БОЈ НА ДЕЛИГРАДУ – 4. септембар 1806.
године
Делиград, место на десној обали Јужне Мораве близу Алексинца, ушао је у
историју по чувеној одбрани утврђених редута. Устаници су утврдили
систем шанчева од неколико километара – положаја који су затварали
правац Ниш – Београд. Ови положаји били су поседнути српским устаницима
јачине неколико хиљада људи. Средином 1806. године, Турска је
концетричним нападом од Ниша и из Босне кренула у велику офанизиву
против устаничке војске, ка Београду. Под командом Ибрахим-паше, око
6.000 Турака, 16. јуна 1806. године, избило је пред бедеме делиградских
положаја, која су бранили устаници, под командом Петра Добрњца, јачине
око 5.000 људи. Борбе су вођене неколико недеља. Посада се херојски
бранила. Пошто је победио Турке код Мишара, Карађорђе је брзо пребацио
снаге на фронт код Делиграда, упутио одред војске, под командом Станоја
Главаша, у позадину и 4. септембра разбио турске снаге, одбацивши их ка
Нишу.
Место обележавања: Делиград код Алексинца
Прикажи Годишњице на већој мапи
Обележавање 206-годишњице Боја на Делиграду
Државни секретар Министарства рада, запошљавања и социјалне политике Владе Републике Србије Негован Станковић предводиће централну манифестацију којом ће бити обележена 206-годишњица Боја на Делиграду у уторак, 4. септембра, у 11 часова, у Спомен-цркви на Делиграду код Алексинца.
Организатор државне манифестације је Влада Републике Србије. У Спомен-цркви на Делиграду биће положени ловорови венци и одате државне и војне почасти.
Венце ће положити представници Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, Министарства одбране и Војске Србије, општине Алексинац и невладиних организација опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.
Одбрана Делиграда
Крушевачки паша је 16. јула 1806. са 6.000 војника опколио овај град
Одмах се крај Луке, брзином муње, створило неколико Турака. Са две ране на десној руци, Лука је прешао у напад: једног Турчина је распалио ногом у трбух, другог песницом по носу, али је трећи дохватио узде његовог коња. Без размишљања, Лука је скочио с коња и, брзо колико су га ноге носиле, потрчао ка шуми. У исто време почела је да дејствује српска пешадија из утврђења. Затим је Карађорђе, после јењавања турског фронталног напада, командовао јуриш.
Пред вече, око 18 сати, Турци су одустали. Кулинова смрт их је потпуно деморалисала. Сулејман-паша је готово био приморан да прекине битку на Мишару и да одустане од даље офанзиве ка Београду.
Српски војници, нашавши крваву Лукину капу, помислили су да је погинуо, па су почели да га траже по бојишту да би га сахранили како доликује јунаку. Жалост за Луком већ се била надвила над Мишаром кад је он, пред саму ноћ, изашао из шуме, сав крвав, "а Карађорђе и војводе потрче љубити се с њим и питати га за јуначко здравље".
Тако се завршио бој на Мишару у којем су погинула само два или четири српска устаничка војника, а Турака неколико хиљада, о чему сведочи више сачуваних српских и страних извора.
Лукави маневар
Крушевачки паша је 16. јула 1806. са 6.000 војника прешао Јужну Мораву испод Делиграда с намером да пресече комуникацију српској војсци, која је маневрисала између делиградских и алексиначких утврђења, али је то лукавство брзо "прочитао" војвода Младен Миловановић, па је левом обалом реке зашао Турцима за леђа и приморао их да се повуку, оставивши и три топа...
Сазнавши да је одбрана Делиграда ослабљена због одласка Миленка Стојковића, са неколико хиљада војника, у правцу Пореча, Шашит-паша, који је на концентрацијској просторији између Јужне Мораве и Нишаве имао 16.000 војника, одлучио је да одмах крене у офанзиву главним операцијским моравским правцем, који је био пресечен делиградским утврђењима.
Како главнина Шашит-пашине војске није била спремна да одмах пође на Делиград, он је 13. јула наредио претходници - коју је, према Константину Н. Ненадовићу, чинило 4.000 Арнаута - да очисти српска утврђења код Алексинца. Малобројним српским борцима у тим утврђењима запретила је опасност да буду опкољени и уништени, али им је Петар Дробњац убрзо послао помоћ од 4.000 војника, с Младеном Миловановићем на челу. Уз велике губитке, непријатељ се морао повући.
Међутим, свој пораз у судару са делиградском војском командант турских снага Шашит-паша желео је да преокрене у победу. Стог је од Јусуф-паше, главног команданта турских снага ангажованих у "Другој офанзиви" на ослобођени део Србије, затражио да нареди крушевачком паши да форсира Јужну Мораву испод Делиграда и пресече комуникацију која дуж ње води. Желео је да на тај начин онемогући маневрисање Срба између делиградских и алексиначких утврђења и тако ослаби одбрану Делиграда. крушевачки паша је 16. јула, са 6.000 војника, пошао на тај задатак, али је претходно, делом снага, напао Делиград.
Лукаву Шашит-пашину намеру брзо је "прочитао" Младен Миловановић и одлучио да му узврати истом мером, па, како наводи хроничар, "остави неку част (део) војске у шанчевима алексиначким, и са коњицима и већом чашћу пешака пође левом обалом Мораве, Турцима за леђа, који су на Делиград напали били - да ји од главног турског војинства одцепи. Но Турци кад ово виде, одступе од Делиграда и, враћајући се у свој главни стан, изгубе много људи и три топа".
У међувремену, Шашит-паша је заузео српска утврђења код Алексинца и главним снагама избио код делиградских утврђења. Бежање војске крушевачког паше унеколико је унело пометњу и међу Шашит-пашине војнике. Насталу ситуацију искористио је Петар Добрњац који је јаким испадом принудио непријатеља на одступање ка Нишу. Алексиначка утврђења су ослобођења, али уз обострано велике жртве: погинуло је 1.500 Срба и 1.200 Турака.
У тренуцима најжешће борбе, две прикривене српске колоне крену 22. августа напред и нападну Турке с леђа, чиме су их приморали да се прегрупишу, што је вешто и храбро искористио Петар Добрњац...
После првог неуспеха Шашит-паше у одмеравању снага с делиградском војском, 16. јула 1806, као појачање турској Источној војсци, у Ниш је почео да пристиже корпус војника из Једрена.
Напад с леђа
Када је, потом, Шашит-паша сазнао да ће српску војску на Делиграду убрзо појачати лично Карађорђе - после успешно вођеног боја на Мишару 13. августа, одлучио је да га предухитри и одмах покрене нову офанзиву долином Мораве и отвори пут ка Београду.
Старешине српске делиградске војске брзо су процениле намеру непријатеља. Војвода Петар Добрњац, као најодговорнији командант Делиграда, сазвао је Ратни савет, на који је одлучено да се војска групише у четири одреда: први се налазио на десном крилу у Топољаку, под командом Младена Миловановића; други је био у Делиграду, као центар одбране, под командом војводе Добрњца; трећи, на левом крилу, командовао је Станоје Главаш, а четврти је остао у резерви, иза главног утврђења.
Крајем дана, 21. августа, уочи самог боја, "кад су Срби извештени да ће Турци сутрадан напасти, издвоји се по један део војске од левога и деснога крила, изађе из логора, па се један део упути Морави и сакрије у шуму, а други отиде још даље и заузме положаје између Бање и Делиграда".
Сутрадан, 22. августа, у пет сати, турска војска је била спремна за напад. Наступајући из два правца, за сат је избила на јуришни положај. Уследиле су обостране топовске и пушчане ватре. Српски војници су јуначки одбијали све непријатељеве јурише. После неколико часова жестоких борби, команданти турске војске су увидели да центру Срба не могу значајније наудити, па су одлучили да прегрупишу снаге и промене главни правац напада. Изабрали су крилне позиције, али ни на тај начин нису постигли већи успех, јер "у тренутку најжешће борбе, оне две прикривене српске колоне крену се напред и нападну Турске с леђа".
Народна песма "Бој на Делиграду"
Знате л’ браћо, јесте л’ запамтили?
Кад Крушевац Срби приватише,
Сва се Турска земља усколеба,
Сташе Турци ситне књиге писат’,
Те пошиљу један до другога.
Фала Богу! који књиге пише?
Који пише, коме ли јих шиље? —
Књиге пише паша Шашић-паша
У Лесковцу на Морави граду,
Пошиље јих Скадру на Бојану
Ка ономе Бушатли-везиру,
По имену паши Ибраиму:
„Аман, пашо! ти отац, ти мајка!
„Да л’ не знадеш, да л’ за нас не ајеш?
„Ђаури нам земљу приватише,
„И паланке наше попалише,
„Џамије нам наше оборише,
„Нашу децу луду погазише,
„Наше каде резил починише:
„Развише им авлије мараме,
„И са леђа скидоше кафтане,
„Испод грла скидоше ђердане,
„Све на њима енџије дукате,
„И са ногу гаће од кумаша;
„Што господа у соби сеђаше
„На миндеру и свил’ном душеку,
„То сад бежи боса по снијегу
„Усред зиме, кад није земана;
„То је зазор цару у Стамболу,
„Камо л’ тебе цареву већилу!” —
Књиге гледа Бушатли-везире,
Оне гледа, друге ситне пише,
Пошиље их паши Шашић-паши:
„Шашић-пашо, на крајини крило!
„Држ’ се мало, не упусти града,
„Пратићу ти Мемед-пашу стара
„Од Гусиња града бијелога,
„Те се држ’те до Ђурђева дана;
„А кад дође бијел’ данак Ђурђев,
„Те се гора листом преобуче,
„Црна земља травом и цвијетом,
„И ижљегне јагње за заклање,
„А свежу се коњи у пајване,
„Планине се наките јабланом;
„Тад ћу силну сакупити војску,
„Па ћу доћи Нишу бијеломе,
„Од Ниша ћу низ Мораву поћи,
„С паланке ћу уд’рит’ на паланку,
„Докле дођем на Ћуприју равну,
„На Ћуприј’ ћу воду пребродити,
„Растурићу војску у Србију,
„Србију ћу земљу поарати,
„Поарати, паке попалити,
„Све ћу њино робље поробити,
„Што је женско, све ћу поробити,
„Што је мушко, све ћу погубити;
„Кнезове ћу њине извешати,
„А војводе на коље уд’рити;
„Уватићу Српска поглавара,
„По имену Црнога Ђорђија,
„Њега хоћу жива одерати,
„Кожу ћу му цару оправити.”
То се Турчин тако пофалио,
Заборави рећи: Ако Бог да! —
Тако стаде до дана Ђурђева;
А кад дође бијел’ данак Ђурђев,
Сва се гора листом преобуче,
Црна земља травом и цвијетом,
И ижлезе јагње за заклање,
Свезаше се коњи у пајване,
Планине се китише јабланом;
Таде везир ситне књиге пише,
Па јих шаље на дванаест страна:
Прву шаље бегу Кавајскоме,
У Каваја покрај мора града,
Баш на бега, сестрића својега:
„Слушај мене, од Каваја бего!
„Бери војску, штогод више можеш,
„Брже ајде Скадру бијеломе;
„Јер имамо с ђаурином кавгу.”
Другу везир књигу опремио
У Топтана покрај мора града,
На онога бега Топтанскога:
„Чу ли мене, од Топтана бего!
„Брже бери силну млогу војску,
„Те ти ајде Скадру бијеломе;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Трећу књигу везир опремио,
Опреми је к Тепелену граду,
На онога Али-пашу стара:
„Али-пашо, од крајине крило!
„Брже бери Тоску љуту војску,
„Те ти ајде на Мораву Бинчу,
„Чекај мене на Морави Бинчи;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Па четврту књигу опремио,
Опреми је у Гусиње равно,
На Ђул-бега, на шуру својега:
„Чу ли мене, од Гусиња бего!
„Брже бери силну млогу војску,
„Све Брђане безумне јунаке,
„Спушти војску к Пећи на крајину,
„Те ти ајде у Подримље равно,
„У Призрену да се састанемо;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Пету књигу везир опремио,
Опреми је Пећи на крајину,
Ка ономе Раман-паши младу:
„Пријатељу, пашо Раман-пашо!
„Бери, пашо, млогу силну војску,
„Прати војску у Подримље равно,
„И пред војском два твоја синовца,
„По имену два моја сестрића;
„Баш једнога Дервиш-пашу млада,
„А другога бега Етем-бега,
„Што бољега у Турчина нема,
„У Призрену да се састанемо;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Шесту књигу везир опремио,
Опреми је Ђаковици равној,
Ђаковици, Арнаут-пазару,
На онога Мустај-пашу млада:
„Бери војску, пашо Мустај-пашо!
„Бери војску, штогод више можеш,
„Те ти ајде у Подримље равно,
„У Призрену да се састанемо;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Седму књигу везир опремио
У Призрена града бијелога,
На онога Саип-пашу млада:
„Чу ли, зете, пашо Саип-пашо!
„Бери војску, штогод више можеш,
„И гради ми конак у Призрену;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Осму књигу везир опремио
У Косово у Приштину града,
На онога Милић-пашу млада:
„Милић-пашо, од крајине крило!
„Бери војску, штогод више можеш,
„И гради ми конак у Косову,
„У Липљану да се састанемо;
„Јер се ђаур на оружје диже,
„Примиче се ка Косову ближе.”
Па девету књигу опремио,
Опреми је Врањи на Мораву,
На онога Мемед-пашу млада:
„Чу ли мене, пашо Мемед-пашо!
„Бери, пашо, силну млогу војску,
„И чекај ме на Морави Бинчи;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
А десету књигу опремио
У Кратово града бијелога
Наазару цареву већилу:
„Наазаре, цареви већиле!
„Бери војску, штогод више можеш,
„Ајде брже Нишу бијеломе;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Један’есту књигу опремио
Ка ономе Кара-фејзи младу:
„Кара-фејзо, од крајине крило!
„Крени војску, твоје крџалије,
„Те ти ајде Нишу бијеломе;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Дванаесту књигу опремио,
Опреми је великом Видину,
На онога пашу Осман-пашу:
„Чу ли мене, пашо Осман-пашо!
„Прати мене војску у индата,
„Прати војску Нишу бијеломе,
„И прати ми топе и кумбаре;
„Јер имамо с каурином кавгу.”—
Силне су се књиге растуриле.
Књигу гледа од Каваја бего,
Па он бере силну млогу војску,
Одведе је Скадру бијеломе.
Књигу гледа од Топтана бего,
Па он бере силну млогу војску,
С војском оде Скадру бијеломе.
Књигу гледа паша Али-паша,
Он покупи Тоску љуту војску,
С војском оде на Мораву Бинчу,
Онде чека Бушатли-везира.
Војску бере од Гусиња бего,
Он покупи све Гусиње редом,
Суводола и Бијора равна,
И покупи Драгу и Рожаја,
Све Брђане безумне јунаке;
Спушти војску Пећи на крајину,
Оде с војском у Подримље равно,
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
Књигу гледа паша Раман-паша,
Па он стаде силну брати војску;
Он покупи Полог Метоију,
И покупи Прекорупље равно,
И сву Подгор изнад Метоије,
И Ругову више Пећи равне;
Спреми војску у Подримље равно,
И пред војском два своја синовца,
Везирева два млада сестрића,
По имену Дервиш-пашу млада
И са шњиме бега Етем-бега,
Што бољега у Турчина нема;
Оде војска у Подримље равно,
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
Мустај-паша стаде брати војску,
Он покупи Ђаковицу равну,
Ђаковицу, Арнаут-пазара,
И покупи Реку и Јуника,
Оде с војском у Подримље равно.
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
Саип-паша стаде брати војску,
Он покупи бијела Призрена,
И покупи све Подримље равно,
И покупи Гору и Сиринић,
И покупи Љуму и Тополу;
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
Малић-паша стаде брати војску,
Он покупи сву Приштину равну,
И покупи Ново брдо редом,
И покупи све Јањево равно,
И бијела града Вучитрна,
И покупи Дмитровицу равну,
И покупи сву паланку Бањску,
И сву Шаљу изнад Митровице,
И Дреницу испод Чичавице,
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
Мемед-паша покупио војску,
Па он паде на Мораву Бинчу,
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
И Наазар покупио војску,
Све Јуруке и Бугаре младе;
Прати војску Нишу бијеломе.
Кара-фејзо диже силну војску,
Силну војску, крџалије младе,
Те отиде Нишу бијеломе,
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
Осман-паша силну бере војску,
Па опреми Нишу бијеломе;
Млоге спреми топе и кумбаре,
Да чекају Бушатли-везира.
Тада везир стаде брати војску,
Он покупи Малесију љуту,
И покупи Скадра на Бојани,
И покупи Миридита равна,
Покрај мора све Латине љуте,
И пред њима Ђон-Маркова сина;
И покупи све спахије редом,
Све спахије од Урумелије,
И делије од Анадолије;
Па кад било уочи недеље,
У суботу заучило подне,
Пукоше му на граду топови,
Ето везир из Скадра се крену,
Те удари преко Малесије,
Дође везир у Призрена града,
Онде седе за петнаест дана,
Док се силна сустигнула војска.
А кад било уочи недеље,
У суботу заучило подне,
Пукоше му на граду топови,
Таде везир из Призрена пође,
Те отиде у Косово равно,
У Липљану шатор разапео,
Онде седе за недељу дана,
Док се силна сустигнула војска,
Па се везир из Косова крену,
Те он паде на Мораву Бинчу,
Онде везир шатор разапео,
Те он седе три бијела дана,
Док се силна сустигнула војска.
Ондале се везир подигнуо,
Те отиде Нишу бијеломе;
Онде седе три недеље дана,
Док се силна сустигнула војска.
И на тефтер војску пребројио,
Изиђе му сто иљада војске.
Па кад било уочи недеље,
У суботу заучило подне,
Пукоше му на граду топови,
Ето везир из Ниша се крену,
Крену везир силну млогу војску,
И понесе топе кавалије,
И повезе топе баљемезе,
И кумбаре, чим градове прима,
И лубарде, чим градове пали;
Па удари низ Мораву ладну.
Но да видиш чуда великога!
Колико су Турци пресилили,
Нагони се јунак на јунака,
Бре који ће понапријед поћи,
Ко ће прије Срба погубити,
А ко ли ће роба заробити,
А кад били испод Алексинца,
Лоша јих је срећа сусретнула:
Савила се насред друма гуја,
Љута гуја Петар од Добриње,
Насред друма шанац начинио,
Па у шанцу шатор разапео,
Под шатором пије ладно вино.
А кад Петра Турци опазише,
На Петра се Турци нагоњау,
Петар тури момке у параду,
На Турке је ватру оборио,
И Турке је љуто изранио.
Када виђе Бушатли-везире,
Где не може ништа на јуришу,
Таде војску натраг поврнуо,
Па намести табље и топове,
Те на Петра ватру оборио,
Оборио топе и кумбаре.
Према њему на Морави ладној,
Онде беше Младене везире,
И са шњиме војвода Станоје,
И са шњима до два обор-кнеза:
Једно беше обор-кнеже Јефто,
А друго је обор-кнез Милоје;
Сви гледају јаде према себе.
Турци бију Петра од Добриње,
Бију њега топом и кумбаром;
Тешко му је војска изгинула,
Што остало, све се поплашило,
И свакоме лице потамнело
Од проклета топа и кумбаре,
Од брзога праа и олова.
Често Петар по бедену шета,
По бедену и по метеризу,
Те огледа страже и капије,
И слободи сву дружину редом;
Ето пуче проклета кумбара,
Те удари Петра господара,
Удари га у десницу руку,
Клону рука низ чошну доламу;
Но је јунак, Бог му помогао!
Те не уче Петар ни лелече,
Да не тура страве у дружину,
Да не квари ћефа војводама;
Тек се маши дебелу ђогину
Те отиде Младену везиру,
Па Младену ријеч говорио:
„Бог т’ убио, Младене везире,
„Да л’ не видиш, њима не видео!
„Да л’ не видиш, да л’ за нас не ајеш?
„Тешко мене досадише Турци,
„Досадише топом и кумбаром,
„Млога ми је војска изгинула,
„Што остало, све се поплашило,
„И сваком је лице потамнело
„Од проклета топа и кумбаре,
„Од брзога праха и олова;
„И ја сам се, брате, обранио,
„Обранио у десницу руку:
„Но ти прати војску на измену,
„Те потпуни мога Делиграда,
„Да ми Турци шанац не привате;
„Вера моја и тако ми Бога!
„Ако Турци мој шанац привате,
„Приватиће сву нашу Србију.”
Итро Младен Петра послушао,
Те опреми војску на измену,
И потпуни шанца Петровога.
Мили боже, на свем тебе вала!
Често ли се војске ударау,
Ударау по пољу широку,
По зелену лугу Моравскоме,
Нагоне се у воду Мораву,
Крвави се сва вода Морава
Од јунака и добријех коња:
Тако били три недеље дана.
Докле Петру одлакнула рука,
Он отиде под шатора свога,
Под шатором ситну књигу пише,
Па дозивље Туфекчију Стева:
„Побратиме, Туфекчија Стево!
„Ти понеси књигу у недрима,
„Право иди у село Тополу,
„Ка нашему господару Ђорђу,
„Те му баци књигу на колено.”
Узе књигу Туфекчија Стево,
Па се маши хату маленоме,
Оде право друмом широкијем,
Те он дође у село Тополу,
Онде нађе господара Ђорђа,
Књигу њему на колено баци.
Узе књигу господар Ђорђије,
Па је даје писару Стевану.
Узе Стево књигу прегледати,
Књигу гледа, грозне сузе рони;
Пита њега господар Ђорђије:
„Мили куме, писаре Стеване!
„Кака књига, кака ли је гласа?
„И до сад су књиге долазиле,
„Нијесмо их сузне пропраћали,
„А данаске грозне сузе рониш.”
Ал’ говори писаре Стеване:
„Мили куме, господару Ђорђе!
„Књига лоша, а лоша је гласа:
„Књигу пише Петар од Добриње,
„На њега су Турци навалили,
„Навалио Бушатли-везире
„С његовијех сто иљада војске,
„Тешко Петру војска изгинула,
„Што остало, све се поплашило,
„И њино је лице потамнело
„Од проклета топа и кумбаре,
„Од брзога праха и олова,
„Нама Петар ситну књигу пише:
„ „Где си саде, господару Ђорђе?
„ „Да се мени на невољи нађеш,
„ „Да ми Турци шанац не привате;
„ „Вера моја и тако ми Бога!
„ „Ако Турци мој шанац привате,
„ „Приватиће сву нашу Србију.” ”
Кад то зачу господар Ђорђије,
Он се маши џепу свиленоме,
Те извади два дуката жута,
Те их даје Туфекчији Стеву:
„Нај’ ти, Стево, два дуката жута,
„Те ти иди, те се напиј вина.”
Па он диже силну своју војску,
Све атлије и све токалије,
Сваки носи џиду на рамену,
До по џиде опшивено вуком,
Да с’ јунаку не помичу руке;
Те удари преко Шумадије;
Леонтије Српски Митрополит,
И он иде друмом широкијем,
И са собом све води попове,
И он вози велике топове.
Дође Ђорђе равну Крагујевцу,
Но са града покликнула вила,
Баш са града према манастиру,
Манастиру бијелу Коњицу,
Она зове Бушатли-везира:
„О везире, жалосна ти мајка!
„Да л’ не знадеш, да л’ за се не ајеш?
„Ето на те Црнога Ђорђија
„Са његовом силном млогом војском!
„Све атлије и све токалије,
„Сваки носи џиду на рамену,
„До по џиде опшивено вуком,
„Да с’ јунаку не помичу руке;
„Леонтије Српски митрополит,
„И он иде друмом широкијем,
„И са собом све води попове,
„И он вози велике топове;
„Вера моја и тако ми Бога!
„Ако стигне господар Ђорђије,
„Те затече тебе на Морави,
„Да ти имаш крила соколова,
„Не би перје изнијело меса:
„Бијежаћеш, но побећи не ћеш;
„Бранићеш се, одбранит’ се не мо’ш;
„Молићеш се, помоћи ти не ће.”
Кад то зачу Бушатли-везире,
У поноћи учинио лонџу:
Он дозива паше и бегове
И остале њине поглаваре,
Сваки својој заказаше војсци,
Од петала они подранише,
Плећи даше, бијегати сташе.
Мили Боже, на свем тебе вала!
Кад иђаху низ Мораву Турци,
Све скакаху Турци, ка’ јелени;
А кад ли се натраг поврнуше,
Отидоше Турци, ка’ ******.
На данашњи дан 1809. године
погинуо је српски национални јунак Стеван Синђелић, ресавски војвода,
испаливши из кубуре хитац у складиште муниције у шанцу на узвишењу Чегар
код Ниша, у јеку борбе с бројно надмоћним Турцима у Првом српском
устанку. Експлозија је дигла шанац у ваздух, усмртивши и браниоце и
6.000 Турака који су упали у утврђење. Синђелић се у мају 1809. са 3.000 Ресаваца придружио устаницима који су намеравали да ослободе Ниш.
