Годишњица: 11.11.1918: Дан примирја у Првом светском рату

Амблем празника
Наталијина рамонда

Дан капитулације Немачке у Првом светском рату је државни празник у Републици Србији који се обележава 11. новембра. Овај датум подсећа на дан када су, 11. новембра 1918. године у железничком вагону у Компијену, силе Антанте потписале примирје са Немачком и тиме окончале Први светски рат. ^[1]

Овај државни празник се у Републици Србији прославља од 2012. године. Пре тога се обележавао на првим часовима у свим основним и средњим школама у Србији од 2005. године. ^[2]

Као главни мотив за амблем овог празника користи се цвет Наталијине рамонде, угрожена врста у Србији. Овај цвет је у ботаници познат и као цвет феникс. Осим овог, у амблему се појављује и мотив траке Албанске споменице, која се налази изнад цвета. ^[2] Препорука је да се овај амблем носи на реверу у недељи која претходи празнику, као и на сам дан празника.

1918-09-15: На данашњи дан 1918. пробијен је Солунски фронт

Мапа пробоја Солунског фронта

Како је пробијен Солунски фронт

„Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизија из Уба

Српска војска на путу из Крфа за Солун (Фото из збирке Народне библиотеке Србије – преузето из дигиталне колекције НБС)

„Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у бога – јунаци, напред у отаџбину”.

Овако је, пре тачно 90 година, гласила наредба српске Врховне команде издата уочи почетка једне од највећих операција у Првом светском рату – пробоја Солунског фронта. Резултат те операције, која је почела у зору 14. септембра 1918. године, били су капитулација Бугарске, Аустро-Угарске и Немачке, ослобођење Србије, прелазак српске војске у прекодринске крајеве и стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца – заједничке државе јужних Словена, која је проглашена у Београду 1. децембра 1918. Тако је савезничка победа на једном, за неке земље готово споредном фронту одлучила исход рата и била одлучујућа за стварање нове државе. Али, како је све почело?

Јуриш у зору

На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара и који се, преко Албаније на западу простирао све до Јадранског мора, српска војска је пребачена већ на пролеће 1916. године, одмах после опоравка на Крфу. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана (руска бригада је повучена после Октобарске револуције), док су их са друге линије, добро укопани у ровове, гледали немачки и бугарски војници. Већ 1916. српска војска је имала своје ватрено крштење на Кајмакчалану када је, после огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима освојила тај врх, планину Ниџа и град Битољ. Али, што због проблема на осталим фронтовима, што због става неких држава, пре свих Енглеза да је Солунски фронт споредно ратиште, а што због неуспешног уласка Румуније у рат, на страни сила Антанте операције су обустављене. Тако је, на жалост наших војника којима се журило кући и чији је морал због тога полако почео да опада на Солунском фронту, од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. А онда је уследио расплет.

За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донета одлука да се коначно крене у – пробој. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подељена у две армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.

Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армија кренула у јуриш и то на потесу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:

„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред”...

Продор који је одлучио исход рата

После таквих борби и напора главни део фронта је пробијен. Освојен је важан положај Соко, а 16. септембра Југословенска дивизија, састављена од добровољаца, и врх Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. Почео је продор који је одлучио исход рата.

 „Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизије из Уба.

Та огромна жеља водила је војнике из победе у победу тако да је, по речима Д’Епереа „српску пешадију и француска комора на коњима једва стизала”. Зато и не чуди што је Скопље ослобођено већ 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, у штабу Франша д’Епереа Бугари су потписали капитулацију...

Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дорјана доживели неуспех чиме је и исход целе операције био доведен у питање, а спречили су и Немце да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш. Јединице прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана победиле противнике, тако да је српска војска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме је првој армији био отворен пут у моравску долину тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1. новембра победоносно умарширао у Београд. За то време јединице друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3. новембра капитулирала је Аустро-Угарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину.

-----------------------------------------------------------

Франше д’Епере, француски маршал: „То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...”

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:  „Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе...”

Пол де Шанел, председник француског парламента: „После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”

Алфред Краус, аустријски генерал: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”

Јован Гајић

објављено: 14/09/2008
Преузето са сајта Политика (Како је пробијен Солунски фронт)

1916-09-15: Битка на Горничеву

Српски војници на положају

Битка на Горничеву (12–16. септембра 1916. године) обухвата дејства Прве и Треће армије против Бугара. У току петодневних борби Српска војска је пробила фронт бугарских снага код Горничева и натерала их на повлачење ка Битољу. Због спорости дејства француских снага, Бугари су стабилизовали фронт у висини Старковог гроба северно од Флорине. Српска војска је однела победу и побољшала своје положаје. Погинуло је око седам хиљада српских војника.
Место обележавања: Солун (Грчка).

Прикажи већу мапу

Из Википедије

Покрет према граници

У пролеће 1916, на граници окупиране Србије и неутралне Грчке, стајала је добро утврђена бугарска војска, под будним оком немачких официра. Немци су већи део својих јединица повукли и упутили на Западни фронт, на коме је више месеци беснела страшна битка код Вердена. Насупрот њима, савезници су у солунском утврђеном логору имали релативно мале британско-француске снаге, које би Бугари лако сатерали у море, али Немци нису желели да повреде грчку неутралност, из обзира према њеном краљу. Сем тога, Савезници су (нарочито Велика Британија) размишљали и о укидању Солунског фронта, који још практично није ни формиран и упућивању свих савезничких снага, укључујући и српску војску, на Западни фронт. Владало је мишљење да ће се питање победника решити на главном ратишту, а да једно споредно, као Солунски фронт - треба укинути! На инсистирање српске владе и дела француског војног руководства, али и недостатака транспортних бродова за пребацивање трупа - Солунски фронт је „преживео“. Командант савезничких снага у Грчкој, француски генерал Сарај, одлучио се за офанзиву, иако је знао да број војника којима располаже није био довољан за озбиљнију акцију. Број савезничких војника био је приближан непријатељским - око 400.000 људи у оперативним јединицама: француска источна војска 127.000, српска војска 122.000, енглеска војска 119.000, 35. италијанска дивизија 24.000 и руска бригада 9560 људи. Бугари, касније и Немци држали су врло јаке, утврђене положаје, за чије освајање је нападачу било потребно још 50% више људи. Једина предност савезника огледала се у већем броју артиљеријских оруђа. По плану офанзиве, главну ударну снагу требало је да представљају Срби (ко би други). Тако се десило да после два месеца обуке на Халкидику, српска војска, која још није примила у потпуности теже наоружање и транспортна средства, добије наређење за покрет према граници. С друге стране, Бугари, који су још од искрцавања српске војске у Солуну утврђивали своје положаје и довлачили појачања, такође су припремали офанзиву. Идеја је била да се савезници, док још нису консолидовали редове, у току концентрације трупа, једним снажним ударом одбаце у море и тако одврате Румунe од уласка у рат. Без већег протеста Грчке, ушли су на њену територију и заузели доминантне положаје, на којима су почели да се утврђују. Почетком августа 1916, Срби су почели да прилазе Могленским планинама, које су се као бедем уздигле из солунске равнице. Врховима ових планина, од којих су неки прелазили надморску висину од преко 2000 м ишла је граница Србије. То је био довољан мотив српским војницима, да дају све од себе, да их освоје. Опремљени и наоружани као никад до тада, били су пуни самопоуздања, али захваљујући великом ратном искуству и хладне главе.

Слом бугарске офанзиве

Бугарска офанзива на линији Битољ - Лерин - Островскo језеро, почела је 17. августа. Главни напад био је усмерен у правцу Островског језера, јер се ту налазила железничка пруга, која је имала везу са Солуном, што је чинило важним стратешким објектом. Сем тога, топографија овог дела фронта била је најпогоднија за брзи продор у позадину савезничког распореда. У овом рејону, налазила се Дунавска дивизија и Добровољачки (Четнички) одред, од око 1.500 људи под командом потпуковника Војина Поповића - познатијег као Војвода Вук. У свом првом налету,Бугари су вишеструко надмоћнијим снагама ударили на добровољачки одред. Како је био без артиљерије, одред је убрзо принуђен да се повуче и растури по терену. Сутрадан је командант Дунавске дивизије, не знајући да пред собом има знатно јачег противника, кренуо у напад. Дошло је до борбе код железничке станице Флорина. Непријатељ је надирао са свих страна, српски положаји и поред очајничке одбране и борбе прса у прса, распали су се. Батерије пољских топова, изложене ризику да буду заробљене, кренуле су у повлачење. Један ескадрон бугарске коњице, успео је да зароби комплетну батерију пољских топова. Ипак, захваљујући енергичном нападу једне пешадијске јединице, батерија је одробљена, а коњаници уз велике губитке натерани у бег. Тог несрећног дана, Срби су изгубили девет топова ... Ситуација би постала врло озбиљна, уколико би Бугари успели да се пробију. Постојала је опасност да доведу у питање и опстанак целокупног Солунског фронта! Врховна команда најхитније упућује Вардарску дивизију и једну бригаду из Тимочке дивизије, као појачање, док Французи стављају на располагање тешку артиљерију. Сада је време играло највећу улогу ... Дунавска дивизија је добила наређење да се до пристизања појачања, положаји у ширем рејону села горнице бране до последњег човека. Паклена врућина и безводан терен, стављали су на велика искушења војнике Дунавске дивизије. Њихови проређени редови на дугачком фронту, са крајњим напором одбијали су јурише бугарске пешадије, која је као река надирала са свих страна. Одолевајући жеђи, бугарским куршумима и гранатама, Дунавци су издржали пет дана и појачање од дивизије и по, које је упућено ка Оcтрову и Горничеву, било је довољно да ситуацију преокрене у српску корист. Међутим, непријатељ није одустајао: поред појачања у пешадији, у нападима на браниоце учествовала је и немачка далекометна артиљерија, а њихови авиони су више пута, из бришућег лета, бомбардовали Острово и Ветеркоп. Иницијатива је већ излазила из бугарских руку. Полажући много у овај напад, који је био први сукоб са „новом“ српском војском, трошили су енергију и претрпели људске жртве. Када им је постало јасно да српски фронт и поред више напада који су их коштали великих губитака, не може да се пробије, 28 августа 1916, обустављају офанзиву и прелазе у одбрану.

Богат ратни плен

Иако је бугарски напад омео Савезнике у начину извођења офанзиве, нису одустајали од ње. Српске трупе око Островског језера налазиле су се на голом и безводном терену, а десно од њих, на планини Ниџе, на доминантним висовима, Бугари су имали добро утврђене положаје, са којих су угрожавали остале српске јединице. На овом делу фронта налазила се ојачана I бугарска армија. С обзиром да је офанзива планирана на српском сектору Солунског фронта, било је неопходно прегруписати јединице. Тако су на појединим одсецима француске јединице смениле српска, а формирана је и посебна оперативна група: Француско-Руска армија, која је требало активно да помогне српској војсци у предстојећој офанзиви. Поред тога, Србима је стављен на располагање велики број далекометних артиљеријских оруђа тежих калибара. Савезничка офанзива је почела 12. септембра 1916, ураганском артиљеријском припремом. Српски војници су први пут могли да у правом обиму употребе начин борбе, који је већ одавно коришћен на Западном фронту. По први пут, артиљеријске муниције је било у изобиљу, није се нимало штедела и гранатама су засипани цели простори. То је Србима подигло морал, док је друга страна, по први пут могла да осети ужасно дејство артиљеријске припреме. На појединим секторима, бугарски војници који су још били живи, напуштали су положаје и не сачекавши напад српских пешадије. Одбијајући бугарске противнападе и потискујући их, заузимали су један по један положај. После неколико дана, лево крило српске јединица, преотело је од Бугара све важније позиције. Уз велике губитке, непријатељ се повукао, оставивши за собом богат ратни плен. Између осталог, ту се налазило 15 топова, међу којима и батерија далекометних, немачких од 105 мм који су Србима данима задавали проблеме, пет хаубица, три минобацача ... Ово је био први ратни плен српске војске, после албанске голготе.

Последица

Горничевска битка је прва победа реорганизоване српске војске, која је значајнија, јер је вратила веру у победу и подигла борбени дух. Поред тога, доказала је и непријатељима и пријатељима, да је фактор на који мора озбиљно да се рачуна у будућим операцијама.

Битан фактор који утицао на коначну одлуку савезника за почетак офанзиве је - Румунија. Од почетка рата, Румуни су били неутрални, али су желели да се прикључе савезницима, како би после сукоба учествовали у деоби аустроугарског и бугарског „колача“. Коначан услов за прелазак у савезнички табор, био је почетак офанзиве на Солунском фронту.

Референце

1. http://www.kalibar.rs/code/navigate.php?Id=108&editionId=37&articleId=149

Годишњица: 2013-09-04: 207. годишњица Боја на Делиграду

Данас се навршава 207. годишњица Делиградске битке, једне од најзначајнијих и највећих српских победа над Турцима у Првом српском устанку.

Венце ће у Спомен цркви на Делиграду код Алексинца, на спомен костурницу погинулих устаника положити представници Министарства за рад, Министарства одбране и Војске Србије, општине Алексинац и организација које негују традицију ослободилачких ратова Србије.

За време турске офанзиве против устаника 1806. године, румелијски валија Ибрахим-паша, са око 50.000 пешака, многобројном коњицом и 14 топова и кумбара, наступао је крајем јуна од Ниша ка Делиграду.

Борбе су вођене током целог лета, а предња одељења турске војске избила су пред Делиград 16. јула.

Ибрахим-паша је неколико недеља свакодневно пешадијом нападао српска утврђења на Делиграду, покушавајући да их олакша обиласком коњице и подилажењем помоћу подземних ходника, али без успеха.

Крајем јула, српски устаници војводе Петра Добрњца, којима је у помоћ притекао и Младен Миловановић са Топљака, испадом у турску позадину, потукли су и помоћне снаге Шашит-паше.

Турци су се у нереду, и уз велике губитке у људству и ратној опреми, морали повући ка Нишу.

Средином августа Ибрахим-паша добио је појачања и са 60.000 војника и поново предузео наступање ка Делиграду.

Међутим, вожд Карађорђе је после боја на Мишару (13. августа), са делом својих снага стигао у Делиград, појачао српске снаге на 10.000 устаника и преузео команду.

Бој за Делиград почео је 3. септембра 1806. годне у зору јаким фронталним нападом Турака. У жестоким борбама, које су трајале цео дан, Турци су само успели да се приближе утврђењима.

Истог дана пред ноћ, Станоје Главаш са одредом од 2.500 пушака и 500 коњаника, успео је да преко Крушевца и Јастрепца заузме Прокупље и тиме угрози Ниш.

Када је, у току борби, Ибрахим-паша за то сазнао, прекинуо је даље нападе на Делиград и повукао се преко Алексинца ка Нишу.

Одбрањен Делиград

Тако су Срби, иако бројно много слабији, одбранили Делиград. После овог неуспеха, на захтев Турака потписано је, 14. септембра у Лому, шестонедељно примирје.

Делиград никада није пао, већ су храбри Рудничани и Гружани, након пада Београда, 5. октобра, напустили утврђења и пробивши се кроз турску опсаду разишли својим кућама.

Управо зато, првобитно назван Делишанац или Делилогор, српска тврђава названа је турско-српским именом Делиград или Јуначки град.

На месту где се налазио главни шанац српских снага на Делиграду је, према пројекту угледног београдског архитекте Момира Коруновића, подигнут храм Светог арханђела Михаила у спомен ратницима палим у свим ослободилачким ратовима Србије до 1918.

Изградња ове Спомен-цркве са костурницом почела је 1930. и завршена три године касније, а средства је обезбедило Друштва кнегиње Љубице из Београда.

Храм је типична грађевина српско-византијског стила и обновљен је од 2004. до 2006. године средствима Министарства рада и социјалне политике, а према пројекту стручњака нишког Завода за заштиту споменика културе.

Церcка битка – ремек дело ратне вештине

Пренето са линка (ВасељенскаТВ)

Церска битка (Фото: Магацин)

Како је све почело? На прелазу из 19. у 20. век друштвено-економски развој света прати монополистичка фаза капитализма, који поприма империјални облик. У то време већ је свет подељен територијално, не само на интересне сфере него и на колонијалне поседе. Велика Британија и Француска су раније него Немачка, Италија и Јапан ушле у виши развојни степен капиталистичких друштвених односа.

Ратовима отимају велика светска пространства из којих црпе огромна богатства. Остале капиталистичке земље незадовољне својим положајем, предвођене милитаристичком Немачком, боре се за нови „животни простор“ (Лебенсраум). На бази политичко-економских интереса формира се трипартитни савез, познатији као Тројни савез. При борби за нове територије и интересне сфере своје аспирације на Балкану имају две суперсиле: Аустро–Угарска и Русија. Свеопшта испреплетеност циљева и интереса империјалистичких апетита формираће два блока држава и довести до Првог светског рата. Са једне стране су државе у чији блок улазе: Немачка, Аустро–Угарска и Италија, а са друге стране формира се Антанта, у чији савез, осим Велике Британије, улази Француска и Русија. У каснијем развоју догађаја у рату ће учествовати укупно 36 држава ангажујући у ратним дејствима сав расположиви материјални и људски потенцијал са укупно 73.515.000 војника. Губици у живој сили износили су преко 10.000.000 људи и преко 20.000.000 рањених.

Непосредан повод за рат је атентат на престолонаследника Аустро–Угарске надвојводу Фрању Фердинанда и његову супругу 28. 06. 1914. године у Сарајеву. Потакнута од Немачке, Аустро–Угарска је проценила да лако може поразити Краљевину Србију и тиме остварити своје политичке и војне циљеве, будући да су војни планери имали у виду исцрпљеност српске војске и народа у два балканска рата (1912. и 1913. године). Гроф Тисо је изјавио да је Србија потпуно исцрпљена у минулим ратовима, да су јој опрема и наоружање бедни, да не може мобилисати више од 100.000 војника.

„Са Русијом, ми ћемо према ратној срећи имати успеха и неуспеха, али у Србији се морамо показати као снажна патрола у пијаној механи.“ Ултиматум који је Србији послала Аустро–Угарска био је по природи такав да га није могла прихватити ниједна суверена држава, иако је српска дипломатија на наговор Русије ишла крајње флексибилно, дозвољавајући и арбиртражу Међународног суда, с циљем да се избегне рат.Прекинувши дипломатске односе са Србијом 25. 07. 1914, Аустро–Угарска је објавила рат Србији 28. 07. 1914.

Настојећи да свом старом „кајзеру“ Фрањи Јосипу II за рођендан (18. аугуста) поклони прву војничку победу над савезницима, начелник аустроугарског Генералштаба Конрад фон Херцендорф и Оскар фон Поћорек, командант Балканске војске, наредили су 5. и 6. армији да 12. августа нападну Србију и да овладају линијом Ваљево – Ужице и тиме створе полазну основу за „војничку шетњу до Ниша„.

Аустро–Угарска је своје агресивне аспирације према Србији испољила знатно раније. Свој војни стратегијски документ (почетни операциони план) против Србије урадила је још 1907. године, припремајући се за анексију Босне и Херцеговине 1908. год., очекујући војничку реакцију Краљевине Србије и Русије. Актом анексије Аустро–Угарска је прекршила одлуке Берлинског конгреса из 1878. године. У том смислу формирала је Балканску војску за рат против Србије, коју је концепцијски предвиђала да употреби у две варијанте: прва – уколико се рат на Балкану ограничи само на тај простор, било је предвиђено за употребу 20 пешадијских дивизија и 13 тзв. „ландштурмских“ бригада (јуришних), које би изводиле офанзивна дејства, и друга варијанта – уколико би се истовремено ангажовала Русија на страни Србије, била су предвиђена дефанзивна дејства, при чему би се ангажовало осам пешадијских дивизија и седам „ландштурмских“ бригада, са основном замисли – спречавања продора српске и црногорске војске на тадашњу територију Аустро–Угарске.

Основна идеја српског Почетног операцијског плана била је: концентрисати се на упорну, еластичну одбрану док се не „разбистри“ политичка и војна ситуација, а потом дејствовати према наметнутој ситуацији. Очекујући да ће главне аустроугарске снаге ударити доњим током Саве и Дунава – моравским правцем, према Нишу, стратегијски развој српске војске је изгледао овако: л. армија (четири пешадијске и једна коњичка дивизија, са ојачаном Дунавском дивизијом II позива) на простору: Свилајнац, Топола, Рача под командомђенерала Петра Бојовића; – 2. армија (четири пешадијске дивизије, ојачана Дунавском дивизијом I позива) на правцу Аранђеловац – Лазаревац – Београд, под командом ђернерала Степе Степановића; – 3. армија (две пешадијске дивизије, три прекобројна пука I позива и два пука III позива, са Обреновачким, Шабачким, Лозничким и Љубовијским одредом) у троуглу Дрине и Саве, под командом Павла Јуришића Штурма; – Ужичка војска (Шумадијска дивизија II позива, Ужичка бригада и Лимски одред) на просатору: Рогачица, Бајина Башта, Мокра Гора, Прибој, Ужице, под командом ђенерала Милоша Божановића.

Будући да је Црна Гора објавила рат Аустро–Угарској као најближи савезник Србији и ушла у рат, распоред црногорске војске на концентрацијској просторији извршен је на следећи начин: – Ловћенски одред (око 8.000 војника и 26 топова)дивизијара Митра Мартиновића на простору Ловћен – Суторман; – Херцеговачки одред (око 15.000 људи и 20 топова) под командом серадара Јанка Вукотића, начелника Врховне команде, на простору Крстац, Грахово Трубјела; – Санџачки одред (око 6.000 људи и шест топова) под командом бригадира Луке Гојнића у ширем реону Пљеваља – Старосрбијански одред (око 6. 000 људи и 12 топова) бригадираРадомира Вешовића распоређен је на границу према Албанији.

Врховни командант српске војске био је регент Александар Карађорђевић, начелник Штаба Врховне команде војвода Радомир Путник, а његов помоћник ђенерал Живојин Мишић.

Победа је била неминовна

Пратећи пажљиво развој оперативне ситуације (12. 08), српска Врховна команда је постепено и опрезно померала главнину снага према северозападу чим је дошла до сазнања да главни правац удара неће бити са севера, него преко Дрине. У том смислу војвода Радомир Путник наређује 3. армији да ангажовањем свих расположивих снага упорном одбраном што дуже задржи непријатеља, развуче његове снаге по цијелој дужини фронта, да се 2. армија ротира на правац Обреновац – Шабац, а 1. армија на простор Аранђеловац – Лазаревац, с тим што се делови 1. армије стављају у стратегијску резерву Врховне команде.

У исто време задатак Ужичке војске је прелазак на офанзивна дејства према Вишеграду ради везивања што јачих непријатељских снага на том правцу. Налазећи се у функцији одсудне одбране са 3. армијом,Врховна команда српске војске је са снагама 2. армије извршила марш – маневар преко села Коцељева према Текеришу, где је дошло до одсудне битке између српске војске – „Церске ударне групе“ (1, 2. и 6. прекобројног пука) и 8. аустроугарског корпуса.

Церска битка траје од 12. 08. до 24. 08. 1914 на линији: Шабац – Текериш – Крупањ са ширином фронта од 50 километара. Аустроугарска војска у свом саставу има преко 200.000 људи, добро увежбаних, опремљених, уз садејство модерне артиљерије и одличне логистике, а српска војска, која све то нема, ангажује 180.000 војника, али има невиђен морал.

Однос између зараћених војски најбоље описује капетан српске војске Милутин Николић следећим речима: „Требало је одмах прећи у напад, или побећи из пакла. У овој пакленој ватри војници 2. батаљона вођени својим официрима полетеше према непријатељу… Разви се ужасна пушчана и митраљеска ватра. Није се знала ни непријатељска снага ни распоред. Он (непријатељ) је био у још већој забуни, јер је нападнут с бока и леђа и још изненађен на спавању. . . Наши војници буквално улетеше у његове ровове. Врило је као у паклу. Викало се на сав глас, пуцало на све стране, а војници падали као покошено снопље. Непријатељ није попуштао, а наши су налетали као помамни.“

Двадесет четвртог августа 1914. године, на подручју Краљевине Србије нема више ниједног непријатељског војника.

Егон Ервин Киш, аустроугарски новинар, говорћи о поразу аустроугарске војске у бици на Церу, известиће своју редакцију следећим текстом: „Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству. Једна потучена војска, не једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници. Возари су шибали своје коње, артиљерци су боли своје мамузама, официри и војници гурали су се и пробијали између читавих колона коморе или газили кроз ровове поред пута у групама у којима су били заступљени сви родови војске… Општа депресија изражавала се јавним негодовањем против вођа: потпуно неспособни стари магарци су наши генерали. Ко има протекцију, поверава му се судбина стотину хиљада људи. Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу… „

У бици на Церу избачено је из строја 25.000 припадника аустроугарске војске, а заробљено је око 5.000 непријатељских војника, 50 топова и велике количине осталог ратног материјала. Из војничког строја српске војске избачено је 259 официра и 16.045 војника и подофицира. Битка на Церу, познатија у уџбеницима војне историје, стратегије и тактике као Церска битка, по начину вођења и исходу представља ремек-дело ратне вештине (као прелаз из стратегијске одбране у контранапад). Она се и дан-данас проучава на најпознатијим војним академијама (Вест Поинту). Церска битка је прва победа савезника у 1. светском рату и почетак краја Хабсбуршке монархије.

Врховна команда српске војске мајсторски је руководила ову сложену операцијом, њене одлуке су биле смеле, ризичне, али добро прорачунате и у сваком погледу надмашиле су војничко знање генералштабних официра аустроугарске војске. Посебну улогу у бици на Церу одиграла је 2. армија, као најснажнија оперативна група, и њен командант, ђенерал (унапређен у чин војводе) Степа Степановић. Упућивање, у одсудном тренутку битке, једног пука да овлада самим гребеном Цера, има пресудну улогу за сам исход битке. Масовни хероизам и саможртвовање које је у Церској бици испољила српска војска бранећи своју отаџбину и свој народ од агресије, служило је и служиће на част и понос покољењима.

Уместо посвете палим српским јунацима у 1. светском рату, библијском страдању једног народа који кроз четири године пролази голготу, терор, геноцид, робовање и избеглиштво, подсетићемо се (не без разлога) на телеграм немачког кајзера Виљема II врховном команданту бугарске армије краљу Фердинанду Кобургу после њене капитулације, 28. септембра 1918. године: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. Срамота!“ Боље признање ни сами не бисмо могли написати.

• 

2012-03-18: Годишњица: 208. година од боја на Иванковцу

Спомен парк "Бој на Иванковцу"

 Бој на Иванковцу (Из Википедије, слободне енциклопедије) 

Иванковац је брдо код Ћуприје, на десној обали Велике Мораве, на којем су се 18. августа 1805. устаници у Првом српском устанку сукобили са турском војском.

Позадина

Устаници су до јула 1805. протерали Турке из Београдског пашалука. Да би угушила устанак Порта је крајем јула упутила из Ниша у пашалук Хафис-пашу са око 15000 војника. Војници су се прикупили на Везировом брду код Ћуприје. Намера им је била да продуже ка Београду.

Припреме

Устаници су очекивали напад на овом правцу и прикупили су се у две групе. Карађорђе је са првом групом од 4000-5000 устаника био је на брду Гиљ код Јагодине, на левој обали Велике Мораве. Са тог положаја могао је да брани главни правац турског наступања Ћуприја—Јагодина—Баточина—Гроцка—Београд. Другу групу од око 2000 устаника водио је Миленко Стојковић са Петром Добрњцем. Они су били лоцирани на Иванковцу код Ћуприје, да би бранили правац турског наступања десном обалом Велике Мораве правцем Ћуприја—Иванковац—Пожаревац—Гроцка—Београд.

Битка

Сматрајући први правац опаснијим, јер је водио кроз Шумадију, која је била снажно обухваћена устанком, Хафис-паша је одлучио да напада преко Иванковца. Топографски положај погодан за одбрану на Иванковцу устаници су се на брзину утврдили, подизањем два шанца са палисадама. На падинама западно од шанчева била су два редута.
Хафис-паша је 18. августа ујутро напао устанике и у току борбе, која је уз обострано велике губитке трајала цео дан, устаници су напустили редуте и повукли се у главно утврђење. Увече је пристигао у помоћ Карађорђе, због чега се Хафиз-паша у току ноћи повукао према Параћину, а затим Нишу. Оставио је устаницима богат ратни плен. Сутрадан су га устаници гонили преко Параћина до границе пашалука, а затим се вратили на Иванковац.

Последице

Бој на Иванковцу је био први сукоб устаника са турском царском војском. До тада су се борили само са војском узурпатора власти, дахија. Ова победа је имала велики морални одјек у целом пашалуку и ојачала самопоуздање устаника и допринела успесима у борбама за ослобођење од турске власти. У другој половини 20. века на месту битке изграђено је спомен обележје.

Литература

• А. Алексић: Бој на Иванковцу, Ратник 1885, 13;
• К. Протић: Ратни догађаји из Првог устанка под Карађорђем Петровићем 1804—1813, Годишњица Николе Чупића 1893;
• Ј. Мишковић: Српска војска и војевање за време устанка од 1804—1815. године, Глас СА 1895. XLVII;
• М. Вукичевић: Карађорђе II, Београд 1912;
• И. Панић: Иванковац, Ратник 1928, 5;
• Вук Стефановић Караџић: Први и Други српски устанак, Београд 1947.
• Недељко Максимовић, пук. ЈНА: Енциклопедија Југославије ЈЛЗ Загреб 1988.

2013-08-12: На данашњи дан почела је Церска битка 1914.

Церска битка, прва савезничка победа у Првом светском рату над Централним силама (Аустроугарска и немачко царство), вођена је од 12. до 24. августа 1914. године, а у историографији се помиње и као Јадарска битка, јер су се главне војне операције одвијале у сливу реке Јадар.

По начину вођења и исходу, Церска битка представља ремек-дело ратне вештине, а као изузетан пример преласка из стратегијске одбране у контранапад, она се и данас проучава на најпознатијим војним академијама, укључујући и амерички Вест Поинт.

Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави, који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа, храбро одолевали надирању знатно бројнијих и јачих аустроугарских трупа.

Знајући да Аустроугарска припрема велику летњу офанзиву на Србију, српска Врховна команда припремала се за тактичко-оперативна дејства и контраофанзиву. Процењујући да ће главнина аустроугарских снага ударити са севера и долином Мораве, док ће помоћне снаге надирати са запада од Дрине, Команда је своје снаге распоредила на следећи начин: Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, налазила се на простору Гроцке, Смедеревске Паланке, Раче и Тополе. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, налазила се у рејону Обреновца, Лазаревца и Аранђеловца. Трећа армија, под командом генерала Павла Јуришића, штитила је северну и северозападну границу од ушћа Колубаре до Љубовије, док се Ужичка војска, под командом генерала Милоша Божановића, налазила у рејону Ужица, како би контролисала правце који од Вишеграда и Бајине Баште воде долином Западне Мораве.

Насупрот њима, Пета армија Аустроугарске, под командом генерала Франка, налазила се на простору Бијељина, Зворник, Прибој, Брчко. Шеста армија, под командом генерала Поћорека, била је груписана у рејону Власеница, Рогатица, Калиновик, Сарајево, док се Друга армија, под командом Бем-Ермолија, налазила у Срему и Банату. Аустроугарска команда главнину снага концентрисала је на Дрини, одлучујући се за северозападни стратегијски правац што је донекле изненадило српску Врховну команду.

Уочавајући стратешку важност планине Цер, а према тренутном распореду снага, командант Друге армије Степа Степановић израдио је план дејства Друге армије по главном стратешком правцу, као и план садејштва Треће армије и делова Прве армије (Моравске 2 и Тимочке 1. дивизије).

Битка
Борбе су почеле у зору прелазом аустроугарске армије код села Батара и Самуровића аде, са циљем даљег продирања у Србију, док је Друга армија форсирала реку Саву и заузела Шабац.

До првог великог окршаја на планини Цер дошло је у ноћи између 15. и 16. августа код Текериша, а потом су борбе вођене све до 20. августа на фронту ширине 50 километара и правцу Шабац-Текериш-Крупањ.

Аустроугарске снаге, које је предводио командант балканске војске Оскар фон Поћорек, имале су више од 200.000 људи, добро наоружаних и опремљених, који су дејствовали уз одличну логистику и садејство модерне артиљерије. Војска Краљевине Србије, чији је врховни командант био регент Александар Карађорђевић, имала је 180. 000 војника и невиђен морал.

Победи Срба, поред тога, допринела је исправна стратегија врховне команде, али и искуства у модерном ратовању која су стекли у Балкански ратовима. Аустроугарске снаге натеране су на повлачење у ноћи између 19. и 20. августа, које се наставило и наредног дана.

Истеривањем непријатеља до Дрине и завршним операцијама, од 21. до 28. августа 1914. године, када је ослобођен Шабац, окончане су такозване церске операције.

Војници на Церу
У тешким борбама Аустроугарска је имала око 25.000 погинулих и рањених и више од 4. 500 заробљених официра и војника. На српској страни из строја је избачено 16.045 подофицира и војника и 259 официра, од тога је било 2.107 погинулих и 250 заробљених.

У извештају о поразу аустроугарске војске, аустријски новинар Ервин Киш је написао: “Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству. Једна потучена војска, не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници (…) Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу”.

Пресудну улогу одиграла је Друга армија, као најзначајнија оперативна група и њен командант ђенерал Степа Степановић, који је израдио план оперативних дејстава и у кључном тренутку упутио један пук да овлада гребеном Цер, што је одлучило исход битке.Због изузетних заслуга у руковођењу и командовању у Церској бици, командант Друге српске армије Степа Степановић унапређен је у чин војводе. Та прва победа савезника у Првом светском рату афирмисала је команданта Степу, што је битно ојачало и морал савезничке војске.

Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, 21-24. августа 1914 године, окончана је тзв. церска операција.

Вест да је српска војска до ногу потукла аустроугарске трупе изненадила је светску јавност, која није очекивала да се једна мала држава, исцрпљена Балканским ратовима у претходне две године, може војнички одупрети великој сили.

Преузето са линка. 

Годишњица: Крај балканских ратова, почетак Букурештанског мира

Преузето са сајта Политика

Пре тачно сто година – 10. августа 1913 – склопљен је Букурештански мир, којим је завршен Други балкански рат. Његовим одредбама у састав Србије ушли су Косово, Рашка област и Вардарска Македонија

Председник српске владе Никола Пашић и председник црногорске владе сердар Јанко Вукотић на београдској железничкој станици по повратку са Мировне конференције у Букурешту

„Јунаци! Јуче је у Букурешту закључен мир. Овим миром закључена је и нова граница између нас и Бугарске, границом овом, поред задобијених територија у рату са Турском обухваћен је још и знатан део источне Македоније. Јунаци! Својом проливеном крвљу и јунаштвом, својим пожртвовањем и славним победама учинили сте да је Србија постигла свој заветни аманет: осветили тужно Косово и спрали љагу са Сливнице. Ви сте оправдали све жртве које је народ поднео за овај рат, оправдали сте наде моје, вашега Врховног команданта. Ви сте учинили да је Србија постала славном и признатом у целом свету...” Овај проглас краља Петра I Карађорђевића, објављен пре сто година, на првој страни „Политике”, указивао је да се тих дана догодило нешто заиста значајно.
Задовољство краља Петра није било без основа. Миром склопљеним у Букурешту 10. августа 1913. године (по јулијанском календару 28. јула) завршен је Други балкански рат, а његове одредбе биле су за Србију више него повољне – у њен састав ушли су Вардарска Македонија, Косово и стара Рашка, односно источни део новопазарског санџака. Тиме је Србија дупло увећала своју територију у односу на време пре балканских ратова, добила заједничку границу са Црном Гором и постала најснажнија држава на Балкану.
Подсетимо, балкански ратови трајали су од 8. октобра 1912. до 10. августа 1913. године, У Првом балканском рату, који је завршен 30. маја 1913. потписивањем Лондонског мировног уговора, хришћанске државе на Балкану: Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска заједнички су ратовале против Османског царства. Турска је у овом рату била поражена па се Лондонским мировним уговором морала одрећи свих територија у Европи, изузев Истанбула са околином.
Али, балканске државе, а пре свих Србија и Бугарска, нису могле да се договоре око поделе Македоније, а нови моменат био је и стварање Албаније, чија је самосталност уз свесрдну помоћ Аустроугарске проглашена у Валони 28. новембра 1912, како би се спречио излазак Србије на Јадранско море. Аустроугарска је иначе тих месеци била веома узнемирена због српских војних успеха, па је чак планирала и да нападне Србију, правдајући то „хуманитарним разлозима”.
– Под изговором да албански народ штити од „српског погрома” Аустроугарска је планирала да нападне Србију, односно да против ње спроведе такозвану хуманитарну интервенцију. Наиме, Аустроугарска је побуњивала Албанце против Србије, како би после тога случајеве евентуалне одмазде над њима приказивала као намеру. Истина је, наравно, била другачија. Нигде на Косову над њима није спровођен терор, а Пашић и српска влада настојали су да придобију албанске прваке како би они на мировној конференцији подржали српске захтеве. Срећом, Аустроугарска је у својим намерама остала усамљена, а остале силе, укључујући и Немачку, нису је подржале, тако да се од напада на Србију тада одустало – објашњава Миле Бјелајац, историчар из Београда.
Уместо тога Аустроугарска се одлучила да подбуњује Албанце против Србије, као и да подстиче Бугарску на рат са Србијом због несугласица око поделе територија у Македонији. Остало је забележено да је, желећи да избегне рат, српска влада на крају пристала на арбитражу руског цара, покровитеља Балканског савеза, склопљеног 1912, па макар она била и неповољна по Србију. Али, 29. јуна 1913. бугарска војка је на реци Брегалници напала српске јединице, што је био повод за почетак Другог балканског рата. Брегалничка битка завршена је победом српске војске, а у овај рат су на страну Србије ушли Црна Гора и Грчка. Рат су искористили и Румунија, која је напала Бугарску са севера, и Турска, која је напала са југа. Бугарска се нашла у тешком положају, па је 10. августа у Букурешту морала пристати на мир који по њу није био повољан – Румунији је припала Добруџа, Турској део Тракије са градом Једреном, Грчкој Егејска, а Србији Вардарска Македонија. Бугарска је задржала Пиринску Македонију, као и делове Тракије и Добруџе. Тако је пре сто година завршено ово војевање.
– Србија је из балканских ратова изашла увећана и ојачана, а осим војних успеха томе су допринели и њена политичка и интелектуална елита која се доследно борила за остварење наших националних циљева. Нажалост, данас смо сведоци покушаја ревизије историје чији је циљ да се, у складу са интересима појединих утицајних земаља, догађајима из прошлости да другачија конотација. Таквих покушаја има и када је реч о балканским ратовима и зато је важно да се сачува свест о њиховом значају и последицама – истиче Миле Бјелајац.
-------------------------------------------------------------
Узајамне честитке
Поводом закључења Букурештанског мира „Политика” је на првој страни објавила и честитке које су узајамно разменили Томо Милошевић, председник цетињске општине, и Љубомир Давидовић, председник београдске општине.
У честитки која је са Цетиња стигла у Београд писало је: „Као и Београд и Цетиње се радује закључењу мира у Букурешту. Слободно српство од Дунава до мора данас проноси богу захвалност за успјехе српског оружија. На освитку сјајне српске будућности којој поуздан темељ положи заједнички проливена крв наших витезова код Брегалнице Цетиње хита да Београду честита овај велики историјски дан, толико срећан за обије српске краљевине.”
Љубомир Давидовић је, са своје стране, истакао: „Београд је раздраган што са Цетињем може искрено поделити радост за мир склопљен у Букурешту. Тај велики историјски дан донеће обема краљевинама срећу у којој ће слободан српски народ неуморно радити на културном напредовању своме. Наше напоре том напретку уверени смо да ће цивилизовани народи правилно оценити, као што су оценили и јуначке подвиге наших витезова на Брегалници. Ј. Г.
-------------------------------------------------------------
Улазак војске у Београд
Две недеље после потписивања Букурештанског мира српска војска свечано је ушла у Београд. Тај догађај и еуфорично расположење које је тада владало описани су у тексту објављеном на првој страни „Политике”, у којем се, поред осталог истиче: „Српска престолница слави данас највећи дан који је Србија имала од крунисања Душановог. Уласком српске војске у Београд завршава се велика епопеја коју је створило велико данашње поколење народно. Данас се, на развалинама Турске, поред побеђене Бугарске, слави обнова српске царевине”... Ј. Г.

Јован Гајић

објављено: 10.08.2013.