среда, 24. октобар 2012.

2012-10-26: Смедеревска Паланка: Научни скуп поводом стогодишњице од почетка Балканских ратова

Научни скуп поводом стогодишњице од почетка Балканских ратова. У великој сали Скупштине општине, у петак, 26. октобра, у 10 и 30, биће отворен научни скуп посвећен стогодишњици почетка Балканских ратова. О овој теми говориће еминентни стручњаци, академици и професори универзитета.
Овим поводом, председник Скупштине општине, Славољуб Ђурић, сазвао је конференцију за новинаре. „Већ годинама се трудимо да овај наш крај, Доњу Јасеницу, што адекватније представимо не само домаћој него и светској јавности, да покажемо ко смо били и шта смо данас - рекао је Ђурић. Према речима председника СО, и овом скупу присуствоваће еминентни стручњаци, а биће штампан и зборник радова. Саопштења на овом скупу поднеће академик Михајло Војводић, академик Владимир Стојанчевић, др Славица Ратковић Костић, др Мирјана Зорић и  мр Слободан Ђукић, са Војне академије, др Миле Бјелајац са Института за новију историју, др Бранко Златковић са Института за књижевност, др Александар Милановић са Филолошког факултета, др Александар Растовић са Института за историју, др Предраг Пузовић са Богословског факултета, др Ненад Макуљевић и др Мира Радојевић са Филозофског факултета и др Александар Јовановић, декан Учитељског факултета.
Покровитељ овог научног скупа је Скупштина општине, а скуп ће отворити председник СО, Славољуб Ђурић.
Покровитељ овог научног скупа је Скупштина општине, а скуп ће отворити председник СО, Славољуб Ђурић.
Са линка.

недеља, 14. октобар 2012.

2012-10-15/20: Стрељање у лагеру у Краљеву 15-20. октобра 1941.

Да се не заборави.
На данашњи дан се обележава ратни злочин који су у периоду од 15. до 20. октобра 1941. извршили припадници Немачке војске у Србији 1941 у Краљеву. Нека је вечна слава стрељанима.
Одвођење талаца на стрељање
Према извору.
Иза масовног злочина, читав простор лагера засут је кречом. Многе породице изгубиле су више својих чланова у октобарском стрељању (Блажићи, Димитријевићи, Радомировићи, Марковићи, Обрадовићи Петровићи…). Дубоко, као белег, сећање на жртве стрељања остало је у свести нараштаја, породица, суграђана.
Потрага за „људским ликом и именом жртве“ водила је ка укупном броју од 2.190 стрељаних у лагеру, испод кога не треба ићи у даљим истраживањима. Захваљујући сачуваним примарним изворима, сведочењима савременика, вишегодишња истраживања су утврдила да је стрељано најмање 2.190 цивила, међу којима је било и деце, жена и стараца. Значајније од до сада утврђеног броја је чињеница да је иза сваке цифре  једно име и презиме, за већину са податком о месту рођења, имену оца, занимању и месту запослења, фотографијом, уколико је сачувана. Социолошко-демографске анализе настале на основу обједињене меморијалне баштине у бази података, непосредно говоре о суровости и геноцидности ратног злочина против човечности који је починила регуларна војска Вермахта у Краљеву, октобра 1941. У култури сећања, заснованој на истраживању, анализи и поређењу извора који су у минулим деценијама предано прикупљани и чувани у Историјском архиву, институцији Спомен-парка и Народном музеју у Краљеву, била је неопходна персонализација жртава. Постојећи подаци говоре да је у лагеру стрељано најмање 102 особе млађе од 18 година, које нису дочекале време да постану очеви и мајке. Међу стрељанима је било 29 жена. Размере злочина против човечности посредно се налазе и у броју породица које су остале без хранитеља, броју ратне сирочади, разореној привреди, засновано на податку да је у најплодотворнијем животном и радном добу, између 18 и 55 година било најмање 1.840 стрељаних талаца, већином радника и службеника оновремених Фабрика авиона и вагона, железничара, запослених у установама и школама… Да је рација за стрељање у лагеру вршена и у градској болници, потврђују извори и у њима сачувана имена стрељаних болесника.
Призор после стрељања
По структури запослености, највише страдалника радило је у престижној Фабрици авиона око 21%, затим у железничким службама и у Железничкој радионици, чак 31 % од оних за које имамо податке о месту упослења. Поред машиновођа, бравара, стругара, авиомеханичара, инжењера, службеника, шегрта, стрељани су судије, земљоделци, бербери, учитељи, наставници и школски надзорници, ђаци, једна жандармеријска чета, војници и старешине некадашње војске Краљевине који нису доспели у немачко заробљеништво, домаћице, зидари, службеници Поште и телеграфа, Среског начелства, Општинских служби Финансијске контроле и Техничког одељења, свирачи, зидари… Претежно православне вероисповести, уз 73 католика, међу којима највише Словенаца, стрељани су на једном стратишту — у западном делу круга Железничке радионице.

КУЛТУРА СЕЋАЊА
Првобитни изглед гробља стрељаних
Пут који је водио до формирања историјског одељења и збирки Народног музеја у Краљеву, полазио је од послератних подухвата ентузијазмом надахнутих суграђана, међу којима и бројних учесника НОР-а, на прикупљању документарне грађе и предмета. У прикупљеној баштини, како би, у духу времена блиског догађајима у окупацији, по речима првог музејског управника, професора Милорада Јовића: „испунили велику обавезу према народу нашег среза, према граду овенчаном мученичком славом, да би очували и могли да прикажемо наше духовне и вредносне творевине…“ преовлађивала је ратна заоставштина, а у њој, драгоцени и документи и предмети стрељаних сачувани у породицама. Међусобном сарадњом Историјског архива, Народног музеја и институције Спомен-парка, прикупљена је и уобличена драгоцена меморијална баштина коју су чинили аутентични историјски извори различите провенијенције, лични предмети и документи стрељаних од 15-20. октобра 1941.
Базом података као електронским записом, сталном поставком и записом у Поменику, обједињени су фрагменти памћења потомака и суграђана, личних докумената, спискова различитог порекла и места настанка — свих чувара имена стрељаних, парохијана, овдашњих грађана, или оних придошлих који су ухлебљење нашли у Краљеву између два рата, из далеке Русије после Октобарске револуције, Словеније, Босне, Хрватске. Сачувано је и сећање на  имена оних избеглих од горег насиља у почетку окупације Југославије, који су у Краљеву налазили уточиште, не слутећи да ће наћи и смрт.
Први помен у ослобођеном Краљеву
У складу са савременом музеолошком праксом, уз остало и оном примењеном у музеју холокауста у Јад Вашему у Јерусалиму, чији назив на хебрејском, утемељен у  Старом завету значи „место за сећање (помен) на  име“ тежиште сталне музејске поставке о октобарској трагедији је на личности убијеног. А свако од њих је имао име, идентитет. Књиге Поменика, где је свака страна посвећена по једној жртви, као писани споменик,  има личну посвету, за памјат, или за сећање у језику старих Словена и црквеном богослужењу. При томе је жртва представљена као део колективитета, породичног и друштвеног, који је масовним злочином претрпео ненадокнадив губитак. Јер, свеобухватну слику људског страдања на краљевачком подручју у октобру 1941. чине и посредни фрагменти злочина почињеног против човечности — породице које су изгубиле хранитеље, ратна сирочад, негативна демографија по броју стрељаних који су тек требали да постану очеви и мајке…

Аутентични спискови са именима стрељаних настали непуну годину иза октобарске трагедије, током априла 1942. по наредби начелника округа краљевског од 24. марта 1942, први проговарају о  стрељанима. Са места највеће трагедије у историји краљевачког подручја, преживело је најмање 27 талаца, чија су  сведочења забележена као драгоцена мемоарска грађа.
Спискови стрељаних различите провенијенције настали су непуну годину иза лагерског стрељања (10-26. апила 1942.) по наредби Окружног начелства округа краљевачког,  у фабрикама, установама, школама на територији Краљева и околине. Хронолошки најближи догађају, представљају најважније примарне изворе и полазиште историографских истраживања о овој теми. Ови оригинални, аутентични извори 1. реда настали у фабрикама, установама, школским управама евидентирали су сопствене губитке, стрељане раднике и службенике: Железничке радионице (Фабрике вагона) и Фабрике авиона; Шумско-индустријског предузећа Миљка Петровића; запослених у установама:Техничког и  одељења Финансијске контроле при Среском начелству; ПТТ, Среског суда; Државног тужилаштва; Окружног суда у Краљеву; Жичког црквеног суда; Шумске управе; железничких радника И особља: железничке станице; ложионице; XIV секције за одржавање пруге; у просвети: Учитеља народних школа и школских надзорника; Средње пољопривредне школе; Гимназије; чланова Жандармеријске чете и Ватрогасне чете; До 28. маја 1942. по наредби и у провенијенцији Окружног начелства наведени спискови  обједињени су у  Списак лица са територије Жичког среза који су погинули у време комунистичких нереда, који осим евиденције стрељаних радника, службеника, односно  запослених бележи и незапослене стрељане цивиле, као и убијене ван лагера од стране немачке казнене експедиције. У нешто млађем Списку погинулих са територије Општине Рибница, из 1943.  евидентиране су  жртве рата страдале на разне начине са овог подручја, међу којима су наведена су и имена стрељаних октобра 1941. У Народном музеју сачуван је и Деловодник злочина окупатора (1945) — Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора; Током рада ове комисије настао је, на основу доказа, Списак жртава злочина, у прилогу Одлуке о утврђивању злочина за мајора Ота Деша, команданта 717. посадне дивизије Вермахта. Као званични документи легалног органа једне државе, сачувани у Архиву Југославије, они су били основа за оптужницу ДФЈ против наредбодаваца и извршилаца злочина, пред Савезничким војним судом у Нирнбергу. У извештају који је Влада ДФЈ 16. јануара 1946. доставила Међународном војном суду у Нирнбергу, поред списка жртава, налазе се „обрађене одлуке за одговорна лица масовног покоља  цивилног становништва у Србији у саставу 717. посадне дивизије Вермахта“,  формиране од 1 – 14. маја 1941, транспортоване за Србију од 15. маја 1941, од 11. јуна под командом 65. Више Команде за нарочиту употребу (Hohereskommande zur besonderen Verwendung).
Протоколи умрлих Српске православне цркве — парохијски спискови стрељаних (за: I, II, IV, V, VI парохију) и Матице покојних Римокатоличког жупског уреда у Краљеву,  представљају аутентичне, оригиналне изворе (1941-1944) у којима  су именовани страдали парохијани током Другог светског рата и међу њима најбројније — лагерске жртве. Нешто млађи извор — Списак избеглица у Краљеву, настао у провенијенцији среског Одбора за збрињавање избеглица и пресељеника 9. септембра 1942, чија је сврха била да евидентира изгнанике који су дошли на краљевачко подручје до лета 1942. (датовање уписано мастилом на печату Среског одбора за збрињавање избеглица и пресељеника), посредно, у напоменама бележи стрељане у лагеру.
Memoriabiliae: лични документи и предмети стрељаних,представљају драгоцене изворе о стрељанима, сачуване у збиркама Народног музеја и фондовима Историјског архива у Краљеву. Последње поруке из лагера послате породицама пред­мети су од ванредне вредности у музеолошкој пракси јер проговарају својеручним записима страдалника. Садржај збирке чине и потврде немачке Команде местаиздате породи­цама о стрељању ближњих током децембра 1941; Личне карте, легитимације, радне књижице, војне исправе стрељаних у лагеру —носе лични белег, траг о пређашњем животу страдалника — хранитеља поро­дица, мајки, бивших „Сокола“, студената, ђака… У неговању културе сећања, велики је допринос породица стрељаних како би лични предмети стрељаних, као и они пронађени на стратишту (приликом подизања споменичког комплекса Спомен-парка) постали део колективне меморијалне баштине. Посебну групу предмета чине они који су по музео­лошкој класификацији улазе у садржај других збирки историјског одељења (плакати, леци; архивалије; фотографије), а односе се на стрељање у лагеру октобра 1941.

ОДГОВОРНИ ЗА РАТНИ ЗЛОЧИН ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ У КРАЉЕВУ

Порекло: Bruck an der Lajta, Porndorf, Austrija
Формирана од 1. до 14. маја 1941, када транспортована за Србију. Од 11. јуна под командом 65. ВИШЕ КОМАНДЕ ЗА НАРОЧИТУ УПОТРЕБУ (Hohereskommande zur besonderen Verwendung)
Државна комисија за утврђивање злочина забележила је „обрађене одлуке за лица одговорна за масовни покољ  цивилног становништва од 15. до 20. октобра 1941. у Краљеву“. Имена најодговорнијих у командном саставу:
HOSTERBACH,  генерал;
MACIEOVIČ ALFONS, поручник, Команда места;
DOESCH ОТО, мајор, командант штаба 749. пука;
SAIFERT, потпоручник;
POTTHOF, потпоручник;
BAUER HANSL, капетан;
BENDINGER, капетан;
MAYER, потпоручник;
GARHOFER, потпоручник;
SCHULTE, потпоручник;
SCHMITT, потпоручник;
PICHLER, потпоручник;
HIEFNER, потпоручник;
LERCH, потпоручник;
MADER, потпоручник;
LEHL, потпоручник;
HOEJER, потпоручник;
ROTMAYER, потпоручник;
MAIER, подофицир;
VOLKMAYER, подофицир;
SCHORKMEIER, подофицир;
VARAS, подофицир;
VOLLFINGER, подофицир;
BUERGERHOF, подофицир;
SZAVLOVSKY, подофицир;
MOSER, подофицир;
STICK, подофицир;
VAHL, подофицир;
MIGE, подофицир;
GRUBER, подофицир;
VENZ , Oberleutnant
WETTSTEIN, Oberleutnant
FRITZ VALENTIN, Sonderfuehrer
ŠKORJANC HANS, Feldwebel
MUELLER HEINRICH, агент Гестапоа
KOMAREK JOSEF
KINAST HERBERT
BESS HELMUT
KUTCHIK JOSEF

понедељак, 08. октобар 2012.

2012-10-08: Пре сто година започео Први балкански рат

На данашњи дан, Црна Гора је као чланица Балканског савеза објавила рат Турској, чиме је започео Први балкански рат.
Први балкански рат трајао је од 8. октобра 1912. године до 30. маја 1913. године и вођен је између чланица Балканског савеза (Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка) и Турске.
Османско царство, које је већ 1908. године било уздрмано Младотурском револуцијом, у 1912. још више је ослабљено ратом против Италије. Ту слабост Турске користе балканске земље и отпочињу рат с циљем ослобођења територија Балкана, које се налазе под турском окупацијом.
Савезници нису разрадили заједнички план наступања, тако да је свака држава за себе водила рат, мада су се битке водиле на четири различита фронта. Срби и Црногорци су оперисали према Косову и Метохији, Санџаку, Северној Македонији и Албанији; Грци су оперисали у Јужној Македонији, у правцу Солуна, као и према Епиру и Јонији (Јањинама); Бугари сукобили са османлијским снагама у Тракији, а секундарним операцијама према Македонији.
Рат је отпочео 8. октобра 1912. када је Црна Гора објавила рат Турској. Остале три чланице су путиле 13. октобра ултиматум Порти који је она није могла да прихвати, тако да су се 17. октобра у рат укључиле и Србија и Бугарска, а два дана доцније и Грчка.
Србија је мобилисала 230.000 војника са 230 топова, груписаних у 10 пешадијских дивизија, две независне бригаде и једну коњичку дивизију под ефективном командом Радомира Путника.
Српске снаге су биле груписане у три армије, чији је задатак био да напредују према Скопљу, док су једна дивизија и независна бригада имале да делују са Црногорцима у Новопазарском санџаку.
Прва армија, под командом престолонаследника Александра Карађорђевића, била је највећа по броју и снази, зато је чинила центар снага које су напредовале према Скопљу.
Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, имала је наређење да напредује према Страцину.
Трећа армија, под командом генерала Божидара Јанковића, чинила је десно крило и имала је задатак да ослободи Косово и Метохију и после тога да се придружи осталим двема армијама у очекиваној бици код Овче Поља.
Све веће битке које је Краљевина Србија водила у Првом балканском рату су биле на просторима Македоније. План српске војске је био да уништи Турску Вардарску армију пре него што Османлије успеју да заврше мобилизацију и концентрацију својих снага.
Српски команданти су сматрали да ће већина османлијских снага бити развијена у Вардарској долини и на стратешки важној висоравни Овче Поље.
Циљ је био да се са три армије и двокраким нападом опколи османлијска армија. Кумановска битка, која је почела одмах на почетку рата, трајала је између 23-24 октобра 1912. године, и била је прва велика битка коју је водила српска војска у Првом балканском рату. Резултат битке је била српска победа над Турском Вардарском армијом (генерал Радомир Путник је после битке унапређен у чин војводе).
После овог тешког пораза, османлијска армија је била принуђена да напусти већи део Вардарске долине, уз тешке губитке у људству (углавном дезертерство) и ратном материјалу.
Битка код Прилепа била је друга битка у Првом балканском рату, а одиграла се 3. новембра 1912. године. Битка је трајала три дана, после чега је османлијска армија била надјачана и присиљена на повлачење.
Битка код Битоља је била трећа велика битка и трајала је између 16-19 новембра 1912. године. Српска војска је одлучно поразила османлијску војску у овој бици и ушла у Битољ 19. новембра 1912. године.
Освајањем Битоља Срби су контролисали југозападну Македонију, заједно са важним градом Охридом. Српском победом у бици код Битоља, петовековна османлијска власт над Македонијом је окончана.
У мање од два месеца, Турска је изгубила територије на скоро целом подручју европског континента, па је успостављено примирје 4. децембра 1912. године са свим противницима, осим Грчке.
Након одбијања испуњавања захтева од стране Турске и државног пуча у јануару 1913. године, рат је настављен, после чега је Турска изгубила и утврђене градове Једрене, Јањину и Скадар, као и превласт на мору.
Мир је успостављен 30. маја 1913. године уз посредовање великих сила (Аустроугарска, Немачка, Француска, Велика Британија и Италија) а Турска је Лондонским мировним уговором предала балканским савезницима све своје територије западно од линије Енос - Мидија (обала Егејског мора - обала Црног мора), као и острва у Егејском мору, укључујући и Крит.
Као резултат Првог балканског рата створена је Кнежевина Албанија као независна држава, на чему је инсистирала Аустроугарска, на штету земаља победница, Грчке, Србије и Црне Горе.
Санџак је подељен између Србије и Црне Горе. Бугарска је добила део Тракије, западно од линије Енос - Мидија.
Незадовољство поделом освојених турских подручја, посебно Македоније, довело је до Другог балканског рата (29. јун - 10. август 1913. године).
Бугари су најпре 29. јуна 1913. године напала српске снаге на реци Брегалници (Брегалничка битка) и били поражени, а дан касније доживели су и пораз од Грка, које су такође напали, у бици код Кукуша.
Србија и Грчка су, потом, 8. јула 1913. године, објавиле рат Бугарској. Убрзо су им се придружиле и Црна Гора и Румунија, као и Турска, са жељом да поврати нека подручја која је током Првог балканског рата изгубила.
Због премоћи савезника, Бугарска је убрзо била поражена и принуђена на мир у Букурешту 10. августа 1913. године, по којем је морала предати подручја освојена у Првом балканском рату.
Велики део територије добила је и Румунија, а територија Македоније је била подељена између Грчке и Србије.
Балкански ратови су били и увод у Први светски рат. Србија је из оба рата изашла као најмоћнија држава на Балкану, што је довело до затегнутости између Аустроугарске и Србије.
Аустроугарској није одговарала снажна Србија, која је стајала на путу ширења Беча на исток (Drang nach Osten), ка Солуну, а Србији присутност Аустроугарске на Балкану, па је убиство Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. године у Сарајеву, послужило као повод за почетак Првог светског рата.

Баштина ратника - Google+ Posts