Приказивање постова са ознаком Први светски рат. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Први светски рат. Прикажи све постове

недеља, 01. септембар 2013.

Како су Аустро-Мађари ратовали у Србији (1. део)

Масакрирање српских војника, који су били заробљени од аустро-мађарске војске, била су врло честа. О томе сам имао потврду у сведочанствима аустријских заробљеника, званичним рапортима српских војних ауторитета, исказима сведока очевидаца и напослетку фотографским документима снимљеним на лицу места. Ја ћу публиковати неколико исказа, у којима су имена мојих сведока Аустро-Мађара замењена произвољним писменима да им се не би створила непријатност кад се врате у своју земљу.
Аустријска војска веша српске цивиле у јесен 1914.
Аустријска војска веша српске цивиле у јесен 1914.
А. X. из 16-ог пешачког пука видео је код Прељевске Цркве у једној малој шуми 11 или 12 рањених Срба који су тражили помоћ. Нађ, потпоручник 47. мађарског пука забранио им да траже помоћ и претио је чак револвером онима који би хтјели то да учине. Мађарски војници су поклали рањенике њиховим ножевима и бајонетима.
Б. X. из 28-ог пука прича како је недалеко од Крупња један српски рањеник јечао под дрветом. Један мађарски војник из 27-ог пука убио га из револвера.
В. X. из 78-ог пешачког пука видео је у Шапцу како су три мађарска солдата (један каплар и два војника) повели једног српског заробљеног војника да га пушкарају.
Г. X. т 28-ог пешачког пука. После борбе код Крупња, Г. X, праћен болничарима, прегледа бојиште и нађе два рањена српска војника. Он хоће да их пошаље у Хулфсплац (амбулату прве линије) али аустријски војници одбију да им укажу помоћ и требала је формална наредба да би послушали. Г. X. прати двојицу рањеника. Кад је пролазио поред 78-ог мађарског пука војници овога пука су тукли рањенике песницама; у једном моменту је избио прави метеж јер су Мађари хтели дотући бајонетама српске рањенике. Г. X. затражи помоћ од официра који му помогну да пренесе до амбуланте своје штићенике.
Младен Симић, родом из Бобове, српски војник из 17. пеш. пука, 2. чеге, 2. батаљона. Он је био у рововима са много других рањених и убијених кад су Аустријанци дошли. Они су дотукли рањенике. Он се начинио мртвим и тако се после пузећи спасао али су Аустријанци спазили то и пуцали на њега.
Командант 1-ог пешачког српског пука рапортира (под 13. окт. 1914., акт 0№ 208): Код штипљанске реке Аустријанци су заробили око 10 рањеника ш 3-ег прекобројног пука. Ови рањеници су били превијени. Кад су Аустријанци били принуђени да напусте њихове позиције услед напада 2-ог батаљона 3-ег српског пука, они су пушкарали рањенике да их не би предали живе Србима. Рањеници су нађени превијени али мртви.
Масовно стрељање, Србија 1917.
Масовно стрељање, Србија 1917.
У Јовановцу, код Шапца, око 50 војника другог позива, који су припадали 13. и 14. пуку (Тимочка дивизија) предали су се Аустријанцима и пушке им биле одузете. Међутим, они су били сви масакрирани од стране аустро-мађарских војника у једној кући. Одмах после тога, реокупирајући Шабац, нашли су Срби гомилу лешева у мајуру у Јовановцу. Фотографије су биле снимљене и вечито ће сведочити о овоме акту противном свима ратним законима.
Каткада су тела рањених војника била унакажена пре или после њихове смрти. Фотографије које поседује српска влада сведоче о томе. Тако исто капетан Ж. Савић фотографисао је, П./24. августа 1914., тело једног младог српског војника коме су Аустријанци одерали кожу са доње вилице.

НЕКОЛИКО ЗВАНИЧНИХ РАПОРТА СРПСКИХ ОФИЦИРА

Командир 2. чете, 1. батаљона, 13. пешадијског пука, поручник Драгиша Стојановић, извештава под 9./22. августом:
„7. и 8. августа, као командир истакнутих стражарских места обишао сам село Цулковић и околину. У једној јарузи видео сам, натрпане једне преко других, унакажене бајонетима и избушене зрнима, двадесет и пет дечака од дванаесте до шеснаесте године и два старца од преко шездесет година. Испитујући једну кућу нашао сам две мртве жене. Њихови лешеви су били изрешетани зрнима. У другој кући лежала је стара жена убијена са својом ћерком. Оне се налажаху пред вратима, полуголе и са размакнутим ногама. Поред угашеног огњишта беше један старац сав у крвавим ранама од бајонета. Умирући и трзајући се рече ми: „Ја не знам како сам још жив. Од пре три дана ја сам овде, гледајући моју жену и моје дете мртве, чија тела леже пред вратима. Пошто су нас нагрдили, масакрирали су нас бајонетима и потом су, кукавице, побегли. И само ја преживех, гледам ову бару од крви, њихове крви, која се шири иза мене не могући учинити ни један корак да бих се удаљио.“
Аустроугарска војска ликвидира српске жене
Аустроугарска војска ликвидира српске жене
„У једном дворишту, наставља поручник, нашао сам малишана од четири године кога су тамо бацили пошто су га убили. Његово тело беше искидано од паса. Поред њега лежаше гола млада жена, између чијих ногу беше метнуто њено заклано одојче. Мало даље беше испружена по земљи једна старица. У самој кући, на металном кревету, лежаше, послиједњим боловима згрчено тело врло лијепе дјевојке, чија кошуља беше сва крвава. На патосу старија жена, такође убијена, издисаше под гомилом ћилима. Изван села нађох два старца убијена, пред вратима једне мале кућице. Према овој лежале су две мртве девојке. Сељаци ми причаху да су Аустријанци повели у свој логор све становнике оба пола и децу, и да су им наредили да вичу: „Живела добра аустријска војска, живео цар Франц Јосиф!“ и сви они који су одбили, били су на месту пушкарани. Речено ми је, такође, да су убијали сељаке за један или два динара. У једној кући нађох старицу и њених шест ћери. Четири од њих, као и мати, беху убијене, једна рањена последња је успела побећи. Ја сам се сусрео са овим двема преживелима и, за време целог дана, рањене жене и деца су долазили и тражили лекарску помоћ.“
Поручник Јеврем Ђорђевић (Дринска дивизија 1. позива) рапортира 12/25. августа, да је у општини добрићској, Максим Васић, стар 53 године, био убијен на следећи начин: овај несретник био је везан за точак млина који је пуштен у покрет. Сваки пут, кад га је точак донео пред аустријске војнике, ови су се забављали ударајући га бајонетима.
Командир 3. чеге, 1. батаљона 13. пешадијског пука II позива, капетан Стеван Бурмазовић рапортира под 17/30. августом да је он лично видео у селу Богосавцима целу породицу од осам чланова убијену од Аустријанаца. Пред једном појатом лежао је старац. У дворишту једне куће видео је леш човека између четрдесет и педесет година. Други се налазио на путу испред куће. Мало даље видео је двоје у самртним мукама. Једна жена му рекла да су то били брат и сестра, и да су били убијени заједно. У једној кући било је убијено четворо деце. Она су имала осам до петнаест година. Једна старица му причала да је много лица ухваћено и одведено.
Командант 20. пешадијског пука I позива, пуковник Ђура Докић рапортира под 13/26. августом: „На једној ливади, у близини потока на левој обали реке Јадра, непосредно испод механе у Криваји видео сам следећу слику: група деце, девојака, жена и људи (свега петнаест) лежали су мртви, везани једни за друге преко руку. Већина је била убијена бајонетима. Једна девојка беше ударена бајонетом у леву вилицу и суза је склизла преко десне јагодице. Многи од лешева нису имали више зуба. На леђима једне старе жене положене на трбух била је усирена крв у којој су се налазили зуби. Ова стара жена била је поред девојке горе описане. Изгледа да је прво била убијена старица а одмах по том девојка; зуби су тако расути на леђа старице. Девојчице и младе жене имале су окрвављене кошуље, па изгледа да су оне биле силоване пре него су биле убијене. Поред ове групе, са стране, лежала су три мушка леша, који су били убијени бајонетима у главу, врат и прса.

НЕКОЛИКО СВЕДОЧАНСТАВА ГРАЂАНА

Исказ Драге Петронијевић из Шапца, старе тридесет две године, потврђен серијом сведочанстава других жена из истога места.
30. јула (по старом) дошла су у њену кућу три војника и питали: „Где је твој муж?“ То је било око два часа по подне и нико више није долазио до поноћи. У то време она је била са још две жене. Један капетан дође са два човека и затражи од ње бомбе и пушке. Он јој каже да они нису рђави људи: „Ми Маџари нисмо рђави људи али метите белу заставу на вашу кућу“. Сутрадан Драги дођоше четири мађарска војника који јој наредише да иде с њима. Двије жене са децом које су имале аустријске пасоше, биле су пуштене на слободу. Драгу одведу у хотел „Европу“ који је већ пун жена. Пет дана остану оне затворене не добијајући ништа друго, сем мало хљеба и воде. Прва ноћ пролази без инцидента. Друге ноћи одводе их каплари и наредници у собу побочну и питају их: „Где су ваши људи, где су позиције, где су трупе?“ Кад су жене одговориле да оне не знају, они су их тукли штаповима (Драга Петронијевић није се могла опоравити од добивених батина ни после два месеца).
Побијени српски цивили
Побијени српски цивили
Следећих ноћи војници су улазили у салу где су спавале жене и подизали су девојке по двојица, један за ноге, други за главу. Ако би оне викале, они су им метали мараме на уста. Ово се дешавало често. Из хотела „Европе“ жене су одвођене у хотел „Касину“, а одатле у цркву где је већ било доста света. Кад је црква бомбардована од стране Срба који се навраћаху, наређено је несрећницима да вичу: „Живела Маџарска!“ Официри силоваху девојке позади олтара. Док се бомбардовање настављало, Аустријанци су поставили сироте жене на улице, очевидно у намери да буду убијене српским гранатама. Напослетку су их затворили у штале жандармеријске одакле су биле ослобођене од Срба. Аустријанци су имали намеру да их поведу у Аустрију, али је српски топ порушио мост и сутрадан беше за то доцкан – Срби беху тамо! Неколико девојака биле су одведене ноћу код официра и сутрадан су се вратиле богато одевене хаљинама из опљачканих кућа. Драга даје низ имена силованих девојака, међу којима се налазило и једно дете од четрнаест година.
Милена Стојић, шеснаест година, и Вера Стојић, четрнаест година биле су узете од стране Аустријанаца са много других жена. Оне мисле да их је било око две хиљаде. Један део ових заробљеница био је затворен а други одведен са трупама. Две девојчице се налажаху са њиховом бабом, Јевросимом Стојић, старом шездесет и пет година, у другој групи. Оне су марширале пред војницима од 1 1/2 до седам часова увече. С времена на време, трупа је пуцала и, према наредби датој мађарски, жене су морале легати. Жена апотекара Гашића преводила је наредбе. Међу овим женама било је две — три које су имале порођај два дана пре тога.
Савко Бошковић из Рибара, шездесет и пет година, има две ране у прса и три на десној нози, ране које сам испитао и које су причињене бајонетом. Кад су Аустријанци дошли, позвали су га и одвели у његово двориште где су била још двојица људи: Живан и Остоја Малетић (педесет пет, и шездесет пет година). Војници убише двојицу Малетића бајонетима и ранише Бошковића, који паде као мртав. Само је лукавство коме он дугује живот. Свуда по селу било је мртвих. Војници који су вршили масакр не разумеваху српски. Доцније прође друга трупа, изгледа састављена од Чеха, која није чинила никакво зло. Никада Аустро-Мађари нису хтели пити воду док се не проба.
Љубомир Тарлановић, осамнаест година, био је рањен бајонетом у леђа и са десне стране. Ране сам видео. Пошто је био рањен, он успе да побегае у кукурузно поље где су за њим безуспешно пуцали. Његов брат Михаило, стар шеснаест година, био је, у време доласка војника, на улици. Један војник га је одмах ранио бајонетом. Михаило паде и војници раздражени избодоше га на петнаест места. Стеванија Бошковић, четрдесет година, видела је овај призор и потврђује казивање Љубомирово. Два сина рођака Тарлановићевог били су такође убијени.
Милан Деспотовић, стар шездесет и пет година, из Доњег Добрића, изјављује да је он био са три старца од преко шездесет година и једним дечком од тринаест година. Аустријски војници су их везали заједно и одвели у село Шор. Тамо су их војници поставили поред једне куће и тако их везали да се нису могли маћи. Кућа је потпаљена али, чудом, пламен није допро до жртви.
Одвели су их потом у Лозницу, али на путу пукне неколико пушака и војници побегну у кукурузе. Они се врате и убију Деспотовићеве другове бајонетима. Он, сам, успе да побегне. У Шору где су их хтели пећи, молили су своје џелате да одмах сврше са њима, али су им они одговорили да хоће прво да их муче.
Вешање заробљених српских војника трећег позива
Вешање заробљених српских војника трећег позива

Цветко Бајић, четрдесет година, из Доњег Добрића, казује да је у његовом селу убијено шеснаест лица. А Живку Спасојевићу, шездесет година, су војници одсекли нос и уши, па су га потом убили. Савко Живановић је имао исту судбину, исто тако Иван Алимпић, стар шездесет седам година. Павлу Ковачевићу прво је било лице потпуно исечено, па је потом убијен. Бошко Ковачевић, педесет шест година, имао је обе одсечене руке и избијене зубе. Жена, Крсманија Васелић, шездесет две године, чији је син био убијен, молила је плачући војнике да јој га поштеде она је ипак наишла на бајонет и ја сам констатовао ране на нози и на руци. Осам лица је одведено, чија се судба не зна. Сви ови масакри извршени су првог августа изјутра. Војници који су вршили масакре нису говорили српски.
Персида Симовић, двадесет седам година, механџика из Крупња. Неки аустријски штаб са генералом и мајором или пуковником био се инсталирао у њеној механи. Од ње су тражили да одмах преда „те бомбе“ говорећи јој: „Код вас, у Србији, чак и жене имају бомбе, дајте нам те бомбе“. Један декар тражи од ње јаја за генерала. Она није имала али нађе у вароши и преда лекару. Овај јој посаветује да лично преда генералу који говори српски. Персида мисли да има благодарити само том јајету што јој је кућа била поштеђена. Мајор или пуковник беше веома суров. Чим би војници довели сељака, он командоваше: „На орах!“ Она је видела тако обешених пред кућом двадесет сељака. Пре него што их обесе, војници су их бездушно тукли кундацима и претресали их. Обично лешеви нису скидани са ораха док не би била гробница готова; међутим, један од њих је остао обешен преко целог дана. Жртве су биле старци и младићи. Персида запита једнога од војника (Хрвати, Мађари и Немци) који је говорио српски, зашто тако чине. Одговорено јој: „Наређено нам је да тако чинимо“. Код ње су такође становала четири официра који су јој наредили да сашије мале кесе за новац, који је одузет од обешених и заробљених, као и за новац који је добивен пљачком вароши. Кад их је запитала зашто узимају и новац, официри су јој одговорили да рат кошта много и да овим новцем треба помоћи њихову државу у подношењу тешкоћа новчаних! Шта више, официри су је слали да тражи вина које је она плаћала својим новцем. Они јој нису плаћали ништа, иако су појели и попили све намирнице.
Јаков Цветановић, сељак из Бањевца, био је одведен са својом децом 4. августа у Бјељину. Други сељаци, са њиховом децом, баш су такође одведени. Цветановић је био послат од стране Аустријанаца у Србију под условом, да се врати 16. августа и донесе извесна обавештења о положају српских трупа. Ако се не би вратио, његова деца ће бити побијена. Он се обратио српским властима и не зна шта је било са његовом децом.

Арчибалд Рајс

(Како су Аустро-Мађари ратовали у Србији. Са француског превео М. Крстић. — Одеса, 1916; стр. 18—48.)
Преузето са линка.

петак, 30. август 2013.

Представљамо спомен обележје погинулима у ратовима 1912-1918: Бадњевац

Пре скоро сто година почео је крвави Први светски рат у коме је Србија губитком скоро трећине становништва платила високу цену слободи.
Преживели саборци и сународници наших предака су у тешким послератним годинама нашли снаге да подигну спомен обележја својим страдалим саборцима. Скоро да нема града и села у коме није подигнуто спомен обележје погинулима у ратовима 1912-1918. 
Представљамо спомен обележје погинулима у ратовима 1912-1918. у Бадњевцу, општина Баточина.



Снимио Милан Милошевић 9.8.2011. 

недеља, 25. август 2013.

Представљамо спомен обележје погинулима у ратовима 1912-1918: Придворице

Пре скоро сто година почео је крвави Први светски рат у коме је Србија губитком скоро трећине становништва платила високу цену слободи.
Преживели саборци и сународници наших предака су у тешким послератним годинама нашли снаге да подигну спомен обележја својим страдалим саборцима. Скоро да нема града и села у коме није подигнуто спомен обележје погинулима у ратовима 1912-1918. 
Представљамо спомен обележје погинулима у ратовима 1912-1918. у Придворицама, општина Смедеревска Паланка.














Снимио Милан Милошевић 30.7.2011.

субота, 24. август 2013.

Представљамо спомен обележје погинулима у ратовима 1912-1918: Баничина

Пре скоро сто година почео је крвави Први светски рат у коме је Србија губитком скоро трећине становништва платила високу цену слободи.
Преживели саборци и сународници наших предака су у тешким послератним годинама нашли снаге да подигну спомен обележја својим страдалим саборцима. Скоро да нема града и села у коме није подигнуто спомен обележје погинулима у ратовима 1912-1918. 
Представљамо спомен обележје погинулима у ратовима 1912-1918. у Баничини.







Снимио Милан Милошевић 30.7.2011.

уторак, 20. август 2013.

Цивилне жртве уз Церску битку (Васељенска.ТВ, Илија Петровић)

Аустроугарска војска прешла је Дрину 12. августа 1914. године, а у ноћи између 15. и 16. дошло је до изненадног ноћног боја код Текериша, који је отворио врата коначној српској победи на Церу. Иако су окршаји трајали до 24, обично се пише да је битка окончана 18. августа.
Биланс Церске битке био је стравичан: аустроугарска војска имала је око 25.000 мртвих и рањених, док су Срби изгубили 16.000 војника и подофицира и 259 официра.
О војном делу ове битке зна се ваљда све, тако да ће чувари (кустоси) Музеја церске битке, постављеног у Текеришу, бити спремни да то посетиоцима препричају до најситније појединости.
Потписник ових редова признаје да је у више наврата, водећи тамо планинарске групе, сазнао све о оперативном, тактичком и стратешком надмудривању зараћених страна, али зато може посведочити да о аустроугарским злочинима над српским цивилним становништвом и жртвама које су пратиле ту величанствену српску војничку победу – није чуо ни реч. Због тога, он је сваки пут, да ли у аутобусу пре доласка у Текериш или на повратку из Текериша, а два пута и у Музеју, као додатак “званичним” саопштењима, не би ли његови сапутници стекли потпунију слику о целини тог догађаја, на своју руку преузимао улогу “резервног” тумача и изговарао понешто од овога што ће бити садржано у наредним редовима.

Аустроугарски злочини над цивилним становништвом

Уопштено речено, Србима је својствено да прерано заборављају злочине које су над њима извели не само ратни противници, већ и непријатељи по духовности. Били би заборављени и злочини с почетка Првог светског рата, да није података које је свету саопштио др Рудолф Арчибалд Рајс (1875-1929), швајцарски криминалист, капетан српске војске, српски добровољац. Др Рајс дошао је у Србију на позив српске владе, непосредно по окончању Церске битке, да у Мачви утврди ратне злочине које је аустроугарска војска починила над српским цивилним становништвом.
Његови налази казују да је на том невеликом подручју, током те краткотрајне аустроугарске инвазије, на најзверскији начин побијено приближно четири хиљаде цивила. “Какви су то људи”, питао се др Рајс, “каква је то убилачка помама нагонила ове “хероје пљачке” да ништа и никога не штеде… каква је то »злочиначка гнусоба« пировала код »племенитих« барона, грофова и витезова, салонских углађеника и лажних побожника, да са највећом суровошћу уништавају све што виде у Србији, силују, кољу, спаљују живе немоћнике, погане, пљачкају…
Хабзбуршки ритери и »покорни римокатолици« су од богомоља правили штале… у олтарима су жене напаствовали. .. И свуда су војници остављали измет, чак и на столу за обед«. То је геноцид! Наступ колективног садизма. То је, једноставно, криминал”, оптуживао је др Рајс, али његова сведочења о злочинима, с обележјима прворазредне правне и историјске документације, нису потресла свет; “америчка публика се чак узбуђивала причама о страхотама које су аустријски војници чинили по Србији” (Југославија по вољи народа 1914-1918, Нови Сад 1990).

Злочини у Мачви


Др Рајс је о аустроугарским злочинима у Мачви сведочио у свом Извештају достављеном априла 1915. председнику српске владе Николи Пашићу, а потом објављеном у Лондону 1916. године. Изводе из тог извештаја, као посебну књижицу (без назнаке које је године издата), објавио је Манастир Свете Тројице, под Овчаром, а под насловом: Аустроугарска зверства, Сегменти извештаја поднесени србској власти о зверствима која је аустроугарска војска починила за време првог упада у Србију 1914. године, а који су обрађени од стране професора универзитета у Лозани Арчибалда Рајса.
У предговору том издању истакнуто је да су “варварске методе ратовања и свирепост према цивилном становништву окупиране земље које је немачка војска примењивала у Белгији, верно опонашали њени аустријски савезници у Србији. Ова истраживања и извештај… заправо доказују да су »пријатан аустријски народ« и »поносна и витешка мађарска раса« имали неславну част да премаше у бестијалности, ако је то уопште могуће, и своје пруске пријатеље.
Материјал за свој извештај др Рајс је прикупио на лицу места током септембра, октобра и новембра 1914. године. Он је непотпун, с обзиром на то да је “у то време велики део Србије још увек био окупиран, па је у том делу било немогуће приступити истрази. Осим тога, пошто су многи цивили побегли са опустошених подручја, било је немогуће прецизно утврдити број жртава. Из тих разлога штета која је нанесена приликом прве аустроугарске инвазије много је већа а број жртава премашује бројку која се у извештају наводи”.
Рајсов извештај казује да само у селима (али не свим) шабачког и лозничког среза “укупан број убијених… износи 1.300 људи, укупан број рањених је 116, док је укупан број несталих 562. Убијено је 994 мушкараца и 306 жена, 51 мушкарац и 65 жена је рањено, док је нестало 489 мушкараца и 73 жене. Убијено је 87 деце млађе од десет година (осморо млађе од годину дана – ИП), 15 их је рањено, а 20 нестало… Стварни број рањених је много већи од оног који показују цифре; међутим, због тога што сељаци не придају велики значај ранама које нису смртоносне, они пропуштају и да их пријаве властима”.
Поред тога, Рајс “није имао на располагању спискове убијених, рањених и несталих у бројним селима, или чак градовима кроз које су Аустријанци прошли приликом прве инвазије. Град Шабац, на пример, није урачунат у…статистике, а на основу (непотпуних) података… Аустријанци су одатле одвели око 1.500 становника. С друге стране, аустроугарска војска се често решавала талаца тако што их је убијала. Зато се може са сигурношћу претпоставити да је међу несталима било много убијених. Под овим условима усуђујем се да проценим, наравно, без могућности да апсолутно прецизно потврдим ове цифре, да је укупан број цивилних жртава прве аустроугарске инвазије око 3.500 до 4.000… Жртве су стрељали, наносили им смртоносне убоде бајонетима, убијали их ножевима, одсецали им руке, ломили их или су са њих драли кожу, ломили им ноге, одсецали нос и уши, вадили им очи, одсецали им гениталне органе. Жртве су каменовали, жене су силовали, убијали и одсецали им дојке; жртве су вешали и живе спаљивали, једно дете бацили су свињама, задавали су им кундацима или штаповима смртне ударце, набијали их на колац и драли им кожу на каишеве. Велики број особа су живе спалили. Само у прњаворској општини било их је 122. Како код убијених, тако и код рањених, ране су наношене по свим деловима тела. Број осакаћених такође је велики”.

Убиства


На основу изјава бројних ратних заробљеника из састава аустроугарске војске, која је Рајс сматрао веродостојним, “с обзиром на то да дискредитују њихову сопствену војску”, у извештају је наведен велик број злочина над цивилима у Мачви. Рајс је сведоке испитивао на лицу места и у већини случајева они су му били водичи на местима у којима су се злочини догодили. Он се, тако, непосредним и личним увидом могао уверити у истинитост њихових изјава, а трудио се да помоћу “поткрепљујућих доказа” увери себе у поузданост сведока и аутентичност чињеница које су биле пред њим. Из тих сведочења доказан је велик број злочина.
“Мађари и Хрвати су били најгори, а њихови официри су их непрекидно подстицали на зверства. Кад год је пук пролазио официри су их храбрили да убијају све што је живо: краве, свиње, живину, све без обзира на то да ли је то потребно за снабдевање војске или не”. Један аустроугарски војни хирург изјавио је у Штабу српске Треће армије да су хрватски официри, пре упада у Србију, наредили својим војницима да “никоме не смете поштедети живот, чак ни детету у мајчиној утроби”, а за убијање “не смете трошити метке… Пошто свако тело има две рупе, нека ваши бајонети уђу на једну и изађу на другу”.
Војник из 26. линијског пука “тврди да је извесни поручник Лазар са својих 80 војника убио најмање 30 мушкараца и жена. Људи из његове чете су видели како је улаз у једну кафану био закрчен полуспаљеним лешевима. Ово се догодило недалеко од Зворника (у селу Зулине)… Војник из 26. пука трећег позива “изјавио је да је људима било наређено да бајонетима избоду све што је живо, жене, мушкарце и децу без икакве разлике. Војник из 79. пука… је рекао да су у близини Дреновца аустријски официри направили обруч од двадесет шесторо људи око једне куће да би потом спалили кућу и свих 26 жртава у њој… Војник из 78. пука “каже да је капетан Ајзенхут издао наређење да се у Србији поубија све што је живо… Каплар из 28. ландверског пука, сведочио је да су Аустријанци у Шапцу поред цркве убили преко 60 цивила који су претходно у њој заточени. Искасапљени су бајонетима како би се уштедела муниција. Осморица војника били су извршиоци овог злочина. Сведок није могао да поднесе тај призор. Тела су два дана лежала на тргу док их нису сахранили… Један генерал и официри су издали наређење за овај масакр.
Међу жртвама је било и неколико деце и стараца… Војник из 18. пешадијског пука… тврди да је у Добрићу видео како војници из 37. мађарског пука убијају бајонетима једанаесторо или дванаесторо деце старе између 6 и 12 година. Овај масакр извршен је по наређењу натпоручника Нађа и догодио се 16. или 17. августа. Сведок је био само на тридесет-четрдесет метара удаљен од војника убица… Војник из 6. забалског пешадијског пука (вели да им је) пре преласка границе, капетан Боснаи издао наређење да убијају све редом, од петогодишње деце до старица. Међутим, кад су прешли границу и стигли до првог српског села, капетан им је наредио да запале две куће; том приликом им је наложио да убију чак и новорођенчад у колевкама. Ухватили су 30-40 жена, деце и стараца и поставили су их испред трупа за време окршаја (испред прве борбене линије) и сведок је видео како ови цивили гину од аустријских и српских метака. Ово се догодило у Околишту. Сведок је додао да би му било веома драго када би био у прилици да о томе посведочи на суду”.
Према Рајсовим налазима, у Шапцу су “углавном Мађари злостављали жене и децу, а потом их убијали”. Један заробљени војник из 96. линијског пука потврдио је да су аустроугарски војници “злостављали цивилно становништво и да су се нарочито Мађари истицали у овим масакрима”.
У селу Богосавцу, у кући Николе Антића затечени су лешеви домаћинов и његове жене, њихове снахе старе двадесет година, тројице дечака између три и седам година и једне девојчице старе између три и четири године, у другој соби леш Николиног брата. У другој соби нађена су тела осам измасакрираних особа: три жене, два мушкарца и три дечака – бачена на гомилу. У трећој кући нађена је жена “из чије су утробе аустроугарски војници извадили мушки плод”. У Прњавору, у згради основне школе затворено је седамнаест особа и тамо живо спаљено.
У општини Брезјак, састављеној од села Слатине, Горње и Доње Недељице, аустријски војници су убили 54 особе; Рајс је навео имена две трећине тих несрећника, дајући краћи опис њихових рана. “Већини је извађена утроба помоћу великих сабљи. Ово оруж-је има следеће димензије: ширина сечива 5 цм, дебљина тупог дела сечива 0,7 цм, дужина сечива 46 цм, дужина целе сабље 63 цм… Сва ова зверства Аустријанци су починили приликом доласка 3. августа. Нико од цивила није пуцао у непријатеља и већина сељака је побегла. Скоро сви који су остали, измасакрирани су… Александар Стевановић, инжењеријски капетан, видео је лешеве двеју жена у Бастави. Жртвама су одсечене дојке и стављене у уста (жене из породице Солдатовић)… У Шљивову је капетан пронашао тело једне четворомесечне бебе којој су проболи гркљан… У Костајнику… Алексија Гајић, која је била у одмаклој трудноћи, прво је сва избодена бајонетом, а потом убијена. Масакрирано је још осам жена”.
Аустријанци су у Лешници убили 109 цивила између 8 и 80 година. “Свих 109 жртава је одведено до места у близини станице где је већ ископана велика јама дуга 20 и широка 3 метра. Таоци су имали везане руке, а цела група је била окружена жицом. Потом су војници заузели свој положај на железничком насипу на 20 м удаљености од јаме, и одатле испалили плотун. Сви су на гомилу упали у јаму која је одмах прекривена земљом, а да притом нико није проверио да ли међу стрељанима има још живих или су сви мртви. Многе жртве без сумње нису биле смртно рањене, а неке можда нису уопште биле рањене, али су их остале повукле у заједничку јаму. Мислим да не грешим у процени да их је око 50 процената живо затрпано”. Рајс у свом извештају додаје да је “прегледао… и измерио заједничку гробницу и затражио да се делимично отвори… Приметио сам да су тела лежала нагомилана на земљи, нека су била окренута главом надоле, нека у чучећем положају, друга пресавијена надвоје итд. Положај неких тела указује да су ове жртве вероватно биле само рањене и да су покушавале да се ослободе земље која их је покривала”.

Силовања

У Љубовији, Сима Савић, који је због излива крви у мозак лежао непокретан, “жив је спаљен у својој кући. Остале жртве су стрељане или избодене бајонетом. Жене су силоване. У почетку су се жалиле на то, али сада ништа не кажу и покушавају да сакрију своју срамоту… У једном селу недалеко од Крупња, две девојке старе 17 и 21 годину пронађене су како леже без свести јер их је силовало више од двадесет војника… Миросаву Васиљевић, стару 21 годину: силовало је око 40 војника, потом су јој исечени генитални органи а коса гурнута у вагину. На крају су јој извадили утробу. Умрла је тек непосредно након овога… Смиља Васиљевић, стара 60 година, из Брезјака, била је сведок убиства Смиљане Васиљевић. Пошто су убили мајку, Аустријанци су хтели да силују њену ћерку Миросаву… Миросава је звала Васиљевићку у помоћ, али ова није могла ни смела да се умеша… У Крупњу (оном већ поменутом војнику из 78. пука) су показали једну сасвим младу девојку која је изјавила да ју је силовао један официр, а затим још педесет људи. Девојка стара 16 година била је необично лепа. Две жене су потврдиле њену изјаву”. У Ликодри, селу поред Крупња, “ухваћена је једна трудна жена коју су силовали и потом је убили”. У Шапцу, аустроугарски војници затворили су све жене у хотел, а потом силовали све старије од десет година. Василија Преизовић из Прњавора сведочила је да су Аустријанци, враћајући се са Цера, “ухапсили 500 до 600 жена и држали их 4-5 дана… Девојке и младе жене одвођене су и силоване. Ослободили су их Срби”. Аустријанци су из Доње Буковице “одвели жене у свој логор и тамо их држали три дана. Све жене су силоване. Међу њима било је дванаестогодишњих и тринаестогодишњих девојчица… У селу Бањевцу војници Фрање Јосифа силовали су 40 жена и свака је силована по петнаестак пута”.
Др Рајс у свом извештају наводи да је до тачних података о броју силовања (“која су извршили припадници окупаторске војске”) било немогуће доћи. “Ово је био још тежи задатак од одређивања броја рањених. Добро сам упознат са општим осећањем људи у српском народу, када је реч о нападу на част породице и знам да је девојци која је силована немогуће или бар крајње тешко да се уда. Породице се труде да што боље сакрију несрећу која их је снашла због напаствовања њихових жена. Отуда је апсолутно немогуће утврдити број жена изложених развратним нападима непријатељске војске. Убеђен сам да је број силованих жена и младих девојака веома велики, а судећи по ономе што сам приликом истраге видео, мислим да не грешим у констатацији да су у многим окупираним селима готово све жене, од најмлађих до најстаријих, силоване. У вези с овим питањем прикупио сам и прикључио овом извештају одређени број изјава и типичних сведочења”.

Страдање насељених места

Рајсов извештај потврђује да су злочини аустроугарске војске у селима по Мачви, током прве инвазије на Србију (од 12. до 24. августа 1914), били плод неизмерне мржње коју су према српском народу исказивали политички и војни врх Аустроугарске монархије, а коју су подстицали Ватикан и аустријска, угарска и немачка штампа.
Но, своје трагове аустроугарска војска оставила је и по градским насељима Лозници и Шапцу. Др Рајс боравио је у Шапцу од 22. до 24. октобра. “Град су још увек бомбардовали Аустријанци. Центар града је скоро потпуно разорен обичним гранатама и запаљивим пројектилима. Градска четврт уз обалу Саве је посебно страдала… Фасада и звоник главне цркве озбиљно су оштећени… Шабац није био само озбиљно изложен бомбардовању, већ су га непријатељске трупе потпуно опљачкале док су кроз њега пролазиле… У Лозници сам приметио исту жестину разарања која ме је већ погодила у Шапцу… Војници аустријске војске запалили су безброј кућа. Како у граду тако и у селу… У време моје истраге и то само у четири среза шабачког округа запаљено је 1658 зграда: 232 у поцерском срезу, 457 у мачванском срезу, 228 у азбуковачом срезу и 741 у јадарском срезу. Скоро све куће су сеоске. Као последица ових пожара 1748 породица из ова четири среза доведено је до крајњег сиромаштва”.
Један заробљени санитетски поручник из 28. ландверског пука изјавио је да су “војници пљачкали и палили све што су стигли: куће, баште, амбаре итд. У пратњи сваког батаљона било је око 50 муслиманских сељака из Босне чији је задатак био да пљачкају српска села. Ови људи су прави дивљаци и урличу све док пљач-кају… Тако су служили за пример војницима који су се можда до тог тренутка устезали из неког осећања пристојности. Сувишно је инсистирати на нелегалном и нехуманом карактеру ових мера које је аустроугарска војна команда примењивала, али ово представља још један доказ о систематском истребљивању које је непријатељ вршио” по Србији.

Хашка конвенција

Уз податке о бомбардовању цивилних објеката, Рајс је навео и одредбу члана 27. Хашке конвенције од 18. октобра 1907. године, коју је потписала и Аустроугарска: “Приликом опсада и бомбардовања морају се предузети све потребне мере да би се поштеделе, што је могуће више, све зграде намењене богослужењу, уметности, науци и за хумане сврхе, сви историјски споменици, болнице и места где се окупљају болесни и рањени, под условом да се оваква места у исто време не користе у војне сврхе”.
Будући да се лично уверио у све описиване чињенице, професор Рајс је констатовао да срушене, оштећене или спаљене зграде “нису коришћене у војне сврхе и нису се налазиле у непосредној близини било ког објекта чије је рушење било неопходно из стратешких разлога. Такође сам, мање или више, на сваком месту, примећивао трагове шрапнелског дејства… Сачувао сам одређен број ових пројектила као доказни материјал, као и комад дрвета клупе из сале за предавање физичких наука; овај комад је пробијен шрапнелом… У модерном ратовању шрапнел се користи само против непријатељских снага, а никада за бомбардовање градова јер постоји ризик да страдају и цивили. Коришћење ових направа за разарање наводи на закључак да су Аустријанци намерно нападали цивилно становништво”.
На основу чињеница о убиствима, силовањима, масакрирању, бомбардовању, паљевинама и другим ратним злочинима, Рајс је констатовао да је све то обављано “одређеним системом”, те да “зверства која су почињена немогуће је посматрати као дело неколицине разбојника, какве је свакако могуће наћи у свим војскама. У то би се могло поверовати да је било неколико десетина жртава, али ако је њихов број у хиљадама, онда не може бити прихватљиво објашњење да је реч о рђавом понашању изолованих нитковских елемената”.
Суочена с оптужбама објављеним у листу Газетте де Лаусанне, Аустроугарска, немајући могућности да негира масакре над цивилним становништвом, потрудила се, “на немачки начин”, да себе оправда причом да је “егзекуција цивила постала неопходна због непријатељског држања становништва, које су оптужили да је активно учествовало у војним операцијама. Другим речима, цивилно становништво је наводно пуцало на трупе. Моја истрага, међутим доказује сасвим сигурно да већина цивила није испалила ни један метак нити је извршила било какав непријатељски чин према аустријским трупама. Могуће је да је ту и тамо понеки сељак испалио метак на непријатеља, али чак и да је било таквих случајева, Аустроугари нису имали право да убијају таоце, и то због члана 50. Хашке конвенције од 18. октобра 1907. године… у коме се каже: “Никакво колективно кажњавање, новчано или било које друго, не може бити извршено над становништвом на основу поступака појединаца за које становништво не може бити сматрано колективно одговорним”.

Искуства, заборавност

Др Арчибалд Рајс још је поручивао Србима да не смеју заборавити оно што им се десило на почетку Великог рата. Подсећајући да је неки неименовани француски патриота саветовао да “не говоримо никад о томе, али мислимо увек на то”, др Рајс је ту лепореку и благоглагољиву мисао “редефинисао” и претворио у врло озбиљно упозорење српском народу: “Мислимо увек на то и говоримо увек о томе”. Нажалост, Срби га нису послушали: све што се дешавало заборавили су, а четврт века касније, у Другом светском рату, дозволили да им се деси “исто то, само мало друкчије”.
И првих година последње деценије 20. века, током ратова за Републику Српску Крајину и Републику Српску, такође.

 Преузето са линка.

недеља, 04. август 2013.

2013-08-18: Церски марш 2013.

Прослеђујемо јавни позив Удружења грађана "Церски марш"

Браћо и сестре,

ове године, на дан када је српска војска кренула у одлучни јуриш против аутро-угарске окупационе силе на планини Цер, и извојевала прву побду савезника у Великом рату, организујемо ЧЕТВРТИ ЦЕРСКИ МАРШ. НЕДЕЉА 18. августа, окупљамо се испред Саборног храма Св. Апостола Петра и Павла у Шапцу, око 6 сати 45 минута свештенство Епархије шабачке одржаће молитву за учеснике марша. У 8 сати колона ће кренути на 32 километра дугачак марш ка Текеришу, где се налази споменик јунацима Церске битке, онима чија дела су обележила нашу прошлост, оно што јесмо и одредили пут којим ћемо и у будућности ићи. Као и претходне три године дужи одмори су у поцерским селима Варна и Волујац. Дуж целог пута обезбеђено је освежење за све учеснике и посна храна , а целим путем колону прати више аутомобила, служба обезбеђења и полиција. У сваком селу налазе се пунктови са водом које, већ традиционално, организују српски домаћини из Поцерине. За све учеснике марша обезбеђене су мајце, храна на Текеришу као и превоз од Цера до Шапца по окончаном маршу. Позивамо Вас, браћо и сестре, да и ове године покажемо своје поштовање ка делима наших славних предака и веру у будућност Србије. МОЛИМО ВАС ДА СЕ ПРИЈАВИТЕ ЗА УЧЕШЋЕ најкасније до 10. АВГУСТА на телефоне: моб. 065-437-4921, фиксни 015-351-145 или на ФБ профил. https://www.facebook.com/cerskimars
Напомене: 








Баштина ратника - Google+ Posts