Обележавање великих историјских годишњица и наша културна политика

Пренето са сајта НСПМ.

Полупразна сала народне Скупштине Србије приликом одржавања свечаности дана државности –доношења Сретењског устава и почетка Првог српског устанка најбоља је метафора нашег односа према обележавању значајних празника и великих историјских јубилеја. Примера нашег неодговорног и неодговарајућег односа према значајним историјским догађајима има на претек и то говори у прилог тврдњи да смо ми у великој мери изгубили свест о значају изградње, развијања и одржавања историјске свести и очувања националних интереса и традиционалних друштвених вредности.

Прошле године смо готово кришом и готово изнуђеног ангажовања наше државе обележили стогодишњицу Првог балканског рата вероватно настојећи да не доведемо у питање један од темељних стубова наше спољне политике, али и изузетно значајан услов за наставак европских интеграција – развој добросуседских односа са новонасталим државама у региону (укључујући и тзв. државу Косово). Ми још увек живимо под окриљем наметнутог идеолошког оквира да и даље непрестано морамо водити рачуна да истицање значаја наших националних интереса и обележавање значајних историјских догађаја може бити израз само великосрпског национализма који руши крхку равнотежу у нашем региону.

Начин на који обележавамо наше велике јубилеје јасно говори да још увек немамо снаге, а ни јасно изражене политичке воље да изађемо из те наметнуте идеолошке сенке и да се веома тешко и споро окрећемо изградњи и оснаживању главних исходишта наше традиције, националне и историјске свести. Не постоји већ дуго времена јасно профилисана културна политика у овој области, а улога државних органа је сведена на сервисирање спорадичних и пригодних одлука које су донете у великој изнудици и без јасне дугорочне и квалитетне стратегије када се ради о успостављању озбиљно засноване агенде за обележавање значајних историјских дгогађаја и јубилеја.

Сама чињеница да не постоји иницијатива за обележавање девет векова од рођења Стефана Немање, једне од најзнаменитијих историјских личности српских народа, као и да после близу седамдесет година од завршетка Другог светског рата Вечерње новости воде акцију за подизање споменика свим страдалницима усташког терора – од Јасеновца до Олује – најјаснија је илустрација деценијског одсуства политике у изградњи и развијању свести о значају жртава које је поднео наш народ у својој историји. О томе нам говори и однос према обележавању за српски народ и његову културу изузетно значајног јубилеја- 200 година од рођења Петра II Петровића Његоша, за кога је Слободан Јовановић рекао да у целој нашој књижевности постоји само један горостас – и то је Његош. Зато се Катарина Брајовић у тексту "Екстравагантни пустињак цетински" с пуно права пита: “Да ли је ова година врхунског јубилеја у српској култури и књижевности или нова невоља којој треба приступити што дискретније. Укратко: Су чим ћемо изаћи пред српске витезове који живе док сунце грије“.

Без обзира на то што се ради о врхунском јубилеју у српској књижевности и култури, очигледно је да је на делу што дискретнији и политички коректнији приступ. Овај јубилеј има изузетан значај не само за српски народ у Црној Гори јер се ради о политичким приликама у којима се упорно настоји да се Његош насилно избрише из корпуса српског језика и традиције. Зато није нимало чудно што званична државна политика Црне Горе нема намеру да озбиљније обележава овај јубилеј, осим ако је у питању отворено негирање толико пута потврђеног припадања Његоша српској књижевности и српском језику и традицији. Управо се овако што дискретније и обазривије обележавање ове годишњице јавља и као суштинско питање форматирања наше културне политике која ће водити озбиљно рачуна и о српским националним и историјским интересима. Данас је јасно да ми тако вођену културну политику немамо, већ је она само пригодно праћење опортуних потеза државне политике која у овој области нема никакву стратегију и дугорочно заснован план. Председник Републике Србије Томислав Николић је недавно изјавио приликом посете Црној Гори да су односи између Србије и Црне Горе на изузетно високом нивоу и чак је поменуо и постојање две православне цркве, а да се није ни осврнуо на реално угрожавање људских и грађанских права Срба у Црној Гори. Али то је већ у домену тзв. државног интереса и развијања добросуседских односа чему су напредњаци толико истрајно посвећени.

Мило Ломпар је овакво стање и последице непостојања јасно профилисане и вођене културне политике веома јасно оценио: “Непрестано се одвија процес у којем се све што је српско с временом претвара у србијанско, с циљем да оно што није србијанско с временом престане да се поима као српско. Нема бољег примера од Његоша. Навршава се 200 година од Његошевог рођења. Такве годишњице су изузетно ретке. Зашто немамо државни програм за њено обележавање. Зашто он није настао с обзиром на Републику Српску и Црну Гору. Зашто он нема свој удео и у српској заграничној заједници. Зар то није репрезентативна фигура српског културног обрасца“.

Тај недостатак државног програма обележавања Његошеве годишњице и хронично непостојање српског културног обрасца или заснивања српског културног круга о коме је изванредно писао Петар Пијановић не може да надокнади хвале вредна Свечана седница Матице српске која је била посвећена обележавању 200-годишњице рођења Његоша. Ова вест је објављена у листу Политика у рубрици  "Укратко", вероватно су странице овог листа данас толико драгоцене да ова веома значајна манифестација Матице српске није могла да добије видно место у културној рубрици или суботњем културном додатку. Подсећања ради, лист Политика је у 18. септембра 1925. године на целој насловној страни донео текст са насловом "У славу Његошу".

У току следеће 2014. године биће обележена 100-годишњица Првог светског рата. Нема потребе говорити колико је то значајна и знаменита годишњица за српски народ, његову историјску свет, културни идентитет и традицију. Посебно у времену када смо сведоци сталних покушаја и настојања да се ревидира српска историја и српски народ прикаже као стални реметилачки народ на Балкану, који истиче своју самовиктимизацију и није спреман да прихвати нове „историјске" наративе. Већ сада излазе књиге које доводе у питање улогу српског народа у Првом светском рату минимизирајући његов војнички и политички допринос, а све у покушају да се ова својеврсна ревизија стави у контекст тумачења савремених догађања на Балкану након разбијања Југославије и у току ратова који су вођени деведесетих година прошлог века. То уношење новог и „објективног“ историјског наратива посебно се односи преиспитивање деловања припадника Младе Босне, Аписа и Црне руке, као и улоге српске владе и то као зачетака и узрочника почетка Првог светског рата. А при томе се доказује континуитет те реметилачке политике која је довела и до крвавог грађанског рата у Босни из кога су Срби изашли као народ који је обележен као једини кривац за нестанак социјалистичке заједнице збратимљених народа и народности и чији су припадници спроводили етничко чишћење овог простора.

Тумачења Првог светског рата у прихватљивом кључу политичке коректности, на нови начин схваћеног државног разлога и реал политике и политичке целисходности можемо препознавати и у текстовима и наступима наших историчара који се залажу за демитологизацију и превредновање досадашњих тзв. уврежених историјских и традиционалистичких наратива. О томе нам сведоче и рећи Биљане Србљановић која је изјавила да је већ добила поруџбину аустријског позоришта да напише драму о атентату на Франца Фердинанда поводом стогодишњице почетка Првог светског рата и при томе је добила одрешене руке да изабере шта јој је најзанимљивије из тог времена. И може се јасно наслутити у ком правцу ће ићи њен избор. Њу сасвим очекивано занима атентат, учешће српске полиције и улога Аписа који је поткупљивао Младобосанце. “Тај Гаврило Принцип, он добије неку лову, не знам како му стигне та лова, онда оде.  Шта сте радили са тим, то има на суђењу, шта си радио са тим новцем. Купио сам Емила Золу, грехоте. А онда је послао кофер мајци, а мајка спалила, књига ушла у колибу, јер су они живели онако како су живели Срби, већинско становништво изван Београда, изван Новог Сада су живели на туцаном поду, огњиште, нема кревет. Значи, они се сви зову Принцип, они су се звали Чека, јер су се издржавали, цело то племе, од тога што су правили сачекуше и пљачкали Турке, а били су та нека група људи који су раштркани по неким селима и онда су жељни било ког знања. Дај ми било коју књигу, дај ми било шта, хоћу ја да дођем на универзитет. И онда кад имаш ту глад за неким сазнањем, а онда те нека подлост људска, организована и униформисана, као што је код нас од 19. века тајна полиција која се једна иста наставља до дан данас, тако лако узме и искористи, начини од тебе убицу трудне жене, што у крајнем случају и покрене један нови светски рат“.

Ово ће бити очигледно подлога за тај нови, демистификаторски историјски наратив о Србима као дивљем племену, затуцаним разбојницима и убицама којим ћемо бити засути идуће године. А при томе и поред тога што је тек сада формиран одбор за обележавање годишњице Првог светског рата немамо јасну представу на који начин ће наша држава на националном нивоу организовати овај велики јубилеј српске историје. Најављује се одржавање неколико важних научних скупова, али очигледно је да смо ми као и увек у великом закашњењу када је у питању организовање државе и њених институција у конципирању обележавања не само ове годишњице, која мора обухватити мноштво манифестација и активности у разним друштвеним областима и покрити наш народ који живи у региону и свету.

2013-02-15: Национални празник Сретење – Дан државности Србије

Национални празник Сретење – Дан државности Србије обележава се 15. и 16. фебруара у спомен на 15. фебруар 1804. године када је у Орашцу код Аранђеловца, под Карађорђевим вођством, донета одлука о почетку оружаног устанка против отоманске власти (Први српски устанак), као и на 15. фебруар 1835. године када је на скупштини у Крагујевцу  проглашен први устав у нашој историји – Устав Кнежевине Србије, познат и као Сретењски устав.

Република Србија обележава национални празник од 2001. године.

24. децембар: Дан Ваздухопловства и противваздухопловне одбране

Прву ескадрилу чинило је 12 авиона. Заједно са монтажним хангарима, у Француској их је купљено 8, а у Русији 2. Још 2 су заплењена од Турака. База је био аеродром на Трупалском пољу код Ниша. Ватрено крштење догодило се марта 1913. године, приликом борби за ослобођење Скадра од Турака, када је погинуо и први наш пилот, Михајло Петровић.
Датум оснивања Ваздухопловне команде српске војске обележава се као Дан ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Србије.Тог дана 1912. године, на основу Одлуке српског Војног министарства и Главног ђенералштаба, војвода Радомир Путник је донео Решење о формирању Ваздухопловне команде са седиштем у Нишу. У састав команде ушли су Аеропланско и Балонско одељење, Водоничка централа и Голубија пошта (сви сегменти тадашњег ваздухопловства). У то време Србија је била једна од 15 земаља у свету која је имала војно ваздухопловство и једна међу првих 5 земаља у свету која је током опсаде Скадра 1913. године употребила ваздухоплове у борбеним дејствима.
Неколико месеци раније, по објављивању опште мобилизације у освит балканских ратова, 6 пилота на школовању у Француској добило је наредбу да се одмах врате кући. Били су то поручници Јован Југовић и Милош Илић, потпоручник Живојин Станковић, наредник Михајло Петровић и поднаредници Миодраг Томић и Војислав Новчић.

Погледајте филм "Век одважних"

2012-12-15: Годишњица Колубарске битке

 Колубарска битка или Сувоборска битка је најзначајнија битка између војске Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом светском рату. Вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту од преко 200 km. Окончана је успешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије.

 

Увод

Поразом у операцијама око Дрине (Битка на Мачковом Камену), српска војска се нашла у тешком положају приморана на повлачење под борбом, суочена са недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одеће и обуће и што је можда било и најгоре са великим падом морала. Паралелно са војском пред зверствима аустроугарске војске повлачио се и народ који је додатно отежавао повлачење. Многи српски војници који су били из области које је заузела аустроугарска војска напуштали су своје јединице да би сместили своје породице на сигурно, након чега су се враћали, што је још више пољуљало морал српске војске. Све ове чињенице јасно су указивале да је српска војска и сама Краљевина Србија пред пропашћу и да нема могућности ни да се аустроугарско напредовање заустави, а камоли да се крене у противнапад. Додатни терет представљало је и време, које је додатно онеспособило кретање по блатњавим путевима западне Србије и које ће се показати као један од најбољих савезника српске војске, мада је већи део српске војске био мокар до голе коже, због мањка шаторског платна.

У ноћи 14.11. командант I армије генерал Петар Бојовић бива рањен и због тога повучен са дужности. На његово место бива постављен генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде Радомира Путника, иначе човек рођен на Сувобору.

Аустроугарска Балканска војска

Врховни командант је био надвојвода Фридрих фон Хабзбург, а начелник штаба Врховне команде Конрад фон Хацендорф. Укупна јачина Аустроугарске Балканске војске износила је око 400.000 војника и 400 топова. Балканска војска није била подређена начелнику Аустроугарског генералштаба, већ је била под директном командом врховног команданта.

• Пета армија имала је 82 батаљона, 11 ескадрона коњице и 43 батерије, под командом генерала Либориуса фон Франка.

• Шеста армија имала је 160 батаљона, 12 ескадрона и 84 батерије, непосредни командант фелдцојгмајстер Оскар фон Поћорек.

• Групе Шњарић и Хаусер, једна бригада и 15 батаљона пешадије, била је лоцирана на горњој Дрини на простору Фоче.

Српска војска

Уочи Колубарске битке Српска војска је имала око 270.000 војника, 426 топова и 180 митраљеза. Врховни командант био је регент Александар I Карађорђевић, а начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник.

• Обреновачки одред, пет пукова и пет самосталних батаљона трећег позива, Скопски батаљон, јачине 10.000 војника, 26 топова и 8 митраљеза, под командом пуковника Милисава Лешјанина, касније пуковника Душана Туфегџића.

• Друга армија, Коњичка дивизија пуковника Бранка Јовановића, Шумадијска дивизија првог позива пуковника Војислава Живановића и Моравска дивизија првог позива генерала Илије Гојковића. Друга армија била је јачине 88.000 војника, 138 топова и 66 митраљеза, под командом војводе Степе Степановића.

• Трећа армија, Тимочка дивизија другог позива пуковника Мирка Милосављевића, Дринска дивизија другог позива пуковника Крсте Смиљанића, Дринска дивизија првог позива пуковника Николе Стевановића и Комбинована дивизија генерала Михаила Рашића. Трећа армија била јачине је 65.000 војника, 80 топова и 40 митраљеза, под командом генерала Павла Јуришића Штурма.

• Прва армија, Моравска дивизија другог позива пуковника Милоша Васића, Дунавска дивизија првог позива пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе. Прва армија је била јачине 54.000 војника, 80 топова и 40 митраљеза, под командом генерала Живојина Мишића.

• Ужичка војска, Шумадијска дивизија другог позива пуковника Драгутина Миловановића, Ужичка бригада пуковника Ивана Павловића и Лимски одред пуковника Јеврема Михаиловића. Ужичка војска била је јачине 32.000 војника, 55 топова и 15 митраљеза, под командом генерала Вукомана Арачића.

• Одбрана Београда, три пука другог и трећег позива и два ескадрона коњице, јачине 19.000 војника, 47 топова и 10 митраљеза, под командом генерала Михаила Живковића.

Распоред снага пред битку

Аустоугарска Балканска војска

Пета армија Аустроугарске Балканске војске имала је главни задатак да овлада висовима на десној обали Колубаре и да обезбеди пругу Обреновац-Ваљево. Шеста армија Аустроугарске војске имала је задатак да се групише на простору Ваљева и да напада према југу преко Маљена и Сувобора. Група Шњарић и Хаусер имала је задатак да узнемирава Ужичку војску и да у повољном тренутку пређе реку Дрину. Аустроугарски ратни план је био да овлада висовима десно од Колубаре, да обезбеди пругу Ваљево-Лајковац-Обреновац, како би безбедно могли да дотурају материјал Балканској војсци, а потом да освоје Београд и да наставе надирање према југу велико-моравским правцем. План је предвиђао да се Београд нападне и освоји 20. новембра. После тога већина снага би се пребацила моравским правцем. Главни удар на српске положаје на Колубари требало је да изведе Пета армија, помогнута 13. корпусом Шесте армије. Главнина Шесте армије имала је задатак да крене према Београду и да са севера стегне обруч.

Српска војска

Обреновачки одред заузео је положаје на десној обали Колубаре, од њеног ушћа у Саву до ушћа Марице у Колубару, одред је имао задатак да спречи сваки продор на десну обалу Колубаре. Друга армија посела је фронт од ушћа Марице у Колубару до ушћа Грабовице у Љиг, имала је задатак да упорно брани овај део фронта. Трећа армија заузела је положаје од ушћа Грабовице у Љиг до реке Качер, са задатком да упорно брани средишњи део фронта. Прва армија посела је фронт правцем Гукоши-Медник-Баћенац-Руда-Маљен, са задатком да брани све прилазе преко Сувобора и Маљена према Горњем Милановцу и Чачку. Ужичка војска заузела је јужно крило фронта, са задатком да одбрани непријатељски продор према Ужицу. Одбрана Београда заузела је фронт по правцу Гроцка-Београд-Остружница-Обреновац, са главним задатком да одбрани Београд по сваку цену.

Аустроугарска Балканска војска са око 200.000 војника кренула је 16. новембра 1914. године у општи напад на фронт српских армија.

Прва фаза битке - Дефанзива (16.11—30.11)

Колубарска битка почиње 16. новембра 1914. године, када су се српске трупе повукле на десну обалу Колубаре и Љига, према наредби врховне команде, у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага. Српска врховна команда (СВК) се надала да ће јој набујеле реке и мочварне обале помоћи у заустављању продора и издаје директиву да се кота Човка мора по сваку цену задржати, јер је планирала да са тих позиција крене у противнапад. Српске трупе успеле су да задрже Аустроугаре неколико дана због лоше процене Оскара Поћорека да су ту стациониране српске заштитнице. Због тога он 20. новембра у борбу уводи 15. и 16. корпус VI армије:

• 15. корпус: правцем на фронт Медник, Баћинац, Рудо
• 16. корпус:
  • једна дивизија према Маљену
  • једна дивизија према Буковској планини

Српске избеглице беже
пред аустроугарским трупама

Увођење нових снага приморало је I армију (која је била бројчано надјачана) да се повлачи и она у ноћи 21. на 22. новембар заузима нове положаје на гребену Сувобора, али већ током поподнева 22. на линију фронта избијају Аустроругари. Живојин Мишић почиње да планира противнапад са Сувоборских положаја, али због тешког стања у Маљенском одреду одустаје од те идеје, што се показало као добра процена, јер аустроугарска војска већ 24. новембра у огорченој борби разбија Маљенски одред (у борби је погинуо и командант одреда). Овај пораз приморава лево крило I армије на повлачење на линију Игриште-Бабина Глава-Подови. Напредовање аустроугарских трупа наставља се заузећем коте Човка, због чега се Моравска дивизија I позива повлачи на Кремницу, што приморава повлачење десног крила III армије.

Живојин Мишић 26. новембра оцењује ситуацију у којој се I армија налази као јако лошу и стога се одлучује да:

• остане на тренутним положајима још неколико дана да не би угрозио цео фронт српске војске, али се не излажући могућем поразу.
• на време повуче главнину снага на положаје западно од Горњег Милановца односно линију Липе-Трипавац-Мрамор(457)-Главица(530)-лева обала Дичине.
• повлачење обезбеди заштитницама.

Сходно развоју ситуације, односно услед губитка: Конатице, Лазаревца, Човке, Губоша и Маљена, српска врховна команда одлучује да изврши припреме за повлачење на нове положаје, на шта ју је нагонио и сувише широк фронт. Српска врховна команда истог дана премешта своје седиште из Београда у Крагујевац. Као последњи покушај да се непријатељско надирање заустави, издата је директива Обреновачком одреду да изврши напад на Аустроугаре код Конатице и Степојевца, а II армији да помогне овај напад.

Извод из наредбе СВК од 26.11. намењен I армији

Срби обешени од стране
Аустроугара у Мачви
током јесени 1914. године

„У случају да будемо принуђени на повлачење поступити овако:“

• „5. -I армија повлачи се на линију Голубовац (496)-Проструга-Рајац-Сувобор-Бабина Глава“

---

Напад Обреновачког одреда, потпомогнут II армијом није успео и 28. новембра отпочиње повлачење према плану српске врховне команде од 26. новембра. Истог дана средишњи део фронта I армије бива пробијен и аустроугарске трупе избијају на Сувоборски гребен. Суочен са пробојем фронта и сопственом проценом да би повлачење по наредби српске врховне команде од 26. новембра довело до потпуног краха I армије, Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца и издаје наредбу да се са извршењем отпочне рано изјутра 29. новембра.

Мишић предочава своју одлуку српској врховној команди и остаје при њој иако му је предочено да ће због његове одлуке додатно бити погоршан, ионако тежак, положај осталих српских трупа, а да ће Београд, као престоница, бити практично предат без борбе. На крају српска врховна команда усваја његов предлог и издаје директиву осталим снагама да изврше повлачење по плану од 26. новембра.

Српска војска без проблема, током 29. и 30. новембра заузима нове положаје и почиње да их утврђује за шта су велику заслугу имале српске заштитнице које су пружиле јак отпор Аустроугарима, због чега је VI армији издата наредба да наступа са крајњим опрезом.

Закључци и наредбе команде Балканске војске 30.11.

„Команда Балканске војске цени ситуацију:“

• „српска војска се повлачи на нове положаје у циљу заштите рејона Аранђеловац-Горњи Милановац.“
• „снабдевање слабо (муниција, одећа, обућа, храна), због слабих путева.“
• „пут Лозница-Ваљево употребљив је само за лака возила.“
• „много болесника, 5 000, већином промрзлих“

Због свега тога команда Балканске војске наређује прекид офанзивних операција, с тим што ће се извршити утврда положаја у циљу заштите пруге Обреновац-Ваљево. У склопу ових наредби од:

• V армије се очекује да се помери ка североистоку, уђе у Београд и потом изврши удар и пробој на северни део српског фронта (линија Варовница-Космај)
• VI армије се очекује да се помери ка североистоку са циљем попуне фронта који остаје за V армијом

Рок извршења 02.12.1914.

Проблем артиљеријске муниције

Српска војска се у октобру 1914. године суочила са недостатком артиљеријске муниције, након чега је издата наредба о рационалном коришћењу преосталих залиха, а од савезника је под хитно затражена испорука муниције. Артиљеријска муниција из Француске коначно у другој половини новембра пристиже у Солунску луку, али ту са запрепашћењем бива констатовано да не одговара српским топовима. Иако је била намењена 75 mm топовима које је имала српска војска, чауре су биле дуже за 2.5 mm, због чега су за српске трупе биле неупотребљиве. Без обзира на практично безизлазну ситуацију, муниција бива железницом транспортована до Ниша у ком је извршавано демонтирање. Након демонтирања муниција је одмах железницом упућивана у Крагујевачку тополивницу (будућу Заставу односно Црвену Заставу) у којој је извршавано скраћивање чауре и оспособљавање муниције, која је одмах затим пругом упућивана на ратиште. Брзина, која је била пресудна у овој операцији, не би могла бити постигнута по тада расквашеним и практично непроходним, друмовима у Краљевини Србији, због чега је, начелник штаба врховне команде, војвода Радомир Путник железницу назвао:„V српском армијом.“

Прелазна фаза - одмор и прегруписавање (01.12—02.12)

Закључци СВК од 01.12.

СВК на основу информација са ратишта, шаље командама армија следећи извештај о непријатељу:

• Стање код аустроугарских трупа је очајно (4 000 заробљених, читаво митраљеско одељење се предало)
• Вршили су попуну људством и материјалом већ пет пута
• Мали број активних официра
• Хране се пљачком

и процењује стање у српској војсци:

• Војници су се одморили, јер три дана није било борбе
• Артиљеријска муниција је стигла на фронт
• Морално стање се поправило

---

На основу стања у I армији и извештаја о противнику, њен командант, генерал Живојин Мишић издаје наредбу да се током 02. децембра изврши груписање трупа на десном боку и да се отпочне са припремама за противнапад, који би отпочео 03. децембра. Аустроугарска војска изводи прегруписавање, према плану од 30. новембра и у рејону Лиспена и Голупца(483) долази у сукоб са српским предстражама.

Споменик 1300 каплара
на Рајцу делу Сувобора

Током 02. децембра окончана је попуна српске војске људством, регрутима, обвезницима и као последњи атом снаге, на ратиште су упућени ђаци, подофицири из војне школе у Скопљу, тзв. 1300 каплара. Они су пре краја обуке добили чинове каплара и упућени су на фронт, а сачињавали су их младићи, који су студирали како у Београду, тако и широм Европе и који су се ставили на располагање СВК. Попуна људства обућом и одећом је извршена сходно могућностима, али је она била недовољна. Истог дана Мишић сачињава план противнапада и излаже га СВК. После дужег разматрања његов план је прихваћен и издаје се наредба свим трима армијама и Ужичкој војсци да 03. децембра крену у општи противнапад, док трупе Одбране Београда остају на својим положајима, да би заштитиле бок и позадину II армије.

План генерала Мишића предвиђао је:

• Главни удар са три дивизије на правац Ручићи - Проструга у циљу пробијања фронта 16. корпуса
• Помоћни удар једном дивизијом у правцу Теочин - Сувобор

Основна замисао била је да се брзо заузме гребен Сувобора и да се одатле изврши удар у долину Колубаре ка Ваљеву, са јасним циљем пресецања аустроугарских трупа на два дела. Стога је Мишић наредио:

• Дринској дивизији I позива да продре на фронту Ручићи - Крива Река
  • Рељинском одреду и батаљону на Голубцу(483) чувају десни бок дивизије и изврше напад на линији Угриновци - Голубац(483)
• Моравској дивизији I позива да продире на фронту Ручићи - Озрем
• Дунавској дивизији I позива да продире на фронту Озрем - Лозањ
• Дунавској дивизија II позива да продире на фронту Лозањ - Брезна ка Бањанима и Теочину

поред тога он је захтевао и јаку артиљеријску припрему за напад речима:

„... да она својом снажном и обилном ватром, не штедећи у ови мах муницију, још у првим тренуцима, треба да сломи отпор непријатеља и да прокрчи пут пешадији.“

Аустроугарска војска је током 02. децембра 1914. године наставила кретање ка североистоку и ушла је у напуштени Београд.

Друга фаза битке - противнапад (03.12—12.12)

Мапа Колубарске битке
(рад U.S. Military Academy)

У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је V аустроугарска армија приређивала свечану параду у Београду, отпочела је велика противофанзива целокупне српске војске. Након велике артиљеријске припреме у 7:00 отпочиње напад. Аустроугарске трупе су у потпуности изненађене, јер су сматрале да је српска војска неспособна и за одбрану, а камоли за противудар, па су биле приморане на повлачење. Само током борби 03. децембра заробљено је 3 официра, 400 подофицира и војника и 4 топа са 1 000 граната. Због повољног развоја ситуације, Мишић наређује продужетак напада на 16. корпус, који није имао никакве резерве и који је био у сталном повлачењу са циљем овладавања гребенског масива Проструга - Рајац - Сувобор. Истовремено, остале српске армије бивају задржане јаким отпором на својим почетним положајима, због чега СВК 04. децембра наређује Мишићу, да по освајању Сувобора, обустави офанзиву, док се не рашчисти ситуација на осталим фронтовима. Око подне 05.12. I армија избија на гребен Проструге и до краја дана га у потпуности заузима и ту се зауставља. Истовремено, Дунавска дивизија I позива успева да пресече одступницу аустроугарским трупама на Сувобору и Маљену и око 23:00 избија на Конџулско брдо и Чугуљ. Овим успесима I армије 05.12. пробијен је фронт 16. корпуса аустроугарске војске и иако су остале армије и даље биле на својим почетним положајима, отпочело је гоњење непријатеља, док је Тимочка дивизија I позива (из састава II армије) послата као појачање Одбрани Београда.

Оскар Поћорек увиђа потпуни пораз 16. корпуса и пробој аустроугарског фронта, због чега 06.12. наређује VI армији да се повуче на леву обалу Колубаре, наређујући:

• 16. корпусу да се повуче северно од Ваљева
• 15. корпусу да се повуче на линију Словац - Лајковац
• 13. корпусу да што је могуће дуже задржи положаје код Лазаревца

Истог дана I армија избија на линију Гугоши - Медник - Баћенац - Рудо - Маљен, што омогућава III армији успех на свом фронту и почетак гоњења непријатеља, који је приморан на повлачење, да би сачувао сопствене бокове. Истог дана, Ужичка војска излази на обалу Дрине, док је II армија, ослабљена пребацивањем Тимочке дивизије I позива, обуставиља офанзиву држећи се одбрамбених дејстава.

У раним јутарњим часовима, истурени делови Дунавске дивизије I позива улазе у Ваљево, које је до краја дана ослобођено, док се 16. корпус утврђује на позицијама северно од Ваљева, у покушају пружања последњег отпора. III армија избија на Колубару и наставља да гони непријатеља на простору између Љига и Топлице, упућујући Дринску дивизију II позива као појачање II армији, која након тога прелази у напад.

Оскар Поћорек наређује 08.12. V армији да обустави напад и да се са VI армијом, која је у повлачењу, повуче и утврди на линији: Степојевац-Толобас-Градац-Парцански вис-Ковиона-Лина-Крајкова Бара-Мостиње (на Дунаву). Међутим следећег дана 16. корпус северно од Ваљева бива потпуно разбијен, због чега је 15. и остацима 16. корпуса наредио да се повуку ка Шапцу, а 13. корпусу да помогне V армији, у покушају да одржи положаје Раља - Степојевац - Обреновац (дужине 60km). Ова линија фронта била је предугачка, тако да V армија 10.12. заузима нове положаје Дубоко (на Сави)-Сремчица-Цветков гроб-Авала-Мостиње (дужине 32km).

СВК истог дана наређује I армији да се заустави у Ваљеву, обезбеди бок и позадину осталих армија, које ће отпочети пробој фронта V армије, а да истовремено делом снага настави протеривање 15. и 16. корпуса који су се у нереду повлачили ка Босни и Срему. Према наредбама, завршна офанзива за ослобођење Београда отпочиње 11. децембра ударом III армије у 5:00 односно I и II армије у 7:00.

Аустроугарски 15. корпус, повлачећи се пред Дринском дивизијом I позива, у року од 27 часова прелази 40km и код Шапца напушта територију Краљевине Србије, истовремено су се ка Шапцу, пред Дунавским дивизијама I и II позива, повлачили остаци 16. корпуса. Њиховим пребацивањем у Срем 12. децембра окончане су операције у Колубарској бици.

Остале непријатељске трупе су се након пораза на Авали повукле ка Београду, а у подне 14. децембра издата је наредба да се са првим мраком изврши повлачење преко Саве. Током ноћи, аустроугарске трупе су напустиле Београд, који је 15. децембра ослобођен, чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године.

Губици током битке

Губици војске Краљевине Србије

• Погинулих - 22.000
• Рањених - 91.000
• Заробљених - 19.000

Укупно је 153.373 војника 2.110 официра i 8.074 подофицира избачено из строја.

Губици Балканске војске Аустроугарске монархије

• Погинулих - 27.216 (војника и подофицира) + 1080 (официра)
• Рањених - 118.911 (војника и подофицира) + 3.211 (официра)
• Заробљених - 1.800 (војника и подофицира) + 66 (официра)
• Несталих - 73.988 (војника и подофицира) + 656 (официра)
• Болесних - 44.117 (војника и подофицира) + 2.599 (официра)

Укупно је избачено из строја 266.212 војника и подофицира и 7.592 официра.

Последице битке

Највећи значај Колубарске битке огледа се у томе што Аустроугарска није успела да својим снагама уништи Краљевину Србију, због чега су Централне силе и током 1915. године приморане да се боре на три фронта и што је још битније Немачка је била приморана да пошаље помоћ у људству на Балкански фронт, чиме су ослабљене њене снаге на преостала два фронта, а самим тим и њене шансе да успешно елиминише један од њих.

Битка је имала значај и на глобалном плану. Силовита српска победа одложила је улазак у рат Бугарске, која се спремала да уђе у рат на страни Централних сила, рачунајући да је Србија поражена и да ће без борбе доћи до територија око којих је против Краљевине Србије годину дана раније водила Други балкански рат. Српска победа је допринела одлуци Краљевине Италије да уђе у рат на страни Антанте.

Генерал Живојин Мишић је због успешног вођења операције унапређен у чин војводе, док је његов супарник Оскар Поћорек смењен са места главнокомандујућег Балканске војске крајем 1914. година, а на његово место је постављен немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.

Значај Колубарске битке у историји ратовања

Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само I армије и концентрисаног удара на VI армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм света.

Колубарска битка је значајна и по томе што обе војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо где је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други део фронта.

Литература

• Душан Т. Батаковић - Никола Б. Поповић, Колубарска битка, Литера, Београд 1989.
• Rickard, J. (4. 3. 2001.). „Battle of Kolubra, 3–9 December 1914“ Приступљено 16. 7. 2008.
• Keegan, John (1999). The First World War. Pimlico. стр. 512. OCLC 40180059.
• Navy Journal (6. 12. 1914.). „The War Situation“ (PDF). New York Times
• „The War Situation“ (PDF). New York Times. 8. 12. 1914.
• Stone, Norman (1998). The Eastern Front 1914-1917. Penguin. стр. 57. ISBN 0-14-026725-5.
• John Keegan, Andrew Wheatcroft (1996). Who's Who in Military History: From 1453 to the Present Day. Routledge. стр. 146. ISBN 0-415-12722-X.
• Neiberg (2005). Fighting The Great War: A Global History. Harvard University Press. стр. 57–59. ISBN 0-674-01696-3.
• William III Miller, William; Miller (1966). The Ottoman Empire and Its Successors, 1801-1927. Routledge. стр. 523–530. ISBN 0-7146-1974-4. OCLC 233550422.

Спољашње везе

• „Јунаци Колубарске битке“, Мића Живојиновић, Вечерње новости, фељтон, 14 наставака, 27. новембар - 6. децембар 2005.
• Битка коју проучавају војници: „На Колубару! “ — Политикин Забавник