрдесет прве) нису желели да разумеју старе српске ратнике и да их уваже. Њихов вођа Броз био је у том рату подофицир у аустро-угарској војсци и морао је сумануто да бежи пред српском сељачком војском, као и сви њему потчињени и надчињени. Безброј је записа о том хаотичном повлачењу аустријских зликоваца. Скрећемо пажњу на један запис из дневника аустријског војника, Брозовог саборца: "Нисмо могли ни да замислимо да су нам Срби за петама. По јаругама много погинулих коња, разбацане робе, кошуља, амова, конзерви. Бежимо у паници. Таласање, тискање на мосту, гурање и лактање, дрмање и неред  - не могу се описати".

Кад сам деведесетих година објавио монографију печког села Раброво и два мања суседна села у посвети  сам написао: "Ову књигу посвећујем сенима Раброваца и Бресничана погинулим у ратовима 1912-1918. године, јер они других споменика немају".  Из та три села страдало  је готово 300  људи, а никаквог белага њима у част није било, сем неколико крајпуташа. Касније, када сам прихватио предлог манастира Рукумија, тачније предлог игумана Симеона,  да се тој теми озбиљније посветим, кренуо сам са Живиславом Антонијевићем и Миланом Симићем у истраживање које је трајало седам пуних година и обухватило цео округ Браничевски са 190 насеља. Не треба да наглашавам да је то био добровољни рад, из поштовања према жртвовању српске војске и према њеним подвизима. Сусрели смо се са хиљадама судбина, а ја ћу вашу пажњу задржати на неколико случајева.

„Милутин Животе Матић  (1893), редов из резерве, 2. чета, 3. батаљон, 9. пешад. пук, пао је јуначком смрћу 3. 9. 1918. Као нишанџија на пушкомитраљезу показао је необичну храброст, вештину и смелост у току напада на бугарску „потковицу“. Зауставио је налет Бугара и омогућио да се његова чета развије и крене у силовит напад, али ту битку није преживео.“

„Драгомир Косте Величковић (1894) из Голупца, редов, тек свршени ђак јагодинске учитељске школе, постао је војник у јесен 1915. и са делом наше војске, на  коју су кидисали Бугари као савезници Немаца и Аустроугара, у намери да јој пресеку одступницу прешао тежак пут до Солуна. Тамо се разболео од тифуса и крајем 1916. умро. Остало је записано да је био изузетан певач.“ (Српски ратни поменик, књига друга).

„Селимир Ђорђевић (1886), из Пожаревца, окружни лекар и управник окружне болнице у Ваљеву, на којој је дужности умро од пегавог тифуса 6. фебруара 1915. Сахрањен је на гробљу Баир више Ваљева, до брата Драгутина, мајора српске војске који је погинуо на Дрини октобра 1914. Одликован је ореденом Св. Саве трећег степена, Таковским крстом четвртог степена и медаљом Црвеног крста.“ (Српски ратни поменик, прва књига).

Тренутни изглед споменика

„Петар Милорадовић (1872) цивил из Шетоња, уцењен да плати 2.500 динара у сребру и 8 дуката у злату, па кад није могао убијен је августа 1917. године од стране бугарског потопоручника Бркалова из 32. бугарског пешад. пука.“

„Анта Миладиновић (1884) из Лазнице, редов, прво телеграфско одељење, умро од грипа у српској болници у Солуну. Опевао га свештеник из Трстеника  Радосав С. Лазаревић. Сахрањен је на војничком гробљу на Зејтинлику, парцела 3, гроб 996.“  (Српски ратни поменик, трећа књига).

Сада, на крају тога посла, знамо да је из Браничева страдало више од 20.000 људи, али и да је у добром делу овога краја стање са споменицима слично као и у Раброву. Заједнички белези постоје тек у 30-так места, али ниједан од тих споменика не садржи укупан број страдалих. Недостаје 3о, 40, 70 а по негде и више од 1оо имена.

Из тог истраживања архивске грађе проистекло је тротомно издање књиге Србски ратни поменик, Браничево 1912-1918., чија трећа књига ускоро излази из штампе. Без тога би, данас, грађење споменика  за цео округ било излишно. Без имена страдалих, без саопштавања броја погинулих у сваком од 190 места, био би тај споменик једно од општих места наше историје. Ми смо га замислили тако да имена буду у Поменику, који ће се чувати у самом споменику и у манастриру Брадачи, неколико стотина метара ниже, а да сва места браничевског округа, са бројем погинулих, буду исписана на мермерним плочама на споменику. Биће висок  12,50 метара, а завршаваће се великим белим крстом. Наставак радова почиње у понедељак 12. августа и биће окончан, ако Бог да, до краја овог месеца.

Градили смо га на терену материјално сиромашне  општине Мало Црниће, која је, упркос својим тешкоћама, прихватила да нам помогне, и помогла нам је много. Сви, од председника општине до службеника којима смо се обраћали учествовали су у прибављању неопходне документације и обезбеђивању средстава за подизање споменика.

Отац Симеон, Предраг Мирковић (сдесна) и Живислав Антонијевић

Многи богати су одбили наше позиве правдајући се да немају новца, али су многи сиромашни одушевљено пристајали да нам помогну. Пожаревачка општина, са новим градоначелником, није хтела да чује за нашу молбу, али је зато општина Жабари и њен председник Филиповић помогла и почетак и крај читавог посла. Општина у Петровцу на Млави оглушила се о наш више пута поновљени позив, док је мала и много пута слабија општина Жагубица без речи пристала. Гласовити власници великих приватних фирми  гледали су на наш подухват као на споредну, готово неважну ствар, док је  костолачка фирма Рудник и електране, са генералним директором инж. Драганом Јовановићем пружила драгоцену помоћ. Колико је ко познавао српску историју и волео је, колико је био у стању да схвати шта ми то радимо, толико се и ангажовао у овом послу. Истини за вољу, неупоредиво је више оних који о ослободилачким ратовима Србије 1912-1918. године готово ништа не знају и неће да знају. Пред том непријатном истином остаје нам само да слегнемо раменима.

Подижемо споменик јунацима, који су гинули, не питајући се да ли ће им потомци бити захвални.  А  потомци најчешће не знају ни имена тих својих јуначких дедова. Оних о којима је врховни командант немачке војске Аугуст фон Макензин  с поштовањем говорио својим војницима: „Ви не полазите ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против  опасног, жилавог, храброг оштроумног противника. Ви полазите на српски фронт, на Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали народ не  помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке војске.“

Дедови су нам били „покољење за песму створено“. А ми? Ми, у највећем броју, не желимо ни да их се сетимо. Зато бескрајну захвалност  дугујемо оној мањини која је прихватила да одужи велики дуг: да направи споменик јунацима Браничева.