1941-10-21: Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату – спомен на 21. октобар 1941. и крваву јесен 1941. године када су немачке oкупационе снаге извршиле масовни ратни злочин над цивилима у Крагујевцу и широм Србије: Успавана долина – сећање на жртве масакра у Шумарицама

Аутор Сербум ⋅ 21/10/2013 

„Онај који се не плаши смрти, умире само једном“ – Ђовани Фалконе.

Предосвитна тишина октобарског јутра. Унаоколо се протежу стабла, мноштво њих, чије разгранате крошње као да подражавају путеве људских патњи. Испреплетани и жиласти, њихови окрајци су упрти ка Сунцу и, налик некаквим молећивим шакама, стреме да се одлепе од непомичних стабала која их упорно вуку ка земљи. Али Сунце је још увек далеко, земља одмах ту, испод.

Крошња под којој ја стојим је особита. Она, попут проседих брада православних свештеника које им покрива епитрахиљ, своје стабло крије смерним гранама. Њени листови се непрекидно клањају птицоликој громади до које води стаза од камених плоча. Посматрам ову громаду; посматрам је, чини ми се, можда и предуго. 

*   *   *

Шумарички масакр, који су немачке трупе починиле 21. октобра представља једну од најболнијих сага у српској историји. Поред тога што су, услед спровођења ниподаштавачке и геноцидне политике окупатора, неповратно уништени многобројни људски животи, свирепост метода и брзина којом су спроведене до тада нису виђене на овим просторима. Догађај је одјекнуо светом, па су чак у Риу Де Женеиру ученици гимназије Пиједаде у Цркви Светог Фрање издејствовали служење свечане мисе за покој душа стрељаних Крагујевчана. Од служења парастоса у српским цркавама у расејању, преко чланака у српским и иностраним новинама, до комеморација у српским удружењима, клубовима, као и потоњој уметничкој надградњи – отео се истинољубиви крик рањене нације, крик због реза предубоког да би га време зацелило.

Корени немилог догађаја леже још у државном удару 27. марта и реаговању српске јавности на Протокол о приступу Југославије Тројном пакту. Хитлер, који је овакав потез сматрао „велеиздајом“, убрзо је кренуо, потпомогнут Италијом и Мађарском, са спровођењем ригорозних војних офанзива. Југославија је између 6. и 18. априла потпуно војнички разорена – безусловна капитулација је потписана 17. априла у 21 час. Недуго потом, у Крагујевцу бива постављена крајскоманда. Уследило је одузимање оружја становништву и преузимање Војнотехничког завода. 

Обешени Стеван Зарић и Божидар Петровић

Мајско саветовање Централног комитета КПЈ, чији су се уговорени задаци сачињавали од борбе против окупатора и сународних подривача, обрачунавања са распиривањем мржње на националној основи, али и јачања партијског утицаја, наишло је на одобравање у Москви, пре свега после напада Немачке на СССР 22. јуна. Одмах су формирана три партизанска шумадијска одреда, са циљем да се отпочне оружана борба. Сам Крагујевац је неко време претрајавао у духу инерције, без крупних сукоба и репресалија и, изузимајући околне чарке и узгредне саботаже, попут напада на немачку моторизовану колону код Љуљака, акције крагујевачких комуниста су углавном бивале припремног карактера. Тек 1. августа су крагујевачки скојевци, Миодраг Јовановић и Миодраг Филиповић, учинили први приметан корак, када су запалили мапу Источног фронта испред зграде месне команде. Њихову акцију су пропратили Стеван Зарић, берберин, и Божидар Петровић, ученик, запаливши седларницу и сењак Војнотехничког завода. Свирепо су мучени, стрељани, а потом и обешени код Крста, у самом центру града. Њих двојица представљају прве жртве фашистичког терора у Крагујевцу.

Устанички дух се напрасно раширио Србијом – уследио је низ ослободилачких офанзива, па је као последица успешности револуционарног пламена у западној Србији створена Ужичка република. Немачка Врховна команда, којој су слали извештаје о немогућности одржавања власти у градовима и тескобама приликом успостављања комуникација, хитро је реаговала. Наредила је гушење устаничког покрета, а према речима фелдмаршала Кјатела, као одмазда за живот једног немачког војника – мора се узети, као опште правило, да се одговара смртном казном за 50-100 комуниста. Начин извршења ове казне има за циљ појачавање застрашујућег ефекта.

Дужност опуномоћеног главнокомандујућег генерала у Србији примио је Франц Беме, преузевши целокупну војну и извршну власт. Овај немилосрдни пешадијски генерал, у Србији упамћен по свирепости гушења револуционарних покрета, издао је 10. октобра наредбу – Буде ли губитака међу немачким војницима или фолксдојчерима, територијално надлежни команданти наредиће одмах стрељање противника према следећим стопама:

1) За сваког убијеног немачког војника (мушкарца, жену или дете) узима се 100 заробљеника или талаца.
2) За сваког рањеног немачког војника 50 заробљеника или талаца.

Стрељање ће извршити трупе.   

Борбе за ослобођење Горњег Милановца, током којих је, према неким изворима, заробљено и до 200 војника, углавном 6. чете 920, знане као Ландецшицен, испровоцирале су хитар одговор Немаца – задатак ослобођења 6. чете, 920. батаљона припао је 3. батаљону 749. пука, стационираном у Крагујецу. После неуспешне прве акције, издата је наредба да се отпочне нова, па је 14. октобра, ојачана са три тенка, чета Немаца изнова започела офанзиву. Међутим, контакт са заробљеном четом ни овог пута није успостављен, па је Горњи Милановац, спаљен до темеља, дословно претворен у згариште.

У рањим јутарњим часовима, 16. октобра 1941. године, на путу из Горњег Милановца ка Крагујевцу, код Љуљака на Думачи,  3. батаљон 749. пука напали су партизански и четнички одреди (постоје различите историјске верзије о томе да ли су трупе деловале појединачно, здружено, или су, пак, напад на себе преузели искључиво партизани). Дошло је до жестоког окршаја у којем је 9 немачких војника убијено, док је 27 рањено (један је касније подлегао повредама). Сматра се да су и српски одреди претрпели губитке, премда их партизански извештаји не наводе. Убрзо је уследио немачки одговор, хитар и зверски свиреп.

Целокупно извршење одмазде поверено је мајору Паулу Кенингу, будући да је, према рангу, био највиши немачки официр у Крагујевцу и командант гарнизона. Прва предузета мера била је хапшење Јевреја комуниста, и то на основу списка који је предстојништво градске полиције тога дана добило из Београда, а који је садржао око 60-70 имена. Подаци о броју ухапшених се, међутим, јако разликују. Мајор Кенинг, на пример, сведочи о 66 комуниста и Јевреја, док Драгомир Симовић, тадашњи председник општине, наводи цифру од 63 ухапшених мушкараца и жена.

Поред ухапшених, Немци су у рукама држали још 125 талаца доведених из Горњег Милановца, око 150 талаца ухапшених још пре организовања ослободилачке акције и 53 затвореника у месном затвору. С обзиром на то да овај број ни изблиза није одговарао предвиђеном циљу одмазде, капетан Фон Бишофсхаузен је убедио мајора Кенинга да се остатак живља за стрељање прикупи по околним селима, и то – Грошници, Мечковцу, Маршићу, Корману, Ботуњу и Горњим и Доњим Комарицама. Према наводима мајора Кенинга, укупно је стрељано 427 људи (у овај број урачунати и преживали, јер су и они изведени пред митраљез). Спомен-музеј „21. октобар“ чува базу података о 415 стрељаних лица и 21 преживелих.

Ни ово, међутим, није било довољно да се задовољи план зацртане одмазде, па је током вечери 19. октобра Крагујевац блокиран, а напуштање града сторого забрањено. Сви прилази граду обиловали су немачким стражарима. Интересантно како је команда крајње подмукло дозволила улазак у град, јер је очекивала да на посао дођу људи из околних села. Хапшења су започела ујутру 20. октобра, и то на целокупној градској територији. Са Лепенице је приведено око 650 радника који су радили на регулацији реке. Ни свештеници богослужитељи нису били поштеђени.

Још 17. октобра директорима школа упућена је наредба да доставе спискове ученика који су положили 6. и 7. а нису се уписали у 7. и 8. разред, као и списак оних који се нису јавили на предавања, или су нередовно похађали наставу. Директор Друге мушке гимназије, Лазар Пантелић, кренуо је за Београд са овереним аусвајсом, али је, предосетио да се нешто необично догађа и одлучио да се врати у школу. Овако је саопштио савоје слутње:  Имам осећај да се налазим на санти леда коју носи бујица, беспомоћан сам да ма шта учиним како би  отклонио или бар ублажио опасност која лежи над децом.

Одузимање докумената пред стрељање

Током хапшења становништва, Немци су перфидно саопштавали да се ради о замени личних карата и да ће они који се не пријаве бити строго кажњени. Тако су многи, плашећи се могућих последица, сами одлазили у топовске шупе, које су у касним поподневним сатима биле дупке пуне (део народа је чак стајао напољу). Оне грађане који су избегли првобитни талас рације, по граду су купиле патроле Љотићеваца, предвођене Марисавом Петровићем (познатом и по томе што је 20. октобра упао у зграду општине и похапсио градоначелникове службенике, секретара општине и престојника полиције, уместо којих је поставио своје људе). Једна од жртава Петровићевих патрола била је Нада Наумовић, студенткиња медицине. Она је, видевши суседа Александра – Цанета Матејића како се, не би ли извукао живу главу, придружује добровољцима, узвикнула – Цане, шта ћеш са овима, боље да те убију Немци него они. Љотићевци су наставили хапшења, пре свега локалних Рома, према којима су били посебно сурови.

Око 18 часова, обистиниле су се сумње прикупљеног живља – на Становљанском пољу изнад Централне радионице, одјекнули први рафали. Стрељани су затвореници, таоци и људи са београдског списка. Према неким изворима, осморо људи је успело да утекне, премда недавна истраживања неупитно утврђују да је свега један човек преживео стрељање. Марисав Петровић је, према сопстевним речима, успео да издејствује ослобођење око 700 људи. И заиста, око 350 људи је те вечери, посредством иницијативе Љотићеваца отишло својим домовима. У замену за похапшене Србе често су давали Роме, са којима су поступали као са робљем. Истински подаци о овој размени људи још увек нису познати, а улога Марисава Петровића, чије ће име Крагујевчани увек повезивати са нитковлуком и кукавичлуком, остаје све само не истински спасоносна.

Ујутро 21. октобра, према неким наводима сунчано и ведро, у 7 часова, отпочело је масовно стрељање крагујевачког становништва. Долине сушичког и ердоглијског потока су одабране као стратишта. Током првих постројења, неколико појединаца се издвојило чиновима непремерне храбрости. Тако Никола Мачкић, професор теологије и избеглица из Хрватске, упркос наговарањима сапатника да протури лаж да је Хрват, ни на тренутак није помислио да се одрекне свога наслеђа: Не, Ја сам Србин! За то сам страдао од усташа и за то ћу умрети! Лазар Пантелић, честити директор Друге мушке гимназије, који је пошто су му прегледана документа једно време стајао у групи спасених, видео је међу одабранима за стрељање много својих ђака,  пришао је једном немачком официру и упитао га: Куда ће ова деца? Ја сам њихов директор. Молим вас, пустите њих, а мене водите! После неколико одричних одговора и убеђивања, брижног професора су придружили скупини страдалника. Иза себе је оставио петоро деце.

Лазар Пантелић, директор Друге гимназије

Један сведок је из прикрајка посматрао стрељање у Сушичком потоку. Војислав Зорић, чувар Чомићеве виле и радник на њеном имању, из непосредне близине је присуствовао масакру: Још се спроводници нису одмакли ни стотину метара, а већ је на улазу шљивара стајала нова група људи. Један прескочи ограду и настави бекство у правцу Дивљег поља. Али и он покошен паде. У долини Сушичког потока, у јарузи недалеко од Чомићеве виле, почива и петнаесторо деце, десеторо Рома и петоро Српчића – мали чистачи ципела.

Око два сата поподне, сејање смрти је почело да јењава. Паљба митраљеза се постепено стишавала. Према проценама мајора Кенинга, предвиђен број од 2300 стрељаних је достигнут. Из безбедносних разлога, Немци су задржали још око 350 људи као таоце, док су Љотићевци одвели две стотине људи у школу Краљ Петар и задужили их да покопају погубљене. Међу онима који су пуштени својим кућама, био је тадашњи гимназијалац, а касније познати глумац, Мирослав Мија Алексић.

Будући да су Немци предвиђенима за погубљење одузимали лична документа, опраштање са најмилијима се углавном сводило на пар помисли или изговорених фраза. У документацији Спомен-музеја налазе се тек 42 поруке, успутна шкрабања по комадићима папира, фотографијама и листовима свезака. Неке од тих порука одишу посебним болом, болом који наткриљује стрељани град, стално подсећајући о несагледивом ужасу који је сколио невини народ. Љубиша Јовановић, ученик, у легитимацији за повлашћену вожњу написао је:  Драги тата и мама, поз. последњи пут, Љубиша. Дечак није знао да му је отац стрељан. Јаков Медина, књиговођа, стрељан 20. октобра, на  папирићу је написао кратку, али језгровиту поруку, у чијим симболичним речима и даље одзвања безизлазност мрачних слутњи: Лебац сутра немојте послати. Јаков.

Једини мушкарац који је успео да побегне и тако преживи стрељање био је Димитрије Радовановић. Он је заједно са неколицином мушкараца који се нису мирили са судбином, кренуо да бежи. И упркос киши куршума која је уследила (један метак га је погодио у бутину, док му је, убрзо потом, други умало разорио вилицу), Радовановић је успео да замакне и докопа се првих оближњих сеоских кућа. Сељаци су му ране лечили дуваном, да би га после превезли до партизанске болнице. Умро је у дубокој старости, 2005. године.    

Стрељања у кругу фабрике оружја

Гробнице за жртве су копане у непосредној близини стрељаних група. Њих су, под надзором немачких патрола, приведени Срби слагали једне до других, често у више редова. Нека сведочанства наводе да је између њих и љотићеваца, који су од талаца тражили да мртве преврћу и одузимају им новац, сатове и прстење, дошло до и кошкања и сукоба. Гробнице су у почетку биле плитке, па су на неким местима, док хумке нису до краја формиране, вирили делови тела сахрањених. Према појединим изворима, Шумарице су бројале 30 хумки и 4-5 мањих гробова. И мада је обележавање гробова и приступ члановима породица стрељаних био забрањен, неке Крагујевчанке (углавном супруге и мајке) су под окриљем ноћи успеле да пронађу пут до својих најмилијих, па чак и пренесу њихова тела до породичних гробница. Захваљујући овим храбрим женама, пронађена су четворица мушкарца који су преживели рафалну паљбу. Тек 4. априла 1942. године  попустила је ригорозност окупационе власти. Тада су Крагујевчанима дозволили да посете гробове стрељаних суграђана.

21. октобра 1944. године, тачно три године након масакра у Шумарицама, Крагујевац је ослобођен. Прво опело недужним жртвама одржано је сутрадан, 22. октобра. Присуствовало је више хиљада људи.

Тачан број стрељаних у Шумарицама и даље је премет спорова и расправи. Скоро сигурно преувеличан број од 7000 је по свој прилици предмет потоње комунстичке агитације. У извештајима мајора Кенинга се, на пример, помиње цифра од 2300, док је у Борби која је изашла 15. новембра 1941. године објављен чланак о стрељању 5000 мушкараца и жена у Крагујевцу. Прота Драгослав Величковић, парох старе цркве записао је: На данашњи дан, 21. октобра 1941. године, Немци су стрељали око 7000 грађана Крагујевца. Начелник безбедности Дунавске бановине, Данило Михаиловић, је закључио: Они су у лецима објавили да су убили 2300 Срба. Ово је исто тако неистинито, јер су их они убили само у Крагујеву, а не узимајући у обзир број убијених у околним селима Крагујевца, 7100 – 7300 Срба. Четнички извори осцилирају у проценама, наводећи бројеве од четири до дванаест хиљада људи. Гласила Срба у Канади и Америци у свим текстовима о шумаричкј трагедији помињу 4000 погубљених. 

Споменик посвећен стрељаним ђацима Прве крагујевачке гимназије „Сломљено крило птице“ познатији као Пето три

Према подацима из архиве Спомен-музеја 21. октобар, стрељано је четрдесеторо деце узраста између 11 и 15 година, као и 261 младић средњошколског узраста (што се коси са дугопомињаним митом о 300 стрељаних гимназијалаца). Били су то већином ученици Грађевинске, Војнотехничке, Занатлијске и Учитељске школе, затим Прве и Друге гимназије, али и радници и земљорадници. Међу стрељаном децом се скоро извесно налазе и Роми, мали чистачи ципела, али је њихов број, будући да носе српска имена, немогуће утврдити.   

Прикупљање података о стрељанима се врши и дан данас, тако да се поједина имена бришу са списка, док му се нова придодају.

Душан Јагличић

2012-10-15/20: Стрељање у лагеру у Краљеву 15-20. октобра 1941.

Да се не заборави.
На данашњи дан се обележава ратни злочин који су у периоду од 15. до 20. октобра 1941. извршили припадници Немачке војске у Србији 1941 у Краљеву. Нека је вечна слава стрељанима.

Одвођење талаца на стрељање

Према извору.

Иза масовног злочина, читав простор лагера засут је кречом. Многе породице изгубиле су више својих чланова у октобарском стрељању (Блажићи, Димитријевићи, Радомировићи, Марковићи, Обрадовићи Петровићи…). Дубоко, као белег, сећање на жртве стрељања остало је у свести нараштаја, породица, суграђана.

Потрага за „људским ликом и именом жртве“ водила је ка укупном броју од 2.190 стрељаних у лагеру, испод кога не треба ићи у даљим истраживањима. Захваљујући сачуваним примарним изворима, сведочењима савременика, вишегодишња истраживања су утврдила да је стрељано најмање 2.190 цивила, међу којима је било и деце, жена и стараца. Значајније од до сада утврђеног броја је чињеница да је иза сваке цифре  једно име и презиме, за већину са податком о месту рођења, имену оца, занимању и месту запослења, фотографијом, уколико је сачувана. Социолошко-демографске анализе настале на основу обједињене меморијалне баштине у бази података, непосредно говоре о суровости и геноцидности ратног злочина против човечности који је починила регуларна војска Вермахта у Краљеву, октобра 1941. У култури сећања, заснованој на истраживању, анализи и поређењу извора који су у минулим деценијама предано прикупљани и чувани у Историјском архиву, институцији Спомен-парка и Народном музеју у Краљеву, била је неопходна персонализација жртава. Постојећи подаци говоре да је у лагеру стрељано најмање 102 особе млађе од 18 година, које нису дочекале време да постану очеви и мајке. Међу стрељанима је било 29 жена. Размере злочина против човечности посредно се налазе и у броју породица које су остале без хранитеља, броју ратне сирочади, разореној привреди, засновано на податку да је у најплодотворнијем животном и радном добу, између 18 и 55 година било најмање 1.840 стрељаних талаца, већином радника и службеника оновремених Фабрика авиона и вагона, железничара, запослених у установама и школама… Да је рација за стрељање у лагеру вршена и у градској болници, потврђују извори и у њима сачувана имена стрељаних болесника.

Призор после стрељања

По структури запослености, највише страдалника радило је у престижној Фабрици авиона око 21%, затим у железничким службама и у Железничкој радионици, чак 31 % од оних за које имамо податке о месту упослења. Поред машиновођа, бравара, стругара, авиомеханичара, инжењера, службеника, шегрта, стрељани су судије, земљоделци, бербери, учитељи, наставници и школски надзорници, ђаци, једна жандармеријска чета, војници и старешине некадашње војске Краљевине који нису доспели у немачко заробљеништво, домаћице, зидари, службеници Поште и телеграфа, Среског начелства, Општинских служби Финансијске контроле и Техничког одељења, свирачи, зидари… Претежно православне вероисповести, уз 73 католика, међу којима највише Словенаца, стрељани су на једном стратишту — у западном делу круга Железничке радионице.

КУЛТУРА СЕЋАЊА

Првобитни изглед гробља стрељаних

Пут који је водио до формирања историјског одељења и збирки Народног музеја у Краљеву, полазио је од послератних подухвата ентузијазмом надахнутих суграђана, међу којима и бројних учесника НОР-а, на прикупљању документарне грађе и предмета. У прикупљеној баштини, како би, у духу времена блиског догађајима у окупацији, по речима првог музејског управника, професора Милорада Јовића: „испунили велику обавезу према народу нашег среза, према граду овенчаном мученичком славом, да би очували и могли да прикажемо наше духовне и вредносне творевине…“ преовлађивала је ратна заоставштина, а у њој, драгоцени и документи и предмети стрељаних сачувани у породицама. Међусобном сарадњом Историјског архива, Народног музеја и институције Спомен-парка, прикупљена је и уобличена драгоцена меморијална баштина коју су чинили аутентични историјски извори различите провенијенције, лични предмети и документи стрељаних од 15-20. октобра 1941.

Базом података као електронским записом, сталном поставком и записом у Поменику, обједињени су фрагменти памћења потомака и суграђана, личних докумената, спискова различитог порекла и места настанка — свих чувара имена стрељаних, парохијана, овдашњих грађана, или оних придошлих који су ухлебљење нашли у Краљеву између два рата, из далеке Русије после Октобарске револуције, Словеније, Босне, Хрватске. Сачувано је и сећање на  имена оних избеглих од горег насиља у почетку окупације Југославије, који су у Краљеву налазили уточиште, не слутећи да ће наћи и смрт.

Први помен у ослобођеном Краљеву

У складу са савременом музеолошком праксом, уз остало и оном примењеном у музеју холокауста у Јад Вашему у Јерусалиму, чији назив на хебрејском, утемељен у  Старом завету значи „место за сећање (помен) на  име“ тежиште сталне музејске поставке о октобарској трагедији је на личности убијеног. А свако од њих је имао име, идентитет. Књиге Поменика, где је свака страна посвећена по једној жртви, као писани споменик,  има личну посвету, за памјат, или за сећање у језику старих Словена и црквеном богослужењу. При томе је жртва представљена као део колективитета, породичног и друштвеног, који је масовним злочином претрпео ненадокнадив губитак. Јер, свеобухватну слику људског страдања на краљевачком подручју у октобру 1941. чине и посредни фрагменти злочина почињеног против човечности — породице које су изгубиле хранитеље, ратна сирочад, негативна демографија по броју стрељаних који су тек требали да постану очеви и мајке…

Аутентични спискови са именима стрељаних настали непуну годину иза октобарске трагедије, током априла 1942. по наредби начелника округа краљевског од 24. марта 1942, први проговарају о  стрељанима. Са места највеће трагедије у историји краљевачког подручја, преживело је најмање 27 талаца, чија су  сведочења забележена као драгоцена мемоарска грађа.

Спискови стрељаних различите провенијенције настали су непуну годину иза лагерског стрељања (10-26. апила 1942.) по наредби Окружног начелства округа краљевачког,  у фабрикама, установама, школама на територији Краљева и околине. Хронолошки најближи догађају, представљају најважније примарне изворе и полазиште историографских истраживања о овој теми. Ови оригинални, аутентични извори 1. реда настали у фабрикама, установама, школским управама евидентирали су сопствене губитке, стрељане раднике и службенике: Железничке радионице (Фабрике вагона) и Фабрике авиона; Шумско-индустријског предузећа Миљка Петровића; запослених у установама:Техничког и  одељења Финансијске контроле при Среском начелству; ПТТ, Среског суда; Државног тужилаштва; Окружног суда у Краљеву; Жичког црквеног суда; Шумске управе; железничких радника И особља: железничке станице; ложионице; XIV секције за одржавање пруге; у просвети: Учитеља народних школа и школских надзорника; Средње пољопривредне школе; Гимназије; чланова Жандармеријске чете и Ватрогасне чете; До 28. маја 1942. по наредби и у провенијенцији Окружног начелства наведени спискови  обједињени су у  Списак лица са територије Жичког среза који су погинули у време комунистичких нереда, који осим евиденције стрељаних радника, службеника, односно  запослених бележи и незапослене стрељане цивиле, као и убијене ван лагера од стране немачке казнене експедиције. У нешто млађем Списку погинулих са територије Општине Рибница, из 1943.  евидентиране су  жртве рата страдале на разне начине са овог подручја, међу којима су наведена су и имена стрељаних октобра 1941. У Народном музеју сачуван је и Деловодник злочина окупатора (1945) — Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора; Током рада ове комисије настао је, на основу доказа, Списак жртава злочина, у прилогу Одлуке о утврђивању злочина за мајора Ота Деша, команданта 717. посадне дивизије Вермахта. Као званични документи легалног органа једне државе, сачувани у Архиву Југославије, они су били основа за оптужницу ДФЈ против наредбодаваца и извршилаца злочина, пред Савезничким војним судом у Нирнбергу. У извештају који је Влада ДФЈ 16. јануара 1946. доставила Међународном војном суду у Нирнбергу, поред списка жртава, налазе се „обрађене одлуке за одговорна лица масовног покоља  цивилног становништва у Србији у саставу 717. посадне дивизије Вермахта“,  формиране од 1 – 14. маја 1941, транспортоване за Србију од 15. маја 1941, од 11. јуна под командом 65. Више Команде за нарочиту употребу (Hohereskommande zur besonderen Verwendung).

Протоколи умрлих Српске православне цркве — парохијски спискови стрељаних (за: I, II, IV, V, VI парохију) и Матице покојних Римокатоличког жупског уреда у Краљеву,  представљају аутентичне, оригиналне изворе (1941-1944) у којима  су именовани страдали парохијани током Другог светског рата и међу њима најбројније — лагерске жртве. Нешто млађи извор — Списак избеглица у Краљеву, настао у провенијенцији среског Одбора за збрињавање избеглица и пресељеника 9. септембра 1942, чија је сврха била да евидентира изгнанике који су дошли на краљевачко подручје до лета 1942. (датовање уписано мастилом на печату Среског одбора за збрињавање избеглица и пресељеника), посредно, у напоменама бележи стрељане у лагеру.

Memoriabiliae: лични документи и предмети стрељаних,представљају драгоцене изворе о стрељанима, сачуване у збиркама Народног музеја и фондовима Историјског архива у Краљеву. Последње поруке из лагера послате породицама пред­мети су од ванредне вредности у музеолошкој пракси јер проговарају својеручним записима страдалника. Садржај збирке чине и потврде немачке Команде места — издате породи­цама о стрељању ближњих током децембра 1941; Личне карте, легитимације, радне књижице, војне исправе стрељаних у лагеру —носе лични белег, траг о пређашњем животу страдалника — хранитеља поро­дица, мајки, бивших „Сокола“, студената, ђака… У неговању културе сећања, велики је допринос породица стрељаних како би лични предмети стрељаних, као и они пронађени на стратишту (приликом подизања споменичког комплекса Спомен-парка) постали део колективне меморијалне баштине. Посебну групу предмета чине они који су по музео­лошкој класификацији улазе у садржај других збирки историјског одељења (плакати, леци; архивалије; фотографије), а односе се на стрељање у лагеру октобра 1941.

ОДГОВОРНИ ЗА РАТНИ ЗЛОЧИН ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ У КРАЉЕВУ

Припадници 717. ПОСАДНЕ ДИВИЗИЈЕ НЕМАЧКЕ АРМИЈЕ — ЈЕДИНИЦЕ ВЕРМАХТА

Порекло: Bruck an der Lajta, Porndorf, Austrija

Формирана од 1. до 14. маја 1941, када транспортована за Србију. Од 11. јуна под командом 65. ВИШЕ КОМАНДЕ ЗА НАРОЧИТУ УПОТРЕБУ (Hohereskommande zur besonderen Verwendung)

Државна комисија за утврђивање злочина забележила је „обрађене одлуке за лица одговорна за масовни покољ  цивилног становништва од 15. до 20. октобра 1941. у Краљеву“. Имена најодговорнијих у командном саставу:

HOSTERBACH,  генерал;

MACIEOVIČ ALFONS, поручник, Команда места;

DOESCH ОТО, мајор, командант штаба 749. пука;

SAIFERT, потпоручник;

POTTHOF, потпоручник;

BAUER HANSL, капетан;

BENDINGER, капетан;

MAYER, потпоручник;

GARHOFER, потпоручник;

SCHULTE, потпоручник;

SCHMITT, потпоручник;

PICHLER, потпоручник;

HIEFNER, потпоручник;

LERCH, потпоручник;

MADER, потпоручник;

LEHL, потпоручник;

HOEJER, потпоручник;

ROTMAYER, потпоручник;

MAIER, подофицир;

VOLKMAYER, подофицир;

SCHORKMEIER, подофицир;

VARAS, подофицир;

VOLLFINGER, подофицир;

BUERGERHOF, подофицир;

SZAVLOVSKY, подофицир;

MOSER, подофицир;

STICK, подофицир;

VAHL, подофицир;

MIGE, подофицир;

GRUBER, подофицир;

VENZ , Oberleutnant

WETTSTEIN, Oberleutnant

FRITZ VALENTIN, Sonderfuehrer

ŠKORJANC HANS, Feldwebel

MUELLER HEINRICH, агент Гестапоа

KOMAREK JOSEF

KINAST HERBERT

BESS HELMUT

KUTCHIK JOSEF