Пренето са линка (ВасељенскаТВ)
Церска битка (Фото: Магацин)
Како је све почело? На прелазу из 19. у 20. век друштвено-економски
развој света прати монополистичка фаза капитализма, који поприма
империјални облик. У то време већ је свет подељен територијално, не само
на интересне сфере него и на колонијалне поседе. Велика Британија и
Француска су раније него Немачка, Италија и Јапан ушле у виши развојни
степен капиталистичких друштвених односа.
Ратовима отимају велика светска пространства из којих црпе огромна
богатства. Остале капиталистичке земље незадовољне својим положајем,
предвођене милитаристичком Немачком, боре се за нови „животни простор“
(Лебенсраум). На бази политичко-економских интереса формира се
трипартитни савез, познатији као Тројни савез. При борби за нове
територије и интересне сфере своје аспирације на Балкану имају две
суперсиле: Аустро–Угарска и Русија. Свеопшта испреплетеност циљева и
интереса империјалистичких апетита формираће два блока држава и довести
до Првог светског рата. Са једне стране су државе у чији блок улазе:
Немачка, Аустро–Угарска и Италија, а са друге стране формира се Антанта,
у чији савез, осим Велике Британије, улази Француска и Русија. У
каснијем развоју догађаја у рату ће учествовати укупно 36 држава
ангажујући у ратним дејствима сав расположиви материјални и људски
потенцијал са укупно 73.515.000 војника. Губици у живој сили износили су
преко 10.000.000 људи и преко 20.000.000 рањених.
Непосредан повод за рат је атентат на престолонаследника
Аустро–Угарске надвојводу Фрању Фердинанда и његову супругу 28. 06.
1914. године у Сарајеву. Потакнута од Немачке, Аустро–Угарска је
проценила да лако може поразити Краљевину Србију и тиме остварити своје
политичке и војне циљеве, будући да су војни планери имали у виду
исцрпљеност српске војске и народа у два балканска рата (1912. и 1913.
године). Гроф Тисо је изјавио да је Србија потпуно исцрпљена у минулим
ратовима, да су јој опрема и наоружање бедни, да не може мобилисати више
од 100.000 војника.
„Са Русијом, ми ћемо према ратној срећи имати успеха и неуспеха, али у
Србији се морамо показати као снажна патрола у пијаној механи.“
Ултиматум који је Србији послала Аустро–Угарска био је по природи такав
да га није могла прихватити ниједна суверена држава, иако је српска
дипломатија на наговор Русије ишла крајње флексибилно, дозвољавајући и
арбиртражу Међународног суда, с циљем да се избегне рат.Прекинувши
дипломатске односе са Србијом 25. 07. 1914, Аустро–Угарска је објавила
рат Србији 28. 07. 1914.
Настојећи да свом старом „кајзеру“ Фрањи Јосипу II за рођендан (18.
аугуста) поклони прву војничку победу над савезницима, начелник
аустроугарског Генералштаба Конрад фон Херцендорф и Оскар фон Поћорек,
командант Балканске војске, наредили су 5. и 6. армији да 12. августа
нападну Србију и да овладају линијом Ваљево – Ужице и тиме створе
полазну основу за „војничку шетњу до Ниша„.
Аустро–Угарска је своје агресивне аспирације према Србији испољила
знатно раније. Свој војни стратегијски документ (почетни операциони
план) против Србије урадила је још 1907. године, припремајући се за
анексију Босне и Херцеговине 1908. год., очекујући војничку реакцију
Краљевине Србије и Русије. Актом анексије Аустро–Угарска је прекршила
одлуке Берлинског конгреса из 1878. године. У том смислу формирала је
Балканску војску за рат против Србије, коју је концепцијски предвиђала
да употреби у две варијанте: прва – уколико се рат на Балкану ограничи
само на тај простор, било је предвиђено за употребу 20 пешадијских
дивизија и 13 тзв. „ландштурмских“ бригада (јуришних), које би изводиле
офанзивна дејства, и друга варијанта – уколико би се истовремено
ангажовала Русија на страни Србије, била су предвиђена дефанзивна
дејства, при чему би се ангажовало осам пешадијских дивизија и седам
„ландштурмских“ бригада, са основном замисли – спречавања продора српске
и црногорске војске на тадашњу територију Аустро–Угарске.
Основна идеја српског Почетног операцијског плана била је:
концентрисати се на упорну, еластичну одбрану док се не „разбистри“
политичка и војна ситуација, а потом дејствовати према наметнутој
ситуацији. Очекујући да ће главне аустроугарске снаге ударити доњим
током Саве и Дунава – моравским правцем, према Нишу, стратегијски развој
српске војске је изгледао овако: л. армија (четири пешадијске и једна
коњичка дивизија, са ојачаном Дунавском дивизијом II позива) на
простору: Свилајнац, Топола, Рача под командомђенерала Петра Бојовића; –
2. армија (четири пешадијске дивизије, ојачана Дунавском дивизијом I
позива) на правцу Аранђеловац – Лазаревац – Београд, под командом
ђернерала Степе Степановића; – 3. армија (две пешадијске дивизије, три
прекобројна пука I позива и два пука III позива, са Обреновачким,
Шабачким, Лозничким и Љубовијским одредом) у троуглу Дрине и Саве, под
командом Павла Јуришића Штурма; – Ужичка војска (Шумадијска дивизија II
позива, Ужичка бригада и Лимски одред) на просатору: Рогачица, Бајина
Башта, Мокра Гора, Прибој, Ужице, под командом ђенерала Милоша
Божановића.
Будући да је Црна Гора објавила рат Аустро–Угарској као најближи
савезник Србији и ушла у рат, распоред црногорске војске на
концентрацијској просторији извршен је на следећи начин: – Ловћенски
одред (око 8.000 војника и 26 топова)дивизијара Митра Мартиновића на
простору Ловћен – Суторман; – Херцеговачки одред (око 15.000 људи и 20
топова) под командом серадара Јанка Вукотића, начелника Врховне команде,
на простору Крстац, Грахово Трубјела; – Санџачки одред (око 6.000 људи и
шест топова) под командом бригадира Луке Гојнића у ширем реону Пљеваља –
Старосрбијански одред (око 6. 000 људи и 12 топова) бригадираРадомира
Вешовића распоређен је на границу према Албанији.
Врховни командант српске војске био је регент Александар
Карађорђевић, начелник Штаба Врховне команде војвода Радомир Путник, а
његов помоћник ђенерал Живојин Мишић.
Победа је била неминовна
Пратећи пажљиво развој оперативне ситуације (12. 08), српска Врховна
команда је постепено и опрезно померала главнину снага према
северозападу чим је дошла до сазнања да главни правац удара неће бити са
севера, него преко Дрине. У том смислу војвода Радомир Путник наређује
3. армији да ангажовањем свих расположивих снага упорном одбраном што
дуже задржи непријатеља, развуче његове снаге по цијелој дужини фронта,
да се 2. армија ротира на правац Обреновац – Шабац, а 1. армија на
простор Аранђеловац – Лазаревац, с тим што се делови 1. армије стављају у
стратегијску резерву Врховне команде.
У исто време задатак Ужичке војске је прелазак на офанзивна дејства
према Вишеграду ради везивања што јачих непријатељских снага на том
правцу. Налазећи се у функцији одсудне одбране са 3. армијом,Врховна
команда српске војске је са снагама 2. армије извршила марш – маневар
преко села Коцељева према Текеришу, где је дошло до одсудне битке између
српске војске – „Церске ударне групе“ (1, 2. и 6. прекобројног пука) и
8. аустроугарског корпуса.
Церска битка траје од 12. 08. до 24. 08. 1914 на линији: Шабац –
Текериш – Крупањ са ширином фронта од 50 километара. Аустроугарска
војска у свом саставу има преко 200.000 људи, добро увежбаних,
опремљених, уз садејство модерне артиљерије и одличне логистике, а
српска војска, која све то нема, ангажује 180.000 војника, али има
невиђен морал.
Однос између зараћених војски најбоље описује капетан српске војске
Милутин Николић следећим речима: „Требало је одмах прећи у напад, или
побећи из пакла. У овој пакленој ватри војници 2. батаљона вођени својим
официрима полетеше према непријатељу… Разви се ужасна пушчана и
митраљеска ватра. Није се знала ни непријатељска снага ни распоред. Он
(непријатељ) је био у још већој забуни, јер је нападнут с бока и леђа и
још изненађен на спавању. . . Наши војници буквално улетеше у његове
ровове. Врило је као у паклу. Викало се на сав глас, пуцало на све
стране, а војници падали као покошено снопље. Непријатељ није попуштао, а
наши су налетали као помамни.“
Двадесет четвртог августа 1914. године, на подручју Краљевине Србије нема више ниједног непријатељског војника.
Егон Ервин Киш, аустроугарски новинар, говорћи о поразу аустроугарске
војске у бици на Церу, известиће своју редакцију следећим текстом:
„Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном
бекству. Једна потучена војска, не једна разбијена руља, јурила је у
безумном страху према граници. Возари су шибали своје коње, артиљерци су
боли своје мамузама, официри и војници гурали су се и пробијали између
читавих колона коморе или газили кроз ровове поред пута у групама у
којима су били заступљени сви родови војске… Општа депресија изражавала
се јавним негодовањем против вођа: потпуно неспособни стари магарци су
наши генерали. Ко има протекцију, поверава му се судбина стотину хиљада
људи. Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу… „
У бици на Церу избачено је из строја 25.000 припадника аустроугарске
војске, а заробљено је око 5.000 непријатељских војника, 50 топова и
велике количине осталог ратног материјала. Из војничког строја српске
војске избачено је 259 официра и 16.045 војника и подофицира. Битка на
Церу, познатија у уџбеницима војне историје, стратегије и тактике као
Церска битка, по начину вођења и исходу представља ремек-дело ратне
вештине (као прелаз из стратегијске одбране у контранапад). Она се и
дан-данас проучава на најпознатијим војним академијама (Вест Поинту).
Церска битка је прва победа савезника у 1. светском рату и почетак краја
Хабсбуршке монархије.
Врховна команда српске војске мајсторски је руководила ову сложену
операцијом, њене одлуке су биле смеле, ризичне, али добро прорачунате и у
сваком погледу надмашиле су војничко знање генералштабних официра
аустроугарске војске. Посебну улогу у бици на Церу одиграла је 2.
армија, као најснажнија оперативна група, и њен командант, ђенерал
(унапређен у чин војводе) Степа Степановић. Упућивање, у одсудном
тренутку битке, једног пука да овлада самим гребеном Цера, има пресудну
улогу за сам исход битке. Масовни хероизам и саможртвовање које је у
Церској бици испољила српска војска бранећи своју отаџбину и свој народ
од агресије, служило је и служиће на част и понос покољењима.
Уместо посвете палим српским јунацима у 1. светском рату, библијском
страдању једног народа који кроз четири године пролази голготу, терор,
геноцид, робовање и избеглиштво, подсетићемо се (не без разлога) на
телеграм немачког кајзера Виљема II врховном команданту бугарске армије
краљу Фердинанду Кобургу после њене капитулације, 28. септембра 1918.
године: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. Срамота!“
Боље признање ни сами не бисмо могли написати.
Нема коментара:
Постави коментар