Приказивање постова са ознаком 1806. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком 1806. Прикажи све постове

среда, 04. септембар 2013.

Годишњица: 2013-09-04: 207. годишњица Боја на Делиграду

Данас се навршава 207. годишњица Делиградске битке, једне од најзначајнијих и највећих српских победа над Турцима у Првом српском устанку.
Венце ће у Спомен цркви на Делиграду код Алексинца, на спомен костурницу погинулих устаника положити представници Министарства за рад, Министарства одбране и Војске Србије, општине Алексинац и организација које негују традицију ослободилачких ратова Србије.
За време турске офанзиве против устаника 1806. године, румелијски валија Ибрахим-паша, са око 50.000 пешака, многобројном коњицом и 14 топова и кумбара, наступао је крајем јуна од Ниша ка Делиграду.
Борбе су вођене током целог лета, а предња одељења турске војске избила су пред Делиград 16. јула.
Ибрахим-паша је неколико недеља свакодневно пешадијом нападао српска утврђења на Делиграду, покушавајући да их олакша обиласком коњице и подилажењем помоћу подземних ходника, али без успеха.
Крајем јула, српски устаници војводе Петра Добрњца, којима је у помоћ притекао и Младен Миловановић са Топљака, испадом у турску позадину, потукли су и помоћне снаге Шашит-паше.
Турци су се у нереду, и уз велике губитке у људству и ратној опреми, морали повући ка Нишу.
Средином августа Ибрахим-паша добио је појачања и са 60.000 војника и поново предузео наступање ка Делиграду.
Међутим, вожд Карађорђе је после боја на Мишару (13. августа), са делом својих снага стигао у Делиград, појачао српске снаге на 10.000 устаника и преузео команду.
Бој за Делиград почео је 3. септембра 1806. годне у зору јаким фронталним нападом Турака. У жестоким борбама, које су трајале цео дан, Турци су само успели да се приближе утврђењима.
Истог дана пред ноћ, Станоје Главаш са одредом од 2.500 пушака и 500 коњаника, успео је да преко Крушевца и Јастрепца заузме Прокупље и тиме угрози Ниш.
Када је, у току борби, Ибрахим-паша за то сазнао, прекинуо је даље нападе на Делиград и повукао се преко Алексинца ка Нишу.

Одбрањен Делиград

Тако су Срби, иако бројно много слабији, одбранили Делиград. После овог неуспеха, на захтев Турака потписано је, 14. септембра у Лому, шестонедељно примирје.
Делиград никада није пао, већ су храбри Рудничани и Гружани, након пада Београда, 5. октобра, напустили утврђења и пробивши се кроз турску опсаду разишли својим кућама.
Управо зато, првобитно назван Делишанац или Делилогор, српска тврђава названа је турско-српским именом Делиград или Јуначки град.
На месту где се налазио главни шанац српских снага на Делиграду је, према пројекту угледног београдског архитекте Момира Коруновића, подигнут храм Светог арханђела Михаила у спомен ратницима палим у свим ослободилачким ратовима Србије до 1918.
Изградња ове Спомен-цркве са костурницом почела је 1930. и завршена три године касније, а средства је обезбедило Друштва кнегиње Љубице из Београда.
Храм је типична грађевина српско-византијског стила и обновљен је од 2004. до 2006. године средствима Министарства рада и социјалне политике, а према пројекту стручњака нишког Завода за заштиту споменика културе.

уторак, 13. август 2013.

2013-08-13: Годишњица: Бој на Мишару

Преузето са линка (Српски културни клуб, Вукашин Неимаревић)

Бој на Мишару

Наполеон је био изричит у свом писму које је послао султану „да се силом униште српски бунтовници, што их Русија држи и соколи“. То је био сигнал који је Турцима јасно ставио до знања да имају одрешене руке у решавању судбине устаника.


Протеривање Турака из већег дела Београдског пашалука и опсада Београда били су тренутак преокрета у Првом српском устанку. Буна против дахија прерасла је у револуцију. Учени људи попут просветитеља Доситеја Обрадовића и проте Матије Ненадовића доносили су са собом нове идеје и надахнућа. Свежи дах Европе запљуснуо је као огромни талас пробуђену земљу која је коначно неспутана кренула путем слободе и напретка. Турска окупација је из дана у дан постајала ружна прошлост.

Почетком 1806. године положај турске империје био је значајно промењен. Победа француске војске код Аустерлица 1805. над руско-аустријском армијом довела је Наполеона пред врата Турске. Бонапартина Француска је постала сусед пријатељског Османског царства добијањем Далмације, миром у Пожуну 1806. године. После пораза, Русија се осетила угрожена претњом која је долазила из Париза. Руски страх се односио и на питање у којој мери ће Турска остати неутрална у случају напада Француза, чиме је положај српских устаника за Русију постао још значајнији. Својим акцијама и успесима „везали би руке“ Турској и њеној помоћи Французима у евентуалном нападу на Русију.

Са друге стране, Наполеон није био наклоњен устаницима. У свом писму султану је захтевао „…да се силом униште српски бунтовници, што их Русија држи и соколи“. То је био сигнал који је Турцима јасно ставио до знања да имају одрешене руке у решавању судбине устаника.

Карађорђе је добро проценио ситуацију и припремио се за одбрану. Устаници су били спремни за напад из правца Румелије. Војска се ушанчила на Делиграду крај Алексинца и ту чекала турску војску са југа. Потпуно изненада дошао је и други напад, из Босне. Босански везир Сулејман-паша Скопљак окупио је босанске паше и капетане и запутио се преко Дрине. Изненадио је устанике и освојио Мачву. Срби су се повукли на линију одбране Шабац-Ваљево.

Ситуација је постала критична. Долазак Карађорђа са пет хиљада војника и два топа улио је додатну наду устаницима којих је у том подручју било премало да би се даље супротстављали турској офанзиви. Вожд је поред несумњиве храбрости и харизме показивао изузетне способности у командовању трупама. Направио је план одбране и наредио да се излаз из Шапца према Београду затвори изградњом земљаних шанчева на пољу Мишар.

Турци су у неколико наврата нападали устанике док су градили шанац за одбрану. Сваки пут су били одбијени. Сулејман-паша Скопљак је после пораза у чаркама одложио већ припремљени напад, чекајући извештаје извиђача о стању српских трупа. До боја је дошло 13. августа по новом, односно 1. августа по старом календару. Немачки историчар Леополд Ранке дао је најбољи опис битке, која ће оставити тешке последице по турску војску и даље њихове офанзивне акције:
 
У ноћ пред битку послао је Карађорђе своје коњанике у оближњу шуму да при првом пуцњу, али не раније, ударе на непријатељска леђа. У шанцу је наредио да се не пуца док Турци не приђу тако близу да се више не може промашити. У зору се сераскер подигао са свом својом силом из табора пред Шапцем; најхрабрији босански бегови носили су заставе пред војском. Мирно, са напуњеним пушкама чекали су их Срби. Тек када су Турци дошли у домашај српских пушака, Карађорђе је дао знак. Сви из првог реда су нишанили, погодили, како то стрелци кажу, сви у месо; заставе су попадале, велику збрку направили су топови. Како су одмах затим дојурили коњаници с леђа и почели да туку, а Карађорђе отворио шанац и са пешацима упао у непријатељске редове, код Турака је одмах завладао неред и њихов пораз био је запечаћен.
 Без обзира на двоструко више снага којима су располагали, пораз Турака је био страховит. Мећу погинулима су били чувени турски команданти и јунаци Кулин-капетан, Синан-паша, Мехмед-бег Куленовић и Мехмед-паша Видајић. У насталој пометњи Турци су се дали у бег према Мачви, Шапцу, Сави и шуми Китог. Аустријски изасланици су са друге стране Саве посматрали битку. Одмах су појахали у Беч како би јавили цару да су Турци доживели тежак пораз и да су Срби извојевали велику победу. Потпуни морално-психолошки слом међу Турцима изазвало је сазнање да су Срби прелазили Дрину и Саву гонећи непријатеља и да су на аустријској територији посекли неколико виђенијих паша и бегова, много коњаника и пешадинаца.

Комплетна војна комора пала је у руке устаника. У свеопштем расулу, босанска армија је оставила прегршт топова, муниције, новца, одеће и коња. Нарочито скупоцена је била сабља погинулог Кулин-капетана, чији пораз је импресивно опевао Филип Вишњић у песми „Бој на Мишару“. Песма почива на истинитом догађају и није уобичајени део фолклора и митског народног предања. У њој два врана гаврана престављају турске дервише који саопштавају тужне вести жени Кулин-капетана о погибији мужа. Скора пропаст Турака на овим просторима и узаврели слободарски дух нашег народа јасно се читају у стиховима слепог гуслара: „Рани сина пак шаљи на војску, Србија се умирит не може!”

Битка на Мишару била је од огромног значаја за православно становништво широм Херцеговине и Босне које је још више ојачало у жељи да се прикључи устаницима. На другој страни, турска власт страховала је од ширих устаничких покрета који су се касније заиста и проширили на делове Босне у Подрињу и Крајини.

Великом храброшћу, упорношћу и вером у успех, Карађорђе је са својим устаницима извојевао једну од најважнијих победа у почетним борбама за ослобођење. Она представља моменат у којем је постало јасно да су Срби спремни да иду до краја, до коначног ослобођења од вековног ропства. Након битке код Делиграда, непосредно после битке на Мишару, Порта је прихватила услове мира које су Срби тражили преко свог посредника Петра Ичка. Он је у Цариград отишао пре великих битака на Делиграду и Мишару. После пораза, Порта је била приморана да учини уступке Србима. Прихваћени су услови примирја. Српски устаници су их одбацили али  Ичков мир није остао мртво слово на папиру. Договорени услови су касније постали залог слободе и аутономије Србије у односу на Османску империју након 1815. године и велики корак ка њеној будућој државности.

Баштина ратника - Google+ Posts