1914-11-16: Почела Колубарска битка у Првом светском рату

На данашњи дан 1914. године почела је Колубарска битка, највећа коју је српска војска водила у Првом светском рату, на фронту широком око 200 километара од Београда до Гуче, у којој је српска војска после месец дана тешких борби до ногу потукла Пету и Шесту аустроугарску армију под командом генерала Оскара Поћорека.

Пошто су аустроугарске трупе окупирале Београд, Шабац, Ваљево, Ужице и целу северозападну Србију, починивши масовне злочине над цивилима, на Колубари се, за војне експерте, догодило чудо. Три српске армије - које су се нашле у наизглед безизлазном положају - у силовитом контраудару током вишедневних жестоких окршаја потпуно су разбиле непријатеља. До 15. децембра 1914. истеран је из Србије последњи аустроугарски војник, изузев 42.538 заробљеника. Током битке погинуло је више од 57.000 аустроугарских војника и официра, а Срби су запленили велику количину ратног материјала и оружја, укључујући два авиона, више од 140 топова, 3.500 возила с муницијом и 60.000 пушака. Изузетне заслуге за победу имао је генерал Живојин Мишић, унапређен после битке у чин војводе. Његова Прва армија је између 29. новембра и 2. децембра 1914. извршила одлучујући пробој на Сувобору.

Поразом у операцијама око Дрине (Битка на Мачковом Камену), српска војска се нашла у тешком положају приморана на повлачење под борбом, суочена са недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одеће и обуће и што је можда било и најгоре са великим падом морала. Паралелно са војском пред зверствима аустроугарске војске повлачио се и народ који је додатно отежавао повлачење. Многи српски војници који су били из области које је заузела аустроугарска војска напуштали су своје јединице да би сместили своје породице на сигурно, након чега су се враћали, што је још више пољуљало морал српске војске. Све ове чињенице јасно су указивале да је српска војска и сама Краљевина Србија пред пропашћу и да нема могућности ни да се аустроугарско напредовање заустави, а камоли да се крене у противнапад. Додатни терет представљало је и време, које је додатно онеспособило кретање по блатњавим путевима западне Србије и које ће се показати као један од најбољих савезника српске војске, мада је већи део српске војске био мокар до голе коже, због мањка шаторског платна.

У ноћи 14.11. командант I армије генерал Петар Бојовић бива рањен и због тога повучен са дужности. На његово место бива постављен генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде Радомира Путника, иначе човек рођен на Сувобору.

Аустроугарска Балканска војска

Врховни командант је био надвојвода Фридрих фон Хабзбург, а начелник штаба Врховне команде Конрад фон Хацендорф. Укупна јачина Аустроугарске Балканске војске износила је око 400.000 војника и 400 топова. Балканска војска није била подређена начелнику Аустроугарског генералштаба, већ је била под директном командом врховног команданта.

• Пета армија имала је 82 батаљона, 11 ескадрона коњице и 43 батерије, под командом генерала Либориуса фон Франка.
• Шеста армија имала је 160 батаљона, 12 ескадрона и 84 батерије, непосредни командант фелдцојгмајстер Оскар фон Поћорек.
• Групе Шњарић и Хаусер, једна бригада и 15 батаљона пешадије, била је лоцирана на горњој Дрини на простору Фоче.

Српска војска

Уочи Колубарске битке Српска војска је имала око 270.000 војника, 426 топова и 180 митраљеза. Врховни командант био је регент Александар I Карађорђевић, а начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник.

• Обреновачки одред, пет пукова и пет самосталних батаљона трећег позива, Скопски батаљон, јачине 10.000 војника, 26 топова и 8 митраљеза, под командом пуковника Милисава Лешјанина, касније пуковника Душана Туфегџића.
• Друга армија, Коњичка дивизија пуковника Бранка Јовановића, Шумадијска дивизија првог позива пуковника Војислава Живановића и Моравска дивизија првог позива генерала Илије Гојковића. Друга армија била је јачине 88.000 војника, 138 топова и 66 митраљеза, под командом војводе Степе Степановића.
• Трећа армија, Тимочка дивизија другог позива пуковника Мирка Милосављевића, Дринска дивизија другог позива пуковника Крсте Смиљанића, Дринска дивизија првог позива пуковника Николе Стевановића и Комбинована дивизија генерала Михаила Рашића. Трећа армија била јачине је 65.000 војника, 80 топова и 40 митраљеза, под командом генерала Павла Јуришића Штурма.
• Прва армија, Моравска дивизија другог позива пуковника Љубомира Милића, Дунавска дивизија првог позива пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе, Дунавска дивизија другог позива пуковника Милоша Васића. Прва армија је била јачине 54.000 војника, 80 топова и 40 митраљеза, под командом генерала Живојина Мишића.
• Ужичка војска, Шумадијска дивизија другог позива пуковника Драгутина Миловановића, Ужичка бригада пуковника Ивана Павловића и Лимски одред пуковника Јеврема Михаиловића. Ужичка војска била је јачине 32.000 војника, 55 топова и 15 митраљеза, под командом генерала Вукомана Арачића.
• Одбрана Београда, три пука другог и трећег позива и два ескадрона коњице, јачине 19.000 војника, 47 топова и 10 митраљеза, под командом генерала Михаила Живковића.

Распоред снага пред битку

Аустоугарска Балканска војска

Пета армија Аустроугарске Балканске војске имала је главни задатак да овлада висовима на десној обали Колубаре и да обезбеди пругу Обреновац-Ваљево. Шеста армија Аустроугарске војске имала је задатак да се групише на простору Ваљева и да напада према југу преко Маљена и Сувобора. Група Шњарић и Хаусер имала је задатак да узнемирава Ужичку војску и да у повољном тренутку пређе реку Дрину. Аустроугарски ратни план је био да овлада висовима десно од Колубаре, да обезбеди пругу Ваљево-Лајковац-Обреновац, како би безбедно могли да дотурају материјал Балканској војсци, а потом да освоје Београд и да наставе надирање према југу велико-моравским правцем. План је предвиђао да се Београд нападне и освоји 20. новембра. После тога већина снага би се пребацила моравским правцем. Главни удар на српске положаје на Колубари требало је да изведе Пета армија, помогнута 13. корпусом Шесте армије. Главнина Шесте армије имала је задатак да крене према Београду и да са севера стегне обруч.

Српска војска

Обреновачки одред заузео је положаје на десној обали Колубаре, од њеног ушћа у Саву до ушћа Марице у Колубару, одред је имао задатак да спречи сваки продор на десну обалу Колубаре. Друга армија посела је фронт од ушћа Марице у Колубару до ушћа Грабовице у Љиг, имала је задатак да упорно брани овај део фронта. Трећа армија заузела је положаје од ушћа Грабовице у Љиг до реке Качер, са задатком да упорно брани средишњи део фронта. Прва армија посела је фронт правцем Гукоши-Медник-Баћенац-Руда-Маљен, са задатком да брани све прилазе преко Сувобора и Маљена према Горњем Милановцу и Чачку. Ужичка војска заузела је јужно крило фронта, са задатком да одбрани непријатељски продор према Ужицу. Одбрана Београда заузела је фронт по правцу Гроцка-Београд-Остружница-Обреновац, са главним задатком да одбрани Београд по сваку цену.

Аустроугарска Балканска војска са око 200.000 војника кренула је 16. новембра 1914. године у општи напад на фронт српских армија.

Прва фаза битке - Дефанзива (16.11—30.11)

Колубарска битка почиње 16. новембра 1914. године, када су се српске трупе повукле на десну обалу Колубаре и Љига, према наредби врховне команде, у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага. Српска врховна команда (СВК) се надала да ће јој набујеле реке и мочварне обале помоћи у заустављању продора и издаје директиву да се кота Човка мора по сваку цену задржати, јер је планирала да са тих позиција крене у противнапад. Српске трупе успеле су да задрже Аустроугаре неколико дана због лоше процене Оскара Поћорека да су ту стациониране српске заштитнице. Због тога он 20. новембра у борбу уводи 15. и 16. корпус VI армије:

• 15. корпус: правцем на фронт Медник, Баћинац, Рудо
• 16. корпус:
  • једна дивизија према Маљену
  • једна дивизија према Буковској планини

Српске избеглице беже пред аустроугарским трупама

Увођење нових снага приморало је I армију (која је била бројчано надјачана) да се повлачи и она у ноћи 21. на 22. новембар заузима нове положаје на гребену Сувобора, али већ током поподнева 22. на линију фронта избијају Аустроругари. Живојин Мишић почиње да планира противнапад са Сувоборских положаја, али због тешког стања у Маљенском одреду одустаје од те идеје, што се показало као добра процена, јер аустроугарска војска већ 24. новембра у огорченој борби разбија Маљенски одред (у борби је погинуо и командант одреда). Овај пораз приморава лево крило I армије на повлачење на линију Игриште-Бабина Глава-Подови. Напредовање аустроугарских трупа наставља се заузећем коте Човка, због чега се Моравска дивизија I позива повлачи на Кремницу, што приморава повлачење десног крила III армије.

Живојин Мишић 26. новембра оцењује ситуацију у којој се I армија налази као јако лошу и стога се одлучује да:

• остане на тренутним положајима још неколико дана да не би угрозио цео фронт српске војске, али се не излажући могућем поразу.
• на време повуче главнину снага на положаје западно од Горњег Милановца односно линију Липе-Трипавац-Мрамор(457)-Главица(530)-лева обала Дичине.
• повлачење обезбеди заштитницама.

Сходно развоју ситуације, односно услед губитка: Конатице, Лазаревца, Човке, Губоша и Маљена, српска врховна команда одлучује да изврши припреме за повлачење на нове положаје, на шта ју је нагонио и сувише широк фронт. Српска врховна команда истог дана премешта своје седиште из Београда у Крагујевац. Као последњи покушај да се непријатељско надирање заустави, издата је директива Обреновачком одреду да изврши напад на Аустроугаре код Конатице и Степојевца, а II армији да помогне овај напад.

Извод из наредбе СВК од 26.11. намењен I армији

Срби обешени од стране Аустроугара у Мачви током јесени 1914. године

„У случају да будемо принуђени на повлачење поступити овако:“

• „5. -I армија повлачи се на линију Голубовац (496)-Проструга-Рајац-Сувобор-Бабина Глава“

---

Напад Обреновачког одреда, потпомогнут II армијом није успео и 28. новембра отпочиње повлачење према плану српске врховне команде од 26. новембра. Истог дана средишњи део фронта I армије бива пробијен и аустроугарске трупе избијају на Сувоборски гребен. Суочен са пробојем фронта и сопственом проценом да би повлачење по наредби српске врховне команде од 26. новембра довело до потпуног краха I армије, Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца и издаје наредбу да се са извршењем отпочне рано изјутра 29. новембра.

Мишић предочава своју одлуку српској врховној команди и остаје при њој иако му је предочено да ће због његове одлуке додатно бити погоршан, ионако тежак, положај осталих српских трупа, а да ће Београд, као престоница, бити практично предат без борбе. На крају српска врховна команда усваја његов предлог и издаје директиву осталим снагама да изврше повлачење по плану од 26. новембра.

Српска војска без проблема, током 29. и 30. новембра заузима нове положаје и почиње да их утврђује за шта су велику заслугу имале српске заштитнице које су пружиле јак отпор Аустроугарима, због чега је VI армији издата наредба да наступа са крајњим опрезом.

Закључци и наредбе команде Балканске војске 30.11.

„Команда Балканске војске цени ситуацију:“

• „српска војска се повлачи на нове положаје у циљу заштите рејона Аранђеловац-Горњи Милановац.“
• „снабдевање слабо (муниција, одећа, обућа, храна), због слабих путева.“
• „пут Лозница-Ваљево употребљив је само за лака возила.“
• „много болесника, 5 000, већином промрзлих“

Због свега тога команда Балканске војске наређује прекид офанзивних операција, с тим што ће се извршити утврда положаја у циљу заштите пруге Обреновац-Ваљево. У склопу ових наредби од:

• V армије се очекује да се помери ка североистоку, уђе у Београд и потом изврши удар и пробој на северни део српског фронта (линија Варовница-Космај)
• VI армије се очекује да се помери ка североистоку са циљем попуне фронта који остаје за V армијом

Рок извршења 02.12.1914.

Проблем артиљеријске муниције

Српска војска се у октобру 1914. године суочила са недостатком артиљеријске муниције, након чега је издата наредба о рационалном коришћењу преосталих залиха, а од савезника је под хитно затражена испорука муниције. Артиљеријска муниција из Француске коначно у другој половини новембра пристиже у Солунску луку, али ту са запрепашћењем бива констатовано да не одговара српским топовима. Иако је била намењена 75 mm топовима које је имала српска војска, чауре су биле дуже за 2.5 mm, због чега су за српске трупе биле неупотребљиве. Без обзира на практично безизлазну ситуацију, муниција бива железницом транспортована до Ниша у ком је извршавано демонтирање. Након демонтирања муниција је одмах железницом упућивана у Крагујевачку тополивницу (будућу Заставу односно Црвену Заставу) у којој је извршавано скраћивање чауре и оспособљавање муниције, која је одмах затим пругом упућивана на ратиште. Брзина, која је била пресудна у овој операцији, не би могла бити постигнута по тада расквашеним и практично непроходним, друмовима у Краљевини Србији, због чега је, начелник штаба врховне команде, војвода Радомир Путник железницу назвао:„V српском армијом.“

Прелазна фаза - одмор и прегруписавање (01.12—02.12)

Закључци СВК од 01.12.

СВК на основу информација са ратишта, шаље командама армија следећи извештај о непријатељу:

• Стање код аустроугарских трупа је очајно (4 000 заробљених, читаво митраљеско одељење се предало)
• Вршили су попуну људством и материјалом већ пет пута
• Мали број активних официра
• Хране се пљачком

и процењује стање у српској војсци:

• Војници су се одморили, јер три дана није било борбе
• Артиљеријска муниција је стигла на фронт
• Морално стање се поправило

---

На основу стања у I армији и извештаја о противнику, њен командант, генерал Живојин Мишић издаје наредбу да се током 02. децембра изврши груписање трупа на десном боку и да се отпочне са припремама за противнапад, који би отпочео 03. децембра. Аустроугарска војска изводи прегруписавање, према плану од 30. новембра и у рејону Лиспена и Голупца(483) долази у сукоб са српским предстражама.

Споменик 1300 каплара на Рајцу делу Сувобора

Током 02. децембра окончана је попуна српске војске људством, регрутима, обвезницима и као последњи атом снаге, на ратиште су упућени ђаци, подофицири из војне школе у Скопљу, тзв. 1300 каплара. Они су пре краја обуке добили чинове каплара и упућени су на фронт, а сачињавали су их младићи, који су студирали како у Београду, тако и широм Европе и који су се ставили на располагање СВК. Попуна људства обућом и одећом је извршена сходно могућностима, али је она била недовољна. Истог дана Мишић сачињава план противнапада и излаже га СВК. После дужег разматрања његов план је прихваћен и издаје се наредба свим трима армијама и Ужичкој војсци да 03. децембра крену у општи противнапад, док трупе Одбране Београда остају на својим положајима, да би заштитиле бок и позадину II армије.

План генерала Мишића предвиђао је:

• Главни удар са три дивизије на правац Ручићи - Проструга у циљу пробијања фронта 16. корпуса
• Помоћни удар једном дивизијом у правцу Теочин - Сувобор

Основна замисао била је да се брзо заузме гребен Сувобора и да се одатле изврши удар у долину Колубаре ка Ваљеву, са јасним циљем пресецања аустроугарских трупа на два дела. Стога је Мишић наредио:

• Дринској дивизији I позива да продре на фронту Ручићи - Крива Река
  • Рељинском одреду и батаљону на Голубцу(483) чувају десни бок дивизије и изврше напад на линији Угриновци - Голубац(483)
• Моравској дивизији II позива да продире на фронту Ручићи - Озрем
• Дунавској дивизији I позива да продире на фронту Озрем - Лозањ
• Дунавској дивизија II позива да продире на фронту Лозањ - Брезна ка Бањанима и Теочину

поред тога он је захтевао и јаку артиљеријску припрему за напад речима:

„... да она својом снажном и обилном ватром, не штедећи у ови мах муницију, још у првим тренуцима, треба да сломи отпор непријатеља и да прокрчи пут пешадији.“

Аустроугарска војска је током 02. децембра 1914. године наставила кретање ка североистоку и ушла је у напуштени Београд.

Друга фаза битке - противнапад (03.12—12.12)

Мапа Колубарске битке (рад U.S. Military Academy)

У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је V аустроугарска армија приређивала свечану параду у Београду, отпочела је велика противофанзива целокупне српске војске. Након велике артиљеријске припреме у 7:00 отпочиње напад. Аустроугарске трупе су у потпуности изненађене, јер су сматрале да је српска војска неспособна и за одбрану, а камоли за противудар, па су биле приморане на повлачење. Само током борби 03. децембра заробљено је 3 официра, 400 подофицира и војника и 4 топа са 1 000 граната. Због повољног развоја ситуације, Мишић наређује продужетак напада на 16. корпус, који није имао никакве резерве и који је био у сталном повлачењу са циљем овладавања гребенског масива Проструга - Рајац - Сувобор. Истовремено, остале српске армије бивају задржане јаким отпором на својим почетним положајима, због чега СВК 04. децембра наређује Мишићу, да по освајању Сувобора, обустави офанзиву, док се не рашчисти ситуација на осталим фронтовима. Око подне 05.12. I армија избија на гребен Проструге и до краја дана га у потпуности заузима и ту се зауставља. Истовремено, Дунавска дивизија I позива успева да пресече одступницу аустроугарским трупама на Сувобору и Маљену и око 23:00 избија на Конџулско брдо и Чугуљ. Овим успесима I армије 05.12. пробијен је фронт 16. корпуса аустроугарске војске и иако су остале армије и даље биле на својим почетним положајима, отпочело је гоњење непријатеља, док је Тимочка дивизија I позива (из састава II армије) послата као појачање Одбрани Београда.

Оскар Поћорек увиђа потпуни пораз 16. корпуса и пробој аустроугарског фронта, због чега 06.12. наређује VI армији да се повуче на леву обалу Колубаре, наређујући:

• 16. корпусу да се повуче северно од Ваљева
• 15. корпусу да се повуче на линију Словац - Лајковац
• 13. корпусу да што је могуће дуже задржи положаје код Лазаревца

Генерал Живојин Мишић, командант Прве српске армије и најзаслужнији за победу Србије у Колубарској бици.

Истог дана I армија избија на линију Гугоши - Медник - Баћенац - Рудо - Маљен, што омогућава III армији успех на свом фронту и почетак гоњења непријатеља, који је приморан на повлачење, да би сачувао сопствене бокове. Истог дана, Ужичка војска излази на обалу Дрине, док је II армија, ослабљена пребацивањем Тимочке дивизије I позива, обуставиља офанзиву држећи се одбрамбених дејстава.

У раним јутарњим часовима, истурени делови Дунавске дивизије I позива улазе у Ваљево, које је до краја дана ослобођено, док се 16. корпус утврђује на позицијама северно од Ваљева, у покушају пружања последњег отпора. III армија избија на Колубару и наставља да гони непријатеља на простору између Љига и Топлице, упућујући Дринску дивизију II позива као појачање II армији, која након тога прелази у напад.

Оскар Поћорек наређује 08.12. V армији да обустави напад и да се са VI армијом, која је у повлачењу, повуче и утврди на линији: Степојевац-Толобас-Градац-Парцански вис-Ковиона-Лина-Крајкова Бара-Мостиње (на Дунаву). Међутим следећег дана 16. корпус северно од Ваљева бива потпуно разбијен, због чега је 15. и остацима 16. корпуса наредио да се повуку ка Шапцу, а 13. корпусу да помогне V армији, у покушају да одржи положаје Раља - Степојевац - Обреновац (дужине 60km). Ова линија фронта била је предугачка, тако да V армија 10.12. заузима нове положаје Дубоко (на Сави)-Сремчица-Цветков гроб-Авала-Мостиње (дужине 32km).

СВК истог дана наређује I армији да се заустави у Ваљеву, обезбеди бок и позадину осталих армија, које ће отпочети пробој фронта V армије, а да истовремено делом снага настави протеривање 15. и 16. корпуса који су се у нереду повлачили ка Босни и Срему. Према наредбама, завршна офанзива за ослобођење Београда отпочиње 11. децембра ударом III армије у 5:00 односно I и II армије у 7:00.

Аустроугарски 15. корпус, повлачећи се пред Дринском дивизијом I позива, у року од 27 часова прелази 40km и код Шапца напушта територију Краљевине Србије, истовремено су се ка Шапцу, пред Дунавским дивизијама I и II позива, повлачили остаци 16. корпуса. Њиховим пребацивањем у Срем 12. децембра окончане су операције у Колубарској бици.

Остале непријатељске трупе су се након пораза на Авали повукле ка Београду, а у подне 14. децембра издата је наредба да се са првим мраком изврши повлачење преко Саве. Током ноћи, аустроугарске трупе су напустиле Београд, који је 15. децембра ослобођен, чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године.

Губици током битке

Губици војске Краљевине Србије

• Погинулих - 22.000
• Рањених - 91.000
• Заробљених - 19.000

Укупно је 153.373 војника 2.110 официра i 8.074 подофицира избачено из строја.

Губици Балканске војске Аустроугарске монархије

• Погинулих - 27.216 (војника и подофицира) + 1080 (официра)
• Рањених - 118.911 (војника и подофицира) + 3.211 (официра)
• Заробљених - 1.800 (војника и подофицира) + 66 (официра)
• Несталих - 73.988 (војника и подофицира) + 656 (официра)
• Болесних - 44.117 (војника и подофицира) + 2.599 (официра)

Укупно је избачено из строја 266.212 војника и подофицира и 7.592 официра.

Последице битке

Највећи значај Колубарске битке огледа се у томе што Аустроугарска није успела да својим снагама уништи Краљевину Србију, због чега су Централне силе и током 1915. године приморане да се боре на три фронта и што је још битније Немачка је била приморана да пошаље помоћ у људству на Балкански фронт, чиме су ослабљене њене снаге на преостала два фронта, а самим тим и њене шансе да успешно елиминише један од њих.

Битка је имала значај и на глобалном плану. Силовита српска победа одложила је улазак у рат Бугарске, која се спремала да уђе у рат на страни Централних сила, рачунајући да је Србија поражена и да ће без борбе доћи до територија око којих је против Краљевине Србије годину дана раније водила Други балкански рат. Српска победа је допринела одлуци Краљевине Италије да уђе у рат на страни Антанте.

Генерал Живојин Мишић је због успешног вођења операције унапређен у чин војводе, док је његов супарник Оскар Поћорек смењен са места главнокомандујућег Балканске војске крајем 1914. година, а на његово место је постављен немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.

Значај Колубарске битке у историји ратовања

Спомен црква у Лазаревцу

Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само I армије и концентрисаног удара на VI армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм света.

Колубарска битка је значајна и по томе што обе војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо где је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други део фронта.

У Лазаревцу је подигнута спомен црква у којој су сахрањене кости српских и аустроугарских војника.^[1] Током 2013. године почела је изградња спомен-цркве у Кадиној Луци, на падинама Рајца.^[2]

Референце

1. ^ Преполовили број војника у спомен-костурници („Вечерње новости“, 27. август 2013)
2. ^ Црква спомен-костурница на Рајцу („Вечерње новости“, 14. септембар 2013)

Литература

• Душан Т. Батаковић - Никола Б. Поповић, Колубарска битка, Литера, Београд 1989.
• Rickard, J. (4. 3. 2001.). „Battle of Kolubra, 3–9 December 1914“ Приступљено 16. 7. 2008.
• Keegan, John (1999). The First World War. Pimlico. стр. 512. OCLC 40180059.
• Navy Journal (6. 12. 1914.). „The War Situation“ (PDF). New York Times
• „The War Situation“ (PDF). New York Times. 8. 12. 1914.
• Stone, Norman (1998). The Eastern Front 1914-1917. Penguin. стр. 57. ISBN 0-14-026725-5.
• John Keegan, Andrew Wheatcroft (1996). Who's Who in Military History: From 1453 to the Present Day. Routledge. стр. 146. ISBN 0-415-12722-X.
• Neiberg (2005). Fighting The Great War: A Global History. Harvard University Press. стр. 57–59. ISBN 0-674-01696-3.
• William III Miller, William; Miller (1966). The Ottoman Empire and Its Successors, 1801-1927. Routledge. стр. 523–530. ISBN 0-7146-1974-4. OCLC 233550422.
• Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914-1918.. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.

Спољашње везе

• „Јунаци Колубарске битке“, Мића Живојиновић, Вечерње новости, фељтон, 14 наставака, 27. новембар - 6. децембар 2005.
• Битка коју проучавају војници: „На Колубару! “ — Политикин Забавник

Годишњица: 11.11.1918: Дан примирја у Првом светском рату

Амблем празника
Наталијина рамонда

Дан капитулације Немачке у Првом светском рату је државни празник у Републици Србији који се обележава 11. новембра. Овај датум подсећа на дан када су, 11. новембра 1918. године у железничком вагону у Компијену, силе Антанте потписале примирје са Немачком и тиме окончале Први светски рат. ^[1]

Овај државни празник се у Републици Србији прославља од 2012. године. Пре тога се обележавао на првим часовима у свим основним и средњим школама у Србији од 2005. године. ^[2]

Као главни мотив за амблем овог празника користи се цвет Наталијине рамонде, угрожена врста у Србији. Овај цвет је у ботаници познат и као цвет феникс. Осим овог, у амблему се појављује и мотив траке Албанске споменице, која се налази изнад цвета. ^[2] Препорука је да се овај амблем носи на реверу у недељи која претходи празнику, као и на сам дан празника.

Дан сећања на ослобођење Београда 1918.

Једна од важнијих, али и често запостављених годишњица у историји престонице – Дан ослобођења Београда у Првом светском рату биће обележена данас, у знак сећање на тадашњу Прву армију српске војске и њеног команданта Петра Бојовића. Ове трупе успеле су да 1918. за свега месец и по дана од пробоја Солунског фронта, у ноћи између 14. и 15. септембра, ослободе целу тадашњу Србију и 1. новембра освану на улицама главног града и тако продру чак 600 километара у дубину окупиране територије. Гоњење је одмах настављено преко Саве и Дунава.

У престоници после 94 године, прославу победе из 1918. организоваће Град и Савез потомака ратника Србије 1912. до 1920. године, а данас ће на Костурницу бранилаца Београда из 1915. на Новом гробљу, члан градског већа Ацо Петровић положити венац. Осим ове званичне посете, значајнијих свечаности неће бити, па обележавање ове годишњице донекле дели „судбину” 20. октобра, датума када је Београд ослобођен у Другом светском рату 1944.

– У централној зони града постоји мали број знамења која подсећају на Први светски рат, а још мање на балканске ратове. Сем Костурнице на Новом гробљу најпознатији су Споменик трећепозивцима на Врачару и Костурница бранилаца на Београдској тврђави. Тек 1990. код Каленић пијаце постављено је обележје посвећено војводи Петру Бојовићу – наглашава Лидија Котур из Завода за заштиту споменика културе.

Више оваквих знамења постоји у широј околини главног града, на местима где је било већих окршаја. Она се углавном налазе у селима јужно и источно од Београда, јер је тамо Дунавска дивизија Прве армије водила главне борбе док је у урбани део ушла готово без сукоба.

Уз одсуство обележја која би подсећала на 1. новембар, многа сведочанства указују да веома мали број Београђана зна шта је тада било. То потврђују и професори историје у престоничким основним и средњим школама.

– Мало је ђака који могу да одговори на ово питање, док се у уџбенику за четврти разред овај датум помиње само као дан ослобођења целокупне Србије. Колеге и ја настојимо да им детаљније објаснимо шта се заиста тада догодило. Наши ученици су изузетна деца, али они тај историјски податак немају где да чују, као што нису имали ни њихови родитељи који би им то знање пренели. Проблем је што је код млађих генерација националној историји посвећено генерално мало пажње, па се она зато погрешно и тумачи – истиче Михајло Ћулум, професор историје у Првој београдској гимназији и добитник Светосавске награде.

Да је статистика када је реч о познавању чињеница о Дану ослобођења Београда 1918. забрињавајућа подвлачи и Вељко Вилимоновић, његов колега из Основне школе „Олга Петров”.

– По оквирној процени готово 95 одсто деце неће знати да одговори шта се у Београду десило тога дана. Без обзира што се овај датум помиње у уџбеницима, потребно је да им ми додатно укажемо на овај догађај, јер ни велики број њихових родитеља то не зна. Сличну необавештеност видели смо у анкети о томе када се српска војска вратила на Косово у Првом балканском рату. Није боље ни када је реч о 11. новембру 1918. – дану када је Немачка пристала да потпише примирје у Првом светском рату – закључује Вилимоновић.

Водио ратове – погинуо од батина
Петар Бојовић, рођен 1858. године, у борбе је кренуо већ 1876, као питомац Војне академије и подофицир у тадашњем српско-турском рату. У великом сукобу са Централним силама рањен је у окршају на Дрини 1914, па га је заменио тада армијски генерал Живојин Мишић. После опоравка у јануару 1916. постављен је за начелника Штаба Врховне команде уместо остарелог Радомира Путника. На том положају задржао се до јуна 1918. Вратио се на место команданта Прве армије и ангажовао се у ослобођењу Србије због чега је 26. септембра добио титулу војводе.

У Београду је дочекао 1945, а 20. јануара те године, осамдесетседмогодишњег ветерана на смрт је претукла група партизана која је покушала да га исели из куће у Улици Трнској 25. Његово тело таљигама је пребачено на Ново гробље, а народа на сахрани није било.

1941-10-21: Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату – спомен на 21. октобар 1941. и крваву јесен 1941. године када су немачке oкупационе снаге извршиле масовни ратни злочин над цивилима у Крагујевцу и широм Србије: Успавана долина – сећање на жртве масакра у Шумарицама

Аутор Сербум ⋅ 21/10/2013 

„Онај који се не плаши смрти, умире само једном“ – Ђовани Фалконе.

Предосвитна тишина октобарског јутра. Унаоколо се протежу стабла, мноштво њих, чије разгранате крошње као да подражавају путеве људских патњи. Испреплетани и жиласти, њихови окрајци су упрти ка Сунцу и, налик некаквим молећивим шакама, стреме да се одлепе од непомичних стабала која их упорно вуку ка земљи. Али Сунце је још увек далеко, земља одмах ту, испод.

Крошња под којој ја стојим је особита. Она, попут проседих брада православних свештеника које им покрива епитрахиљ, своје стабло крије смерним гранама. Њени листови се непрекидно клањају птицоликој громади до које води стаза од камених плоча. Посматрам ову громаду; посматрам је, чини ми се, можда и предуго. 

*   *   *

Шумарички масакр, који су немачке трупе починиле 21. октобра представља једну од најболнијих сага у српској историји. Поред тога што су, услед спровођења ниподаштавачке и геноцидне политике окупатора, неповратно уништени многобројни људски животи, свирепост метода и брзина којом су спроведене до тада нису виђене на овим просторима. Догађај је одјекнуо светом, па су чак у Риу Де Женеиру ученици гимназије Пиједаде у Цркви Светог Фрање издејствовали служење свечане мисе за покој душа стрељаних Крагујевчана. Од служења парастоса у српским цркавама у расејању, преко чланака у српским и иностраним новинама, до комеморација у српским удружењима, клубовима, као и потоњој уметничкој надградњи – отео се истинољубиви крик рањене нације, крик због реза предубоког да би га време зацелило.

Корени немилог догађаја леже још у државном удару 27. марта и реаговању српске јавности на Протокол о приступу Југославије Тројном пакту. Хитлер, који је овакав потез сматрао „велеиздајом“, убрзо је кренуо, потпомогнут Италијом и Мађарском, са спровођењем ригорозних војних офанзива. Југославија је између 6. и 18. априла потпуно војнички разорена – безусловна капитулација је потписана 17. априла у 21 час. Недуго потом, у Крагујевцу бива постављена крајскоманда. Уследило је одузимање оружја становништву и преузимање Војнотехничког завода. 

Обешени Стеван Зарић и Божидар Петровић

Мајско саветовање Централног комитета КПЈ, чији су се уговорени задаци сачињавали од борбе против окупатора и сународних подривача, обрачунавања са распиривањем мржње на националној основи, али и јачања партијског утицаја, наишло је на одобравање у Москви, пре свега после напада Немачке на СССР 22. јуна. Одмах су формирана три партизанска шумадијска одреда, са циљем да се отпочне оружана борба. Сам Крагујевац је неко време претрајавао у духу инерције, без крупних сукоба и репресалија и, изузимајући околне чарке и узгредне саботаже, попут напада на немачку моторизовану колону код Љуљака, акције крагујевачких комуниста су углавном бивале припремног карактера. Тек 1. августа су крагујевачки скојевци, Миодраг Јовановић и Миодраг Филиповић, учинили први приметан корак, када су запалили мапу Источног фронта испред зграде месне команде. Њихову акцију су пропратили Стеван Зарић, берберин, и Божидар Петровић, ученик, запаливши седларницу и сењак Војнотехничког завода. Свирепо су мучени, стрељани, а потом и обешени код Крста, у самом центру града. Њих двојица представљају прве жртве фашистичког терора у Крагујевцу.

Устанички дух се напрасно раширио Србијом – уследио је низ ослободилачких офанзива, па је као последица успешности револуционарног пламена у западној Србији створена Ужичка република. Немачка Врховна команда, којој су слали извештаје о немогућности одржавања власти у градовима и тескобама приликом успостављања комуникација, хитро је реаговала. Наредила је гушење устаничког покрета, а према речима фелдмаршала Кјатела, као одмазда за живот једног немачког војника – мора се узети, као опште правило, да се одговара смртном казном за 50-100 комуниста. Начин извршења ове казне има за циљ појачавање застрашујућег ефекта.

Дужност опуномоћеног главнокомандујућег генерала у Србији примио је Франц Беме, преузевши целокупну војну и извршну власт. Овај немилосрдни пешадијски генерал, у Србији упамћен по свирепости гушења револуционарних покрета, издао је 10. октобра наредбу – Буде ли губитака међу немачким војницима или фолксдојчерима, територијално надлежни команданти наредиће одмах стрељање противника према следећим стопама:

1) За сваког убијеног немачког војника (мушкарца, жену или дете) узима се 100 заробљеника или талаца.
2) За сваког рањеног немачког војника 50 заробљеника или талаца.

Стрељање ће извршити трупе.   

Борбе за ослобођење Горњег Милановца, током којих је, према неким изворима, заробљено и до 200 војника, углавном 6. чете 920, знане као Ландецшицен, испровоцирале су хитар одговор Немаца – задатак ослобођења 6. чете, 920. батаљона припао је 3. батаљону 749. пука, стационираном у Крагујецу. После неуспешне прве акције, издата је наредба да се отпочне нова, па је 14. октобра, ојачана са три тенка, чета Немаца изнова започела офанзиву. Међутим, контакт са заробљеном четом ни овог пута није успостављен, па је Горњи Милановац, спаљен до темеља, дословно претворен у згариште.

У рањим јутарњим часовима, 16. октобра 1941. године, на путу из Горњег Милановца ка Крагујевцу, код Љуљака на Думачи,  3. батаљон 749. пука напали су партизански и четнички одреди (постоје различите историјске верзије о томе да ли су трупе деловале појединачно, здружено, или су, пак, напад на себе преузели искључиво партизани). Дошло је до жестоког окршаја у којем је 9 немачких војника убијено, док је 27 рањено (један је касније подлегао повредама). Сматра се да су и српски одреди претрпели губитке, премда их партизански извештаји не наводе. Убрзо је уследио немачки одговор, хитар и зверски свиреп.

Целокупно извршење одмазде поверено је мајору Паулу Кенингу, будући да је, према рангу, био највиши немачки официр у Крагујевцу и командант гарнизона. Прва предузета мера била је хапшење Јевреја комуниста, и то на основу списка који је предстојништво градске полиције тога дана добило из Београда, а који је садржао око 60-70 имена. Подаци о броју ухапшених се, међутим, јако разликују. Мајор Кенинг, на пример, сведочи о 66 комуниста и Јевреја, док Драгомир Симовић, тадашњи председник општине, наводи цифру од 63 ухапшених мушкараца и жена.

Поред ухапшених, Немци су у рукама држали још 125 талаца доведених из Горњег Милановца, око 150 талаца ухапшених још пре организовања ослободилачке акције и 53 затвореника у месном затвору. С обзиром на то да овај број ни изблиза није одговарао предвиђеном циљу одмазде, капетан Фон Бишофсхаузен је убедио мајора Кенинга да се остатак живља за стрељање прикупи по околним селима, и то – Грошници, Мечковцу, Маршићу, Корману, Ботуњу и Горњим и Доњим Комарицама. Према наводима мајора Кенинга, укупно је стрељано 427 људи (у овај број урачунати и преживали, јер су и они изведени пред митраљез). Спомен-музеј „21. октобар“ чува базу података о 415 стрељаних лица и 21 преживелих.

Ни ово, међутим, није било довољно да се задовољи план зацртане одмазде, па је током вечери 19. октобра Крагујевац блокиран, а напуштање града сторого забрањено. Сви прилази граду обиловали су немачким стражарима. Интересантно како је команда крајње подмукло дозволила улазак у град, јер је очекивала да на посао дођу људи из околних села. Хапшења су започела ујутру 20. октобра, и то на целокупној градској територији. Са Лепенице је приведено око 650 радника који су радили на регулацији реке. Ни свештеници богослужитељи нису били поштеђени.

Још 17. октобра директорима школа упућена је наредба да доставе спискове ученика који су положили 6. и 7. а нису се уписали у 7. и 8. разред, као и списак оних који се нису јавили на предавања, или су нередовно похађали наставу. Директор Друге мушке гимназије, Лазар Пантелић, кренуо је за Београд са овереним аусвајсом, али је, предосетио да се нешто необично догађа и одлучио да се врати у школу. Овако је саопштио савоје слутње:  Имам осећај да се налазим на санти леда коју носи бујица, беспомоћан сам да ма шта учиним како би  отклонио или бар ублажио опасност која лежи над децом.

Одузимање докумената пред стрељање

Током хапшења становништва, Немци су перфидно саопштавали да се ради о замени личних карата и да ће они који се не пријаве бити строго кажњени. Тако су многи, плашећи се могућих последица, сами одлазили у топовске шупе, које су у касним поподневним сатима биле дупке пуне (део народа је чак стајао напољу). Оне грађане који су избегли првобитни талас рације, по граду су купиле патроле Љотићеваца, предвођене Марисавом Петровићем (познатом и по томе што је 20. октобра упао у зграду општине и похапсио градоначелникове службенике, секретара општине и престојника полиције, уместо којих је поставио своје људе). Једна од жртава Петровићевих патрола била је Нада Наумовић, студенткиња медицине. Она је, видевши суседа Александра – Цанета Матејића како се, не би ли извукао живу главу, придружује добровољцима, узвикнула – Цане, шта ћеш са овима, боље да те убију Немци него они. Љотићевци су наставили хапшења, пре свега локалних Рома, према којима су били посебно сурови.

Око 18 часова, обистиниле су се сумње прикупљеног живља – на Становљанском пољу изнад Централне радионице, одјекнули први рафали. Стрељани су затвореници, таоци и људи са београдског списка. Према неким изворима, осморо људи је успело да утекне, премда недавна истраживања неупитно утврђују да је свега један човек преживео стрељање. Марисав Петровић је, према сопстевним речима, успео да издејствује ослобођење око 700 људи. И заиста, око 350 људи је те вечери, посредством иницијативе Љотићеваца отишло својим домовима. У замену за похапшене Србе често су давали Роме, са којима су поступали као са робљем. Истински подаци о овој размени људи још увек нису познати, а улога Марисава Петровића, чије ће име Крагујевчани увек повезивати са нитковлуком и кукавичлуком, остаје све само не истински спасоносна.

Ујутро 21. октобра, према неким наводима сунчано и ведро, у 7 часова, отпочело је масовно стрељање крагујевачког становништва. Долине сушичког и ердоглијског потока су одабране као стратишта. Током првих постројења, неколико појединаца се издвојило чиновима непремерне храбрости. Тако Никола Мачкић, професор теологије и избеглица из Хрватске, упркос наговарањима сапатника да протури лаж да је Хрват, ни на тренутак није помислио да се одрекне свога наслеђа: Не, Ја сам Србин! За то сам страдао од усташа и за то ћу умрети! Лазар Пантелић, честити директор Друге мушке гимназије, који је пошто су му прегледана документа једно време стајао у групи спасених, видео је међу одабранима за стрељање много својих ђака,  пришао је једном немачком официру и упитао га: Куда ће ова деца? Ја сам њихов директор. Молим вас, пустите њих, а мене водите! После неколико одричних одговора и убеђивања, брижног професора су придружили скупини страдалника. Иза себе је оставио петоро деце.

Лазар Пантелић, директор Друге гимназије

Један сведок је из прикрајка посматрао стрељање у Сушичком потоку. Војислав Зорић, чувар Чомићеве виле и радник на њеном имању, из непосредне близине је присуствовао масакру: Још се спроводници нису одмакли ни стотину метара, а већ је на улазу шљивара стајала нова група људи. Један прескочи ограду и настави бекство у правцу Дивљег поља. Али и он покошен паде. У долини Сушичког потока, у јарузи недалеко од Чомићеве виле, почива и петнаесторо деце, десеторо Рома и петоро Српчића – мали чистачи ципела.

Око два сата поподне, сејање смрти је почело да јењава. Паљба митраљеза се постепено стишавала. Према проценама мајора Кенинга, предвиђен број од 2300 стрељаних је достигнут. Из безбедносних разлога, Немци су задржали још око 350 људи као таоце, док су Љотићевци одвели две стотине људи у школу Краљ Петар и задужили их да покопају погубљене. Међу онима који су пуштени својим кућама, био је тадашњи гимназијалац, а касније познати глумац, Мирослав Мија Алексић.

Будући да су Немци предвиђенима за погубљење одузимали лична документа, опраштање са најмилијима се углавном сводило на пар помисли или изговорених фраза. У документацији Спомен-музеја налазе се тек 42 поруке, успутна шкрабања по комадићима папира, фотографијама и листовима свезака. Неке од тих порука одишу посебним болом, болом који наткриљује стрељани град, стално подсећајући о несагледивом ужасу који је сколио невини народ. Љубиша Јовановић, ученик, у легитимацији за повлашћену вожњу написао је:  Драги тата и мама, поз. последњи пут, Љубиша. Дечак није знао да му је отац стрељан. Јаков Медина, књиговођа, стрељан 20. октобра, на  папирићу је написао кратку, али језгровиту поруку, у чијим симболичним речима и даље одзвања безизлазност мрачних слутњи: Лебац сутра немојте послати. Јаков.

Једини мушкарац који је успео да побегне и тако преживи стрељање био је Димитрије Радовановић. Он је заједно са неколицином мушкараца који се нису мирили са судбином, кренуо да бежи. И упркос киши куршума која је уследила (један метак га је погодио у бутину, док му је, убрзо потом, други умало разорио вилицу), Радовановић је успео да замакне и докопа се првих оближњих сеоских кућа. Сељаци су му ране лечили дуваном, да би га после превезли до партизанске болнице. Умро је у дубокој старости, 2005. године.    

Стрељања у кругу фабрике оружја

Гробнице за жртве су копане у непосредној близини стрељаних група. Њих су, под надзором немачких патрола, приведени Срби слагали једне до других, често у више редова. Нека сведочанства наводе да је између њих и љотићеваца, који су од талаца тражили да мртве преврћу и одузимају им новац, сатове и прстење, дошло до и кошкања и сукоба. Гробнице су у почетку биле плитке, па су на неким местима, док хумке нису до краја формиране, вирили делови тела сахрањених. Према појединим изворима, Шумарице су бројале 30 хумки и 4-5 мањих гробова. И мада је обележавање гробова и приступ члановима породица стрељаних био забрањен, неке Крагујевчанке (углавном супруге и мајке) су под окриљем ноћи успеле да пронађу пут до својих најмилијих, па чак и пренесу њихова тела до породичних гробница. Захваљујући овим храбрим женама, пронађена су четворица мушкарца који су преживели рафалну паљбу. Тек 4. априла 1942. године  попустила је ригорозност окупационе власти. Тада су Крагујевчанима дозволили да посете гробове стрељаних суграђана.

21. октобра 1944. године, тачно три године након масакра у Шумарицама, Крагујевац је ослобођен. Прво опело недужним жртвама одржано је сутрадан, 22. октобра. Присуствовало је више хиљада људи.

Тачан број стрељаних у Шумарицама и даље је премет спорова и расправи. Скоро сигурно преувеличан број од 7000 је по свој прилици предмет потоње комунстичке агитације. У извештајима мајора Кенинга се, на пример, помиње цифра од 2300, док је у Борби која је изашла 15. новембра 1941. године објављен чланак о стрељању 5000 мушкараца и жена у Крагујевцу. Прота Драгослав Величковић, парох старе цркве записао је: На данашњи дан, 21. октобра 1941. године, Немци су стрељали око 7000 грађана Крагујевца. Начелник безбедности Дунавске бановине, Данило Михаиловић, је закључио: Они су у лецима објавили да су убили 2300 Срба. Ово је исто тако неистинито, јер су их они убили само у Крагујеву, а не узимајући у обзир број убијених у околним селима Крагујевца, 7100 – 7300 Срба. Четнички извори осцилирају у проценама, наводећи бројеве од четири до дванаест хиљада људи. Гласила Срба у Канади и Америци у свим текстовима о шумаричкј трагедији помињу 4000 погубљених. 

Споменик посвећен стрељаним ђацима Прве крагујевачке гимназије „Сломљено крило птице“ познатији као Пето три

Према подацима из архиве Спомен-музеја 21. октобар, стрељано је четрдесеторо деце узраста између 11 и 15 година, као и 261 младић средњошколског узраста (што се коси са дугопомињаним митом о 300 стрељаних гимназијалаца). Били су то већином ученици Грађевинске, Војнотехничке, Занатлијске и Учитељске школе, затим Прве и Друге гимназије, али и радници и земљорадници. Међу стрељаном децом се скоро извесно налазе и Роми, мали чистачи ципела, али је њихов број, будући да носе српска имена, немогуће утврдити.   

Прикупљање података о стрељанима се врши и дан данас, тако да се поједина имена бришу са списка, док му се нова придодају.

Душан Јагличић

2013-10-08: Пре стоједне године започео Први балкански рат

На данашњи дан, Црна Гора је као чланица Балканског савеза објавила рат Турској, чиме је започео Први балкански рат.

Први балкански рат трајао је од 8. октобра 1912. године до 30. маја 1913. године и вођен је између чланица Балканског савеза (Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка) и Турске.

Османско царство, које је већ 1908. године било уздрмано Младотурском револуцијом, у 1912. још више је ослабљено ратом против Италије. Ту слабост Турске користе балканске земље и отпочињу рат с циљем ослобођења територија Балкана, које се налазе под турском окупацијом.

Савезници нису разрадили заједнички план наступања, тако да је свака држава за себе водила рат, мада су се битке водиле на четири различита фронта. Срби и Црногорци су оперисали према Косову и Метохији, Санџаку, Северној Македонији и Албанији; Грци су оперисали у Јужној Македонији, у правцу Солуна, као и према Епиру и Јонији (Јањинама); Бугари сукобили са османлијским снагама у Тракији, а секундарним операцијама према Македонији.

Рат је отпочео 8. октобра 1912. када је Црна Гора објавила рат Турској. Остале три чланице су путиле 13. октобра ултиматум Порти који је она није могла да прихвати, тако да су се 17. октобра у рат укључиле и Србија и Бугарска, а два дана доцније и Грчка.

Србија је мобилисала 230.000 војника са 230 топова, груписаних у 10 пешадијских дивизија, две независне бригаде и једну коњичку дивизију под ефективном командом Радомира Путника.

Српске снаге су биле груписане у три армије, чији је задатак био да напредују према Скопљу, док су једна дивизија и независна бригада имале да делују са Црногорцима у Новопазарском санџаку.

Прва армија, под командом престолонаследника Александра Карађорђевића, била је највећа по броју и снази, зато је чинила центар снага које су напредовале према Скопљу.

Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, имала је наређење да напредује према Страцину.

Трећа армија, под командом генерала Божидара Јанковића, чинила је десно крило и имала је задатак да ослободи Косово и Метохију и после тога да се придружи осталим двема армијама у очекиваној бици код Овче Поља.

Све веће битке које је Краљевина Србија водила у Првом балканском рату су биле на просторима Македоније. План српске војске је био да уништи Турску Вардарску армију пре него што Османлије успеју да заврше мобилизацију и концентрацију својих снага.

Српски команданти су сматрали да ће већина османлијских снага бити развијена у Вардарској долини и на стратешки важној висоравни Овче Поље.

Циљ је био да се са три армије и двокраким нападом опколи османлијска армија. Кумановска битка, која је почела одмах на почетку рата, трајала је између 23-24 октобра 1912. године, и била је прва велика битка коју је водила српска војска у Првом балканском рату. Резултат битке је била српска победа над Турском Вардарском армијом (генерал Радомир Путник је после битке унапређен у чин војводе).

После овог тешког пораза, османлијска армија је била принуђена да напусти већи део Вардарске долине, уз тешке губитке у људству (углавном дезертерство) и ратном материјалу.

Битка код Прилепа била је друга битка у Првом балканском рату, а одиграла се 3. новембра 1912. године. Битка је трајала три дана, после чега је османлијска армија била надјачана и присиљена на повлачење.

Битка код Битоља је била трећа велика битка и трајала је између 16-19 новембра 1912. године. Српска војска је одлучно поразила османлијску војску у овој бици и ушла у Битољ 19. новембра 1912. године.

Освајањем Битоља Срби су контролисали југозападну Македонију, заједно са важним градом Охридом. Српском победом у бици код Битоља, петовековна османлијска власт над Македонијом је окончана.

У мање од два месеца, Турска је изгубила територије на скоро целом подручју европског континента, па је успостављено примирје 4. децембра 1912. године са свим противницима, осим Грчке.

Након одбијања испуњавања захтева од стране Турске и државног пуча у јануару 1913. године, рат је настављен, после чега је Турска изгубила и утврђене градове Једрене, Јањину и Скадар, као и превласт на мору.

Мир је успостављен 30. маја 1913. године уз посредовање великих сила (Аустроугарска, Немачка, Француска, Велика Британија и Италија) а Турска је Лондонским мировним уговором предала балканским савезницима све своје територије западно од линије Енос - Мидија (обала Егејског мора - обала Црног мора), као и острва у Егејском мору, укључујући и Крит.

Као резултат Првог балканског рата створена је Кнежевина Албанија као независна држава, на чему је инсистирала Аустроугарска, на штету земаља победница, Грчке, Србије и Црне Горе.

Санџак је подељен између Србије и Црне Горе. Бугарска је добила део Тракије, западно од линије Енос - Мидија.

Незадовољство поделом освојених турских подручја, посебно Македоније, довело је до Другог балканског рата (29. јун - 10. август 1913. године).

Бугари су најпре 29. јуна 1913. године напала српске снаге на реци Брегалници (Брегалничка битка) и били поражени, а дан касније доживели су и пораз од Грка, које су такође напали, у бици код Кукуша.

Србија и Грчка су, потом, 8. јула 1913. године, објавиле рат Бугарској. Убрзо су им се придружиле и Црна Гора и Румунија, као и Турска, са жељом да поврати нека подручја која је током Првог балканског рата изгубила.

Због премоћи савезника, Бугарска је убрзо била поражена и принуђена на мир у Букурешту 10. августа 1913. године, по којем је морала предати подручја освојена у Првом балканском рату.

Велики део територије добила је и Румунија, а територија Македоније је била подељена између Грчке и Србије.

Балкански ратови су били и увод у Први светски рат. Србија је из оба рата изашла као најмоћнија држава на Балкану, што је довело до затегнутости између Аустроугарске и Србије.

Аустроугарској није одговарала снажна Србија, која је стајала на путу ширења Беча на исток (Drang nach Osten), ка Солуну, а Србији присутност Аустроугарске на Балкану, па је убиство Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. године у Сарајеву, послужило као повод за почетак Првог светског рата.

(Извор: РТС)