Приказивање постова са ознаком Страдање Срба. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Страдање Срба. Прикажи све постове

субота, 07. септембар 2013.

Како су Аустро-Мађари ратовали у Србији (2. део)

Арчибалд Рајс
ЗЛОЧИНИМА ПРЕТХОДИЛО ЈЕЗИВО САТАНИЗОВАЊЕ СРБА
Ја сам пропутовао један велики део српске територије која је пострадала од прве аустро-маџарске инвазије. Свуда сам проверио, што је могуће боље, казивања мојих сведока очевидаца. У следећим редовима изнећу неколико типичних факата из моје анкете. Комплетан резултат ове анкете изложен је у рапорту који ће ускоро бити предат српској влади.
Српске жртве за време аустријске окупације Србије
Сетимо се исказа каплара Г. X. из 28-ог пешачког пука, који рече да је у Шапцу присуствовао масакру 60 грађана код цркве. Ја сам констатовао да се иза шабачке цркве налази уистину велика заједничка гробница коју сам открио. Гробница је дугачка десет и широка три и по метра. У дубини једнога метра наслаган је низ помешаних лешева у различитим положајима. Једни беху дигли ноге горе, други су лежали попреко, трећи опет укрштени, и т.д. Све доказује да су тела била покривена земљом одмах чим су пала у рупу. Колико је било живих међу овим закопаним жртвама? Одела, још у добром стању, лешева, показују да су то сељаци. Руке су увезане конопцима. Старост жртава, судећи према лешевима, варира између десет и осамдесет година. Није било могуће одредити тачно број лица закопаних у ову гробницу. Г.Х. каже да је било више од шездесет. Становници Шапца тврде да је било до 120. Ја сам лично констатовао да је било више од осамдесет.
У Липолисту, за време приближавања Аустријанаца, сељани побегну у кућу Тодора Маринковића. Војници, пролазећи туда, испале пушке у кућу кроз врата и прозоре; пет избеглица је било убијено: Тодор Маринковић, шездесет година; Марко Маринковић, деветнаест година; Ружица Маринковић, двадесет година; Милугин Стојковић, осамнаест година; Загорка Стојковић, једанаест година; пет других лица је било рањено: Драгомир Маринковић, осамнаест година; Станојка Маринковић, шездесет година; Богољуб Шатарић, десет година; Мила Савковић, шест година; Марта Стојковић, четрдесет година. Ја сам прегледао кућу и снимио много рупа причињених зрнима на вратима, прозорима и унутрашњим зидовима. Сви ови ударци долазили су споља. Ја сам ране, делом зарасле, снимио на преживелим жртвама.
У Петковици, 24 жене и деце и 6 људи побегну у кућу Милана Марића, кућу много соладније сазидану него друге. Аустро-Маџари нареде женама да изађу, а људе у једној соби побију револверима. Њихови лешеви су ископани и узето је, нпр., од Милана Марића његов сат и 100 динара. Ја сам снимио на патосу собе, где је извршен масакр, многобројне трагове зрна избачених одозго на ниже; исто тако констатова сам трагове зрна на зидовима.
Аустро-Маџари су починили врло велики број злочина у селу Прњавору, једноме од најбогатијих села Мачве. Чим су њихове трупе дошле тамо, командант је сакупио становништво, извадио из свога џепа листу чланова „Народне Одбране", српског патриотског удружења, постројио их и пушкарао. Инвалиди прошла два рата, који показаше њихове цертификате шшаледске, беху, такође, побијени, као и људи, који не одговорише на позив команданта. Око 500 жена затворише у кафану, а много младих жена и девојака беше силовано.
Кућа Милана Милутиновића била је потпуно уништена ватром. Поред ове била је запаљена, такође, једна зграда. На једноме зиду, још усправном, констатујем многобројне мрље крви и трагове зрна. Облик ових мрља је дугачак и показује да је крв силно шикнула према зиду. Велики број очевидаца уверава ме да су аустријских војници били довели око 100 жена и деце, прво их поубијали на различите начине, па потом бацили тела у пожар куће Милутиновићеве.
Ја сам открио рушевине ове куће и нашао велики број људских скелета, карбонисаних или сагорелих. Сељаци су већ били закопали у једну суседну рупу највећи део лешева. Отворио сам ову рупу и могао видети да је у њој у истини врло велика количина људских скелета.
У прњаворској школи спаљено је у једној сали 17 лица, нарочито старијих. У инспекцији запаљене школе констатовао сам, у поменутој учионици, многобројне и снажне млазеве крви на зидовима, и ја сам снимио у карбонисаном стању многе скелете људских лешева. Ово доказује, да су жртве биле рањене, па онда спаљене.
Поред куће Михаила Милутиновића отворио сам једну заједничку рупу, у којој је било око 20 лешева. При отварању, скоро на површини земље, нашао сам руку једнога детбта од две до три године, на којој је још била сиромашна бразлетна од стаклених перли. Копајући све дубље, видио сам остатке тела жена и деце испод десет година.
Владимир Пресевић, четрдесет две године, има кућу код цркве у месту званом Црквена Мала. Он је примио код себе једног српског коњаника, тешко рањеног у борби. Кад су Аустријанци дошли, Пресевић се удаљио, мислећи да ће они поштедити његовог рањеника. Кад се вратио, нашао је рањеника везаног и карбонисаног на постељи, испод које су Аустријанци запалили ватру. У инспекцији сам констатовао да гвоздени кревет има јасне трагове ватре, да је патос под њим изгорео у површини једног до два метра, и да је зид на томе месту почађавео и поцрнео.
Вешање Срба за време аустроугарске окупације: 11.000 обешено је по пресуди војних власти, много више без икаквог суђења; једна сељанка завршила је на вешалима само зато што су је чули - док су јој отимали летину - како мрмља: "Пресело вам, дабогда".

Код прњаворске железничке станице било је у једној заједничкој рупи двадесет и пет лешева, од двадесет до педесет година, које су Аустријанци пушкарали. Међу жртвама има неколико жена и известан број младића инвалида из последњих ратова. Војни свештеник 1. пука, Милан Јовановић, који је сахранио жртве, дао ми је тачна њихова имена. Уосталом, ја имам у својој архиви имена масакрираних лица у Прњавору.
Код железничке станице у Љешници налази се велика заједничка рупа, 20 метара дугачка, 3 метра широка и 2 метра дубока. У овој рупи је сахрањено 109 сељака од осам до осамдесет година. То су таоци околних села, које су Аустријанци довели на ово место, где је већ било почело копање гробнице за њих. Повезали су их уједно конопцима и гомилу обвили гвозденом жицом. Потом су се војници наместили на бедем жељезничке пруге, око петнаест метара од жртава, и опалили плотун на њих. Цела група се стропоштала у рупу и други војници је одмах покрише земљом, не проверавајући да ли су лица мртва или само рањена. Извесно је да многа нису била погођена смртоносно, нека можда никако, али су они били повучени у гробницу од других. Они су живи закопани. За време овога извршења, доведена је друга група заробљеника, међу којима беше много жена, и кад су други пушкарани, принуђавани су ови сиротани да вичу: „Живио император Франц Јосиф!" Ја сам исто тако отворио и ову рупу и могао сам видети, према положају лешева, да су тела у нереду пала у јаму. Факат да више лешева беше усправно нађено у том положају, доказује да су ове жртве покушавале да се спасу. Руке лешева су везане конопцима..
У Баставу су аустро-мађарски војници извршшш злочин без примера, који сам могао утврдити саслушавањем очевидаца, инспекцијом места и фотографијом жртава које имам. Пред долазак Аустријана ца, жене и деца сеоска побјегну у „Тијери". Само су остале две жене Солдатовића, старе преко шездесет пет и седамдесет осам година и уз то изнемогле, вјерујући да ће непријатељ, макар и најсвирепији, поштеде-ти болесне старице. Када су се после одласка трупа повратили сељаци у село, нашли су обе жене убијене и унакажене. Једна у постељи, друга позади врата њене собе. Груди им беху одсечене и на телима многи трагови удара бајонетом или ножем. Михаило Младеновић каже, да су жене, које су, према српском обичају, окупале лешеве пре сахране, констатовале да су обе жртве биле силоване па онда убијене.
Неколико цитираних случајева биће довољни читаоцу да би створио себи слику грозног начина, на који су Аустро-Мађари масакрирали један велики део цивилног становништва на заузетој територији. Уосталом, врло велики број грађана био је одведен и од тада се за њих не зна ништа. Знајући „методе" аустријске „казнене експедиције", врло је вјероватно да је велики део талаца био убијен на путу.
Ја сам у више прилика говорио о рањеним грађанима који су успели да се спасу. Овдје ћу навести само два типична примера:
Станислав Тодоровић има тринаест година; он је из Мрђеновца. Чувао је стоку кад су Аустријанци дошли. Њега су, са још пет сељака, од којих су тројица старци, везали заједно конопцима и одвели до Савр. Одатле су их одвели у унутрашње земље, а у једном моменту све их поставили на гшаст сена и војници су са даљине од 4 до 5 метара пуцали на њих. Тодоровић је рањен у главу и у руку. Због ране на глави било је потребно отварати лубању, што је извршено у грађанској болници у Ваљеву. То сам видео и испитао болесника.
Стана Бергић, шездесет и осам година, била је у Равњу у евојој кући, кад су Аустријанци дошли. Они су пред њом убили целу њену породицу, састављену од осам лица, а њој су кундацима пребили обе руке. Она је лечена у руској болници у Ваљеву, где сам је испитао.
За време моје анкете, пронађено је и прегледано 1308 грађанских лешева у селима и варошицама, куда сам прошао. Осим тога, нестало је 2280 грађана. Познавајући „манир" завојевача, може се претпоставити да је бар половина ових талаца убијена. У томе моменту један део из шабачког округа (највећи део среза рађевског и један део јадранског и азбуковачког среза) био је још у рукама Аустријанаца, због чега се није могао знати број мртвих. Треба још додати да ја нисам посетио све општине где су били извршени злочини. Оценио сам, дакле да број убијених грађана на заузетој територији може бити од 3000 до 4000.
Добивени званични извештаји, изгледа, дају ми право. Званична листа масакрираних грађана далеко је још да би била потпуна.
ПЉАЧКА И РУШЕЊЕ ПОКРЕТНИХ ИМАЊА
Свуда, где су непријатељске трупе прошле, све је опљачкано и покретна добра уништена. Сви предмети од вредности су однети и касе разбијене.
Жене и деца у Мачви за време аустријске окупације Србије 1914. године
У вароши Шапцу отворено је до хиљаду каса и њихова садржина испражњена. У целој вароши нисам могао наћи више но само две недирнуте касе, али снимљени трагови јасно казују да се безуспешно пробало отворити их.
Каткада је отварање ових каса било извршено на савршен начин. Тако сам фотографисао у банци „Шабачка задруга" три касе, које су тако „стручњачки" обијене, да бии најпрепреденији лупежипоцрвенили од зависти. Углавном касе, по квалитету врло несолидне (нарочито бечке фабрикације), обијене су секирама или хладним длетом. Обијена каса, која лежи на сред улице, типична је слика која показиваше пролазак аустро-мађарских трупа.
Ја сам разгледао врло велики број кућа у вароши и на селу, које су посетили Аустријанци. Свуда сам констатовао нестанак предмета од вредности и уништавање намештаја, одела, веша, што се није могло однети. Слике и вуном напуњен намештај су испроваљивани, ћилими исечени, посуђе полупано. Зидови су попрскани мастилом, и свуда су војници остављали измет.
Неколико примера ће илустровати то што хоћу да кажем. У кући Јакова Албале, у Шапцу, Поцерска улица, све је изломљено и упропашћено. Каса је обијена и трговачки папири без вредности, који су били у њој, разбацани по патосу. Мебл и посуђе полупани, слике испроваљиване. Хаљине су извађене из ормана, поцепане и искаљане. Сви предмети од вредности су нестали. Албала је поседовао кагштал од преко 150.000 франака, остављен у каси. Он је био избегао из Шапца, и кад је сазнао шта се десило у његовој кући, умро је од капље. На земљи сам нашао његов тестамент. Све своје имање завештава шабачкој сиротињи без обзира на вероисповест.
У кући Драгомира Петровића, адвоката и резервног капетена у Шапцу, становала су три мађарска официра. Они су однели све сребрно посуђе, четрдесет и осам пари стоног посуђа (ножеве, виљушке и кашике), накит и хаљине гђе. Петровић. Мебл је изломљен, одећа поцепана, стаклени ормани и огледала полупани. Фијакер је јако оштећен, акта канцеларијска г. Петровића леже разбацана на земљи. Једне ноћи, око поноћи, официри су наредили ордонансима, да се каса изнесе у двориште и тамо су је отворили. Лично они су узели вредности преко 10.000 франака, колико је било у каси. Свуда, чак на столу за обед, остављали су они нечистоћу. Интересантан детаљ: кад су официри увече ушли, они су се скинули и потом обукли хаљине гђе. Петровић. Пљачкаши и бескичмењаци!
У кући свештеника из Брезјака, Максима Видаковића, аустро-мађарски војници су све полупали и разорили, пошто су пре тога узели предмете од вредности. Међу поломљеним предметима биле су четири машине за шивење, које је свештеникова кћи употребљавала за обуку сељанки. Једна цедуља на вратима собе каже: Попе, ако се вратиш, види шта су учиниле „Швабе" (име које су Срби дали Аустријанцима).
Жена председника општине у Брезјаку је Берлинка и младост је провела у Аустрији. Код ње је такође све покрадено и опљачкано. Породица је била имућна и поседовала врло леп намештај и слике. Намештај је излупан, слике подеране, веш и сребрно посуђе однети, каса обијена. Жена са децом је побегла у време доласка Аустријанаца. Они су је тражили да би је масакрирали. То су нарочито хтели учинити са њеним мужем, кога су намеравали „пећи". Она је индигнирана тиме што су починили савезници њене родне земље и рекла ми је да и ако се некада поносила што је Немица, данас се тога стиди.
Школа у Петковици је потпуно опљачкана. Општинске архиве, које су биле у њој, уништене су. Школске клупе су разбацане или поломљене, географске карте поцепане и портрети краља Петра и принца Александра подерани. Учитељева соба је опљачкана.
Магазин Милорада Петровића је потпуно опљачкан. Роба, која није била однета, разбацана је по земљи и испрљана фарбом коју су војници нашли у магазину. Шиваћа машина је изломљена и каса, као и увек, обијена.
Много благородних воћки је исечено: воће је једно од богастава српске земље.
Ја бих могао наставити набрајати стотине случајева пљачке, које сам лично констатовао. То је непотребно, јер би то било стално понављање онога што хоћу да кажем. Међутим, треба да инсистирам још на факту, да сам свуда, где су инвазионе трупе прошле, приметио нечистоћу. Да не буду ови измети, остављени на столовима, у посуђу, на патосу итд. специјалан облик садизма?

УЗРОЦИ АУСТРО-МАЂАРСКИХ ЗВЕРСТАВА

После констатовања свих ових свирепости и злочина, интересантно је потражити узроке. Познавајући, у време мира Аустријанце, особито Бечлије, по изгледу тако добре, ја сам уистину био јако изненађен да је овај народ могао за време рата починити сличне злочине. Ја сам се, дакле, потрудио да саслушањем заробљеника и другим испитивањима поставим узроке ове промене стања. Објашњење је, верујем, следеће.
Од пре дужег времена Аустро-Угарска сила је била одлучила да уништи малени српски народ, демократски и свестан своје слободе. Слободна Србија привлачила је аустро-мађарске људе српског порекла, и, још више, спречавала тако жељени пут ка Солуну. Требало је припремити народ двојне монархије за уништење досадног суседа. Да би постигли овај циљ, аустро-мађарски листови, искрено помагани немачким листовима, отпочињу систематски клеветничку борбу против Срба. По њима није било народа више варварског, више заслужног презирања од Срба. Вашљивци, лопови, краљеубице, омрзнути Срби беху још и крволоци. Својим заробљеницима секу они носеве, уши, ваде очи, секу људе на кајише. Чак и у озбиљним листовима могле су се читати сличне ствари.
Али припрема публике чланцима листовима не беше довољна, да би се трупама улио потребан страх од српског варварства. Тако нису изостали ни официри, виши и нижи, да приповедају својим војницима о тобожњим дивљаштвима, које ће Срби вршити над њиховим заробљеницима. Сви Аустро-Мађари заробљени од Срба увераваху ме да су им официри говорили да се не треба предавати јер ће их Срби масакрирати. Шта више, и официри су веровали овој причи. Тако ми је признао један поручник да је у моменту његовог заробљавања био извадио револвер да се убије, јер се плашио да га Срби не муче. „Данас сам задовољан што то нисам учинио, јер је пуковник Илић (овај пуковник се бави специјално ратним заробљеницима) истински отац за нас", додао је поручник.
Аустро-мађарски војгоши, дошавши на српску територију и видећи се у присуству људи који су им вечито представљани као варвари, уплашили су се и услед страха да не буду сами маскрирани, они су починили, вероватно, њихова прва свирепства. Али при погледу на крв, она производи ефекат, што сам у више прилика посматрао, који од човека ствара крволочну животињу.
Један истински наступ колективног садизма обузео је ове трупе, садизма који су донекле могли констатовати сви они који су присуствовали борбама бикова. Једном, од господара одрешена и ослобођена животиња постаје разјарена и садистична. Дело пустошења је продужено од људи који су очеви породица, и вероватно нежни у приватном животу.
Аустроугарски злочини у Мачви, 1914. године:
наредба је гласила - уништи све што је српско, убиј све што српски говори!
Одговорност за свирепа дела не пада дакле, на све војнике, жртве инсташкта подивљале животиње, који спава у сваком човеку, већ на њихове старешине који нису хтели обуздати ове склоности, боље да кажем, који су их будили. Оно што ћу написати доцније, као и сведочанства аустро-мађарских војника која ћу публиковати, доказују систематску припрему масакра са стране њихових шефова. Следећи одломци; сабрани у једној књижици више команде, која се налазила у рукама војника, доказују још боље ову припрему.
Овај фантастични докуменат, кога преводим верно са немачког текста, почиње овако:
К. и Ц. 9. кропусна команда.
Упут за опхођење према сттановништву у Србији.
Рат нас води у непријатељску земљу, која је насељена становништвом испуњеним фанатичном мржњом према нама, у земљу где је злочин дозвољен, као што показује и катастрофа у Сарајеву, чак и од виших класа, где се он управо слави као херојство.
Према таквом становништву је свака хуманост и доброта срца некорисна, управо штетна, јер ови обзири, који су каткада у рату могући, стављају овде озбиљно у опасност наше сопствене трупе.
Због тога наређујем да се за време трајања ратне акције има поступати према свакоме са највећом строгошћу, највећом суровошћу и највећим неповерењем.
И ово је писао један аустријски генерал, представник владе која је хтела, као што се зна, послати на вешала толике људе на основу лажних докумената, фабрикованих у њеном сопственом посланству у Београду.
„Упути" почињу:
„Пре свега не допуштам да се неуниформисани а наоружани људи непријатељске земље, било да се сретну у групама или појединце, заробљавају; они се имају безусловно погубити."
Аустро-мађарски генерални штаб је знао, као и цео свет, да српски војници 3. позива и добра половина војника 2. позива нису добијали никада униформу. Пропис „упута" је, дакле, нескривен позив на масакрирање војника, позив који су, уосталом, трупе дословно извршиле.
Даље, поводом талаца, налазимо:
„У пролазу кроз неко село узети, по могућству, бар до изласка, „таоце" и безусловно их побити, ако би у месту био избачен један једини метак на трупе."1
„Официри и војници пазиће строго на сваког становника, и неће дозвољавати да он држи руку у своме џепу, у коме се вероватно крије оружје. Уопште, поступати са највећом строгошћу и суровошћу."
„Звоњење звона је апсолутно забрањено, а по потреби звона одузети", уопште сваки црквени торањ треба посести патролом.
Служба Божја дозволиће се само по молби месних становника и само у слободном простору пред црквом. Међутим, не дозволити предику ни под каквим условом.
За време Божје службе поставиће се у близини цркве вод, готов за паљбу.
Сваки становник, који се нађе изван места, а нарочито у шумама, третираће се као члан банде која је своје оружје негдје прикрила; ми немамо времена да га тражимо; такве људе, ако су и мало сумњиви, одмах побити."
Ето нескривеног позива на убиство. Дакле, сваки човек који се сретне на пољима, комита је кога треба убити.
Ова писмена наредба, коју не могу друкчије квалификовати него као позив на масакр цивилног становништва, завршава се речима:
„Још једанпут: дисциплина, достојанство, али највећа строгост и суровост!
Читаоци, разумете ли сада масакре и свирепости, за које се окривљује аустро-мађарска инвазиона армија?
Ови „Упути" су акт оптужбе против оних који су их написали и који, у интересу хуманости у коју стално верујем, неће избећи казну.
__________
1 Формална контрадикција са хашком конференцијом од 1907, коју је потпи-сала и Аустро-Мађарска.
Из књиге "Голгота и васкрс Србије"

недеља, 01. септембар 2013.

Како су Аустро-Мађари ратовали у Србији (1. део)

Масакрирање српских војника, који су били заробљени од аустро-мађарске војске, била су врло честа. О томе сам имао потврду у сведочанствима аустријских заробљеника, званичним рапортима српских војних ауторитета, исказима сведока очевидаца и напослетку фотографским документима снимљеним на лицу места. Ја ћу публиковати неколико исказа, у којима су имена мојих сведока Аустро-Мађара замењена произвољним писменима да им се не би створила непријатност кад се врате у своју земљу.
Аустријска војска веша српске цивиле у јесен 1914.
Аустријска војска веша српске цивиле у јесен 1914.
А. X. из 16-ог пешачког пука видео је код Прељевске Цркве у једној малој шуми 11 или 12 рањених Срба који су тражили помоћ. Нађ, потпоручник 47. мађарског пука забранио им да траже помоћ и претио је чак револвером онима који би хтјели то да учине. Мађарски војници су поклали рањенике њиховим ножевима и бајонетима.
Б. X. из 28-ог пука прича како је недалеко од Крупња један српски рањеник јечао под дрветом. Један мађарски војник из 27-ог пука убио га из револвера.
В. X. из 78-ог пешачког пука видео је у Шапцу како су три мађарска солдата (један каплар и два војника) повели једног српског заробљеног војника да га пушкарају.
Г. X. т 28-ог пешачког пука. После борбе код Крупња, Г. X, праћен болничарима, прегледа бојиште и нађе два рањена српска војника. Он хоће да их пошаље у Хулфсплац (амбулату прве линије) али аустријски војници одбију да им укажу помоћ и требала је формална наредба да би послушали. Г. X. прати двојицу рањеника. Кад је пролазио поред 78-ог мађарског пука војници овога пука су тукли рањенике песницама; у једном моменту је избио прави метеж јер су Мађари хтели дотући бајонетама српске рањенике. Г. X. затражи помоћ од официра који му помогну да пренесе до амбуланте своје штићенике.
Младен Симић, родом из Бобове, српски војник из 17. пеш. пука, 2. чеге, 2. батаљона. Он је био у рововима са много других рањених и убијених кад су Аустријанци дошли. Они су дотукли рањенике. Он се начинио мртвим и тако се после пузећи спасао али су Аустријанци спазили то и пуцали на њега.
Командант 1-ог пешачког српског пука рапортира (под 13. окт. 1914., акт 0№ 208): Код штипљанске реке Аустријанци су заробили око 10 рањеника ш 3-ег прекобројног пука. Ови рањеници су били превијени. Кад су Аустријанци били принуђени да напусте њихове позиције услед напада 2-ог батаљона 3-ег српског пука, они су пушкарали рањенике да их не би предали живе Србима. Рањеници су нађени превијени али мртви.
Масовно стрељање, Србија 1917.
Масовно стрељање, Србија 1917.
У Јовановцу, код Шапца, око 50 војника другог позива, који су припадали 13. и 14. пуку (Тимочка дивизија) предали су се Аустријанцима и пушке им биле одузете. Међутим, они су били сви масакрирани од стране аустро-мађарских војника у једној кући. Одмах после тога, реокупирајући Шабац, нашли су Срби гомилу лешева у мајуру у Јовановцу. Фотографије су биле снимљене и вечито ће сведочити о овоме акту противном свима ратним законима.
Каткада су тела рањених војника била унакажена пре или после њихове смрти. Фотографије које поседује српска влада сведоче о томе. Тако исто капетан Ж. Савић фотографисао је, П./24. августа 1914., тело једног младог српског војника коме су Аустријанци одерали кожу са доње вилице.

НЕКОЛИКО ЗВАНИЧНИХ РАПОРТА СРПСКИХ ОФИЦИРА

Командир 2. чете, 1. батаљона, 13. пешадијског пука, поручник Драгиша Стојановић, извештава под 9./22. августом:
„7. и 8. августа, као командир истакнутих стражарских места обишао сам село Цулковић и околину. У једној јарузи видео сам, натрпане једне преко других, унакажене бајонетима и избушене зрнима, двадесет и пет дечака од дванаесте до шеснаесте године и два старца од преко шездесет година. Испитујући једну кућу нашао сам две мртве жене. Њихови лешеви су били изрешетани зрнима. У другој кући лежала је стара жена убијена са својом ћерком. Оне се налажаху пред вратима, полуголе и са размакнутим ногама. Поред угашеног огњишта беше један старац сав у крвавим ранама од бајонета. Умирући и трзајући се рече ми: „Ја не знам како сам још жив. Од пре три дана ја сам овде, гледајући моју жену и моје дете мртве, чија тела леже пред вратима. Пошто су нас нагрдили, масакрирали су нас бајонетима и потом су, кукавице, побегли. И само ја преживех, гледам ову бару од крви, њихове крви, која се шири иза мене не могући учинити ни један корак да бих се удаљио.“
Аустроугарска војска ликвидира српске жене
Аустроугарска војска ликвидира српске жене
„У једном дворишту, наставља поручник, нашао сам малишана од четири године кога су тамо бацили пошто су га убили. Његово тело беше искидано од паса. Поред њега лежаше гола млада жена, између чијих ногу беше метнуто њено заклано одојче. Мало даље беше испружена по земљи једна старица. У самој кући, на металном кревету, лежаше, послиједњим боловима згрчено тело врло лијепе дјевојке, чија кошуља беше сва крвава. На патосу старија жена, такође убијена, издисаше под гомилом ћилима. Изван села нађох два старца убијена, пред вратима једне мале кућице. Према овој лежале су две мртве девојке. Сељаци ми причаху да су Аустријанци повели у свој логор све становнике оба пола и децу, и да су им наредили да вичу: „Живела добра аустријска војска, живео цар Франц Јосиф!“ и сви они који су одбили, били су на месту пушкарани. Речено ми је, такође, да су убијали сељаке за један или два динара. У једној кући нађох старицу и њених шест ћери. Четири од њих, као и мати, беху убијене, једна рањена последња је успела побећи. Ја сам се сусрео са овим двема преживелима и, за време целог дана, рањене жене и деца су долазили и тражили лекарску помоћ.“
Поручник Јеврем Ђорђевић (Дринска дивизија 1. позива) рапортира 12/25. августа, да је у општини добрићској, Максим Васић, стар 53 године, био убијен на следећи начин: овај несретник био је везан за точак млина који је пуштен у покрет. Сваки пут, кад га је точак донео пред аустријске војнике, ови су се забављали ударајући га бајонетима.
Командир 3. чеге, 1. батаљона 13. пешадијског пука II позива, капетан Стеван Бурмазовић рапортира под 17/30. августом да је он лично видео у селу Богосавцима целу породицу од осам чланова убијену од Аустријанаца. Пред једном појатом лежао је старац. У дворишту једне куће видео је леш човека између четрдесет и педесет година. Други се налазио на путу испред куће. Мало даље видео је двоје у самртним мукама. Једна жена му рекла да су то били брат и сестра, и да су били убијени заједно. У једној кући било је убијено четворо деце. Она су имала осам до петнаест година. Једна старица му причала да је много лица ухваћено и одведено.
Командант 20. пешадијског пука I позива, пуковник Ђура Докић рапортира под 13/26. августом: „На једној ливади, у близини потока на левој обали реке Јадра, непосредно испод механе у Криваји видео сам следећу слику: група деце, девојака, жена и људи (свега петнаест) лежали су мртви, везани једни за друге преко руку. Већина је била убијена бајонетима. Једна девојка беше ударена бајонетом у леву вилицу и суза је склизла преко десне јагодице. Многи од лешева нису имали више зуба. На леђима једне старе жене положене на трбух била је усирена крв у којој су се налазили зуби. Ова стара жена била је поред девојке горе описане. Изгледа да је прво била убијена старица а одмах по том девојка; зуби су тако расути на леђа старице. Девојчице и младе жене имале су окрвављене кошуље, па изгледа да су оне биле силоване пре него су биле убијене. Поред ове групе, са стране, лежала су три мушка леша, који су били убијени бајонетима у главу, врат и прса.

НЕКОЛИКО СВЕДОЧАНСТАВА ГРАЂАНА

Исказ Драге Петронијевић из Шапца, старе тридесет две године, потврђен серијом сведочанстава других жена из истога места.
30. јула (по старом) дошла су у њену кућу три војника и питали: „Где је твој муж?“ То је било око два часа по подне и нико више није долазио до поноћи. У то време она је била са још две жене. Један капетан дође са два човека и затражи од ње бомбе и пушке. Он јој каже да они нису рђави људи: „Ми Маџари нисмо рђави људи али метите белу заставу на вашу кућу“. Сутрадан Драги дођоше четири мађарска војника који јој наредише да иде с њима. Двије жене са децом које су имале аустријске пасоше, биле су пуштене на слободу. Драгу одведу у хотел „Европу“ који је већ пун жена. Пет дана остану оне затворене не добијајући ништа друго, сем мало хљеба и воде. Прва ноћ пролази без инцидента. Друге ноћи одводе их каплари и наредници у собу побочну и питају их: „Где су ваши људи, где су позиције, где су трупе?“ Кад су жене одговориле да оне не знају, они су их тукли штаповима (Драга Петронијевић није се могла опоравити од добивених батина ни после два месеца).
Побијени српски цивили
Побијени српски цивили
Следећих ноћи војници су улазили у салу где су спавале жене и подизали су девојке по двојица, један за ноге, други за главу. Ако би оне викале, они су им метали мараме на уста. Ово се дешавало често. Из хотела „Европе“ жене су одвођене у хотел „Касину“, а одатле у цркву где је већ било доста света. Кад је црква бомбардована од стране Срба који се навраћаху, наређено је несрећницима да вичу: „Живела Маџарска!“ Официри силоваху девојке позади олтара. Док се бомбардовање настављало, Аустријанци су поставили сироте жене на улице, очевидно у намери да буду убијене српским гранатама. Напослетку су их затворили у штале жандармеријске одакле су биле ослобођене од Срба. Аустријанци су имали намеру да их поведу у Аустрију, али је српски топ порушио мост и сутрадан беше за то доцкан – Срби беху тамо! Неколико девојака биле су одведене ноћу код официра и сутрадан су се вратиле богато одевене хаљинама из опљачканих кућа. Драга даје низ имена силованих девојака, међу којима се налазило и једно дете од четрнаест година.
Милена Стојић, шеснаест година, и Вера Стојић, четрнаест година биле су узете од стране Аустријанаца са много других жена. Оне мисле да их је било око две хиљаде. Један део ових заробљеница био је затворен а други одведен са трупама. Две девојчице се налажаху са њиховом бабом, Јевросимом Стојић, старом шездесет и пет година, у другој групи. Оне су марширале пред војницима од 1 1/2 до седам часова увече. С времена на време, трупа је пуцала и, према наредби датој мађарски, жене су морале легати. Жена апотекара Гашића преводила је наредбе. Међу овим женама било је две — три које су имале порођај два дана пре тога.
Савко Бошковић из Рибара, шездесет и пет година, има две ране у прса и три на десној нози, ране које сам испитао и које су причињене бајонетом. Кад су Аустријанци дошли, позвали су га и одвели у његово двориште где су била још двојица људи: Живан и Остоја Малетић (педесет пет, и шездесет пет година). Војници убише двојицу Малетића бајонетима и ранише Бошковића, који паде као мртав. Само је лукавство коме он дугује живот. Свуда по селу било је мртвих. Војници који су вршили масакр не разумеваху српски. Доцније прође друга трупа, изгледа састављена од Чеха, која није чинила никакво зло. Никада Аустро-Мађари нису хтели пити воду док се не проба.
Љубомир Тарлановић, осамнаест година, био је рањен бајонетом у леђа и са десне стране. Ране сам видео. Пошто је био рањен, он успе да побегае у кукурузно поље где су за њим безуспешно пуцали. Његов брат Михаило, стар шеснаест година, био је, у време доласка војника, на улици. Један војник га је одмах ранио бајонетом. Михаило паде и војници раздражени избодоше га на петнаест места. Стеванија Бошковић, четрдесет година, видела је овај призор и потврђује казивање Љубомирово. Два сина рођака Тарлановићевог били су такође убијени.
Милан Деспотовић, стар шездесет и пет година, из Доњег Добрића, изјављује да је он био са три старца од преко шездесет година и једним дечком од тринаест година. Аустријски војници су их везали заједно и одвели у село Шор. Тамо су их војници поставили поред једне куће и тако их везали да се нису могли маћи. Кућа је потпаљена али, чудом, пламен није допро до жртви.
Одвели су их потом у Лозницу, али на путу пукне неколико пушака и војници побегну у кукурузе. Они се врате и убију Деспотовићеве другове бајонетима. Он, сам, успе да побегне. У Шору где су их хтели пећи, молили су своје џелате да одмах сврше са њима, али су им они одговорили да хоће прво да их муче.
Вешање заробљених српских војника трећег позива
Вешање заробљених српских војника трећег позива

Цветко Бајић, четрдесет година, из Доњег Добрића, казује да је у његовом селу убијено шеснаест лица. А Живку Спасојевићу, шездесет година, су војници одсекли нос и уши, па су га потом убили. Савко Живановић је имао исту судбину, исто тако Иван Алимпић, стар шездесет седам година. Павлу Ковачевићу прво је било лице потпуно исечено, па је потом убијен. Бошко Ковачевић, педесет шест година, имао је обе одсечене руке и избијене зубе. Жена, Крсманија Васелић, шездесет две године, чији је син био убијен, молила је плачући војнике да јој га поштеде она је ипак наишла на бајонет и ја сам констатовао ране на нози и на руци. Осам лица је одведено, чија се судба не зна. Сви ови масакри извршени су првог августа изјутра. Војници који су вршили масакре нису говорили српски.
Персида Симовић, двадесет седам година, механџика из Крупња. Неки аустријски штаб са генералом и мајором или пуковником био се инсталирао у њеној механи. Од ње су тражили да одмах преда „те бомбе“ говорећи јој: „Код вас, у Србији, чак и жене имају бомбе, дајте нам те бомбе“. Један декар тражи од ње јаја за генерала. Она није имала али нађе у вароши и преда лекару. Овај јој посаветује да лично преда генералу који говори српски. Персида мисли да има благодарити само том јајету што јој је кућа била поштеђена. Мајор или пуковник беше веома суров. Чим би војници довели сељака, он командоваше: „На орах!“ Она је видела тако обешених пред кућом двадесет сељака. Пре него што их обесе, војници су их бездушно тукли кундацима и претресали их. Обично лешеви нису скидани са ораха док не би била гробница готова; међутим, један од њих је остао обешен преко целог дана. Жртве су биле старци и младићи. Персида запита једнога од војника (Хрвати, Мађари и Немци) који је говорио српски, зашто тако чине. Одговорено јој: „Наређено нам је да тако чинимо“. Код ње су такође становала четири официра који су јој наредили да сашије мале кесе за новац, који је одузет од обешених и заробљених, као и за новац који је добивен пљачком вароши. Кад их је запитала зашто узимају и новац, официри су јој одговорили да рат кошта много и да овим новцем треба помоћи њихову државу у подношењу тешкоћа новчаних! Шта више, официри су је слали да тражи вина које је она плаћала својим новцем. Они јој нису плаћали ништа, иако су појели и попили све намирнице.
Јаков Цветановић, сељак из Бањевца, био је одведен са својом децом 4. августа у Бјељину. Други сељаци, са њиховом децом, баш су такође одведени. Цветановић је био послат од стране Аустријанаца у Србију под условом, да се врати 16. августа и донесе извесна обавештења о положају српских трупа. Ако се не би вратио, његова деца ће бити побијена. Он се обратио српским властима и не зна шта је било са његовом децом.

Арчибалд Рајс

(Како су Аустро-Мађари ратовали у Србији. Са француског превео М. Крстић. — Одеса, 1916; стр. 18—48.)
Преузето са линка.

Баштина ратника - Google+ Posts