понедељак, 11. новембар 2013.

Годишњица: 11.11.1918: Дан примирја у Првом светском рату

Амблем празника
Наталијина рамонда
Дан капитулације Немачке у Првом светском рату је државни празник у Републици Србији који се обележава 11. новембра. Овај датум подсећа на дан када су, 11. новембра 1918. године у железничком вагону у Компијену, силе Антанте потписале примирје са Немачком и тиме окончале Први светски рат. [1]
Овај државни празник се у Републици Србији прославља од 2012. године. Пре тога се обележавао на првим часовима у свим основним и средњим школама у Србији од 2005. године. [2]
Као главни мотив за амблем овог празника користи се цвет Наталијине рамонде, угрожена врста у Србији. Овај цвет је у ботаници познат и као цвет феникс. Осим овог, у амблему се појављује и мотив траке Албанске споменице, која се налази изнад цвета. [2] Препорука је да се овај амблем носи на реверу у недељи која претходи празнику, као и на сам дан празника.

петак, 1. новембар 2013.

Дан сећања на ослобођење Београда 1918.

Једна од важнијих, али и често запостављених годишњица у историји престонице – Дан ослобођења Београда у Првом светском рату биће обележена данас, у знак сећање на тадашњу Прву армију српске војске и њеног команданта Петра Бојовића. Ове трупе успеле су да 1918. за свега месец и по дана од пробоја Солунског фронта, у ноћи између 14. и 15. септембра, ослободе целу тадашњу Србију и 1. новембра освану на улицама главног града и тако продру чак 600 километара у дубину окупиране територије. Гоњење је одмах настављено преко Саве и Дунава.
У престоници после 94 године, прославу победе из 1918. организоваће Град и Савез потомака ратника Србије 1912. до 1920. године, а данас ће на Костурницу бранилаца Београда из 1915. на Новом гробљу, члан градског већа Ацо Петровић положити венац. Осим ове званичне посете, значајнијих свечаности неће бити, па обележавање ове годишњице донекле дели „судбину” 20. октобра, датума када је Београд ослобођен у Другом светском рату 1944.
– У централној зони града постоји мали број знамења која подсећају на Први светски рат, а још мање на балканске ратове. Сем Костурнице на Новом гробљу најпознатији су Споменик трећепозивцима на Врачару и Костурница бранилаца на Београдској тврђави. Тек 1990. код Каленић пијаце постављено је обележје посвећено војводи Петру Бојовићу – наглашава Лидија Котур из Завода за заштиту споменика културе.
Више оваквих знамења постоји у широј околини главног града, на местима где је било већих окршаја. Она се углавном налазе у селима јужно и источно од Београда, јер је тамо Дунавска дивизија Прве армије водила главне борбе док је у урбани део ушла готово без сукоба.
Уз одсуство обележја која би подсећала на 1. новембар, многа сведочанства указују да веома мали број Београђана зна шта је тада било. То потврђују и професори историје у престоничким основним и средњим школама.
– Мало је ђака који могу да одговори на ово питање, док се у уџбенику за четврти разред овај датум помиње само као дан ослобођења целокупне Србије. Колеге и ја настојимо да им детаљније објаснимо шта се заиста тада догодило. Наши ученици су изузетна деца, али они тај историјски податак немају где да чују, као што нису имали ни њихови родитељи који би им то знање пренели. Проблем је што је код млађих генерација националној историји посвећено генерално мало пажње, па се она зато погрешно и тумачи – истиче Михајло Ћулум, професор историје у Првој београдској гимназији и добитник Светосавске награде.
Да је статистика када је реч о познавању чињеница о Дану ослобођења Београда 1918. забрињавајућа подвлачи и Вељко Вилимоновић, његов колега из Основне школе „Олга Петров”.
– По оквирној процени готово 95 одсто деце неће знати да одговори шта се у Београду десило тога дана. Без обзира што се овај датум помиње у уџбеницима, потребно је да им ми додатно укажемо на овај догађај, јер ни велики број њихових родитеља то не зна. Сличну необавештеност видели смо у анкети о томе када се српска војска вратила на Косово у Првом балканском рату. Није боље ни када је реч о 11. новембру 1918. – дану када је Немачка пристала да потпише примирје у Првом светском рату – закључује Вилимоновић.
Водио ратове – погинуо од батина
Петар Бојовић, рођен 1858. године, у борбе је кренуо већ 1876, као питомац Војне академије и подофицир у тадашњем српско-турском рату. У великом сукобу са Централним силама рањен је у окршају на Дрини 1914, па га је заменио тада армијски генерал Живојин Мишић. После опоравка у јануару 1916. постављен је за начелника Штаба Врховне команде уместо остарелог Радомира Путника. На том положају задржао се до јуна 1918. Вратио се на место команданта Прве армије и ангажовао се у ослобођењу Србије због чега је 26. септембра добио титулу војводе.
У Београду је дочекао 1945, а 20. јануара те године, осамдесетседмогодишњег ветерана на смрт је претукла група партизана која је покушала да га исели из куће у Улици Трнској 25. Његово тело таљигама је пребачено на Ново гробље, а народа на сахрани није било.

понедељак, 21. октобар 2013.

1941-10-21: Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату – спомен на 21. октобар 1941. и крваву јесен 1941. године када су немачке oкупационе снаге извршиле масовни ратни злочин над цивилима у Крагујевцу и широм Србије: Успавана долина – сећање на жртве масакра у Шумарицама

„Онај који се не плаши смрти, умире само једном“ – Ђовани Фалконе.
Предосвитна тишина октобарског јутра. Унаоколо се протежу стабла, мноштво њих, чије разгранате крошње као да подражавају путеве људских патњи. Испреплетани и жиласти, њихови окрајци су упрти ка Сунцу и, налик некаквим молећивим шакама, стреме да се одлепе од непомичних стабала која их упорно вуку ка земљи. Али Сунце је још увек далеко, земља одмах ту, испод.
Крошња под којој ја стојим је особита. Она, попут проседих брада православних свештеника које им покрива епитрахиљ, своје стабло крије смерним гранама. Њени листови се непрекидно клањају птицоликој громади до које води стаза од камених плоча. Посматрам ову громаду; посматрам је, чини ми се, можда и предуго. 
*   *   *
Шумарички масакр, који су немачке трупе починиле 21. октобра представља једну од најболнијих сага у српској историји. Поред тога што су, услед спровођења ниподаштавачке и геноцидне политике окупатора, неповратно уништени многобројни људски животи, свирепост метода и брзина којом су спроведене до тада нису виђене на овим просторима. Догађај је одјекнуо светом, па су чак у Риу Де Женеиру ученици гимназије Пиједаде у Цркви Светог Фрање издејствовали служење свечане мисе за покој душа стрељаних Крагујевчана. Од служења парастоса у српским цркавама у расејању, преко чланака у српским и иностраним новинама, до комеморација у српским удружењима, клубовима, као и потоњој уметничкој надградњи – отео се истинољубиви крик рањене нације, крик због реза предубоког да би га време зацелило.
Корени немилог догађаја леже још у државном удару 27. марта и реаговању српске јавности на Протокол о приступу Југославије Тројном пакту. Хитлер, који је овакав потез сматрао „велеиздајом“, убрзо је кренуо, потпомогнут Италијом и Мађарском, са спровођењем ригорозних војних офанзива. Југославија је између 6. и 18. априла потпуно војнички разорена – безусловна капитулација је потписана 17. априла у 21 час. Недуго потом, у Крагујевцу бива постављена крајскоманда. Уследило је одузимање оружја становништву и преузимање Војнотехничког завода. 
Обешени Стеван Зарић и Божидар Петровић
Обешени Стеван Зарић и Божидар Петровић
Мајско саветовање Централног комитета КПЈ, чији су се уговорени задаци сачињавали од борбе против окупатора и сународних подривача, обрачунавања са распиривањем мржње на националној основи, али и јачања партијског утицаја, наишло је на одобравање у Москви, пре свега после напада Немачке на СССР 22. јуна. Одмах су формирана три партизанска шумадијска одреда, са циљем да се отпочне оружана борба. Сам Крагујевац је неко време претрајавао у духу инерције, без крупних сукоба и репресалија и, изузимајући околне чарке и узгредне саботаже, попут напада на немачку моторизовану колону код Љуљака, акције крагујевачких комуниста су углавном бивале припремног карактера. Тек 1. августа су крагујевачки скојевци, Миодраг Јовановић и Миодраг Филиповић, учинили први приметан корак, када су запалили мапу Источног фронта испред зграде месне команде. Њихову акцију су пропратили Стеван Зарић, берберин, и Божидар Петровић, ученик, запаливши седларницу и сењак Војнотехничког завода. Свирепо су мучени, стрељани, а потом и обешени код Крста, у самом центру града. Њих двојица представљају прве жртве фашистичког терора у Крагујевцу.
Устанички дух се напрасно раширио Србијом – уследио је низ ослободилачких офанзива, па је као последица успешности револуционарног пламена у западној Србији створена Ужичка република. Немачка Врховна команда, којој су слали извештаје о немогућности одржавања власти у градовима и тескобама приликом успостављања комуникација, хитро је реаговала. Наредила је гушење устаничког покрета, а према речима фелдмаршала Кјатела, као одмазда за живот једног немачког војника – мора се узети, као опште правило, да се одговара смртном казном за 50-100 комуниста. Начин извршења ове казне има за циљ појачавање застрашујућег ефекта.
Дужност опуномоћеног главнокомандујућег генерала у Србији примио је Франц Беме, преузевши целокупну војну и извршну власт. Овај немилосрдни пешадијски генерал, у Србији упамћен по свирепости гушења револуционарних покрета, издао је 10. октобра наредбу – Буде ли губитака међу немачким војницима или фолксдојчерима, територијално надлежни команданти наредиће одмах стрељање противника према следећим стопама:
1) За сваког убијеног немачког војника (мушкарца, жену или дете) узима се 100 заробљеника или талаца.
2) За сваког рањеног немачког војника 50 заробљеника или талаца.
Стрељање ће извршити трупе.   
Борбе за ослобођење Горњег Милановца, током којих је, према неким изворима, заробљено и до 200 војника, углавном 6. чете 920, знане као Ландецшицен, испровоцирале су хитар одговор Немаца – задатак ослобођења 6. чете, 920. батаљона припао је 3. батаљону 749. пука, стационираном у Крагујецу. После неуспешне прве акције, издата је наредба да се отпочне нова, па је 14. октобра, ојачана са три тенка, чета Немаца изнова започела офанзиву. Међутим, контакт са заробљеном четом ни овог пута није успостављен, па је Горњи Милановац, спаљен до темеља, дословно претворен у згариште.
У рањим јутарњим часовима, 16. октобра 1941. године, на путу из Горњег Милановца ка Крагујевцу, код Љуљака на Думачи,  3. батаљон 749. пука напали су партизански и четнички одреди (постоје различите историјске верзије о томе да ли су трупе деловале појединачно, здружено, или су, пак, напад на себе преузели искључиво партизани). Дошло је до жестоког окршаја у којем је 9 немачких војника убијено, док је 27 рањено (један је касније подлегао повредама). Сматра се да су и српски одреди претрпели губитке, премда их партизански извештаји не наводе. Убрзо је уследио немачки одговор, хитар и зверски свиреп.
Целокупно извршење одмазде поверено је мајору Паулу Кенингу, будући да је, према рангу, био највиши немачки официр у Крагујевцу и командант гарнизона. Прва предузета мера била је хапшење Јевреја комуниста, и то на основу списка који је предстојништво градске полиције тога дана добило из Београда, а који је садржао око 60-70 имена. Подаци о броју ухапшених се, међутим, јако разликују. Мајор Кенинг, на пример, сведочи о 66 комуниста и Јевреја, док Драгомир Симовић, тадашњи председник општине, наводи цифру од 63 ухапшених мушкараца и жена.
Поред ухапшених, Немци су у рукама држали још 125 талаца доведених из Горњег Милановца, око 150 талаца ухапшених још пре организовања ослободилачке акције и 53 затвореника у месном затвору. С обзиром на то да овај број ни изблиза није одговарао предвиђеном циљу одмазде, капетан Фон Бишофсхаузен је убедио мајора Кенинга да се остатак живља за стрељање прикупи по околним селима, и то – Грошници, Мечковцу, Маршићу, Корману, Ботуњу и Горњим и Доњим Комарицама. Према наводима мајора Кенинга, укупно је стрељано 427 људи (у овај број урачунати и преживали, јер су и они изведени пред митраљез). Спомен-музеј „21. октобар“ чува базу података о 415 стрељаних лица и 21 преживелих.
Ни ово, међутим, није било довољно да се задовољи план зацртане одмазде, па је током вечери 19. октобра Крагујевац блокиран, а напуштање града сторого забрањено. Сви прилази граду обиловали су немачким стражарима. Интересантно како је команда крајње подмукло дозволила улазак у град, јер је очекивала да на посао дођу људи из околних села. Хапшења су започела ујутру 20. октобра, и то на целокупној градској територији. Са Лепенице је приведено око 650 радника који су радили на регулацији реке. Ни свештеници богослужитељи нису били поштеђени.
Још 17. октобра директорима школа упућена је наредба да доставе спискове ученика који су положили 6. и 7. а нису се уписали у 7. и 8. разред, као и списак оних који се нису јавили на предавања, или су нередовно похађали наставу. Директор Друге мушке гимназије, Лазар Пантелић, кренуо је за Београд са овереним аусвајсом, али је, предосетио да се нешто необично догађа и одлучио да се врати у школу. Овако је саопштио савоје слутње:  Имам осећај да се налазим на санти леда коју носи бујица, беспомоћан сам да ма шта учиним како би  отклонио или бар ублажио опасност која лежи над децом.
Одузимање докумената пред стрељање
Одузимање докумената пред стрељање
Током хапшења становништва, Немци су перфидно саопштавали да се ради о замени личних карата и да ће они који се не пријаве бити строго кажњени. Тако су многи, плашећи се могућих последица, сами одлазили у топовске шупе, које су у касним поподневним сатима биле дупке пуне (део народа је чак стајао напољу). Оне грађане који су избегли првобитни талас рације, по граду су купиле патроле Љотићеваца, предвођене Марисавом Петровићем (познатом и по томе што је 20. октобра упао у зграду општине и похапсио градоначелникове службенике, секретара општине и престојника полиције, уместо којих је поставио своје људе). Једна од жртава Петровићевих патрола била је Нада Наумовић, студенткиња медицине. Она је, видевши суседа Александра – Цанета Матејића како се, не би ли извукао живу главу, придружује добровољцима, узвикнула – Цане, шта ћеш са овима, боље да те убију Немци него они. Љотићевци су наставили хапшења, пре свега локалних Рома, према којима су били посебно сурови.
Око 18 часова, обистиниле су се сумње прикупљеног живља – на Становљанском пољу изнад Централне радионице, одјекнули први рафали. Стрељани су затвореници, таоци и људи са београдског списка. Према неким изворима, осморо људи је успело да утекне, премда недавна истраживања неупитно утврђују да је свега један човек преживео стрељање. Марисав Петровић је, према сопстевним речима, успео да издејствује ослобођење око 700 људи. И заиста, око 350 људи је те вечери, посредством иницијативе Љотићеваца отишло својим домовима. У замену за похапшене Србе често су давали Роме, са којима су поступали као са робљем. Истински подаци о овој размени људи још увек нису познати, а улога Марисава Петровића, чије ће име Крагујевчани увек повезивати са нитковлуком и кукавичлуком, остаје све само не истински спасоносна.
552312_560581670624008_1621574897_nУјутро 21. октобра, према неким наводима сунчано и ведро, у 7 часова, отпочело је масовно стрељање крагујевачког становништва. Долине сушичког и ердоглијског потока су одабране као стратишта. Током првих постројења, неколико појединаца се издвојило чиновима непремерне храбрости. Тако Никола Мачкић, професор теологије и избеглица из Хрватске, упркос наговарањима сапатника да протури лаж да је Хрват, ни на тренутак није помислио да се одрекне свога наслеђа: Не, Ја сам Србин! За то сам страдао од усташа и за то ћу умрети! Лазар Пантелић, честити директор Друге мушке гимназије, који је пошто су му прегледана документа једно време стајао у групи спасених, видео је међу одабранима за стрељање много својих ђака,  пришао је једном немачком официру и упитао га: Куда ће ова деца? Ја сам њихов директор. Молим вас, пустите њих, а мене водите! После неколико одричних одговора и убеђивања, брижног професора су придружили скупини страдалника. Иза себе је оставио петоро деце.
Лазар Пантелић, директор Друге гимназије
Лазар Пантелић, директор Друге гимназије
Један сведок је из прикрајка посматрао стрељање у Сушичком потоку. Војислав Зорић, чувар Чомићеве виле и радник на њеном имању, из непосредне близине је присуствовао масакру: Још се спроводници нису одмакли ни стотину метара, а већ је на улазу шљивара стајала нова група људи. Један прескочи ограду и настави бекство у правцу Дивљег поља. Али и он покошен паде. У долини Сушичког потока, у јарузи недалеко од Чомићеве виле, почива и петнаесторо деце, десеторо Рома и петоро Српчића – мали чистачи ципела.
Око два сата поподне, сејање смрти је почело да јењава. Паљба митраљеза се постепено стишавала. Према проценама мајора Кенинга, предвиђен број од 2300 стрељаних је достигнут. Из безбедносних разлога, Немци су задржали још око 350 људи као таоце, док су Љотићевци одвели две стотине људи у школу Краљ Петар и задужили их да покопају погубљене. Међу онима који су пуштени својим кућама, био је тадашњи гимназијалац, а касније познати глумац, Мирослав Мија Алексић.
Будући да су Немци предвиђенима за погубљење одузимали лична документа, опраштање са најмилијима се углавном сводило на пар помисли или изговорених фраза. У документацији Спомен-музеја налазе се тек 42 поруке, успутна шкрабања по комадићима папира, фотографијама и листовима свезака. Неке од тих порука одишу посебним болом, болом који наткриљује стрељани град, стално подсећајући о несагледивом ужасу који је сколио невини народ. Љубиша Јовановић, ученик, у легитимацији за повлашћену вожњу написао је:  Драги тата и мама, поз. последњи пут, Љубиша. Дечак није знао да му је отац стрељан. Јаков Медина, књиговођа, стрељан 20. октобра, на  папирићу је написао кратку, али језгровиту поруку, у чијим симболичним речима и даље одзвања безизлазност мрачних слутњи: Лебац сутра немојте послати. Јаков.
Једини мушкарац који је успео да побегне и тако преживи стрељање био је Димитрије Радовановић. Он је заједно са неколицином мушкараца који се нису мирили са судбином, кренуо да бежи. И упркос киши куршума која је уследила (један метак га је погодио у бутину, док му је, убрзо потом, други умало разорио вилицу), Радовановић је успео да замакне и докопа се првих оближњих сеоских кућа. Сељаци су му ране лечили дуваном, да би га после превезли до партизанске болнице. Умро је у дубокој старости, 2005. године.    
Стрељања у кргугу фабрике оружја
Стрељања у кругу фабрике оружја
Гробнице за жртве су копане у непосредној близини стрељаних група. Њих су, под надзором немачких патрола, приведени Срби слагали једне до других, често у више редова. Нека сведочанства наводе да је између њих и љотићеваца, који су од талаца тражили да мртве преврћу и одузимају им новац, сатове и прстење, дошло до и кошкања и сукоба. Гробнице су у почетку биле плитке, па су на неким местима, док хумке нису до краја формиране, вирили делови тела сахрањених. Према појединим изворима, Шумарице су бројале 30 хумки и 4-5 мањих гробова. И мада је обележавање гробова и приступ члановима породица стрељаних био забрањен, неке Крагујевчанке (углавном супруге и мајке) су под окриљем ноћи успеле да пронађу пут до својих најмилијих, па чак и пренесу њихова тела до породичних гробница. Захваљујући овим храбрим женама, пронађена су четворица мушкарца који су преживели рафалну паљбу. Тек 4. априла 1942. године  попустила је ригорозност окупационе власти. Тада су Крагујевчанима дозволили да посете гробове стрељаних суграђана.
21. октобра 1944. године, тачно три године након масакра у Шумарицама, Крагујевац је ослобођен. Прво опело недужним жртвама одржано је сутрадан, 22. октобра. Присуствовало је више хиљада људи.
Тачан број стрељаних у Шумарицама и даље је премет спорова и расправи. Скоро сигурно преувеличан број од 7000 је по свој прилици предмет потоње комунстичке агитације. У извештајима мајора Кенинга се, на пример, помиње цифра од 2300, док је у Борби која је изашла 15. новембра 1941. године објављен чланак о стрељању 5000 мушкараца и жена у Крагујевцу. Прота Драгослав Величковић, парох старе цркве записао је: На данашњи дан, 21. октобра 1941. године, Немци су стрељали око 7000 грађана Крагујевца. Начелник безбедности Дунавске бановине, Данило Михаиловић, је закључио: Они су у лецима објавили да су убили 2300 Срба. Ово је исто тако неистинито, јер су их они убили само у Крагујеву, а не узимајући у обзир број убијених у околним селима Крагујевца, 7100 – 7300 Срба. Четнички извори осцилирају у проценама, наводећи бројеве од четири до дванаест хиљада људи. Гласила Срба у Канади и Америци у свим текстовима о шумаричкј трагедији помињу 4000 погубљених. 
Споменик посвећен стрељаним ђацима Прве крагујевачке гимназије „Сломљено крило птице“ познатији под називом Пето три
Споменик посвећен стрељаним ђацима Прве крагујевачке гимназије „Сломљено крило птице“ познатији као Пето три
Према подацима из архиве Спомен-музеја 21. октобар, стрељано је четрдесеторо деце узраста између 11 и 15 година, као и 261 младић средњошколског узраста (што се коси са дугопомињаним митом о 300 стрељаних гимназијалаца). Били су то већином ученици Грађевинске, Војнотехничке, Занатлијске и Учитељске школе, затим Прве и Друге гимназије, али и радници и земљорадници. Међу стрељаном децом се скоро извесно налазе и Роми, мали чистачи ципела, али је њихов број, будући да носе српска имена, немогуће утврдити.   
Прикупљање података о стрељанима се врши и дан данас, тако да се поједина имена бришу са списка, док му се нова придодају.
Душан Јагличић

уторак, 8. октобар 2013.

2013-10-08: Пре стоједне године започео Први балкански рат

На данашњи дан, Црна Гора је као чланица Балканског савеза објавила рат Турској, чиме је започео Први балкански рат.
Први балкански рат трајао је од 8. октобра 1912. године до 30. маја 1913. године и вођен је између чланица Балканског савеза (Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка) и Турске.
Османско царство, које је већ 1908. године било уздрмано Младотурском револуцијом, у 1912. још више је ослабљено ратом против Италије. Ту слабост Турске користе балканске земље и отпочињу рат с циљем ослобођења територија Балкана, које се налазе под турском окупацијом.
Савезници нису разрадили заједнички план наступања, тако да је свака држава за себе водила рат, мада су се битке водиле на четири различита фронта. Срби и Црногорци су оперисали према Косову и Метохији, Санџаку, Северној Македонији и Албанији; Грци су оперисали у Јужној Македонији, у правцу Солуна, као и према Епиру и Јонији (Јањинама); Бугари сукобили са османлијским снагама у Тракији, а секундарним операцијама према Македонији.
Рат је отпочео 8. октобра 1912. када је Црна Гора објавила рат Турској. Остале три чланице су путиле 13. октобра ултиматум Порти који је она није могла да прихвати, тако да су се 17. октобра у рат укључиле и Србија и Бугарска, а два дана доцније и Грчка.
Србија је мобилисала 230.000 војника са 230 топова, груписаних у 10 пешадијских дивизија, две независне бригаде и једну коњичку дивизију под ефективном командом Радомира Путника.
Српске снаге су биле груписане у три армије, чији је задатак био да напредују према Скопљу, док су једна дивизија и независна бригада имале да делују са Црногорцима у Новопазарском санџаку.
Прва армија, под командом престолонаследника Александра Карађорђевића, била је највећа по броју и снази, зато је чинила центар снага које су напредовале према Скопљу.
Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, имала је наређење да напредује према Страцину.
Трећа армија, под командом генерала Божидара Јанковића, чинила је десно крило и имала је задатак да ослободи Косово и Метохију и после тога да се придружи осталим двема армијама у очекиваној бици код Овче Поља.
Све веће битке које је Краљевина Србија водила у Првом балканском рату су биле на просторима Македоније. План српске војске је био да уништи Турску Вардарску армију пре него што Османлије успеју да заврше мобилизацију и концентрацију својих снага.
Српски команданти су сматрали да ће већина османлијских снага бити развијена у Вардарској долини и на стратешки важној висоравни Овче Поље.
Циљ је био да се са три армије и двокраким нападом опколи османлијска армија. Кумановска битка, која је почела одмах на почетку рата, трајала је између 23-24 октобра 1912. године, и била је прва велика битка коју је водила српска војска у Првом балканском рату. Резултат битке је била српска победа над Турском Вардарском армијом (генерал Радомир Путник је после битке унапређен у чин војводе).
После овог тешког пораза, османлијска армија је била принуђена да напусти већи део Вардарске долине, уз тешке губитке у људству (углавном дезертерство) и ратном материјалу.
Битка код Прилепа била је друга битка у Првом балканском рату, а одиграла се 3. новембра 1912. године. Битка је трајала три дана, после чега је османлијска армија била надјачана и присиљена на повлачење.
Битка код Битоља је била трећа велика битка и трајала је између 16-19 новембра 1912. године. Српска војска је одлучно поразила османлијску војску у овој бици и ушла у Битољ 19. новембра 1912. године.
Освајањем Битоља Срби су контролисали југозападну Македонију, заједно са важним градом Охридом. Српском победом у бици код Битоља, петовековна османлијска власт над Македонијом је окончана.
У мање од два месеца, Турска је изгубила територије на скоро целом подручју европског континента, па је успостављено примирје 4. децембра 1912. године са свим противницима, осим Грчке.
Након одбијања испуњавања захтева од стране Турске и државног пуча у јануару 1913. године, рат је настављен, после чега је Турска изгубила и утврђене градове Једрене, Јањину и Скадар, као и превласт на мору.
Мир је успостављен 30. маја 1913. године уз посредовање великих сила (Аустроугарска, Немачка, Француска, Велика Британија и Италија) а Турска је Лондонским мировним уговором предала балканским савезницима све своје територије западно од линије Енос - Мидија (обала Егејског мора - обала Црног мора), као и острва у Егејском мору, укључујући и Крит.
Као резултат Првог балканског рата створена је Кнежевина Албанија као независна држава, на чему је инсистирала Аустроугарска, на штету земаља победница, Грчке, Србије и Црне Горе.
Санџак је подељен између Србије и Црне Горе. Бугарска је добила део Тракије, западно од линије Енос - Мидија.
Незадовољство поделом освојених турских подручја, посебно Македоније, довело је до Другог балканског рата (29. јун - 10. август 1913. године).
Бугари су најпре 29. јуна 1913. године напала српске снаге на реци Брегалници (Брегалничка битка) и били поражени, а дан касније доживели су и пораз од Грка, које су такође напали, у бици код Кукуша.
Србија и Грчка су, потом, 8. јула 1913. године, објавиле рат Бугарској. Убрзо су им се придружиле и Црна Гора и Румунија, као и Турска, са жељом да поврати нека подручја која је током Првог балканског рата изгубила.
Због премоћи савезника, Бугарска је убрзо била поражена и принуђена на мир у Букурешту 10. августа 1913. године, по којем је морала предати подручја освојена у Првом балканском рату.
Велики део територије добила је и Румунија, а територија Македоније је била подељена између Грчке и Србије.
Балкански ратови су били и увод у Први светски рат. Србија је из оба рата изашла као најмоћнија држава на Балкану, што је довело до затегнутости између Аустроугарске и Србије.
Аустроугарској није одговарала снажна Србија, која је стајала на путу ширења Беча на исток (Drang nach Osten), ка Солуну, а Србији присутност Аустроугарске на Балкану, па је убиство Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. године у Сарајеву, послужило као повод за почетак Првог светског рата.

недеља, 15. септембар 2013.

1918-09-15: На данашњи дан 1918. пробијен је Солунски фронт

Мапа пробоја Солунског фронта

Како је пробијен Солунски фронт

„Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизија из Уба

Српска војска на путу из Крфа за Солун (Фото из збирке Народне библиотеке Србије – преузето из дигиталне колекције НБС)
„Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у бога – јунаци, напред у отаџбину”.
Овако је, пре тачно 90 година, гласила наредба српске Врховне команде издата уочи почетка једне од највећих операција у Првом светском рату – пробоја Солунског фронта. Резултат те операције, која је почела у зору 14. септембра 1918. године, били су капитулација Бугарске, Аустро-Угарске и Немачке, ослобођење Србије, прелазак српске војске у прекодринске крајеве и стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца – заједничке државе јужних Словена, која је проглашена у Београду 1. децембра 1918. Тако је савезничка победа на једном, за неке земље готово споредном фронту одлучила исход рата и била одлучујућа за стварање нове државе. Али, како је све почело?
Јуриш у зору
На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара и који се, преко Албаније на западу простирао све до Јадранског мора, српска војска је пребачена већ на пролеће 1916. године, одмах после опоравка на Крфу. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана (руска бригада је повучена после Октобарске револуције), док су их са друге линије, добро укопани у ровове, гледали немачки и бугарски војници. Већ 1916. српска војска је имала своје ватрено крштење на Кајмакчалану када је, после огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима освојила тај врх, планину Ниџа и град Битољ. Али, што због проблема на осталим фронтовима, што због става неких држава, пре свих Енглеза да је Солунски фронт споредно ратиште, а што због неуспешног уласка Румуније у рат, на страни сила Антанте операције су обустављене. Тако је, на жалост наших војника којима се журило кући и чији је морал због тога полако почео да опада на Солунском фронту, од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. А онда је уследио расплет.
За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донета одлука да се коначно крене у – пробој. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подељена у две армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.
Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армија кренула у јуриш и то на потесу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:
„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред”...
Продор који је одлучио исход рата
После таквих борби и напора главни део фронта је пробијен. Освојен је важан положај Соко, а 16. септембра Југословенска дивизија, састављена од добровољаца, и врх Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. Почео је продор који је одлучио исход рата.
 „Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизије из Уба.
Та огромна жеља водила је војнике из победе у победу тако да је, по речима Д’Епереа „српску пешадију и француска комора на коњима једва стизала”. Зато и не чуди што је Скопље ослобођено већ 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, у штабу Франша д’Епереа Бугари су потписали капитулацију...
Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дорјана доживели неуспех чиме је и исход целе операције био доведен у питање, а спречили су и Немце да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш. Јединице прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана победиле противнике, тако да је српска војска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме је првој армији био отворен пут у моравску долину тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1. новембра победоносно умарширао у Београд. За то време јединице друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3. новембра капитулирала је Аустро-Угарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину.
-----------------------------------------------------------
Франше д’Епере, француски маршал: „То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...”
Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:  „Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”
Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе...”
Пол де Шанел, председник француског парламента: „После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”
Алфред Краус, аустријски генерал: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”
Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”
Јован Гајић
објављено: 14/09/2008
Преузето са сајта Политика (Како је пробијен Солунски фронт)

1916-09-15: Битка на Горничеву

Српски војници на положају
Битка на Горничеву (12–16. септембра 1916. године) обухвата дејства Прве и Треће армије против Бугара. У току петодневних борби Српска војска је пробила фронт бугарских снага код Горничева и натерала их на повлачење ка Битољу. Због спорости дејства француских снага, Бугари су стабилизовали фронт у висини Старковог гроба северно од Флорине. Српска војска је однела победу и побољшала своје положаје. Погинуло је око седам хиљада српских војника.
Место обележавања: Солун (Грчка).


Прикажи већу мапу

Из Википедије

Покрет према граници

У пролеће 1916, на граници окупиране Србије и неутралне Грчке, стајала је добро утврђена бугарска војска, под будним оком немачких официра. Немци су већи део својих јединица повукли и упутили на Западни фронт, на коме је више месеци беснела страшна битка код Вердена. Насупрот њима, савезници су у солунском утврђеном логору имали релативно мале британско-француске снаге, које би Бугари лако сатерали у море, али Немци нису желели да повреде грчку неутралност, из обзира према њеном краљу. Сем тога, Савезници су (нарочито Велика Британија) размишљали и о укидању Солунског фронта, који још практично није ни формиран и упућивању свих савезничких снага, укључујући и српску војску, на Западни фронт. Владало је мишљење да ће се питање победника решити на главном ратишту, а да једно споредно, као Солунски фронт - треба укинути! На инсистирање српске владе и дела француског војног руководства, али и недостатака транспортних бродова за пребацивање трупа - Солунски фронт је „преживео“. Командант савезничких снага у Грчкој, француски генерал Сарај, одлучио се за офанзиву, иако је знао да број војника којима располаже није био довољан за озбиљнију акцију. Број савезничких војника био је приближан непријатељским - око 400.000 људи у оперативним јединицама: француска источна војска 127.000, српска војска 122.000, енглеска војска 119.000, 35. италијанска дивизија 24.000 и руска бригада 9560 људи. Бугари, касније и Немци држали су врло јаке, утврђене положаје, за чије освајање је нападачу било потребно још 50% више људи. Једина предност савезника огледала се у већем броју артиљеријских оруђа. По плану офанзиве, главну ударну снагу требало је да представљају Срби (ко би други). Тако се десило да после два месеца обуке на Халкидику, српска војска, која још није примила у потпуности теже наоружање и транспортна средства, добије наређење за покрет према граници. С друге стране, Бугари, који су још од искрцавања српске војске у Солуну утврђивали своје положаје и довлачили појачања, такође су припремали офанзиву. Идеја је била да се савезници, док још нису консолидовали редове, у току концентрације трупа, једним снажним ударом одбаце у море и тако одврате Румунe од уласка у рат. Без већег протеста Грчке, ушли су на њену територију и заузели доминантне положаје, на којима су почели да се утврђују. Почетком августа 1916, Срби су почели да прилазе Могленским планинама, које су се као бедем уздигле из солунске равнице. Врховима ових планина, од којих су неки прелазили надморску висину од преко 2000 м ишла је граница Србије. То је био довољан мотив српским војницима, да дају све од себе, да их освоје. Опремљени и наоружани као никад до тада, били су пуни самопоуздања, али захваљујући великом ратном искуству и хладне главе.

Слом бугарске офанзиве

Бугарска офанзива на линији Битољ - Лерин - Островскo језеро, почела је 17. августа. Главни напад био је усмерен у правцу Островског језера, јер се ту налазила железничка пруга, која је имала везу са Солуном, што је чинило важним стратешким објектом. Сем тога, топографија овог дела фронта била је најпогоднија за брзи продор у позадину савезничког распореда. У овом рејону, налазила се Дунавска дивизија и Добровољачки (Четнички) одред, од око 1.500 људи под командом потпуковника Војина Поповића - познатијег као Војвода Вук. У свом првом налету,Бугари су вишеструко надмоћнијим снагама ударили на добровољачки одред. Како је био без артиљерије, одред је убрзо принуђен да се повуче и растури по терену. Сутрадан је командант Дунавске дивизије, не знајући да пред собом има знатно јачег противника, кренуо у напад. Дошло је до борбе код железничке станице Флорина. Непријатељ је надирао са свих страна, српски положаји и поред очајничке одбране и борбе прса у прса, распали су се. Батерије пољских топова, изложене ризику да буду заробљене, кренуле су у повлачење. Један ескадрон бугарске коњице, успео је да зароби комплетну батерију пољских топова. Ипак, захваљујући енергичном нападу једне пешадијске јединице, батерија је одробљена, а коњаници уз велике губитке натерани у бег. Тог несрећног дана, Срби су изгубили девет топова ... Ситуација би постала врло озбиљна, уколико би Бугари успели да се пробију. Постојала је опасност да доведу у питање и опстанак целокупног Солунског фронта! Врховна команда најхитније упућује Вардарску дивизију и једну бригаду из Тимочке дивизије, као појачање, док Французи стављају на располагање тешку артиљерију. Сада је време играло највећу улогу ... Дунавска дивизија је добила наређење да се до пристизања појачања, положаји у ширем рејону села горнице бране до последњег човека. Паклена врућина и безводан терен, стављали су на велика искушења војнике Дунавске дивизије. Њихови проређени редови на дугачком фронту, са крајњим напором одбијали су јурише бугарске пешадије, која је као река надирала са свих страна. Одолевајући жеђи, бугарским куршумима и гранатама, Дунавци су издржали пет дана и појачање од дивизије и по, које је упућено ка Оcтрову и Горничеву, било је довољно да ситуацију преокрене у српску корист. Међутим, непријатељ није одустајао: поред појачања у пешадији, у нападима на браниоце учествовала је и немачка далекометна артиљерија, а њихови авиони су више пута, из бришућег лета, бомбардовали Острово и Ветеркоп. Иницијатива је већ излазила из бугарских руку. Полажући много у овај напад, који је био први сукоб са „новом“ српском војском, трошили су енергију и претрпели људске жртве. Када им је постало јасно да српски фронт и поред више напада који су их коштали великих губитака, не може да се пробије, 28 августа 1916, обустављају офанзиву и прелазе у одбрану.

Богат ратни плен

Иако је бугарски напад омео Савезнике у начину извођења офанзиве, нису одустајали од ње. Српске трупе око Островског језера налазиле су се на голом и безводном терену, а десно од њих, на планини Ниџе, на доминантним висовима, Бугари су имали добро утврђене положаје, са којих су угрожавали остале српске јединице. На овом делу фронта налазила се ојачана I бугарска армија. С обзиром да је офанзива планирана на српском сектору Солунског фронта, било је неопходно прегруписати јединице. Тако су на појединим одсецима француске јединице смениле српска, а формирана је и посебна оперативна група: Француско-Руска армија, која је требало активно да помогне српској војсци у предстојећој офанзиви. Поред тога, Србима је стављен на располагање велики број далекометних артиљеријских оруђа тежих калибара. Савезничка офанзива је почела 12. септембра 1916, ураганском артиљеријском припремом. Српски војници су први пут могли да у правом обиму употребе начин борбе, који је већ одавно коришћен на Западном фронту. По први пут, артиљеријске муниције је било у изобиљу, није се нимало штедела и гранатама су засипани цели простори. То је Србима подигло морал, док је друга страна, по први пут могла да осети ужасно дејство артиљеријске припреме. На појединим секторима, бугарски војници који су још били живи, напуштали су положаје и не сачекавши напад српских пешадије. Одбијајући бугарске противнападе и потискујући их, заузимали су један по један положај. После неколико дана, лево крило српске јединица, преотело је од Бугара све важније позиције. Уз велике губитке, непријатељ се повукао, оставивши за собом богат ратни плен. Између осталог, ту се налазило 15 топова, међу којима и батерија далекометних, немачких од 105 мм који су Србима данима задавали проблеме, пет хаубица, три минобацача ... Ово је био први ратни плен српске војске, после албанске голготе.

Последица

Горничевска битка је прва победа реорганизоване српске војске, која је значајнија, јер је вратила веру у победу и подигла борбени дух. Поред тога, доказала је и непријатељима и пријатељима, да је фактор на који мора озбиљно да се рачуна у будућим операцијама.
Битан фактор који утицао на коначну одлуку савезника за почетак офанзиве је - Румунија. Од почетка рата, Румуни су били неутрални, али су желели да се прикључе савезницима, како би после сукоба учествовали у деоби аустроугарског и бугарског „колача“. Коначан услов за прелазак у савезнички табор, био је почетак офанзиве на Солунском фронту.

Референце

петак, 13. септембар 2013.

Представљамо спомен обележје погинулима у ратовима 1912-1918: Рибаре

Пре скоро сто година почео је крвави Први светски рат у коме је Србија губитком скоро трећине становништва платила високу цену слободи.

Преживели саборци и сународници наших предака су у тешким послератним годинама нашли снаге да подигну спомен обележја својим страдалим саборцима. Скоро да нема града и села у коме није подигнуто спомен обележје погинулима у ратовима 1912-1918. 

Представљамо спомен обележје погинулима у ратовима 1912-1918. у селу Рибаре, град Јагодина.

Баштина ратника - Google+ Posts