На
данашњи дан 1459. године Турци су заузели Смедерево, тадашњу престоницу
деспотовине Србије. Био је то почетак вишевековног ропства српског
народа под иноверним освајачима са истока, које
ће у великој мери обележити српску
историју, и оставити трајан утицај на
политички, друштвени и културни развитак
Срба.
Турци
су у већем броју почели да продиру на
Балканско полуострво половином 14. века,
користећи грађански рат претендената
на власт у Византији, најпре као плаћеници,
а потом и као права освајачка сила. У
наредним деценијама постајали су све
значајнији политички и војни фактор,
ширећи и учвршћујући своју власт у
Европи. Још је цар Душан долазио у сукоб
са њима, у намери да заустави њихово
ширење, али је због изостанка шире
подршке хришћанских држава претрпео
два пораза, у биткама код Стефанијане
и Дидимотике.
Незаустављивом
ширењу Турака ишла је на руку расцепканост,
слабост и разједињеност балканских
хришћанских држава. Срби под вођством
браће Мрњавчевичћа претпрели су тежак
пораз у Маричкој бици 1371. године, потом су
уследили нови сукоби код Билеће и
Плочника, а 1389. године и Бој на Косову,
чији војни исход је упитан, али су много
значајније и видљивије политичке
последице.
Најистакнутији
српски великаш кнез Лазар погинуо је у
бици, а његови потомци, као и многи
српски обласни господари пре њих, постали
су турски вазали. У наредним деценијама
Деспот Стефан Лазаревић, водио је опсежну
и свестрану војну и политичку активност
осамостаљивања Србије, укључујући се
у унутрашње турске борбе око престола,
стичући велики углед у западној Европи.
Његовом изненадном смрћу 1427. године
почиње незаустављиво пропадање и опадање
Србије, пошто су Турци откидали делове
територије и наметали своју власт и
утицај. Деспоти из лозе Бранковића
владали су Србијом готово све до њеног
пада. Први пут деспотовина је пала под
турску власт 1439. године, али је убрзо
обновљена.
У
Европи тада није постојала војна сила
која је могла да заустави турски налет,
1453. године пао је Цариград, а пролећа
1458. године Турци су покренули опсежну
офанзиву и освојили бројне градове и
утврђења, да би коначно и ослабљена у
смањена Србија пала 20. јуна 1459. године.
Султан Мехмед II ушао је у Смедерево,
српску престоницу, чиме је Србија
изгубила политичку самосталност, а
турска власт над њом потрајаће све до
19. века и српских устанака и ратова за
ослобођење, које је коначно остварено
тек почетком 20. века, 1912. године. Последњи владар
независне средњевековне Србије био је
босански краљ Стефан Томаш.
Последице
српског ропства под Турцима на политичком, друштвеном
и културном плану биле су несагледиве,
а осећају се и данас. Три и по века Срби
су били без државе, али су народна
традиција и православна црква чували
сећање на соавну прошлост и били баштиници
државотворних традиција, а на тим
основама обновљена је српска државност
у 19. веку. Велике последице осетиле су
се на биолошком плану постојања српског
народа, будући да су погроми и ратови
Србе расули широм Балкана и средње
Европе, па је због асимилације у
римокатоличким и исламизације у турској
средини корпус српског етноса знатно
умањен.
Нема коментара:
Постави коментар