субота, 15. децембар 2012.

2012-12-15: Годишњица Колубарске битке

 Колубарска битка или Сувоборска битка је најзначајнија битка између војске Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом светском рату. Вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту од преко 200 km. Окончана је успешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије.

 

Увод


Поразом у операцијама око Дрине (Битка на Мачковом Камену), српска војска се нашла у тешком положају приморана на повлачење под борбом, суочена са недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одеће и обуће и што је можда било и најгоре са великим падом морала. Паралелно са војском пред зверствима аустроугарске војске повлачио се и народ који је додатно отежавао повлачење. Многи српски војници који су били из области које је заузела аустроугарска војска напуштали су своје јединице да би сместили своје породице на сигурно, након чега су се враћали, што је још више пољуљало морал српске војске. Све ове чињенице јасно су указивале да је српска војска и сама Краљевина Србија пред пропашћу и да нема могућности ни да се аустроугарско напредовање заустави, а камоли да се крене у противнапад. Додатни терет представљало је и време, које је додатно онеспособило кретање по блатњавим путевима западне Србије и које ће се показати као један од најбољих савезника српске војске, мада је већи део српске војске био мокар до голе коже, због мањка шаторског платна.

У ноћи 14.11. командант I армије генерал Петар Бојовић бива рањен и због тога повучен са дужности. На његово место бива постављен генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде Радомира Путника, иначе човек рођен на Сувобору.

Аустроугарска Балканска војска


Врховни командант је био надвојвода Фридрих фон Хабзбург, а начелник штаба Врховне команде Конрад фон Хацендорф. Укупна јачина Аустроугарске Балканске војске износила је око 400.000 војника и 400 топова. Балканска војска није била подређена начелнику Аустроугарског генералштаба, већ је била под директном командом врховног команданта.

  • Пета армија имала је 82 батаљона, 11 ескадрона коњице и 43 батерије, под командом генерала Либориуса фон Франка.

  • Шеста армија имала је 160 батаљона, 12 ескадрона и 84 батерије, непосредни командант фелдцојгмајстер Оскар фон Поћорек.

  • Групе Шњарић и Хаусер, једна бригада и 15 батаљона пешадије, била је лоцирана на горњој Дрини на простору Фоче.

Српска војска


Уочи Колубарске битке Српска војска је имала око 270.000 војника, 426 топова и 180 митраљеза. Врховни командант био је регент Александар I Карађорђевић, а начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник.

  • Обреновачки одред, пет пукова и пет самосталних батаљона трећег позива, Скопски батаљон, јачине 10.000 војника, 26 топова и 8 митраљеза, под командом пуковника Милисава Лешјанина, касније пуковника Душана Туфегџића.





  • Одбрана Београда, три пука другог и трећег позива и два ескадрона коњице, јачине 19.000 војника, 47 топова и 10 митраљеза, под командом генерала Михаила Живковића.

Распоред снага пред битку


Аустоугарска Балканска војска


Пета армија Аустроугарске Балканске војске имала је главни задатак да овлада висовима на десној обали Колубаре и да обезбеди пругу Обреновац-Ваљево. Шеста армија Аустроугарске војске имала је задатак да се групише на простору Ваљева и да напада према југу преко Маљена и Сувобора. Група Шњарић и Хаусер имала је задатак да узнемирава Ужичку војску и да у повољном тренутку пређе реку Дрину. Аустроугарски ратни план је био да овлада висовима десно од Колубаре, да обезбеди пругу Ваљево-Лајковац-Обреновац, како би безбедно могли да дотурају материјал Балканској војсци, а потом да освоје Београд и да наставе надирање према југу велико-моравским правцем. План је предвиђао да се Београд нападне и освоји 20. новембра. После тога већина снага би се пребацила моравским правцем. Главни удар на српске положаје на Колубари требало је да изведе Пета армија, помогнута 13. корпусом Шесте армије. Главнина Шесте армије имала је задатак да крене према Београду и да са севера стегне обруч.

Српска војска


Обреновачки одред заузео је положаје на десној обали Колубаре, од њеног ушћа у Саву до ушћа Марице у Колубару, одред је имао задатак да спречи сваки продор на десну обалу Колубаре. Друга армија посела је фронт од ушћа Марице у Колубару до ушћа Грабовице у Љиг, имала је задатак да упорно брани овај део фронта. Трећа армија заузела је положаје од ушћа Грабовице у Љиг до реке Качер, са задатком да упорно брани средишњи део фронта. Прва армија посела је фронт правцем Гукоши-Медник-Баћенац-Руда-Маљен, са задатком да брани све прилазе преко Сувобора и Маљена према Горњем Милановцу и Чачку. Ужичка војска заузела је јужно крило фронта, са задатком да одбрани непријатељски продор према Ужицу. Одбрана Београда заузела је фронт по правцу Гроцка-Београд-Остружница-Обреновац, са главним задатком да одбрани Београд по сваку цену.

Аустроугарска Балканска војска са око 200.000 војника кренула је 16. новембра 1914. године у општи напад на фронт српских армија.

Прва фаза битке - Дефанзива (16.11—30.11)


Колубарска битка почиње 16. новембра 1914. године, када су се српске трупе повукле на десну обалу Колубаре и Љига, према наредби врховне команде, у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага. Српска врховна команда (СВК) се надала да ће јој набујеле реке и мочварне обале помоћи у заустављању продора и издаје директиву да се кота Човка мора по сваку цену задржати, јер је планирала да са тих позиција крене у противнапад. Српске трупе успеле су да задрже Аустроугаре неколико дана због лоше процене Оскара Поћорека да су ту стациониране српске заштитнице. Због тога он 20. новембра у борбу уводи 15. и 16. корпус VI армије:

  • 15. корпус: правцем на фронт Медник, Баћинац, Рудо
  • 16. корпус:
    • једна дивизија према Маљену
    • једна дивизија према Буковској планини

Српске избеглице беже
пред аустроугарским трупама

Увођење нових снага приморало је I армију (која је била бројчано надјачана) да се повлачи и она у ноћи 21. на 22. новембар заузима нове положаје на гребену Сувобора, али већ током поподнева 22. на линију фронта избијају Аустроругари. Живојин Мишић почиње да планира противнапад са Сувоборских положаја, али због тешког стања у Маљенском одреду одустаје од те идеје, што се показало као добра процена, јер аустроугарска војска већ 24. новембра у огорченој борби разбија Маљенски одред (у борби је погинуо и командант одреда). Овај пораз приморава лево крило I армије на повлачење на линију Игриште-Бабина Глава-Подови. Напредовање аустроугарских трупа наставља се заузећем коте Човка, због чега се Моравска дивизија I позива повлачи на Кремницу, што приморава повлачење десног крила III армије.

Живојин Мишић 26. новембра оцењује ситуацију у којој се I армија налази као јако лошу и стога се одлучује да:

  • остане на тренутним положајима још неколико дана да не би угрозио цео фронт српске војске, али се не излажући могућем поразу.
  • на време повуче главнину снага на положаје западно од Горњег Милановца односно линију Липе-Трипавац-Мрамор(457)-Главица(530)-лева обала Дичине.
  • повлачење обезбеди заштитницама.

Сходно развоју ситуације, односно услед губитка: Конатице, Лазаревца, Човке, Губоша и Маљена, српска врховна команда одлучује да изврши припреме за повлачење на нове положаје, на шта ју је нагонио и сувише широк фронт. Српска врховна команда истог дана премешта своје седиште из Београда у Крагујевац. Као последњи покушај да се непријатељско надирање заустави, издата је директива Обреновачком одреду да изврши напад на Аустроугаре код Конатице и Степојевца, а II армији да помогне овај напад.

Извод из наредбе СВК од 26.11. намењен I армији


Срби обешени од стране
Аустроугара у Мачви
током јесени 1914. године

„У случају да будемо принуђени на повлачење поступити овако:“

  • „5. -I армија повлачи се на линију Голубовац (496)-Проструга-Рајац-Сувобор-Бабина Глава“



Напад Обреновачког одреда, потпомогнут II армијом није успео и 28. новембра отпочиње повлачење према плану српске врховне команде од 26. новембра. Истог дана средишњи део фронта I армије бива пробијен и аустроугарске трупе избијају на Сувоборски гребен. Суочен са пробојем фронта и сопственом проценом да би повлачење по наредби српске врховне команде од 26. новембра довело до потпуног краха I армије, Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца и издаје наредбу да се са извршењем отпочне рано изјутра 29. новембра.

Мишић предочава своју одлуку српској врховној команди и остаје при њој иако му је предочено да ће због његове одлуке додатно бити погоршан, ионако тежак, положај осталих српских трупа, а да ће Београд, као престоница, бити практично предат без борбе. На крају српска врховна команда усваја његов предлог и издаје директиву осталим снагама да изврше повлачење по плану од 26. новембра.

Српска војска без проблема, током 29. и 30. новембра заузима нове положаје и почиње да их утврђује за шта су велику заслугу имале српске заштитнице које су пружиле јак отпор Аустроугарима, због чега је VI армији издата наредба да наступа са крајњим опрезом.

Закључци и наредбе команде Балканске војске 30.11.


„Команда Балканске војске цени ситуацију:“

  • „српска војска се повлачи на нове положаје у циљу заштите рејона Аранђеловац-Горњи Милановац.“
  • „снабдевање слабо (муниција, одећа, обућа, храна), због слабих путева.“
  • „пут Лозница-Ваљево употребљив је само за лака возила.“
  • „много болесника, 5 000, већином промрзлих“

Због свега тога команда Балканске војске наређује прекид офанзивних операција, с тим што ће се извршити утврда положаја у циљу заштите пруге Обреновац-Ваљево. У склопу ових наредби од:

  • V армије се очекује да се помери ка североистоку, уђе у Београд и потом изврши удар и пробој на северни део српског фронта (линија Варовница-Космај)
  • VI армије се очекује да се помери ка североистоку са циљем попуне фронта који остаје за V армијом

Рок извршења 02.12.1914.

Проблем артиљеријске муниције


Српска војска се у октобру 1914. године суочила са недостатком артиљеријске муниције, након чега је издата наредба о рационалном коришћењу преосталих залиха, а од савезника је под хитно затражена испорука муниције. Артиљеријска муниција из Француске коначно у другој половини новембра пристиже у Солунску луку, али ту са запрепашћењем бива констатовано да не одговара српским топовима. Иако је била намењена 75 mm топовима које је имала српска војска, чауре су биле дуже за 2.5 mm, због чега су за српске трупе биле неупотребљиве. Без обзира на практично безизлазну ситуацију, муниција бива железницом транспортована до Ниша у ком је извршавано демонтирање. Након демонтирања муниција је одмах железницом упућивана у Крагујевачку тополивницу (будућу Заставу односно Црвену Заставу) у којој је извршавано скраћивање чауре и оспособљавање муниције, која је одмах затим пругом упућивана на ратиште. Брзина, која је била пресудна у овој операцији, не би могла бити постигнута по тада расквашеним и практично непроходним, друмовима у Краљевини Србији, због чега је, начелник штаба врховне команде, војвода Радомир Путник железницу назвао:„V српском армијом.“

Прелазна фаза - одмор и прегруписавање (01.12—02.12)


Закључци СВК од 01.12.


СВК на основу информација са ратишта, шаље командама армија следећи извештај о непријатељу:

  • Стање код аустроугарских трупа је очајно (4 000 заробљених, читаво митраљеско одељење се предало)
  • Вршили су попуну људством и материјалом већ пет пута
  • Мали број активних официра
  • Хране се пљачком

и процењује стање у српској војсци:

  • Војници су се одморили, јер три дана није било борбе
  • Артиљеријска муниција је стигла на фронт
  • Морално стање се поправило



На основу стања у I армији и извештаја о противнику, њен командант, генерал Живојин Мишић издаје наредбу да се током 02. децембра изврши груписање трупа на десном боку и да се отпочне са припремама за противнапад, који би отпочео 03. децембра. Аустроугарска војска изводи прегруписавање, према плану од 30. новембра и у рејону Лиспена и Голупца(483) долази у сукоб са српским предстражама.

Споменик 1300 каплара
на Рајцу делу Сувобора

Током 02. децембра окончана је попуна српске војске људством, регрутима, обвезницима и као последњи атом снаге, на ратиште су упућени ђаци, подофицири из војне школе у Скопљу, тзв. 1300 каплара. Они су пре краја обуке добили чинове каплара и упућени су на фронт, а сачињавали су их младићи, који су студирали како у Београду, тако и широм Европе и који су се ставили на располагање СВК. Попуна људства обућом и одећом је извршена сходно могућностима, али је она била недовољна. Истог дана Мишић сачињава план противнапада и излаже га СВК. После дужег разматрања његов план је прихваћен и издаје се наредба свим трима армијама и Ужичкој војсци да 03. децембра крену у општи противнапад, док трупе Одбране Београда остају на својим положајима, да би заштитиле бок и позадину II армије.

План генерала Мишића предвиђао је:

  • Главни удар са три дивизије на правац Ручићи - Проструга у циљу пробијања фронта 16. корпуса
  • Помоћни удар једном дивизијом у правцу Теочин - Сувобор

Основна замисао била је да се брзо заузме гребен Сувобора и да се одатле изврши удар у долину Колубаре ка Ваљеву, са јасним циљем пресецања аустроугарских трупа на два дела. Стога је Мишић наредио:

  • Дринској дивизији I позива да продре на фронту Ручићи - Крива Река
    • Рељинском одреду и батаљону на Голубцу(483) чувају десни бок дивизије и изврше напад на линији Угриновци - Голубац(483)
  • Моравској дивизији I позива да продире на фронту Ручићи - Озрем
  • Дунавској дивизији I позива да продире на фронту Озрем - Лозањ
  • Дунавској дивизија II позива да продире на фронту Лозањ - Брезна ка Бањанима и Теочину

поред тога он је захтевао и јаку артиљеријску припрему за напад речима:

„... да она својом снажном и обилном ватром, не штедећи у ови мах муницију, још у првим тренуцима, треба да сломи отпор непријатеља и да прокрчи пут пешадији.“

Аустроугарска војска је током 02. децембра 1914. године наставила кретање ка североистоку и ушла је у напуштени Београд.

Друга фаза битке - противнапад (03.12—12.12)


Мапа Колубарске битке
(рад U.S. Military Academy)

У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је V аустроугарска армија приређивала свечану параду у Београду, отпочела је велика противофанзива целокупне српске војске. Након велике артиљеријске припреме у 7:00 отпочиње напад. Аустроугарске трупе су у потпуности изненађене, јер су сматрале да је српска војска неспособна и за одбрану, а камоли за противудар, па су биле приморане на повлачење. Само током борби 03. децембра заробљено је 3 официра, 400 подофицира и војника и 4 топа са 1 000 граната. Због повољног развоја ситуације, Мишић наређује продужетак напада на 16. корпус, који није имао никакве резерве и који је био у сталном повлачењу са циљем овладавања гребенског масива Проструга - Рајац - Сувобор. Истовремено, остале српске армије бивају задржане јаким отпором на својим почетним положајима, због чега СВК 04. децембра наређује Мишићу, да по освајању Сувобора, обустави офанзиву, док се не рашчисти ситуација на осталим фронтовима. Око подне 05.12. I армија избија на гребен Проструге и до краја дана га у потпуности заузима и ту се зауставља. Истовремено, Дунавска дивизија I позива успева да пресече одступницу аустроугарским трупама на Сувобору и Маљену и око 23:00 избија на Конџулско брдо и Чугуљ. Овим успесима I армије 05.12. пробијен је фронт 16. корпуса аустроугарске војске и иако су остале армије и даље биле на својим почетним положајима, отпочело је гоњење непријатеља, док је Тимочка дивизија I позива (из састава II армије) послата као појачање Одбрани Београда.

Оскар Поћорек увиђа потпуни пораз 16. корпуса и пробој аустроугарског фронта, због чега 06.12. наређује VI армији да се повуче на леву обалу Колубаре, наређујући:


Истог дана I армија избија на линију Гугоши - Медник - Баћенац - Рудо - Маљен, што омогућава III армији успех на свом фронту и почетак гоњења непријатеља, који је приморан на повлачење, да би сачувао сопствене бокове. Истог дана, Ужичка војска излази на обалу Дрине, док је II армија, ослабљена пребацивањем Тимочке дивизије I позива, обуставиља офанзиву држећи се одбрамбених дејстава.

У раним јутарњим часовима, истурени делови Дунавске дивизије I позива улазе у Ваљево, које је до краја дана ослобођено, док се 16. корпус утврђује на позицијама северно од Ваљева, у покушају пружања последњег отпора. III армија избија на Колубару и наставља да гони непријатеља на простору између Љига и Топлице, упућујући Дринску дивизију II позива као појачање II армији, која након тога прелази у напад.

Оскар Поћорек наређује 08.12. V армији да обустави напад и да се са VI армијом, која је у повлачењу, повуче и утврди на линији: Степојевац-Толобас-Градац-Парцански вис-Ковиона-Лина-Крајкова Бара-Мостиње (на Дунаву). Међутим следећег дана 16. корпус северно од Ваљева бива потпуно разбијен, због чега је 15. и остацима 16. корпуса наредио да се повуку ка Шапцу, а 13. корпусу да помогне V армији, у покушају да одржи положаје Раља - Степојевац - Обреновац (дужине 60km). Ова линија фронта била је предугачка, тако да V армија 10.12. заузима нове положаје Дубоко (на Сави)-Сремчица-Цветков гроб-Авала-Мостиње (дужине 32km).

СВК истог дана наређује I армији да се заустави у Ваљеву, обезбеди бок и позадину осталих армија, које ће отпочети пробој фронта V армије, а да истовремено делом снага настави протеривање 15. и 16. корпуса који су се у нереду повлачили ка Босни и Срему. Према наредбама, завршна офанзива за ослобођење Београда отпочиње 11. децембра ударом III армије у 5:00 односно I и II армије у 7:00.

Аустроугарски 15. корпус, повлачећи се пред Дринском дивизијом I позива, у року од 27 часова прелази 40km и код Шапца напушта територију Краљевине Србије, истовремено су се ка Шапцу, пред Дунавским дивизијама I и II позива, повлачили остаци 16. корпуса. Њиховим пребацивањем у Срем 12. децембра окончане су операције у Колубарској бици.

Остале непријатељске трупе су се након пораза на Авали повукле ка Београду, а у подне 14. децембра издата је наредба да се са првим мраком изврши повлачење преко Саве. Током ноћи, аустроугарске трупе су напустиле Београд, који је 15. децембра ослобођен, чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године.

Губици током битке


Губици војске Краљевине Србије


  • Погинулих - 22.000
  • Рањених - 91.000
  • Заробљених - 19.000

Укупно је 153.373 војника 2.110 официра i 8.074 подофицира избачено из строја.

Губици Балканске војске Аустроугарске монархије


  • Погинулих - 27.216 (војника и подофицира) + 1080 (официра)
  • Рањених - 118.911 (војника и подофицира) + 3.211 (официра)
  • Заробљених - 1.800 (војника и подофицира) + 66 (официра)
  • Несталих - 73.988 (војника и подофицира) + 656 (официра)
  • Болесних - 44.117 (војника и подофицира) + 2.599 (официра)

Укупно је избачено из строја 266.212 војника и подофицира и 7.592 официра.

Последице битке


Највећи значај Колубарске битке огледа се у томе што Аустроугарска није успела да својим снагама уништи Краљевину Србију, због чега су Централне силе и током 1915. године приморане да се боре на три фронта и што је још битније Немачка је била приморана да пошаље помоћ у људству на Балкански фронт, чиме су ослабљене њене снаге на преостала два фронта, а самим тим и њене шансе да успешно елиминише један од њих.

Битка је имала значај и на глобалном плану. Силовита српска победа одложила је улазак у рат Бугарске, која се спремала да уђе у рат на страни Централних сила, рачунајући да је Србија поражена и да ће без борбе доћи до територија око којих је против Краљевине Србије годину дана раније водила Други балкански рат. Српска победа је допринела одлуци Краљевине Италије да уђе у рат на страни Антанте.

Генерал Живојин Мишић је због успешног вођења операције унапређен у чин војводе, док је његов супарник Оскар Поћорек смењен са места главнокомандујућег Балканске војске крајем 1914. година, а на његово место је постављен немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.

Значај Колубарске битке у историји ратовања


Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само I армије и концентрисаног удара на VI армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм света.

Колубарска битка је значајна и по томе што обе војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо где је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други део фронта.

Литература


  • Душан Т. Батаковић - Никола Б. Поповић, Колубарска битка, Литера, Београд 1989.
  • Rickard, J. (4. 3. 2001.). „Battle of Kolubra, 3–9 December 1914“ Приступљено 16. 7. 2008.
  • Keegan, John (1999). The First World War. Pimlico. стр. 512. OCLC 40180059.
  • Navy Journal (6. 12. 1914.). „The War Situation“ (PDF). New York Times
  • „The War Situation“ (PDF). New York Times. 8. 12. 1914.
  • Stone, Norman (1998). The Eastern Front 1914-1917. Penguin. стр. 57. ISBN 0-14-026725-5.
  • John Keegan, Andrew Wheatcroft (1996). Who's Who in Military History: From 1453 to the Present Day. Routledge. стр. 146. ISBN 0-415-12722-X.
  • Neiberg (2005). Fighting The Great War: A Global History. Harvard University Press. стр. 57–59. ISBN 0-674-01696-3.
  • William III Miller, William; Miller (1966). The Ottoman Empire and Its Successors, 1801-1927. Routledge. стр. 523–530. ISBN 0-7146-1974-4. OCLC 233550422.

Спољашње везе









четвртак, 1. новембар 2012.

Дан ослобођење Београда у Првом светском рату

Престоница ће данас обележити 1. новембар – датум када је 1918. Прва армија, под командом Петра Бојовића, однела победу
Једна од важнијих, али и често запостављених годишњица у историји престонице – Дан ослобођења Београда у Првом светском рату биће обележена данас, у знак сећање на тадашњу Прву армију српске војске и њеног команданта Петра Бојовића. Ове трупе успеле су да 1918. за свега месец и по дана од пробоја Солунског фронта, у ноћи између 14. и 15. септембра, ослободе целу тадашњу Србију и 1. новембра освану на улицама главног града и тако продру чак 600 километара у дубину окупиране територије. Гоњење је одмах настављено преко Саве и Дунава.
У престоници после 94 године, прославу победе из 1918. организоваће Град и Савез потомака ратника Србије 1912. до 1920. године, а данас ће на Костурницу бранилаца Београда из 1915. на Новом гробљу, члан градског већа Ацо Петровић положити венац. Осим ове званичне посете, значајнијих свечаности неће бити, па обележавање ове годишњице донекле дели „судбину” 20. октобра, датума када је Београд ослобођен у Другом светском рату 1944.
– У централној зони града постоји мали број знамења која подсећају на Први светски рат, а још мање на балканске ратове. Сем Костурнице на Новом гробљу најпознатији су Споменик трећепозивцима на Врачару и Костурница бранилаца на Београдској тврђави. Тек 1990. код Каленић пијаце постављено је обележје посвећено војводи Петру Бојовићу – наглашава Лидија Котур из Завода за заштиту споменика културе.
Више оваквих знамења постоји у широј околини главног града, на местима где је било већих окршаја. Она се углавном налазе у селима јужно и источно од Београда, јер је тамо Дунавска дивизија Прве армије водила главне борбе док је у урбани део ушла готово без сукоба.
Уз одсуство обележја која би подсећала на 1. новембар, многа сведочанства указују да веома мали број Београђана зна шта је тада било. То потврђују и професори историје у престоничким основним и средњим школама.
– Мало је ђака који могу да одговори на ово питање, док се у уџбенику за четврти разред овај датум помиње само као дан ослобођења целокупне Србије. Колеге и ја настојимо да им детаљније објаснимо шта се заиста тада догодило. Наши ученици су изузетна деца, али они тај историјски податак немају где да чују, као што нису имали ни њихови родитељи који би им то знање пренели. Проблем је што је код млађих генерација националној историји посвећено генерално мало пажње, па се она зато погрешно и тумачи – истиче Михајло Ћулум, професор историје у Првој београдској гимназији и добитник Светосавске награде.
Да је статистика када је реч о познавању чињеница о Дану ослобођења Београда 1918. забрињавајућа подвлачи и Вељко Вилимоновић, његов колега из Основне школе „Олга Петров”.
По оквирној процени готово 95 одсто деце неће знати да одговори шта се у Београду десило тога дана. Без обзира што се овај датум помиње у уџбеницима, потребно је да им ми додатно укажемо на овај догађај, јер ни велики број њихових родитеља то не зна. Сличну необавештеност видели смо у анкети о томе када се српска војска вратила на Косово у Првом балканском рату. Није боље ни када је реч о 11. новембру 1918. – дану када је Немачка пристала да потпише примирје у Првом светском рату – закључује Вилимоновић.
Водио ратове – погинуо од батина
Петар Бојовић, рођен 1858. године, у борбе је кренуо већ 1876, као питомац Војне академије и подофицир у тадашњем српско-турском рату. У великом сукобу са Централним силама рањен је у окршају на Дрини 1914, па га је заменио тада армијски генерал Живојин Мишић. После опоравка у јануару 1916. постављен је за начелника Штаба Врховне команде уместо остарелог Радомира Путника. На том положају задржао се до јуна 1918. Вратио се на место команданта Прве армије и ангажовао се у ослобођењу Србије због чега је 26. септембра добио титулу војводе.
У Београду је дочекао 1945, а 20. јануара те године, осамдесетседмогодишњег ветерана на смрт је претукла група партизана која је покушала да га исели из куће у Улици Трнској 25. Његово тело таљигама је пребачено на Ново гробље, а народа на сахрани није било.

среда, 24. октобар 2012.

2012-10-26: Смедеревска Паланка: Научни скуп поводом стогодишњице од почетка Балканских ратова

Научни скуп поводом стогодишњице од почетка Балканских ратова. У великој сали Скупштине општине, у петак, 26. октобра, у 10 и 30, биће отворен научни скуп посвећен стогодишњици почетка Балканских ратова. О овој теми говориће еминентни стручњаци, академици и професори универзитета.
Овим поводом, председник Скупштине општине, Славољуб Ђурић, сазвао је конференцију за новинаре. „Већ годинама се трудимо да овај наш крај, Доњу Јасеницу, што адекватније представимо не само домаћој него и светској јавности, да покажемо ко смо били и шта смо данас - рекао је Ђурић. Према речима председника СО, и овом скупу присуствоваће еминентни стручњаци, а биће штампан и зборник радова. Саопштења на овом скупу поднеће академик Михајло Војводић, академик Владимир Стојанчевић, др Славица Ратковић Костић, др Мирјана Зорић и  мр Слободан Ђукић, са Војне академије, др Миле Бјелајац са Института за новију историју, др Бранко Златковић са Института за књижевност, др Александар Милановић са Филолошког факултета, др Александар Растовић са Института за историју, др Предраг Пузовић са Богословског факултета, др Ненад Макуљевић и др Мира Радојевић са Филозофског факултета и др Александар Јовановић, декан Учитељског факултета.
Покровитељ овог научног скупа је Скупштина општине, а скуп ће отворити председник СО, Славољуб Ђурић.
Покровитељ овог научног скупа је Скупштина општине, а скуп ће отворити председник СО, Славољуб Ђурић.
Са линка.

недеља, 14. октобар 2012.

2012-10-15/20: Стрељање у лагеру у Краљеву 15-20. октобра 1941.

Да се не заборави.
На данашњи дан се обележава ратни злочин који су у периоду од 15. до 20. октобра 1941. извршили припадници Немачке војске у Србији 1941 у Краљеву. Нека је вечна слава стрељанима.
Одвођење талаца на стрељање
Према извору.
Иза масовног злочина, читав простор лагера засут је кречом. Многе породице изгубиле су више својих чланова у октобарском стрељању (Блажићи, Димитријевићи, Радомировићи, Марковићи, Обрадовићи Петровићи…). Дубоко, као белег, сећање на жртве стрељања остало је у свести нараштаја, породица, суграђана.
Потрага за „људским ликом и именом жртве“ водила је ка укупном броју од 2.190 стрељаних у лагеру, испод кога не треба ићи у даљим истраживањима. Захваљујући сачуваним примарним изворима, сведочењима савременика, вишегодишња истраживања су утврдила да је стрељано најмање 2.190 цивила, међу којима је било и деце, жена и стараца. Значајније од до сада утврђеног броја је чињеница да је иза сваке цифре  једно име и презиме, за већину са податком о месту рођења, имену оца, занимању и месту запослења, фотографијом, уколико је сачувана. Социолошко-демографске анализе настале на основу обједињене меморијалне баштине у бази података, непосредно говоре о суровости и геноцидности ратног злочина против човечности који је починила регуларна војска Вермахта у Краљеву, октобра 1941. У култури сећања, заснованој на истраживању, анализи и поређењу извора који су у минулим деценијама предано прикупљани и чувани у Историјском архиву, институцији Спомен-парка и Народном музеју у Краљеву, била је неопходна персонализација жртава. Постојећи подаци говоре да је у лагеру стрељано најмање 102 особе млађе од 18 година, које нису дочекале време да постану очеви и мајке. Међу стрељанима је било 29 жена. Размере злочина против човечности посредно се налазе и у броју породица које су остале без хранитеља, броју ратне сирочади, разореној привреди, засновано на податку да је у најплодотворнијем животном и радном добу, између 18 и 55 година било најмање 1.840 стрељаних талаца, већином радника и службеника оновремених Фабрика авиона и вагона, железничара, запослених у установама и школама… Да је рација за стрељање у лагеру вршена и у градској болници, потврђују извори и у њима сачувана имена стрељаних болесника.
Призор после стрељања
По структури запослености, највише страдалника радило је у престижној Фабрици авиона око 21%, затим у железничким службама и у Железничкој радионици, чак 31 % од оних за које имамо податке о месту упослења. Поред машиновођа, бравара, стругара, авиомеханичара, инжењера, службеника, шегрта, стрељани су судије, земљоделци, бербери, учитељи, наставници и школски надзорници, ђаци, једна жандармеријска чета, војници и старешине некадашње војске Краљевине који нису доспели у немачко заробљеништво, домаћице, зидари, службеници Поште и телеграфа, Среског начелства, Општинских служби Финансијске контроле и Техничког одељења, свирачи, зидари… Претежно православне вероисповести, уз 73 католика, међу којима највише Словенаца, стрељани су на једном стратишту — у западном делу круга Железничке радионице.

КУЛТУРА СЕЋАЊА
Првобитни изглед гробља стрељаних
Пут који је водио до формирања историјског одељења и збирки Народног музеја у Краљеву, полазио је од послератних подухвата ентузијазмом надахнутих суграђана, међу којима и бројних учесника НОР-а, на прикупљању документарне грађе и предмета. У прикупљеној баштини, како би, у духу времена блиског догађајима у окупацији, по речима првог музејског управника, професора Милорада Јовића: „испунили велику обавезу према народу нашег среза, према граду овенчаном мученичком славом, да би очували и могли да прикажемо наше духовне и вредносне творевине…“ преовлађивала је ратна заоставштина, а у њој, драгоцени и документи и предмети стрељаних сачувани у породицама. Међусобном сарадњом Историјског архива, Народног музеја и институције Спомен-парка, прикупљена је и уобличена драгоцена меморијална баштина коју су чинили аутентични историјски извори различите провенијенције, лични предмети и документи стрељаних од 15-20. октобра 1941.
Базом података као електронским записом, сталном поставком и записом у Поменику, обједињени су фрагменти памћења потомака и суграђана, личних докумената, спискова различитог порекла и места настанка — свих чувара имена стрељаних, парохијана, овдашњих грађана, или оних придошлих који су ухлебљење нашли у Краљеву између два рата, из далеке Русије после Октобарске револуције, Словеније, Босне, Хрватске. Сачувано је и сећање на  имена оних избеглих од горег насиља у почетку окупације Југославије, који су у Краљеву налазили уточиште, не слутећи да ће наћи и смрт.
Први помен у ослобођеном Краљеву
У складу са савременом музеолошком праксом, уз остало и оном примењеном у музеју холокауста у Јад Вашему у Јерусалиму, чији назив на хебрејском, утемељен у  Старом завету значи „место за сећање (помен) на  име“ тежиште сталне музејске поставке о октобарској трагедији је на личности убијеног. А свако од њих је имао име, идентитет. Књиге Поменика, где је свака страна посвећена по једној жртви, као писани споменик,  има личну посвету, за памјат, или за сећање у језику старих Словена и црквеном богослужењу. При томе је жртва представљена као део колективитета, породичног и друштвеног, који је масовним злочином претрпео ненадокнадив губитак. Јер, свеобухватну слику људског страдања на краљевачком подручју у октобру 1941. чине и посредни фрагменти злочина почињеног против човечности — породице које су изгубиле хранитеље, ратна сирочад, негативна демографија по броју стрељаних који су тек требали да постану очеви и мајке…

Аутентични спискови са именима стрељаних настали непуну годину иза октобарске трагедије, током априла 1942. по наредби начелника округа краљевског од 24. марта 1942, први проговарају о  стрељанима. Са места највеће трагедије у историји краљевачког подручја, преживело је најмање 27 талаца, чија су  сведочења забележена као драгоцена мемоарска грађа.
Спискови стрељаних различите провенијенције настали су непуну годину иза лагерског стрељања (10-26. апила 1942.) по наредби Окружног начелства округа краљевачког,  у фабрикама, установама, школама на територији Краљева и околине. Хронолошки најближи догађају, представљају најважније примарне изворе и полазиште историографских истраживања о овој теми. Ови оригинални, аутентични извори 1. реда настали у фабрикама, установама, школским управама евидентирали су сопствене губитке, стрељане раднике и службенике: Железничке радионице (Фабрике вагона) и Фабрике авиона; Шумско-индустријског предузећа Миљка Петровића; запослених у установама:Техничког и  одељења Финансијске контроле при Среском начелству; ПТТ, Среског суда; Државног тужилаштва; Окружног суда у Краљеву; Жичког црквеног суда; Шумске управе; железничких радника И особља: железничке станице; ложионице; XIV секције за одржавање пруге; у просвети: Учитеља народних школа и школских надзорника; Средње пољопривредне школе; Гимназије; чланова Жандармеријске чете и Ватрогасне чете; До 28. маја 1942. по наредби и у провенијенцији Окружног начелства наведени спискови  обједињени су у  Списак лица са територије Жичког среза који су погинули у време комунистичких нереда, који осим евиденције стрељаних радника, службеника, односно  запослених бележи и незапослене стрељане цивиле, као и убијене ван лагера од стране немачке казнене експедиције. У нешто млађем Списку погинулих са територије Општине Рибница, из 1943.  евидентиране су  жртве рата страдале на разне начине са овог подручја, међу којима су наведена су и имена стрељаних октобра 1941. У Народном музеју сачуван је и Деловодник злочина окупатора (1945) — Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора; Током рада ове комисије настао је, на основу доказа, Списак жртава злочина, у прилогу Одлуке о утврђивању злочина за мајора Ота Деша, команданта 717. посадне дивизије Вермахта. Као званични документи легалног органа једне државе, сачувани у Архиву Југославије, они су били основа за оптужницу ДФЈ против наредбодаваца и извршилаца злочина, пред Савезничким војним судом у Нирнбергу. У извештају који је Влада ДФЈ 16. јануара 1946. доставила Међународном војном суду у Нирнбергу, поред списка жртава, налазе се „обрађене одлуке за одговорна лица масовног покоља  цивилног становништва у Србији у саставу 717. посадне дивизије Вермахта“,  формиране од 1 – 14. маја 1941, транспортоване за Србију од 15. маја 1941, од 11. јуна под командом 65. Више Команде за нарочиту употребу (Hohereskommande zur besonderen Verwendung).
Протоколи умрлих Српске православне цркве — парохијски спискови стрељаних (за: I, II, IV, V, VI парохију) и Матице покојних Римокатоличког жупског уреда у Краљеву,  представљају аутентичне, оригиналне изворе (1941-1944) у којима  су именовани страдали парохијани током Другог светског рата и међу њима најбројније — лагерске жртве. Нешто млађи извор — Списак избеглица у Краљеву, настао у провенијенцији среског Одбора за збрињавање избеглица и пресељеника 9. септембра 1942, чија је сврха била да евидентира изгнанике који су дошли на краљевачко подручје до лета 1942. (датовање уписано мастилом на печату Среског одбора за збрињавање избеглица и пресељеника), посредно, у напоменама бележи стрељане у лагеру.
Memoriabiliae: лични документи и предмети стрељаних,представљају драгоцене изворе о стрељанима, сачуване у збиркама Народног музеја и фондовима Историјског архива у Краљеву. Последње поруке из лагера послате породицама пред­мети су од ванредне вредности у музеолошкој пракси јер проговарају својеручним записима страдалника. Садржај збирке чине и потврде немачке Команде местаиздате породи­цама о стрељању ближњих током децембра 1941; Личне карте, легитимације, радне књижице, војне исправе стрељаних у лагеру —носе лични белег, траг о пређашњем животу страдалника — хранитеља поро­дица, мајки, бивших „Сокола“, студената, ђака… У неговању културе сећања, велики је допринос породица стрељаних како би лични предмети стрељаних, као и они пронађени на стратишту (приликом подизања споменичког комплекса Спомен-парка) постали део колективне меморијалне баштине. Посебну групу предмета чине они који су по музео­лошкој класификацији улазе у садржај других збирки историјског одељења (плакати, леци; архивалије; фотографије), а односе се на стрељање у лагеру октобра 1941.

ОДГОВОРНИ ЗА РАТНИ ЗЛОЧИН ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ У КРАЉЕВУ

Порекло: Bruck an der Lajta, Porndorf, Austrija
Формирана од 1. до 14. маја 1941, када транспортована за Србију. Од 11. јуна под командом 65. ВИШЕ КОМАНДЕ ЗА НАРОЧИТУ УПОТРЕБУ (Hohereskommande zur besonderen Verwendung)
Државна комисија за утврђивање злочина забележила је „обрађене одлуке за лица одговорна за масовни покољ  цивилног становништва од 15. до 20. октобра 1941. у Краљеву“. Имена најодговорнијих у командном саставу:
HOSTERBACH,  генерал;
MACIEOVIČ ALFONS, поручник, Команда места;
DOESCH ОТО, мајор, командант штаба 749. пука;
SAIFERT, потпоручник;
POTTHOF, потпоручник;
BAUER HANSL, капетан;
BENDINGER, капетан;
MAYER, потпоручник;
GARHOFER, потпоручник;
SCHULTE, потпоручник;
SCHMITT, потпоручник;
PICHLER, потпоручник;
HIEFNER, потпоручник;
LERCH, потпоручник;
MADER, потпоручник;
LEHL, потпоручник;
HOEJER, потпоручник;
ROTMAYER, потпоручник;
MAIER, подофицир;
VOLKMAYER, подофицир;
SCHORKMEIER, подофицир;
VARAS, подофицир;
VOLLFINGER, подофицир;
BUERGERHOF, подофицир;
SZAVLOVSKY, подофицир;
MOSER, подофицир;
STICK, подофицир;
VAHL, подофицир;
MIGE, подофицир;
GRUBER, подофицир;
VENZ , Oberleutnant
WETTSTEIN, Oberleutnant
FRITZ VALENTIN, Sonderfuehrer
ŠKORJANC HANS, Feldwebel
MUELLER HEINRICH, агент Гестапоа
KOMAREK JOSEF
KINAST HERBERT
BESS HELMUT
KUTCHIK JOSEF

понедељак, 8. октобар 2012.

2012-10-08: Пре сто година започео Први балкански рат

На данашњи дан, Црна Гора је као чланица Балканског савеза објавила рат Турској, чиме је започео Први балкански рат.
Први балкански рат трајао је од 8. октобра 1912. године до 30. маја 1913. године и вођен је између чланица Балканског савеза (Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка) и Турске.
Османско царство, које је већ 1908. године било уздрмано Младотурском револуцијом, у 1912. још више је ослабљено ратом против Италије. Ту слабост Турске користе балканске земље и отпочињу рат с циљем ослобођења територија Балкана, које се налазе под турском окупацијом.
Савезници нису разрадили заједнички план наступања, тако да је свака држава за себе водила рат, мада су се битке водиле на четири различита фронта. Срби и Црногорци су оперисали према Косову и Метохији, Санџаку, Северној Македонији и Албанији; Грци су оперисали у Јужној Македонији, у правцу Солуна, као и према Епиру и Јонији (Јањинама); Бугари сукобили са османлијским снагама у Тракији, а секундарним операцијама према Македонији.
Рат је отпочео 8. октобра 1912. када је Црна Гора објавила рат Турској. Остале три чланице су путиле 13. октобра ултиматум Порти који је она није могла да прихвати, тако да су се 17. октобра у рат укључиле и Србија и Бугарска, а два дана доцније и Грчка.
Србија је мобилисала 230.000 војника са 230 топова, груписаних у 10 пешадијских дивизија, две независне бригаде и једну коњичку дивизију под ефективном командом Радомира Путника.
Српске снаге су биле груписане у три армије, чији је задатак био да напредују према Скопљу, док су једна дивизија и независна бригада имале да делују са Црногорцима у Новопазарском санџаку.
Прва армија, под командом престолонаследника Александра Карађорђевића, била је највећа по броју и снази, зато је чинила центар снага које су напредовале према Скопљу.
Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, имала је наређење да напредује према Страцину.
Трећа армија, под командом генерала Божидара Јанковића, чинила је десно крило и имала је задатак да ослободи Косово и Метохију и после тога да се придружи осталим двема армијама у очекиваној бици код Овче Поља.
Све веће битке које је Краљевина Србија водила у Првом балканском рату су биле на просторима Македоније. План српске војске је био да уништи Турску Вардарску армију пре него што Османлије успеју да заврше мобилизацију и концентрацију својих снага.
Српски команданти су сматрали да ће већина османлијских снага бити развијена у Вардарској долини и на стратешки важној висоравни Овче Поље.
Циљ је био да се са три армије и двокраким нападом опколи османлијска армија. Кумановска битка, која је почела одмах на почетку рата, трајала је између 23-24 октобра 1912. године, и била је прва велика битка коју је водила српска војска у Првом балканском рату. Резултат битке је била српска победа над Турском Вардарском армијом (генерал Радомир Путник је после битке унапређен у чин војводе).
После овог тешког пораза, османлијска армија је била принуђена да напусти већи део Вардарске долине, уз тешке губитке у људству (углавном дезертерство) и ратном материјалу.
Битка код Прилепа била је друга битка у Првом балканском рату, а одиграла се 3. новембра 1912. године. Битка је трајала три дана, после чега је османлијска армија била надјачана и присиљена на повлачење.
Битка код Битоља је била трећа велика битка и трајала је између 16-19 новембра 1912. године. Српска војска је одлучно поразила османлијску војску у овој бици и ушла у Битољ 19. новембра 1912. године.
Освајањем Битоља Срби су контролисали југозападну Македонију, заједно са важним градом Охридом. Српском победом у бици код Битоља, петовековна османлијска власт над Македонијом је окончана.
У мање од два месеца, Турска је изгубила територије на скоро целом подручју европског континента, па је успостављено примирје 4. децембра 1912. године са свим противницима, осим Грчке.
Након одбијања испуњавања захтева од стране Турске и државног пуча у јануару 1913. године, рат је настављен, после чега је Турска изгубила и утврђене градове Једрене, Јањину и Скадар, као и превласт на мору.
Мир је успостављен 30. маја 1913. године уз посредовање великих сила (Аустроугарска, Немачка, Француска, Велика Британија и Италија) а Турска је Лондонским мировним уговором предала балканским савезницима све своје територије западно од линије Енос - Мидија (обала Егејског мора - обала Црног мора), као и острва у Егејском мору, укључујући и Крит.
Као резултат Првог балканског рата створена је Кнежевина Албанија као независна држава, на чему је инсистирала Аустроугарска, на штету земаља победница, Грчке, Србије и Црне Горе.
Санџак је подељен између Србије и Црне Горе. Бугарска је добила део Тракије, западно од линије Енос - Мидија.
Незадовољство поделом освојених турских подручја, посебно Македоније, довело је до Другог балканског рата (29. јун - 10. август 1913. године).
Бугари су најпре 29. јуна 1913. године напала српске снаге на реци Брегалници (Брегалничка битка) и били поражени, а дан касније доживели су и пораз од Грка, које су такође напали, у бици код Кукуша.
Србија и Грчка су, потом, 8. јула 1913. године, објавиле рат Бугарској. Убрзо су им се придружиле и Црна Гора и Румунија, као и Турска, са жељом да поврати нека подручја која је током Првог балканског рата изгубила.
Због премоћи савезника, Бугарска је убрзо била поражена и принуђена на мир у Букурешту 10. августа 1913. године, по којем је морала предати подручја освојена у Првом балканском рату.
Велики део територије добила је и Румунија, а територија Македоније је била подељена између Грчке и Србије.
Балкански ратови су били и увод у Први светски рат. Србија је из оба рата изашла као најмоћнија држава на Балкану, што је довело до затегнутости између Аустроугарске и Србије.
Аустроугарској није одговарала снажна Србија, која је стајала на путу ширења Беча на исток (Drang nach Osten), ка Солуну, а Србији присутност Аустроугарске на Балкану, па је убиство Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. године у Сарајеву, послужило као повод за почетак Првог светског рата.

уторак, 4. септембар 2012.

2012-09-04: 206. годишњица Боја на Делиграду

БОЈ НА ДЕЛИГРАДУ – 4. септембар 1806. године Делиград, место на десној обали Јужне Мораве близу Алексинца, ушао је у историју по чувеној одбрани утврђених редута. Устаници су утврдили систем шанчева од неколико километара – положаја који су затварали правац Ниш – Београд. Ови положаји били су поседнути српским устаницима јачине неколико хиљада људи. Средином 1806. године, Турска је концетричним нападом од Ниша и из Босне кренула у велику офанизиву против устаничке војске, ка Београду. Под командом Ибрахим-паше, око 6.000 Турака, 16. јуна 1806. године, избило је пред бедеме делиградских положаја, која су бранили устаници, под командом Петра Добрњца, јачине око 5.000 људи. Борбе су вођене неколико недеља. Посада се херојски бранила. Пошто је победио Турке код Мишара, Карађорђе је брзо пребацио снаге на фронт код Делиграда, упутио одред војске, под командом Станоја Главаша, у позадину и 4. септембра разбио турске снаге, одбацивши их ка Нишу. Место обележавања: Делиград код Алексинца

Прикажи Годишњице на већој мапи

 Са сајта Владе Србије

Обележавање 206-годишњице Боја на Делиграду Државни секретар Министарства рада, запошљавања и социјалне политике Владе Републике Србије Негован Станковић предводиће централну манифестацију којом ће бити обележена 206-годишњица Боја на Делиграду у уторак, 4. септембра, у 11 часова, у Спомен-цркви на Делиграду код Алексинца. Организатор државне манифестације је Влада Републике Србије. У Спомен-цркви на Делиграду биће положени ловорови венци и одате државне и војне почасти. Венце ће положити представници Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, Министарства одбране и Војске Србије, општине Алексинац и невладиних организација опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије. 

Са сајта Творац града

Одбрана Делиграда

Крушевачки паша је 16. јула 1806. са 6.000 војника опколио овај град
Одмах се крај Луке, брзином муње, створило неколико Турака. Са две ране на десној руци, Лука је прешао у напад: једног Турчина је распалио ногом у трбух, другог песницом по носу, али је трећи дохватио узде његовог коња. Без размишљања, Лука је скочио с коња и, брзо колико су га ноге носиле, потрчао ка шуми. У исто време почела је да дејствује српска пешадија из утврђења. Затим је Карађорђе, после јењавања турског фронталног напада, командовао јуриш.
Пред вече, око 18 сати, Турци су одустали. Кулинова смрт их је потпуно деморалисала. Сулејман-паша је готово био приморан да прекине битку на Мишару и да одустане од даље офанзиве ка Београду.
Српски војници, нашавши крваву Лукину капу, помислили су да је погинуо, па су почели да га траже по бојишту да би га сахранили како доликује јунаку. Жалост за Луком већ се била надвила над Мишаром кад је он, пред саму ноћ, изашао из шуме, сав крвав, "а Карађорђе и војводе потрче љубити се с њим и питати га за јуначко здравље".
Тако се завршио бој на Мишару у којем су погинула само два или четири српска устаничка војника, а Турака неколико хиљада, о чему сведочи више сачуваних српских и страних извора.
Лукави маневар
Крушевачки паша је 16. јула 1806. са 6.000 војника прешао Јужну Мораву испод Делиграда с намером да пресече комуникацију српској војсци, која је маневрисала између делиградских и алексиначких утврђења, али је то лукавство брзо "прочитао" војвода Младен Миловановић, па је левом обалом реке зашао Турцима за леђа и приморао их да се повуку, оставивши и три топа...
Сазнавши да је одбрана Делиграда ослабљена због одласка Миленка Стојковића, са неколико хиљада војника, у правцу Пореча, Шашит-паша, који је на концентрацијској просторији између Јужне Мораве и Нишаве имао 16.000 војника, одлучио је да одмах крене у офанзиву главним операцијским моравским правцем, који је био пресечен делиградским утврђењима.
Како главнина Шашит-пашине војске није била спремна да одмах пође на Делиград, он је 13. јула наредио претходници - коју је, према Константину Н. Ненадовићу, чинило 4.000 Арнаута - да очисти српска утврђења код Алексинца. Малобројним српским борцима у тим утврђењима запретила је опасност да буду опкољени и уништени, али им је Петар Дробњац убрзо послао помоћ од 4.000 војника, с Младеном Миловановићем на челу. Уз велике губитке, непријатељ се морао повући.
Међутим, свој пораз у судару са делиградском војском командант турских снага Шашит-паша желео је да преокрене у победу. Стог је од Јусуф-паше, главног команданта турских снага ангажованих у "Другој офанзиви" на ослобођени део Србије, затражио да нареди крушевачком паши да форсира Јужну Мораву испод Делиграда и пресече комуникацију која дуж ње води. Желео је да на тај начин онемогући маневрисање Срба између делиградских и алексиначких утврђења и тако ослаби одбрану Делиграда. крушевачки паша је 16. јула, са 6.000 војника, пошао на тај задатак, али је претходно, делом снага, напао Делиград.
Лукаву Шашит-пашину намеру брзо је "прочитао" Младен Миловановић и одлучио да му узврати истом мером, па, како наводи хроничар, "остави неку част (део) војске у шанчевима алексиначким, и са коњицима и већом чашћу пешака пође левом обалом Мораве, Турцима за леђа, који су на Делиград напали били - да ји од главног турског војинства одцепи. Но Турци кад ово виде, одступе од Делиграда и, враћајући се у свој главни стан, изгубе много људи и три топа".
У међувремену, Шашит-паша је заузео српска утврђења код Алексинца и главним снагама избио код делиградских утврђења. Бежање војске крушевачког паше унеколико је унело пометњу и међу Шашит-пашине војнике. Насталу ситуацију искористио је Петар Добрњац који је јаким испадом принудио непријатеља на одступање ка Нишу. Алексиначка утврђења су ослобођења, али уз обострано велике жртве: погинуло је 1.500 Срба и 1.200 Турака.
У тренуцима најжешће борбе, две прикривене српске колоне крену 22. августа напред и нападну Турке с леђа, чиме су их приморали да се прегрупишу, што је вешто и храбро искористио Петар Добрњац...
После првог неуспеха Шашит-паше у одмеравању снага с делиградском војском, 16. јула 1806, као појачање турској Источној војсци, у Ниш је почео да пристиже корпус војника из Једрена.
Напад с леђа
Када је, потом, Шашит-паша сазнао да ће српску војску на Делиграду убрзо појачати лично Карађорђе - после успешно вођеног боја на Мишару 13. августа, одлучио је да га предухитри и одмах покрене нову офанзиву долином Мораве и отвори пут ка Београду.
Старешине српске делиградске војске брзо су процениле намеру непријатеља. Војвода Петар Добрњац, као најодговорнији командант Делиграда, сазвао је Ратни савет, на који је одлучено да се војска групише у четири одреда: први се налазио на десном крилу у Топољаку, под командом Младена Миловановића; други је био у Делиграду, као центар одбране, под командом војводе Добрњца; трећи, на левом крилу, командовао је Станоје Главаш, а четврти је остао у резерви, иза главног утврђења.
Крајем дана, 21. августа, уочи самог боја, "кад су Срби извештени да ће Турци сутрадан напасти, издвоји се по један део војске од левога и деснога крила, изађе из логора, па се један део упути Морави и сакрије у шуму, а други отиде још даље и заузме положаје између Бање и Делиграда".
Сутрадан, 22. августа, у пет сати, турска војска је била спремна за напад. Наступајући из два правца, за сат је избила на јуришни положај. Уследиле су обостране топовске и пушчане ватре. Српски војници су јуначки одбијали све непријатељеве јурише. После неколико часова жестоких борби, команданти турске војске су увидели да центру Срба не могу значајније наудити, па су одлучили да прегрупишу снаге и промене главни правац напада. Изабрали су крилне позиције, али ни на тај начин нису постигли већи успех, јер "у тренутку најжешће борбе, оне две прикривене српске колоне крену се напред и нападну Турске с леђа".
Народна песма "Бој на Делиграду"

Знате л’ браћо, јесте л’ запамтили?
Кад Крушевац Срби приватише,
Сва се Турска земља усколеба,
Сташе Турци ситне књиге писат’,
Те пошиљу један до другога.
Фала Богу! који књиге пише?
Који пише, коме ли јих шиље? —
Књиге пише паша Шашић-паша
У Лесковцу на Морави граду,
Пошиље јих Скадру на Бојану
Ка ономе Бушатли-везиру,
По имену паши Ибраиму:
„Аман, пашо! ти отац, ти мајка!
„Да л’ не знадеш, да л’ за нас не ајеш?
„Ђаури нам земљу приватише,
„И паланке наше попалише,
„Џамије нам наше оборише,
„Нашу децу луду погазише,
„Наше каде резил починише:
„Развише им авлије мараме,
„И са леђа скидоше кафтане,
„Испод грла скидоше ђердане,
„Све на њима енџије дукате,
„И са ногу гаће од кумаша;
„Што господа у соби сеђаше
„На миндеру и свил’ном душеку,
„То сад бежи боса по снијегу
„Усред зиме, кад није земана;
„То је зазор цару у Стамболу,
„Камо л’ тебе цареву већилу!” —
Књиге гледа Бушатли-везире,
Оне гледа, друге ситне пише,
Пошиље их паши Шашић-паши:
„Шашић-пашо, на крајини крило!
„Држ’ се мало, не упусти града,
„Пратићу ти Мемед-пашу стара
„Од Гусиња града бијелога,
„Те се држ’те до Ђурђева дана;
„А кад дође бијел’ данак Ђурђев,
„Те се гора листом преобуче,
„Црна земља травом и цвијетом,
„И ижљегне јагње за заклање,
„А свежу се коњи у пајване,
„Планине се наките јабланом;
„Тад ћу силну сакупити војску,
„Па ћу доћи Нишу бијеломе,
„Од Ниша ћу низ Мораву поћи,
„С паланке ћу уд’рит’ на паланку,
„Докле дођем на Ћуприју равну,
„На Ћуприј’ ћу воду пребродити,
„Растурићу војску у Србију,
„Србију ћу земљу поарати,
„Поарати, паке попалити,
„Све ћу њино робље поробити,
„Што је женско, све ћу поробити,
„Што је мушко, све ћу погубити;
„Кнезове ћу њине извешати,
„А војводе на коље уд’рити;
„Уватићу Српска поглавара,
„По имену Црнога Ђорђија,
„Њега хоћу жива одерати,
„Кожу ћу му цару оправити.”
То се Турчин тако пофалио,
Заборави рећи: Ако Бог да! —
Тако стаде до дана Ђурђева;
А кад дође бијел’ данак Ђурђев,
Сва се гора листом преобуче,
Црна земља травом и цвијетом,
И ижлезе јагње за заклање,
Свезаше се коњи у пајване,
Планине се китише јабланом;
Таде везир ситне књиге пише,
Па јих шаље на дванаест страна:
Прву шаље бегу Кавајскоме,
У Каваја покрај мора града,
Баш на бега, сестрића својега:
„Слушај мене, од Каваја бего!
„Бери војску, штогод више можеш,
„Брже ајде Скадру бијеломе;
„Јер имамо с ђаурином кавгу.”
Другу везир књигу опремио
У Топтана покрај мора града,
На онога бега Топтанскога:
„Чу ли мене, од Топтана бего!
„Брже бери силну млогу војску,
„Те ти ајде Скадру бијеломе;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Трећу књигу везир опремио,
Опреми је к Тепелену граду,
На онога Али-пашу стара:
„Али-пашо, од крајине крило!
„Брже бери Тоску љуту војску,
„Те ти ајде на Мораву Бинчу,
„Чекај мене на Морави Бинчи;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Па четврту књигу опремио,
Опреми је у Гусиње равно,
На Ђул-бега, на шуру својега:
„Чу ли мене, од Гусиња бего!
„Брже бери силну млогу војску,
„Све Брђане безумне јунаке,
„Спушти војску к Пећи на крајину,
„Те ти ајде у Подримље равно,
„У Призрену да се састанемо;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Пету књигу везир опремио,
Опреми је Пећи на крајину,
Ка ономе Раман-паши младу:
„Пријатељу, пашо Раман-пашо!
„Бери, пашо, млогу силну војску,
„Прати војску у Подримље равно,
„И пред војском два твоја синовца,
„По имену два моја сестрића;
„Баш једнога Дервиш-пашу млада,
„А другога бега Етем-бега,
„Што бољега у Турчина нема,
„У Призрену да се састанемо;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Шесту књигу везир опремио,
Опреми је Ђаковици равној,
Ђаковици, Арнаут-пазару,
На онога Мустај-пашу млада:
„Бери војску, пашо Мустај-пашо!
„Бери војску, штогод више можеш,
„Те ти ајде у Подримље равно,
„У Призрену да се састанемо;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Седму књигу везир опремио
У Призрена града бијелога,
На онога Саип-пашу млада:
„Чу ли, зете, пашо Саип-пашо!
„Бери војску, штогод више можеш,
„И гради ми конак у Призрену;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Осму књигу везир опремио
У Косово у Приштину града,
На онога Милић-пашу млада:
„Милић-пашо, од крајине крило!
„Бери војску, штогод више можеш,
„И гради ми конак у Косову,
„У Липљану да се састанемо;
„Јер се ђаур на оружје диже,
„Примиче се ка Косову ближе.”
Па девету књигу опремио,
Опреми је Врањи на Мораву,
На онога Мемед-пашу млада:
„Чу ли мене, пашо Мемед-пашо!
„Бери, пашо, силну млогу војску,
„И чекај ме на Морави Бинчи;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
А десету књигу опремио
У Кратово града бијелога
Наазару цареву већилу:
„Наазаре, цареви већиле!
„Бери војску, штогод више можеш,
„Ајде брже Нишу бијеломе;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Један’есту књигу опремио
Ка ономе Кара-фејзи младу:
„Кара-фејзо, од крајине крило!
„Крени војску, твоје крџалије,
„Те ти ајде Нишу бијеломе;
„Јер имамо с каурином кавгу.”
Дванаесту књигу опремио,
Опреми је великом Видину,
На онога пашу Осман-пашу:
„Чу ли мене, пашо Осман-пашо!
„Прати мене војску у индата,
„Прати војску Нишу бијеломе,
„И прати ми топе и кумбаре;
„Јер имамо с каурином кавгу.”—
Силне су се књиге растуриле.
Књигу гледа од Каваја бего,
Па он бере силну млогу војску,
Одведе је Скадру бијеломе.
Књигу гледа од Топтана бего,
Па он бере силну млогу војску,
С војском оде Скадру бијеломе.
Књигу гледа паша Али-паша,
Он покупи Тоску љуту војску,
С војском оде на Мораву Бинчу,
Онде чека Бушатли-везира.
Војску бере од Гусиња бего,
Он покупи све Гусиње редом,
Суводола и Бијора равна,
И покупи Драгу и Рожаја,
Све Брђане безумне јунаке;
Спушти војску Пећи на крајину,
Оде с војском у Подримље равно,
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
Књигу гледа паша Раман-паша,
Па он стаде силну брати војску;
Он покупи Полог Метоију,
И покупи Прекорупље равно,
И сву Подгор изнад Метоије,
И Ругову више Пећи равне;
Спреми војску у Подримље равно,
И пред војском два своја синовца,
Везирева два млада сестрића,
По имену Дервиш-пашу млада
И са шњиме бега Етем-бега,
Што бољега у Турчина нема;
Оде војска у Подримље равно,
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
Мустај-паша стаде брати војску,
Он покупи Ђаковицу равну,
Ђаковицу, Арнаут-пазара,
И покупи Реку и Јуника,
Оде с војском у Подримље равно.
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
Саип-паша стаде брати војску,
Он покупи бијела Призрена,
И покупи све Подримље равно,
И покупи Гору и Сиринић,
И покупи Љуму и Тополу;
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
Малић-паша стаде брати војску,
Он покупи сву Приштину равну,
И покупи Ново брдо редом,
И покупи све Јањево равно,
И бијела града Вучитрна,
И покупи Дмитровицу равну,
И покупи сву паланку Бањску,
И сву Шаљу изнад Митровице,
И Дреницу испод Чичавице,
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
Мемед-паша покупио војску,
Па он паде на Мораву Бинчу,
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
И Наазар покупио војску,
Све Јуруке и Бугаре младе;
Прати војску Нишу бијеломе.
Кара-фејзо диже силну војску,
Силну војску, крџалије младе,
Те отиде Нишу бијеломе,
Стаде чекат’ Бушатли-везира.
Осман-паша силну бере војску,
Па опреми Нишу бијеломе;
Млоге спреми топе и кумбаре,
Да чекају Бушатли-везира.
Тада везир стаде брати војску,
Он покупи Малесију љуту,
И покупи Скадра на Бојани,
И покупи Миридита равна,
Покрај мора све Латине љуте,
И пред њима Ђон-Маркова сина;
И покупи све спахије редом,
Све спахије од Урумелије,
И делије од Анадолије;
Па кад било уочи недеље,
У суботу заучило подне,
Пукоше му на граду топови,
Ето везир из Скадра се крену,
Те удари преко Малесије,
Дође везир у Призрена града,
Онде седе за петнаест дана,
Док се силна сустигнула војска.
А кад било уочи недеље,
У суботу заучило подне,
Пукоше му на граду топови,
Таде везир из Призрена пође,
Те отиде у Косово равно,
У Липљану шатор разапео,
Онде седе за недељу дана,
Док се силна сустигнула војска,
Па се везир из Косова крену,
Те он паде на Мораву Бинчу,
Онде везир шатор разапео,
Те он седе три бијела дана,
Док се силна сустигнула војска.
Ондале се везир подигнуо,
Те отиде Нишу бијеломе;
Онде седе три недеље дана,
Док се силна сустигнула војска.
И на тефтер војску пребројио,
Изиђе му сто иљада војске.
Па кад било уочи недеље,
У суботу заучило подне,
Пукоше му на граду топови,
Ето везир из Ниша се крену,
Крену везир силну млогу војску,
И понесе топе кавалије,
И повезе топе баљемезе,
И кумбаре, чим градове прима,
И лубарде, чим градове пали;
Па удари низ Мораву ладну.
Но да видиш чуда великога!
Колико су Турци пресилили,
Нагони се јунак на јунака,
Бре који ће понапријед поћи,
Ко ће прије Срба погубити,
А ко ли ће роба заробити,
А кад били испод Алексинца,
Лоша јих је срећа сусретнула:
Савила се насред друма гуја,
Љута гуја Петар од Добриње,
Насред друма шанац начинио,
Па у шанцу шатор разапео,
Под шатором пије ладно вино.
А кад Петра Турци опазише,
На Петра се Турци нагоњау,
Петар тури момке у параду,
На Турке је ватру оборио,
И Турке је љуто изранио.
Када виђе Бушатли-везире,
Где не може ништа на јуришу,
Таде војску натраг поврнуо,
Па намести табље и топове,
Те на Петра ватру оборио,
Оборио топе и кумбаре.
Према њему на Морави ладној,
Онде беше Младене везире,
И са шњиме војвода Станоје,
И са шњима до два обор-кнеза:
Једно беше обор-кнеже Јефто,
А друго је обор-кнез Милоје;
Сви гледају јаде према себе.
Турци бију Петра од Добриње,
Бију њега топом и кумбаром;
Тешко му је војска изгинула,
Што остало, све се поплашило,
И свакоме лице потамнело
Од проклета топа и кумбаре,
Од брзога праа и олова.
Често Петар по бедену шета,
По бедену и по метеризу,
Те огледа страже и капије,
И слободи сву дружину редом;
Ето пуче проклета кумбара,
Те удари Петра господара,
Удари га у десницу руку,
Клону рука низ чошну доламу;
Но је јунак, Бог му помогао!
Те не уче Петар ни лелече,
Да не тура страве у дружину,
Да не квари ћефа војводама;
Тек се маши дебелу ђогину
Те отиде Младену везиру,
Па Младену ријеч говорио:
„Бог т’ убио, Младене везире,
„Да л’ не видиш, њима не видео!
„Да л’ не видиш, да л’ за нас не ајеш?
„Тешко мене досадише Турци,
„Досадише топом и кумбаром,
„Млога ми је војска изгинула,
„Што остало, све се поплашило,
„И сваком је лице потамнело
„Од проклета топа и кумбаре,
„Од брзога праха и олова;
„И ја сам се, брате, обранио,
„Обранио у десницу руку:
„Но ти прати војску на измену,
„Те потпуни мога Делиграда,
„Да ми Турци шанац не привате;
„Вера моја и тако ми Бога!
„Ако Турци мој шанац привате,
„Приватиће сву нашу Србију.”
Итро Младен Петра послушао,
Те опреми војску на измену,
И потпуни шанца Петровога.
Мили боже, на свем тебе вала!
Често ли се војске ударау,
Ударау по пољу широку,
По зелену лугу Моравскоме,
Нагоне се у воду Мораву,
Крвави се сва вода Морава
Од јунака и добријех коња:
Тако били три недеље дана.
Докле Петру одлакнула рука,
Он отиде под шатора свога,
Под шатором ситну књигу пише,
Па дозивље Туфекчију Стева:
„Побратиме, Туфекчија Стево!
„Ти понеси књигу у недрима,
„Право иди у село Тополу,
„Ка нашему господару Ђорђу,
„Те му баци књигу на колено.”
Узе књигу Туфекчија Стево,
Па се маши хату маленоме,
Оде право друмом широкијем,
Те он дође у село Тополу,
Онде нађе господара Ђорђа,
Књигу њему на колено баци.
Узе књигу господар Ђорђије,
Па је даје писару Стевану.
Узе Стево књигу прегледати,
Књигу гледа, грозне сузе рони;
Пита њега господар Ђорђије:
„Мили куме, писаре Стеване!
„Кака књига, кака ли је гласа?
„И до сад су књиге долазиле,
„Нијесмо их сузне пропраћали,
„А данаске грозне сузе рониш.”
Ал’ говори писаре Стеване:
„Мили куме, господару Ђорђе!
„Књига лоша, а лоша је гласа:
„Књигу пише Петар од Добриње,
„На њега су Турци навалили,
„Навалио Бушатли-везире
„С његовијех сто иљада војске,
„Тешко Петру војска изгинула,
„Што остало, све се поплашило,
„И њино је лице потамнело
„Од проклета топа и кумбаре,
„Од брзога праха и олова,
„Нама Петар ситну књигу пише:
„ „Где си саде, господару Ђорђе?
„ „Да се мени на невољи нађеш,
„ „Да ми Турци шанац не привате;
„ „Вера моја и тако ми Бога!
„ „Ако Турци мој шанац привате,
„ „Приватиће сву нашу Србију.” ”
Кад то зачу господар Ђорђије,
Он се маши џепу свиленоме,
Те извади два дуката жута,
Те их даје Туфекчији Стеву:
„Нај’ ти, Стево, два дуката жута,
„Те ти иди, те се напиј вина.”
Па он диже силну своју војску,
Све атлије и све токалије,
Сваки носи џиду на рамену,
До по џиде опшивено вуком,
Да с’ јунаку не помичу руке;
Те удари преко Шумадије;
Леонтије Српски Митрополит,
И он иде друмом широкијем,
И са собом све води попове,
И он вози велике топове.
Дође Ђорђе равну Крагујевцу,
Но са града покликнула вила,
Баш са града према манастиру,
Манастиру бијелу Коњицу,
Она зове Бушатли-везира:
„О везире, жалосна ти мајка!
„Да л’ не знадеш, да л’ за се не ајеш?
„Ето на те Црнога Ђорђија
„Са његовом силном млогом војском!
„Све атлије и све токалије,
„Сваки носи џиду на рамену,
„До по џиде опшивено вуком,
„Да с’ јунаку не помичу руке;
„Леонтије Српски митрополит,
„И он иде друмом широкијем,
„И са собом све води попове,
„И он вози велике топове;
„Вера моја и тако ми Бога!
„Ако стигне господар Ђорђије,
„Те затече тебе на Морави,
„Да ти имаш крила соколова,
„Не би перје изнијело меса:
„Бијежаћеш, но побећи не ћеш;
„Бранићеш се, одбранит’ се не мо’ш;
„Молићеш се, помоћи ти не ће.”
Кад то зачу Бушатли-везире,
У поноћи учинио лонџу:
Он дозива паше и бегове
И остале њине поглаваре,
Сваки својој заказаше војсци,
Од петала они подранише,
Плећи даше, бијегати сташе.
Мили Боже, на свем тебе вала!
Кад иђаху низ Мораву Турци,
Све скакаху Турци, ка’ јелени;
А кад ли се натраг поврнуше,
Отидоше Турци, ка’ ******.

 

Баштина ратника - Google+ Posts