понедељак, 21. октобар 2013.

1941-10-21: Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату – спомен на 21. октобар 1941. и крваву јесен 1941. године када су немачке oкупационе снаге извршиле масовни ратни злочин над цивилима у Крагујевцу и широм Србије: Успавана долина – сећање на жртве масакра у Шумарицама

„Онај који се не плаши смрти, умире само једном“ – Ђовани Фалконе.
Предосвитна тишина октобарског јутра. Унаоколо се протежу стабла, мноштво њих, чије разгранате крошње као да подражавају путеве људских патњи. Испреплетани и жиласти, њихови окрајци су упрти ка Сунцу и, налик некаквим молећивим шакама, стреме да се одлепе од непомичних стабала која их упорно вуку ка земљи. Али Сунце је још увек далеко, земља одмах ту, испод.
Крошња под којој ја стојим је особита. Она, попут проседих брада православних свештеника које им покрива епитрахиљ, своје стабло крије смерним гранама. Њени листови се непрекидно клањају птицоликој громади до које води стаза од камених плоча. Посматрам ову громаду; посматрам је, чини ми се, можда и предуго. 
*   *   *
Шумарички масакр, који су немачке трупе починиле 21. октобра представља једну од најболнијих сага у српској историји. Поред тога што су, услед спровођења ниподаштавачке и геноцидне политике окупатора, неповратно уништени многобројни људски животи, свирепост метода и брзина којом су спроведене до тада нису виђене на овим просторима. Догађај је одјекнуо светом, па су чак у Риу Де Женеиру ученици гимназије Пиједаде у Цркви Светог Фрање издејствовали служење свечане мисе за покој душа стрељаних Крагујевчана. Од служења парастоса у српским цркавама у расејању, преко чланака у српским и иностраним новинама, до комеморација у српским удружењима, клубовима, као и потоњој уметничкој надградњи – отео се истинољубиви крик рањене нације, крик због реза предубоког да би га време зацелило.
Корени немилог догађаја леже још у државном удару 27. марта и реаговању српске јавности на Протокол о приступу Југославије Тројном пакту. Хитлер, који је овакав потез сматрао „велеиздајом“, убрзо је кренуо, потпомогнут Италијом и Мађарском, са спровођењем ригорозних војних офанзива. Југославија је између 6. и 18. априла потпуно војнички разорена – безусловна капитулација је потписана 17. априла у 21 час. Недуго потом, у Крагујевцу бива постављена крајскоманда. Уследило је одузимање оружја становништву и преузимање Војнотехничког завода. 
Обешени Стеван Зарић и Божидар Петровић
Обешени Стеван Зарић и Божидар Петровић
Мајско саветовање Централног комитета КПЈ, чији су се уговорени задаци сачињавали од борбе против окупатора и сународних подривача, обрачунавања са распиривањем мржње на националној основи, али и јачања партијског утицаја, наишло је на одобравање у Москви, пре свега после напада Немачке на СССР 22. јуна. Одмах су формирана три партизанска шумадијска одреда, са циљем да се отпочне оружана борба. Сам Крагујевац је неко време претрајавао у духу инерције, без крупних сукоба и репресалија и, изузимајући околне чарке и узгредне саботаже, попут напада на немачку моторизовану колону код Љуљака, акције крагујевачких комуниста су углавном бивале припремног карактера. Тек 1. августа су крагујевачки скојевци, Миодраг Јовановић и Миодраг Филиповић, учинили први приметан корак, када су запалили мапу Источног фронта испред зграде месне команде. Њихову акцију су пропратили Стеван Зарић, берберин, и Божидар Петровић, ученик, запаливши седларницу и сењак Војнотехничког завода. Свирепо су мучени, стрељани, а потом и обешени код Крста, у самом центру града. Њих двојица представљају прве жртве фашистичког терора у Крагујевцу.
Устанички дух се напрасно раширио Србијом – уследио је низ ослободилачких офанзива, па је као последица успешности револуционарног пламена у западној Србији створена Ужичка република. Немачка Врховна команда, којој су слали извештаје о немогућности одржавања власти у градовима и тескобама приликом успостављања комуникација, хитро је реаговала. Наредила је гушење устаничког покрета, а према речима фелдмаршала Кјатела, као одмазда за живот једног немачког војника – мора се узети, као опште правило, да се одговара смртном казном за 50-100 комуниста. Начин извршења ове казне има за циљ појачавање застрашујућег ефекта.
Дужност опуномоћеног главнокомандујућег генерала у Србији примио је Франц Беме, преузевши целокупну војну и извршну власт. Овај немилосрдни пешадијски генерал, у Србији упамћен по свирепости гушења револуционарних покрета, издао је 10. октобра наредбу – Буде ли губитака међу немачким војницима или фолксдојчерима, територијално надлежни команданти наредиће одмах стрељање противника према следећим стопама:
1) За сваког убијеног немачког војника (мушкарца, жену или дете) узима се 100 заробљеника или талаца.
2) За сваког рањеног немачког војника 50 заробљеника или талаца.
Стрељање ће извршити трупе.   
Борбе за ослобођење Горњег Милановца, током којих је, према неким изворима, заробљено и до 200 војника, углавном 6. чете 920, знане као Ландецшицен, испровоцирале су хитар одговор Немаца – задатак ослобођења 6. чете, 920. батаљона припао је 3. батаљону 749. пука, стационираном у Крагујецу. После неуспешне прве акције, издата је наредба да се отпочне нова, па је 14. октобра, ојачана са три тенка, чета Немаца изнова започела офанзиву. Међутим, контакт са заробљеном четом ни овог пута није успостављен, па је Горњи Милановац, спаљен до темеља, дословно претворен у згариште.
У рањим јутарњим часовима, 16. октобра 1941. године, на путу из Горњег Милановца ка Крагујевцу, код Љуљака на Думачи,  3. батаљон 749. пука напали су партизански и четнички одреди (постоје различите историјске верзије о томе да ли су трупе деловале појединачно, здружено, или су, пак, напад на себе преузели искључиво партизани). Дошло је до жестоког окршаја у којем је 9 немачких војника убијено, док је 27 рањено (један је касније подлегао повредама). Сматра се да су и српски одреди претрпели губитке, премда их партизански извештаји не наводе. Убрзо је уследио немачки одговор, хитар и зверски свиреп.
Целокупно извршење одмазде поверено је мајору Паулу Кенингу, будући да је, према рангу, био највиши немачки официр у Крагујевцу и командант гарнизона. Прва предузета мера била је хапшење Јевреја комуниста, и то на основу списка који је предстојништво градске полиције тога дана добило из Београда, а који је садржао око 60-70 имена. Подаци о броју ухапшених се, међутим, јако разликују. Мајор Кенинг, на пример, сведочи о 66 комуниста и Јевреја, док Драгомир Симовић, тадашњи председник општине, наводи цифру од 63 ухапшених мушкараца и жена.
Поред ухапшених, Немци су у рукама држали још 125 талаца доведених из Горњег Милановца, око 150 талаца ухапшених још пре организовања ослободилачке акције и 53 затвореника у месном затвору. С обзиром на то да овај број ни изблиза није одговарао предвиђеном циљу одмазде, капетан Фон Бишофсхаузен је убедио мајора Кенинга да се остатак живља за стрељање прикупи по околним селима, и то – Грошници, Мечковцу, Маршићу, Корману, Ботуњу и Горњим и Доњим Комарицама. Према наводима мајора Кенинга, укупно је стрељано 427 људи (у овај број урачунати и преживали, јер су и они изведени пред митраљез). Спомен-музеј „21. октобар“ чува базу података о 415 стрељаних лица и 21 преживелих.
Ни ово, међутим, није било довољно да се задовољи план зацртане одмазде, па је током вечери 19. октобра Крагујевац блокиран, а напуштање града сторого забрањено. Сви прилази граду обиловали су немачким стражарима. Интересантно како је команда крајње подмукло дозволила улазак у град, јер је очекивала да на посао дођу људи из околних села. Хапшења су започела ујутру 20. октобра, и то на целокупној градској територији. Са Лепенице је приведено око 650 радника који су радили на регулацији реке. Ни свештеници богослужитељи нису били поштеђени.
Још 17. октобра директорима школа упућена је наредба да доставе спискове ученика који су положили 6. и 7. а нису се уписали у 7. и 8. разред, као и списак оних који се нису јавили на предавања, или су нередовно похађали наставу. Директор Друге мушке гимназије, Лазар Пантелић, кренуо је за Београд са овереним аусвајсом, али је, предосетио да се нешто необично догађа и одлучио да се врати у школу. Овако је саопштио савоје слутње:  Имам осећај да се налазим на санти леда коју носи бујица, беспомоћан сам да ма шта учиним како би  отклонио или бар ублажио опасност која лежи над децом.
Одузимање докумената пред стрељање
Одузимање докумената пред стрељање
Током хапшења становништва, Немци су перфидно саопштавали да се ради о замени личних карата и да ће они који се не пријаве бити строго кажњени. Тако су многи, плашећи се могућих последица, сами одлазили у топовске шупе, које су у касним поподневним сатима биле дупке пуне (део народа је чак стајао напољу). Оне грађане који су избегли првобитни талас рације, по граду су купиле патроле Љотићеваца, предвођене Марисавом Петровићем (познатом и по томе што је 20. октобра упао у зграду општине и похапсио градоначелникове службенике, секретара општине и престојника полиције, уместо којих је поставио своје људе). Једна од жртава Петровићевих патрола била је Нада Наумовић, студенткиња медицине. Она је, видевши суседа Александра – Цанета Матејића како се, не би ли извукао живу главу, придружује добровољцима, узвикнула – Цане, шта ћеш са овима, боље да те убију Немци него они. Љотићевци су наставили хапшења, пре свега локалних Рома, према којима су били посебно сурови.
Око 18 часова, обистиниле су се сумње прикупљеног живља – на Становљанском пољу изнад Централне радионице, одјекнули први рафали. Стрељани су затвореници, таоци и људи са београдског списка. Према неким изворима, осморо људи је успело да утекне, премда недавна истраживања неупитно утврђују да је свега један човек преживео стрељање. Марисав Петровић је, према сопстевним речима, успео да издејствује ослобођење око 700 људи. И заиста, око 350 људи је те вечери, посредством иницијативе Љотићеваца отишло својим домовима. У замену за похапшене Србе често су давали Роме, са којима су поступали као са робљем. Истински подаци о овој размени људи још увек нису познати, а улога Марисава Петровића, чије ће име Крагујевчани увек повезивати са нитковлуком и кукавичлуком, остаје све само не истински спасоносна.
552312_560581670624008_1621574897_nУјутро 21. октобра, према неким наводима сунчано и ведро, у 7 часова, отпочело је масовно стрељање крагујевачког становништва. Долине сушичког и ердоглијског потока су одабране као стратишта. Током првих постројења, неколико појединаца се издвојило чиновима непремерне храбрости. Тако Никола Мачкић, професор теологије и избеглица из Хрватске, упркос наговарањима сапатника да протури лаж да је Хрват, ни на тренутак није помислио да се одрекне свога наслеђа: Не, Ја сам Србин! За то сам страдао од усташа и за то ћу умрети! Лазар Пантелић, честити директор Друге мушке гимназије, који је пошто су му прегледана документа једно време стајао у групи спасених, видео је међу одабранима за стрељање много својих ђака,  пришао је једном немачком официру и упитао га: Куда ће ова деца? Ја сам њихов директор. Молим вас, пустите њих, а мене водите! После неколико одричних одговора и убеђивања, брижног професора су придружили скупини страдалника. Иза себе је оставио петоро деце.
Лазар Пантелић, директор Друге гимназије
Лазар Пантелић, директор Друге гимназије
Један сведок је из прикрајка посматрао стрељање у Сушичком потоку. Војислав Зорић, чувар Чомићеве виле и радник на њеном имању, из непосредне близине је присуствовао масакру: Још се спроводници нису одмакли ни стотину метара, а већ је на улазу шљивара стајала нова група људи. Један прескочи ограду и настави бекство у правцу Дивљег поља. Али и он покошен паде. У долини Сушичког потока, у јарузи недалеко од Чомићеве виле, почива и петнаесторо деце, десеторо Рома и петоро Српчића – мали чистачи ципела.
Око два сата поподне, сејање смрти је почело да јењава. Паљба митраљеза се постепено стишавала. Према проценама мајора Кенинга, предвиђен број од 2300 стрељаних је достигнут. Из безбедносних разлога, Немци су задржали још око 350 људи као таоце, док су Љотићевци одвели две стотине људи у школу Краљ Петар и задужили их да покопају погубљене. Међу онима који су пуштени својим кућама, био је тадашњи гимназијалац, а касније познати глумац, Мирослав Мија Алексић.
Будући да су Немци предвиђенима за погубљење одузимали лична документа, опраштање са најмилијима се углавном сводило на пар помисли или изговорених фраза. У документацији Спомен-музеја налазе се тек 42 поруке, успутна шкрабања по комадићима папира, фотографијама и листовима свезака. Неке од тих порука одишу посебним болом, болом који наткриљује стрељани град, стално подсећајући о несагледивом ужасу који је сколио невини народ. Љубиша Јовановић, ученик, у легитимацији за повлашћену вожњу написао је:  Драги тата и мама, поз. последњи пут, Љубиша. Дечак није знао да му је отац стрељан. Јаков Медина, књиговођа, стрељан 20. октобра, на  папирићу је написао кратку, али језгровиту поруку, у чијим симболичним речима и даље одзвања безизлазност мрачних слутњи: Лебац сутра немојте послати. Јаков.
Једини мушкарац који је успео да побегне и тако преживи стрељање био је Димитрије Радовановић. Он је заједно са неколицином мушкараца који се нису мирили са судбином, кренуо да бежи. И упркос киши куршума која је уследила (један метак га је погодио у бутину, док му је, убрзо потом, други умало разорио вилицу), Радовановић је успео да замакне и докопа се првих оближњих сеоских кућа. Сељаци су му ране лечили дуваном, да би га после превезли до партизанске болнице. Умро је у дубокој старости, 2005. године.    
Стрељања у кргугу фабрике оружја
Стрељања у кругу фабрике оружја
Гробнице за жртве су копане у непосредној близини стрељаних група. Њих су, под надзором немачких патрола, приведени Срби слагали једне до других, често у више редова. Нека сведочанства наводе да је између њих и љотићеваца, који су од талаца тражили да мртве преврћу и одузимају им новац, сатове и прстење, дошло до и кошкања и сукоба. Гробнице су у почетку биле плитке, па су на неким местима, док хумке нису до краја формиране, вирили делови тела сахрањених. Према појединим изворима, Шумарице су бројале 30 хумки и 4-5 мањих гробова. И мада је обележавање гробова и приступ члановима породица стрељаних био забрањен, неке Крагујевчанке (углавном супруге и мајке) су под окриљем ноћи успеле да пронађу пут до својих најмилијих, па чак и пренесу њихова тела до породичних гробница. Захваљујући овим храбрим женама, пронађена су четворица мушкарца који су преживели рафалну паљбу. Тек 4. априла 1942. године  попустила је ригорозност окупационе власти. Тада су Крагујевчанима дозволили да посете гробове стрељаних суграђана.
21. октобра 1944. године, тачно три године након масакра у Шумарицама, Крагујевац је ослобођен. Прво опело недужним жртвама одржано је сутрадан, 22. октобра. Присуствовало је више хиљада људи.
Тачан број стрељаних у Шумарицама и даље је премет спорова и расправи. Скоро сигурно преувеличан број од 7000 је по свој прилици предмет потоње комунстичке агитације. У извештајима мајора Кенинга се, на пример, помиње цифра од 2300, док је у Борби која је изашла 15. новембра 1941. године објављен чланак о стрељању 5000 мушкараца и жена у Крагујевцу. Прота Драгослав Величковић, парох старе цркве записао је: На данашњи дан, 21. октобра 1941. године, Немци су стрељали око 7000 грађана Крагујевца. Начелник безбедности Дунавске бановине, Данило Михаиловић, је закључио: Они су у лецима објавили да су убили 2300 Срба. Ово је исто тако неистинито, јер су их они убили само у Крагујеву, а не узимајући у обзир број убијених у околним селима Крагујевца, 7100 – 7300 Срба. Четнички извори осцилирају у проценама, наводећи бројеве од четири до дванаест хиљада људи. Гласила Срба у Канади и Америци у свим текстовима о шумаричкј трагедији помињу 4000 погубљених. 
Споменик посвећен стрељаним ђацима Прве крагујевачке гимназије „Сломљено крило птице“ познатији под називом Пето три
Споменик посвећен стрељаним ђацима Прве крагујевачке гимназије „Сломљено крило птице“ познатији као Пето три
Према подацима из архиве Спомен-музеја 21. октобар, стрељано је четрдесеторо деце узраста између 11 и 15 година, као и 261 младић средњошколског узраста (што се коси са дугопомињаним митом о 300 стрељаних гимназијалаца). Били су то већином ученици Грађевинске, Војнотехничке, Занатлијске и Учитељске школе, затим Прве и Друге гимназије, али и радници и земљорадници. Међу стрељаном децом се скоро извесно налазе и Роми, мали чистачи ципела, али је њихов број, будући да носе српска имена, немогуће утврдити.   
Прикупљање података о стрељанима се врши и дан данас, тако да се поједина имена бришу са списка, док му се нова придодају.
Душан Јагличић

уторак, 08. октобар 2013.

2013-10-08: Пре стоједне године започео Први балкански рат

На данашњи дан, Црна Гора је као чланица Балканског савеза објавила рат Турској, чиме је започео Први балкански рат.
Први балкански рат трајао је од 8. октобра 1912. године до 30. маја 1913. године и вођен је између чланица Балканског савеза (Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка) и Турске.
Османско царство, које је већ 1908. године било уздрмано Младотурском револуцијом, у 1912. још више је ослабљено ратом против Италије. Ту слабост Турске користе балканске земље и отпочињу рат с циљем ослобођења територија Балкана, које се налазе под турском окупацијом.
Савезници нису разрадили заједнички план наступања, тако да је свака држава за себе водила рат, мада су се битке водиле на четири различита фронта. Срби и Црногорци су оперисали према Косову и Метохији, Санџаку, Северној Македонији и Албанији; Грци су оперисали у Јужној Македонији, у правцу Солуна, као и према Епиру и Јонији (Јањинама); Бугари сукобили са османлијским снагама у Тракији, а секундарним операцијама према Македонији.
Рат је отпочео 8. октобра 1912. када је Црна Гора објавила рат Турској. Остале три чланице су путиле 13. октобра ултиматум Порти који је она није могла да прихвати, тако да су се 17. октобра у рат укључиле и Србија и Бугарска, а два дана доцније и Грчка.
Србија је мобилисала 230.000 војника са 230 топова, груписаних у 10 пешадијских дивизија, две независне бригаде и једну коњичку дивизију под ефективном командом Радомира Путника.
Српске снаге су биле груписане у три армије, чији је задатак био да напредују према Скопљу, док су једна дивизија и независна бригада имале да делују са Црногорцима у Новопазарском санџаку.
Прва армија, под командом престолонаследника Александра Карађорђевића, била је највећа по броју и снази, зато је чинила центар снага које су напредовале према Скопљу.
Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, имала је наређење да напредује према Страцину.
Трећа армија, под командом генерала Божидара Јанковића, чинила је десно крило и имала је задатак да ослободи Косово и Метохију и после тога да се придружи осталим двема армијама у очекиваној бици код Овче Поља.
Све веће битке које је Краљевина Србија водила у Првом балканском рату су биле на просторима Македоније. План српске војске је био да уништи Турску Вардарску армију пре него што Османлије успеју да заврше мобилизацију и концентрацију својих снага.
Српски команданти су сматрали да ће већина османлијских снага бити развијена у Вардарској долини и на стратешки важној висоравни Овче Поље.
Циљ је био да се са три армије и двокраким нападом опколи османлијска армија. Кумановска битка, која је почела одмах на почетку рата, трајала је између 23-24 октобра 1912. године, и била је прва велика битка коју је водила српска војска у Првом балканском рату. Резултат битке је била српска победа над Турском Вардарском армијом (генерал Радомир Путник је после битке унапређен у чин војводе).
После овог тешког пораза, османлијска армија је била принуђена да напусти већи део Вардарске долине, уз тешке губитке у људству (углавном дезертерство) и ратном материјалу.
Битка код Прилепа била је друга битка у Првом балканском рату, а одиграла се 3. новембра 1912. године. Битка је трајала три дана, после чега је османлијска армија била надјачана и присиљена на повлачење.
Битка код Битоља је била трећа велика битка и трајала је између 16-19 новембра 1912. године. Српска војска је одлучно поразила османлијску војску у овој бици и ушла у Битољ 19. новембра 1912. године.
Освајањем Битоља Срби су контролисали југозападну Македонију, заједно са важним градом Охридом. Српском победом у бици код Битоља, петовековна османлијска власт над Македонијом је окончана.
У мање од два месеца, Турска је изгубила територије на скоро целом подручју европског континента, па је успостављено примирје 4. децембра 1912. године са свим противницима, осим Грчке.
Након одбијања испуњавања захтева од стране Турске и државног пуча у јануару 1913. године, рат је настављен, после чега је Турска изгубила и утврђене градове Једрене, Јањину и Скадар, као и превласт на мору.
Мир је успостављен 30. маја 1913. године уз посредовање великих сила (Аустроугарска, Немачка, Француска, Велика Британија и Италија) а Турска је Лондонским мировним уговором предала балканским савезницима све своје територије западно од линије Енос - Мидија (обала Егејског мора - обала Црног мора), као и острва у Егејском мору, укључујући и Крит.
Као резултат Првог балканског рата створена је Кнежевина Албанија као независна држава, на чему је инсистирала Аустроугарска, на штету земаља победница, Грчке, Србије и Црне Горе.
Санџак је подељен између Србије и Црне Горе. Бугарска је добила део Тракије, западно од линије Енос - Мидија.
Незадовољство поделом освојених турских подручја, посебно Македоније, довело је до Другог балканског рата (29. јун - 10. август 1913. године).
Бугари су најпре 29. јуна 1913. године напала српске снаге на реци Брегалници (Брегалничка битка) и били поражени, а дан касније доживели су и пораз од Грка, које су такође напали, у бици код Кукуша.
Србија и Грчка су, потом, 8. јула 1913. године, објавиле рат Бугарској. Убрзо су им се придружиле и Црна Гора и Румунија, као и Турска, са жељом да поврати нека подручја која је током Првог балканског рата изгубила.
Због премоћи савезника, Бугарска је убрзо била поражена и принуђена на мир у Букурешту 10. августа 1913. године, по којем је морала предати подручја освојена у Првом балканском рату.
Велики део територије добила је и Румунија, а територија Македоније је била подељена између Грчке и Србије.
Балкански ратови су били и увод у Први светски рат. Србија је из оба рата изашла као најмоћнија држава на Балкану, што је довело до затегнутости између Аустроугарске и Србије.
Аустроугарској није одговарала снажна Србија, која је стајала на путу ширења Беча на исток (Drang nach Osten), ка Солуну, а Србији присутност Аустроугарске на Балкану, па је убиство Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. године у Сарајеву, послужило као повод за почетак Првог светског рата.

Баштина ратника - Google+ Posts