1914-07-23: Ултиматум који је променио свет

Преузето са сајта Српски академски круг

У историји међународних односа ултиматума је било у великом броју. Биће их и у будућности. Ипак, ултиматум Аустро-Угарске, упућен пре 99 година Краљевини Србији,  нарочито је битан. Он се издваја се по својој садржини, али и по до тада незамисливим, трагичним последицама по читаво човечанство.

Нешто мање од месец дана након видовданског атентата на престолонаследника Аустро-Угарске, Франца Фердинанда, у Сарајеву, такозвана „Јулска криза“ је добила финални епилог. Период од преко двадесет дана интензивних консултација на релацији Беч – Берлин (као и Париз – Москва са друге стране) коначно је резултирао ултиматумом који је Аустро-Угарска упутила Краљевини Србији 23. јула 1914. године. Тога дана, у 18 часова, Барон Гизел, посланик Двојне монархије у Београду, уручио је ултиматум у писаној форми министру финансија Србије Лазар Пачу, будући да је премијер Никола Пашић био ван Београда због предизборних активности. Поред писаног ултиматума, Гизел је усмено пренео и да је рок за одговор 48 часова, а да ће се, уколико одговор до тада не буде стигао, сматрати да је он негативан. Над Србију се надвила црна сенка рата у случају да не прихвати безусловно свих десет захтева наведених у ултиматуму.

Ово није био први ултиматум у скоријим односима две земље. Октобра 1913. године Аустро-Угарска је поставила ултиматум Србији, како би издејствовала повлачење српске војске иза међународне границе са Албанијом, у року од осам дана. Нешто раније, крајем 1912. године, при крају прве фазе Првог балканског рата, читава европска дипломатија страховала је од могућег аустро-угарског ултиматума Србији, који су поједине радикалније струје наклоњене обрачуну са Србијом у Двојној монархији здушно заговарале. Не треба заборавити ни улогу овог спољнополитичког инструмента у Анексионој кризи 1908-09. године, када су две државе биле на ивици рата. Могло би се рећи да је употреба ултиматума  била константа у све агресивнијем односу Двојне монархије према Србији почетком двадесетог века. Ипак, овај ултиматум битно се разликовао од свих претходних и уобичајених ултиматума.

Пре свега, оштрина изнетих захтева била је невиђена у дотадашњој пракси односа међу сувереним државама. О томе сведоче и изјаве државника попут сера Едварда Греја, тадашњег министра иностраних послова Велике Британије, који је по увиду у текст ултиматума рекао:

„Ово је најстрашнији документ који сам икада видео да је једна држава упутила другој независној држави“

Слично је констатовао и Винстон Черчил. Уопштено гледано, поједини захтеви монархије били су веома контроверзни имајући у виду да су се косили како са српским уставом, тако и са начелом суверености. Најспорнија и најнеприхватљивија била  је тачка 6, која је захтевала да Аустро-Угарска пошаље своје органе који ће учествовати у истрази на територији Србије. Једноставно речено, било је јасно да су овакви захтеви неприхватљиви за било коју независну државу.

Развој ситуације је довео до великих промена у јавном мњењу и перцепцији положаја Србије током Јулске кризе у Британији. Од почетног жаљења због трагичног догађаја из Сарајева и неке врсте одобравања права на реакцију Аустро – Угарске, ултиматум је јасно указао на агресивне намере Аустро – Угарске и жељу да се Србија или војно порази или понизи. Задовољење правде је било у другом плану. Разликовање узрока од много дубљих повода за обрачун са Србијом, за који су агитовале јастребовске струје у Аустро-Угарској још од периода Анексионе кризе, постало је очигледно и допринело је стављању симпатија грађана земаља Антанте на страну мале Србије која се нашла под претњом аустро-угарског дива.

„Аустрија је изабрала рат“: након неприхватљивог ултиматума и потоњег одбијања понуђене британске медијације, штампи и јавним мњењима земаља антанте и неутралних земаља постаје јасно да Аустрија није натерана да делује, већ да је имала избор и свесно одабрала рат, уз пресудну подршку Немачке за почетак агресије

Природа захтева указује на још једну разлику овог ултиматума у односу на претходне. Историографија је сложна у оцени да су дипломате и спољнополитички одлучиоци Монархије били свесни да такав текст не може и неће бити прихваћен. Евидентно је да је војна опција већ била прихваћена као готово нужан исход оваквог ултиматума. Постављање захтева је више служило сврси оправдавања напада на Србију, него што је заиста постојала намера да се Србија натера да прихвати одређене захтеве Аустро – Угарске.

Ултиматум као спољнополитички инструмент датира од давнина, али чини и део наше данашњице. Његова логика налази се у јасном захтеву једне стране која је праћена претњом употребе силе уколико се држава која је мета не усагласи са траженим условима. Циљ је начинити трошкове одбијања захтева из ултиматума толико високим да ће мета схватити да јој се „лоше пише“ уколико се не прихвати захтеве, односно, да су трошкови одбијања захтева једне стране превелики. Врло битан апсект ултиматума је и временски притисак, у овом случају – рок од 48 сати. Као такав, ултиматум је представљао, а и данас представља, прилично погодно средство којима су велике силе могле остварити своје захтеве уз мале трошкове, ослањајући се на страх који ће њихова претња силом изазвати.

Зашто је, заправо, ултиматум Аустро-Угарске био неуспешан, односно, зашто Србија није прихватила њене захтеве јула 1914. као што је то урадила с јесени 1913. године? Зашто је Србија прихватила ризик и огроман трошак уласка у рат са далеко надмоћним непријатељом? Управо зато што су захтеви Аустро – Угарске били превисоки. Подривање суверености била је цена коју српски политичари нису били спремни да плате ни по цену оружаног сукоба. Вредности пушком стечене слободе били су спремни да поново пушком бране. Зато је и велики Голијат морао бити опрезан према малом Давиду у својим захтевима, уколико је заиста желео да се његови захтеви праћени претњом и остваре. Очигледно је да је Аустро-Угарској циљ заправо био у реализацији силе, а не у остваривању захтева без оружаног сукоба.

Треба имати у виду да је и овакав исход омогућио и шири контекст, односно достизање критичне тачка поларизације Европе на два блока. Престајање функционисања Концерта Европе, као тела које је, у различитим облицима, од 1815. године креирало политичку судбину континента кроз конгресе и конференције и предстаљало оквир за политичку сарадњу, посредовање и могући детант међу великим силама, у многоме је утицало на немогућност проналажења решења у Јулској кризи. Аустро-Угарска је овог пута добила бланко подршку Немачке, праћену и хушкањем канцелара Бетман-Холвега и кајзера Вилелма Другог да се делује што пре и што одлучније нападне Србију. Овако отворене подршке није било 1912. године. Такође, Србија је, овога пута, иза себе имала Антанту, односно Русију чврсто решену да стане у заштиту савезника уколико буде нападнут. У претходним случајевима, 1913. године или у време Анексионе кризе, Србија је попуштала јер није добијала никакве гаранције Русије или неке друге силе у случају да буде нападнута, већ јој је саветовано да захтеве испуни.

Тројни савез и Тројна антанта: упрошћени приказ савезничких уговорних односа почетком 20. века и њиховог утицаја на Балкан

Низ догађаја који је уследио након српског одговора на ултиматум (прихваћени сви захтеви, изузев тачке 6.) довео је свет у до тада невиђени сукоб, најкрвавији, најмасовнији и најбруталнији у повести. Због тога је овај ултиматум и дан данас један од најпознатијих и најконтроверзнијих спољнополитичких потеза једне државе икада. Међутим, било би погрешно рећи да и савремени ултиматуми не носе са собом одређене контроверзе.

Претња силом и употреба силе су забрањене Повељом Уједињених Нација (осим у одређеним изузетним околностима), па ипак ултиматум фактички и даље постоји као средство спољне политике и користи се нашироко. Он није нужно у супротности са међународним правом. Једна од примера је ултиматум који је јануара 1991. председник САД Џорџ Буш старији издао Ираку, са захтевом да се повуче из окупираног Кувајта, или ће отпочети војна акција против Ирака. За овакав потез Буш је имао дозволу Савета безбедности на основу резолуције донете у складу са главом седам Повеље УН, која га је ауторизовала да учини све потребне мере, дипломатске и војне, како би се окупација Кувајта окочнала. Са друге стране, огроман је број, што експлитицитних, што прикривених ултиматума, почивало је на претњи противправне употребе силе. Сигурно је да је нама најпознатији пример имплицитног ултиматума америчке државне секретарке Мадлен Олбрајт из 1999. године, када је запрећено да ће СР Југославије бити бомбардована уколико делегација у Рамбујеу не прихвати мировни споразум.

Употреба ултиматума данас није иста као пре 99 година. Агресивна природа захтева настоји се сакрити и упаковати у одређене прихватљиве форме. Ипак, суштина овог инструмента остала је иста – захтев, претња силом и временско ограничење, односно – натерати противника да прихвати захтев како се не би суочио са тешким последицама. Данас су ултиматуми, најчешће, прикривенији и не толико уочљиви на први поглед, као што је то био случај 1914. када је рат сматран још увек дозвољеним средством спољне политике. Ипак, њиховом постојању, нарочито у односима између великих и малих држава, за сада се не назире крај.