Краљевина Србија ратовала је против Аустроугарске и других Централних сила од 28. јула 1914. када јој је аустроугарска влада објавила рат па све до капитулације Аустроугарске 3. новембра 1918.
године. Прве године рата Србија је потукла аустроугарску Балканску
војску. Наредне године њена војска суочила се са Тројном инвазијом. Не
желећи да се преда српска војска се повукла преко Албаније. Евакуисана је на Крф где се одморила, наоружала и реорганизовала. Одатле је пребачена на Солунски фронт где је већ 1916.
године забележила успехе. После дугог затишја борбе за пробијање фронта
почеле су септембра 1918. године. Српске и друге савезничке снаге
пробиле су фронт и убрзо је Бугарска принуђена на предају. Српска војска незадрживо је напредовала и 1. новембра 1918. ослобођен је Београд. Захваљујући српским војним победама и дипломатији створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо
платила: током рата изгубила је, процењује се, између 1.100.000 и
1.300.000 становника што је чинило готово трећину укупног становништва
или чак око 60% мушке популације.[1][2]
Сарајевски атентат
 |
За више информација погледајте чланак Сарајевски атентат |
На Видовдан 28. јуна 1914. године у Сарајеву је убијен аустроугарски надвојвода (ерцхерцог) Франц Фердинанд. Најпре је на престолонаследника омладинац Недељко Чабриновић бацио бомбу,
али се она одбила и експлодирала иза аутомобила. Непун сат касније
након првог покушаја атентата и после званичне посете општини, на Фрању
Фердинанда је гимназијалац Гаврило Принцип испалио два хица из револвера и усмртио њега и његову супругу Софију војвоткињу Хоенберг. Оба атентатора су одмах била ухваћена. [3][4]
Следећих дана полиција је ухапсила још тројицу њих: Трифка Грабежа, Васу Чубриловића и Цветка Поповића. Мухамед Мехмедбашић успео је да побегне и да се пребаци у Црну Гору.
Оптужница је подигнута против 25 лица. Сви ухапшени били су
аустроугарски држављани. По националности највећи број њих били су Срби али је било и Хрвата. Истрага је утврдила да је тројицу атентатора одредио Данило Илић али и да су остала тројица, међу њима и Гаврило Принцип, дошли недавно из Београда где су одлучили да убију надвојводу. Тамо су се повезали са избеглицом из Босне Миланом Цигановићем а преко њега са четничким војводом и мајором српске војске Војиславом Танкосићем. Од њих су добили оружје
и уз њихову помоћ су се пребацили преко границе. Међутим Принцип,
Чабриновић и Грабеж су одлучно тврдили и у истрази и пред судом да су
потпуно самостално и из националних и патриотских уверења дошли на мисао
да убију надвојводу.[5]:стр.10
Аустроугарски истражни органи су покушавали да повежу атентаторе са српском владом. Министарство спољних послова у Бечу послало је свог званичника Фридриха фон Визнера у Сарајево да прикупи све компромитујуће чињенице које повезују атентат и српску владу али је фон Визнер 13. јула 1914. могао да телеграфише једино то да национални покрет у Босни и Херцеговини подржавају неке организације из Србије
које српска влада толерише али да „ништа не доказује учешће српске
владе у атентату, у његовој припреми, или у обезбеђивању оружја“,
штавише да за тако нешто „нема места ни за сумње“ пошто постоје чак
„индикације да је то искључено“.[6]:стр.172 [5]:10
Реакција српске владе
Држање званичне Србије после првих вести о сарајевском атентату било
је у складу са уобичајним реаговањима у тим приликама али и са извесном
журбом да се суседној сили предочи како влада у Београду
не само што жали већ и осуђује учињени злочин. Српски посланик у Бечу
Јован М. Јовановић телеграфисао је у Београд у 19:16 часова; она је у
22:30 часова одговорила и наложила Јовановићу да изјави у име краљевске
владе министру иностраних дела најдубље саучешће. Такође представници
владе одмах су изјавили саучешће аустријском посланику у Београду. Како
је Никола Пашић
био због предизборне кампање у унутрашњости земље саучешће су изјавили
министар правде и начелник министарства иностраних дела. Такође су биле
прекинуте видовданске свечаности и наређена је дворска жалост.[3] Српски посланик (амбасадор) је 30. јуна изјавио Бечу да ће српска влада судити свим атентаторима и саучесницима уколико се утврди да се налазе у Србији[7]:6(1276).
Јулски ултиматум
|
За више информација погледајте чланак Јулски ултиматум |
 |
| Лазар Пачу |
 |
| Александар I Карађорђевић |
Јован М. Јовановић Пижон се у Бечу узалуд трудио да оспори оптужбе против своје земље и да делује у правцу смиривања тензија. Када су 2. јула
пренесена тела убијених, надвојводе и његове супруге, у Беч спуштена је
у његовом стану застава на пола копља. Прве недеље јула ни по чему нису
наговештавале оно што се спремало. Оба цара, њихови министри и други
чиновници отишли су на одмор, немачка штампа је престала да напада
Србију, једно време није било демонстрација у Аустроугарској. Убрзо се
чуло да се барон Гизл враћа у Београд на своје место аустроугарског
посланика па је ова вест примљена са олакшањем.
Ипак, све су ово биле варке политичких и војних врхова Аустрије и Немачке
да би добили потребно време за припрему планова. Аустријски врх,
плашећи се руске реакције на могућу војну интервенцију против Србије,
тражио је из Берлина подршку за своје планове.[8]
Поред добијања потпуне подршке (укључујући и војну), после које је
Аустроугарска одлучила да преда Србији представку за коју су били
уверени да ће бити неприхватњива за њу, Беч је добио и доминантног
савезника који се није презао да „саветује“ о пожељним корацима
(поготово када би Беч показао било какве знаке оклевања).[8] По добијању немачке подршке, 7. јула на министарском заседању у Бечу је договорено да се Србији пошаље представка тешко прихватљива за њу[6]:170-171 [9]:152, а 14. јула у Бад Ишлу је одлучено да се пошаље ултиматум, а не обична представка.[9]:152 Знајући да могу да изврше мобилизацију и концентрацију снага знатно пре Француза, а неупоредиво пре Руса, Немци су хтели да једним брзим продором кроз Белгију
заобиђу француски одбрамбени механизам на граници са Немачком и за
неколико недеља да баце Француску на колена а да потом прегрупишу војску
и нанесу одлучујући пораз Русији.
Пре саме предаје ултимативне ноте и у Србији се претпостављало се да
ће услови бити неприватљиви за њу и наговештавала се велика могућност за
рат у случају одбијања захтева из представке.[10]
Посланик Гизл је 23. јула (10. јула по ст. кал.) 1914. у 18 часова ултимативну представку предао заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је изричито тражен у року од 48 часова[11],
како се не би дало времена дипломатском решавању проблема. Тренутак
предаје је био одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског
председника из Русије, где је боравио у званичној посети, пошто се
желело спречити француско-руско саветовање на највишем нивоу поводом
ултиматума Србији.[12]:8 [6]:175[13]Текст ултиматума предат је осталим великим силама дан после, 24. јула[14]:3-13,19 како би се скратило њихово време за реакцију.
Уз опширну оптужбу Србије, изложену око основне тезе да се идеја о атентату
родила у Београду, да су оружје и муницију дали официри и чиновници
чланови народне одбране и да су пребацивање у Босну извеле старешине
српске пограничне службе, ултимативни захтев је изложен у десет тачака.
Од владе Србије се тражило[15]:
- да забрани све публикације које пишу против Аустроугарске и својом општом тенденцију угрожавају њен територијални интегритет
- да одмах распусти Народну одбрану и слична удружења и да спречи да оне наставе свој рад под другим именом и у другом виду
- да из јавне сцене у Србији избаци све оно што представља пропаганду против Аустроугарске
- да из службе уклони све официре и чиновнике који су одговорни за пропаганду против Аустроугарске
- да прихвати сарадњу органа царско-краљевске владе у угушивању субверзивног покрета усмереног против територијалног интегритета Царства
- да отвори истрагу против учесника у Сарајевском атентату и да прихвати да у овој истрази учествују органи Аустроугарске
- да одмах ухапси Војислава Танкосића и Милана Цигановића
- да спречи помагање недозвољене трговине оружја преко границе и да отпусти и строго казни припаднике пограничне службе који су помогли пребацивање атентатора
- да објасни изјаве српских високих чиновника против монархије дате после 28. јуна
- да обавештава царско-краљевску владу о испуњењу ових захтева.
Цео ултиматум је очевидно тежио да понизи Србију али да и суштински
наруши њену самосталност и државност. Ово се нарочито односи на тачке
пет и шест али и на тачку десет. Читајући 24. јула ултиматум Србији британски шеф дипломатије сер Едвард Греј
је одмах рекао царско-краљевском амбасадору грофу Менсдорфу да је то
најужаснији документ који је једна држава икад уручила некој другој
држави и притом је указао на тачку пет која директно угрожава
независност једне државе.[14]:13 Чим је сазнао за садржај ове ноте руски амбасадор у Бечу је похитао да упозори грофа Берхтолда
да је реч о захтевима које не може да прихвати једна уставна држава.
Српска влада се састала дан по пријему представке по доласку г. Пашића
из Ниша[16] и могла је само да закључи да не остаје ништа друго него да се гине.[17]:11(1219) Гледиште Србије према ултиматуму показује лично писмо регента Александра руском цару Николају II упућено 24. јула[17]:9-10(1217-18):
„...
Захтеви у аустроугарској ноти понижавају сасвим излишно Србију и не
слажу се са њеним достојанством независне државе... Ми смо вољни примити
оне аустроугарске захтеве који су у складу с положајем независне државе
а и оне које би нам саветовало Ваше Височанство да усвојимо. Све
личности за које буде доказано да су умешане у атентат казнићемо строго
ми сами. Извесни услови не могу се извршити без промене нашег
законодавства, а за то потребно је време. Рок који нам је дат сувише је
кратак... Племенита милосрдност коју је Ваше Царско Височанство често
показивало према нама, улива нам велику наду да ће Ваше великодушно
словенско срце још једном услишити наше молбе.“
Слично гледиште изнео је и Никола Пашић приликом сусрета са енглеским
отправником послова. Увече 23. јула наређено је да се ухапсе Танкосић и
Цигановић. Први је убрзо био ухапшен а други је побегао у унутрашњост
Србије. Силе Антанте саветовале су Србији да попусти у највећој мери. Балканске
владе биле су углавном уздржане. На питање из Београда црногорска влада
је одговорила да не може дати никакав савет и мисли да се треба држати
онога што саветују Русија и Француска.[тражи се извор од 03. 2011.]
Српски одговор и објава рата
 |
| Никола Пашићс |
Српски одговор је био готов тек после 17:30 часова 25. јула. Написали су га Никола Пашић и Стојан Протић. У сваком случају одговор је уручио лично председник владе Никола Пашић мало пре шест часова.[18]
Барон Гизл је приметио да одговор није задовољавајући а само што се
Пашић вратио у министарство иностраних дела стигло је бароново писмо у
коме је посланик навео да Србија није на одговарајући начин одговорила
на захтеве царско-краљевске владе и да су односи између држава
прекинути.[19] Одмах потом, у 18:15 часова, барон Гизл и особље посланства напустили су Београд и отишли за Земун.[18] Већ је био припремљен премештај државне архиве, надлештава, Пресбироа, Народне банке у Ниш.[18] Истог дана је објављен манифест Владе Србије српском народу[20] о тренутној ситуацији, а сутрадан, 26/13. јула је издат проглас о мобилизацији[21]. Исти дан мобилизација је објављена у Аустро-угарској[22][9]:156.
Сам одговор владе Србије 
текст био је крајње попустљив и достојанствен. Били су прихваћени сви захтеви осим онај у тачки шест[23] али је и код те тачке понуђена арбитража суда у Хагу
или комисије великих сила. Саопштен свету овај одговор је примљен као
пример дипломатске вештине и крајње попустљивости. Задовољан је био чак и
немачки кајзер Вилхелм II Немачки.
Ипак немачки војни и политички кругови само су чекали повод да нападну
Русију. Са нестрпљењем су очекивали вест о руској мобилизацији. У
Двојној монархији такође нису водили рачуна о садржају одговора: имали
су формалан изговор да српска влада није прихватила свако слово
ултиматума и требало је још само да објавити рат. За то им је требало
још два дана.[тражи се извор од 03. 2011.]
текст био је крајње попустљив и достојанствен. Били су прихваћени сви захтеви осим онај у тачки шест[23] али је и код те тачке понуђена арбитража суда у Хагу
или комисије великих сила. Саопштен свету овај одговор је примљен као
пример дипломатске вештине и крајње попустљивости. Задовољан је био чак и
немачки кајзер Вилхелм II Немачки.
Ипак немачки војни и политички кругови само су чекали повод да нападну
Русију. Са нестрпљењем су очекивали вест о руској мобилизацији. У
Двојној монархији такође нису водили рачуна о садржају одговора: имали
су формалан изговор да српска влада није прихватила свако слово
ултиматума и требало је још само да објавити рат. За то им је требало
још два дана.[тражи се извор од 03. 2011.]
Влада Аустро-угарске је у 11 часова 28. јула 1914. упутила влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем:
„Краљевска
влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану
23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду.
Зато Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу
оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се
од овог тренутка налази у рату са Србијом.“
Дан после Аустро-угарска је почела да бомбардује Београд.[24]
Тако је Србија после Балканских била принуђена да води још један рат сада са још моћнијим противником.
Прва жртва у Првом светском рату био је Душан Ђоновић, ученик Трговачке академије.[25]
