2013-07-28: Годишњица почетка Првог светског рата

Краљевина Србија ратовала је против Аустроугарске и других Централних сила од 28. јула 1914. када јој је аустроугарска влада објавила рат па све до капитулације Аустроугарске 3. новембра 1918. године. Прве године рата Србија је потукла аустроугарску Балканску војску. Наредне године њена војска суочила се са Тројном инвазијом. Не желећи да се преда српска војска се повукла преко Албаније. Евакуисана је на Крф где се одморила, наоружала и реорганизовала. Одатле је пребачена на Солунски фронт где је већ 1916. године забележила успехе. После дугог затишја борбе за пробијање фронта почеле су септембра 1918. године. Српске и друге савезничке снаге пробиле су фронт и убрзо је Бугарска принуђена на предају. Српска војска незадрживо је напредовала и 1. новембра 1918. ослобођен је Београд. Захваљујући српским војним победама и дипломатији створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: током рата изгубила је, процењује се, између 1.100.000 и 1.300.000 становника што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације.^[1][2]

Сарајевски атентат

За више информација погледајте чланак Сарајевски атентат

Гаврило Принцип

Франц Фердинанд

На Видовдан 28. јуна 1914. године у Сарајеву је убијен аустроугарски надвојвода (ерцхерцог) Франц Фердинанд. Најпре је на престолонаследника омладинац Недељко Чабриновић бацио бомбу, али се она одбила и експлодирала иза аутомобила. Непун сат касније након првог покушаја атентата и после званичне посете општини, на Фрању Фердинанда је гимназијалац Гаврило Принцип испалио два хица из револвера и усмртио њега и његову супругу Софију војвоткињу Хоенберг. Оба атентатора су одмах била ухваћена. ^[3][4]

Следећих дана полиција је ухапсила још тројицу њих: Трифка Грабежа, Васу Чубриловића и Цветка Поповића. Мухамед Мехмедбашић успео је да побегне и да се пребаци у Црну Гору. Оптужница је подигнута против 25 лица. Сви ухапшени били су аустроугарски држављани. По националности највећи број њих били су Срби али је било и Хрвата. Истрага је утврдила да је тројицу атентатора одредио Данило Илић али и да су остала тројица, међу њима и Гаврило Принцип, дошли недавно из Београда где су одлучили да убију надвојводу. Тамо су се повезали са избеглицом из Босне Миланом Цигановићем а преко њега са четничким војводом и мајором српске војске Војиславом Танкосићем. Од њих су добили оружје и уз њихову помоћ су се пребацили преко границе. Међутим Принцип, Чабриновић и Грабеж су одлучно тврдили и у истрази и пред судом да су потпуно самостално и из националних и патриотских уверења дошли на мисао да убију надвојводу.^{[5]:стр.10}

Аустроугарски истражни органи су покушавали да повежу атентаторе са српском владом. Министарство спољних послова у Бечу послало је свог званичника Фридриха фон Визнера у Сарајево да прикупи све компромитујуће чињенице које повезују атентат и српску владу али је фон Визнер 13. јула 1914. могао да телеграфише једино то да национални покрет у Босни и Херцеговини подржавају неке организације из Србије које српска влада толерише али да „ништа не доказује учешће српске владе у атентату, у његовој припреми, или у обезбеђивању оружја“, штавише да за тако нешто „нема места ни за сумње“ пошто постоје чак „индикације да је то искључено“.^{[6]:стр.172 [5]:10}

Реакција српске владе

Држање званичне Србије после првих вести о сарајевском атентату било је у складу са уобичајним реаговањима у тим приликама али и са извесном журбом да се суседној сили предочи како влада у Београду не само што жали већ и осуђује учињени злочин. Српски посланик у Бечу Јован М. Јовановић телеграфисао је у Београд у 19:16 часова; она је у 22:30 часова одговорила и наложила Јовановићу да изјави у име краљевске владе министру иностраних дела најдубље саучешће. Такође представници владе одмах су изјавили саучешће аустријском посланику у Београду. Како је Никола Пашић био због предизборне кампање у унутрашњости земље саучешће су изјавили министар правде и начелник министарства иностраних дела. Такође су биле прекинуте видовданске свечаности и наређена је дворска жалост.^[3] Српски посланик (амбасадор) је 30. јуна изјавио Бечу да ће српска влада судити свим атентаторима и саучесницима уколико се утврди да се налазе у Србији^[7]:6(1276).

Јулски ултиматум

За више информација погледајте чланак Јулски ултиматум

Лазар Пачу

Александар I Карађорђевић

Јован М. Јовановић Пижон се у Бечу узалуд трудио да оспори оптужбе против своје земље и да делује у правцу смиривања тензија. Када су 2. јула пренесена тела убијених, надвојводе и његове супруге, у Беч спуштена је у његовом стану застава на пола копља. Прве недеље јула ни по чему нису наговештавале оно што се спремало. Оба цара, њихови министри и други чиновници отишли су на одмор, немачка штампа је престала да напада Србију, једно време није било демонстрација у Аустроугарској. Убрзо се чуло да се барон Гизл враћа у Београд на своје место аустроугарског посланика па је ова вест примљена са олакшањем.

Ипак, све су ово биле варке политичких и војних врхова Аустрије и Немачке да би добили потребно време за припрему планова. Аустријски врх, плашећи се руске реакције на могућу војну интервенцију против Србије, тражио је из Берлина подршку за своје планове.^[8] Поред добијања потпуне подршке (укључујући и војну), после које је Аустроугарска одлучила да преда Србији представку за коју су били уверени да ће бити неприхватњива за њу, Беч је добио и доминантног савезника који се није презао да „саветује“ о пожељним корацима (поготово када би Беч показао било какве знаке оклевања).^[8] По добијању немачке подршке, 7. јула на министарском заседању у Бечу је договорено да се Србији пошаље представка тешко прихватљива за њу^{[6]:170-171 [9]:152}, а 14. јула у Бад Ишлу је одлучено да се пошаље ултиматум, а не обична представка.^[9]:152 Знајући да могу да изврше мобилизацију и концентрацију снага знатно пре Француза, а неупоредиво пре Руса, Немци су хтели да једним брзим продором кроз Белгију заобиђу француски одбрамбени механизам на граници са Немачком и за неколико недеља да баце Француску на колена а да потом прегрупишу војску и нанесу одлучујући пораз Русији.

Пре саме предаје ултимативне ноте и у Србији се претпостављало се да ће услови бити неприватљиви за њу и наговештавала се велика могућност за рат у случају одбијања захтева из представке.^[10]

Посланик Гизл је 23. јула (10. јула по ст. кал.) 1914. у 18 часова ултимативну представку предао заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је изричито тражен у року од 48 часова^[11], како се не би дало времена дипломатском решавању проблема. Тренутак предаје је био одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника из Русије, где је боравио у званичној посети, пошто се желело спречити француско-руско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији.^{[12]:8 [6]:175[13]}Текст ултиматума предат је осталим великим силама дан после, 24. јула^[14]:3-13,19 како би се скратило њихово време за реакцију.

Уз опширну оптужбу Србије, изложену око основне тезе да се идеја о атентату родила у Београду, да су оружје и муницију дали официри и чиновници чланови народне одбране и да су пребацивање у Босну извеле старешине српске пограничне службе, ултимативни захтев је изложен у десет тачака. Од владе Србије се тражило^[15]:

1. да забрани све публикације које пишу против Аустроугарске и својом општом тенденцију угрожавају њен територијални интегритет
2. да одмах распусти Народну одбрану и слична удружења и да спречи да оне наставе свој рад под другим именом и у другом виду
3. да из јавне сцене у Србији избаци све оно што представља пропаганду против Аустроугарске
4. да из службе уклони све официре и чиновнике који су одговорни за пропаганду против Аустроугарске
5. да прихвати сарадњу органа царско-краљевске владе у угушивању субверзивног покрета усмереног против територијалног интегритета Царства
6. да отвори истрагу против учесника у Сарајевском атентату и да прихвати да у овој истрази учествују органи Аустроугарске
7. да одмах ухапси Војислава Танкосића и Милана Цигановића
8. да спречи помагање недозвољене трговине оружја преко границе и да отпусти и строго казни припаднике пограничне службе који су помогли пребацивање атентатора
9. да објасни изјаве српских високих чиновника против монархије дате после 28. јуна
10. да обавештава царско-краљевску владу о испуњењу ових захтева.

Цео ултиматум је очевидно тежио да понизи Србију али да и суштински наруши њену самосталност и државност. Ово се нарочито односи на тачке пет и шест али и на тачку десет. Читајући 24. јула ултиматум Србији британски шеф дипломатије сер Едвард Греј је одмах рекао царско-краљевском амбасадору грофу Менсдорфу да је то најужаснији документ који је једна држава икад уручила некој другој држави и притом је указао на тачку пет која директно угрожава независност једне државе.^[14]:13 Чим је сазнао за садржај ове ноте руски амбасадор у Бечу је похитао да упозори грофа Берхтолда да је реч о захтевима које не може да прихвати једна уставна држава. Српска влада се састала дан по пријему представке по доласку г. Пашића из Ниша^[16] и могла је само да закључи да не остаје ништа друго него да се гине.^{[17]:11(1219)} Гледиште Србије према ултиматуму показује лично писмо регента Александра руском цару Николају II упућено 24. јула^{[17]:9-10(1217-18)}:

„... Захтеви у аустроугарској ноти понижавају сасвим излишно Србију и не слажу се са њеним достојанством независне државе... Ми смо вољни примити оне аустроугарске захтеве који су у складу с положајем независне државе а и оне које би нам саветовало Ваше Височанство да усвојимо. Све личности за које буде доказано да су умешане у атентат казнићемо строго ми сами. Извесни услови не могу се извршити без промене нашег законодавства, а за то потребно је време. Рок који нам је дат сувише је кратак... Племенита милосрдност коју је Ваше Царско Височанство често показивало према нама, улива нам велику наду да ће Ваше великодушно словенско срце још једном услишити наше молбе.“

Слично гледиште изнео је и Никола Пашић приликом сусрета са енглеским отправником послова. Увече 23. јула наређено је да се ухапсе Танкосић и Цигановић. Први је убрзо био ухапшен а други је побегао у унутрашњост Србије. Силе Антанте саветовале су Србији да попусти у највећој мери. Балканске владе биле су углавном уздржане. На питање из Београда црногорска влада је одговорила да не може дати никакав савет и мисли да се треба држати онога што саветују Русија и Француска.^{[тражи се извор од 03. 2011.]}

Српски одговор и објава рата

Никола Пашићс

Српски одговор је био готов тек после 17:30 часова 25. јула. Написали су га Никола Пашић и Стојан Протић. У сваком случају одговор је уручио лично председник владе Никола Пашић мало пре шест часова.^[18] Барон Гизл је приметио да одговор није задовољавајући а само што се Пашић вратио у министарство иностраних дела стигло је бароново писмо у коме је посланик навео да Србија није на одговарајући начин одговорила на захтеве царско-краљевске владе и да су односи између држава прекинути.^[19] Одмах потом, у 18:15 часова, барон Гизл и особље посланства напустили су Београд и отишли за Земун.^[18] Већ је био припремљен премештај државне архиве, надлештава, Пресбироа, Народне банке у Ниш.^[18] Истог дана је објављен манифест Владе Србије српском народу^[20] о тренутној ситуацији, а сутрадан, 26/13. јула је издат проглас о мобилизацији^[21]. Исти дан мобилизација је објављена у Аустро-угарској^[22][9]:156.

Сам одговор владе Србије ^текст био је крајње попустљив и достојанствен. Били су прихваћени сви захтеви осим онај у тачки шест^[23] али је и код те тачке понуђена арбитража суда у Хагу или комисије великих сила. Саопштен свету овај одговор је примљен као пример дипломатске вештине и крајње попустљивости. Задовољан је био чак и немачки кајзер Вилхелм II Немачки. Ипак немачки војни и политички кругови само су чекали повод да нападну Русију. Са нестрпљењем су очекивали вест о руској мобилизацији. У Двојној монархији такође нису водили рачуна о садржају одговора: имали су формалан изговор да српска влада није прихватила свако слово ултиматума и требало је још само да објавити рат. За то им је требало још два дана.^{[тражи се извор од 03. 2011.]}

Влада Аустро-угарске је у 11 часова 28. јула 1914. упутила влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем:

„Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“

Дан после Аустро-угарска је почела да бомбардује Београд.^[24]

Тако је Србија после Балканских била принуђена да води још један рат сада са још моћнијим противником.

Прва жртва у Првом светском рату био је Душан Ђоновић, ученик Трговачке академије.^[25]

 ^{Види још}

• Руски грађански рат
• Други светски рат
• Технологија Првог светског рата
• Србија у Првом светском рату
• Српско војничко гробље на Зејтинлику

1914-07-23: Ултиматум који је променио свет

Преузето са сајта Српски академски круг

У историји међународних односа ултиматума је било у великом броју. Биће их и у будућности. Ипак, ултиматум Аустро-Угарске, упућен пре 99 година Краљевини Србији,  нарочито је битан. Он се издваја се по својој садржини, али и по до тада незамисливим, трагичним последицама по читаво човечанство.

Нешто мање од месец дана након видовданског атентата на престолонаследника Аустро-Угарске, Франца Фердинанда, у Сарајеву, такозвана „Јулска криза“ је добила финални епилог. Период од преко двадесет дана интензивних консултација на релацији Беч – Берлин (као и Париз – Москва са друге стране) коначно је резултирао ултиматумом који је Аустро-Угарска упутила Краљевини Србији 23. јула 1914. године. Тога дана, у 18 часова, Барон Гизел, посланик Двојне монархије у Београду, уручио је ултиматум у писаној форми министру финансија Србије Лазар Пачу, будући да је премијер Никола Пашић био ван Београда због предизборних активности. Поред писаног ултиматума, Гизел је усмено пренео и да је рок за одговор 48 часова, а да ће се, уколико одговор до тада не буде стигао, сматрати да је он негативан. Над Србију се надвила црна сенка рата у случају да не прихвати безусловно свих десет захтева наведених у ултиматуму.

Ово није био први ултиматум у скоријим односима две земље. Октобра 1913. године Аустро-Угарска је поставила ултиматум Србији, како би издејствовала повлачење српске војске иза међународне границе са Албанијом, у року од осам дана. Нешто раније, крајем 1912. године, при крају прве фазе Првог балканског рата, читава европска дипломатија страховала је од могућег аустро-угарског ултиматума Србији, који су поједине радикалније струје наклоњене обрачуну са Србијом у Двојној монархији здушно заговарале. Не треба заборавити ни улогу овог спољнополитичког инструмента у Анексионој кризи 1908-09. године, када су две државе биле на ивици рата. Могло би се рећи да је употреба ултиматума  била константа у све агресивнијем односу Двојне монархије према Србији почетком двадесетог века. Ипак, овај ултиматум битно се разликовао од свих претходних и уобичајених ултиматума.

Пре свега, оштрина изнетих захтева била је невиђена у дотадашњој пракси односа међу сувереним државама. О томе сведоче и изјаве државника попут сера Едварда Греја, тадашњег министра иностраних послова Велике Британије, који је по увиду у текст ултиматума рекао:

„Ово је најстрашнији документ који сам икада видео да је једна држава упутила другој независној држави“

Слично је констатовао и Винстон Черчил. Уопштено гледано, поједини захтеви монархије били су веома контроверзни имајући у виду да су се косили како са српским уставом, тако и са начелом суверености. Најспорнија и најнеприхватљивија била  је тачка 6, која је захтевала да Аустро-Угарска пошаље своје органе који ће учествовати у истрази на територији Србије. Једноставно речено, било је јасно да су овакви захтеви неприхватљиви за било коју независну државу.

Развој ситуације је довео до великих промена у јавном мњењу и перцепцији положаја Србије током Јулске кризе у Британији. Од почетног жаљења због трагичног догађаја из Сарајева и неке врсте одобравања права на реакцију Аустро – Угарске, ултиматум је јасно указао на агресивне намере Аустро – Угарске и жељу да се Србија или војно порази или понизи. Задовољење правде је било у другом плану. Разликовање узрока од много дубљих повода за обрачун са Србијом, за који су агитовале јастребовске струје у Аустро-Угарској још од периода Анексионе кризе, постало је очигледно и допринело је стављању симпатија грађана земаља Антанте на страну мале Србије која се нашла под претњом аустро-угарског дива.

„Аустрија је изабрала рат“: након неприхватљивог ултиматума и потоњег одбијања понуђене британске медијације, штампи и јавним мњењима земаља антанте и неутралних земаља постаје јасно да Аустрија није натерана да делује, већ да је имала избор и свесно одабрала рат, уз пресудну подршку Немачке за почетак агресије

Природа захтева указује на још једну разлику овог ултиматума у односу на претходне. Историографија је сложна у оцени да су дипломате и спољнополитички одлучиоци Монархије били свесни да такав текст не може и неће бити прихваћен. Евидентно је да је војна опција већ била прихваћена као готово нужан исход оваквог ултиматума. Постављање захтева је више служило сврси оправдавања напада на Србију, него што је заиста постојала намера да се Србија натера да прихвати одређене захтеве Аустро – Угарске.

Ултиматум као спољнополитички инструмент датира од давнина, али чини и део наше данашњице. Његова логика налази се у јасном захтеву једне стране која је праћена претњом употребе силе уколико се држава која је мета не усагласи са траженим условима. Циљ је начинити трошкове одбијања захтева из ултиматума толико високим да ће мета схватити да јој се „лоше пише“ уколико се не прихвати захтеве, односно, да су трошкови одбијања захтева једне стране превелики. Врло битан апсект ултиматума је и временски притисак, у овом случају – рок од 48 сати. Као такав, ултиматум је представљао, а и данас представља, прилично погодно средство којима су велике силе могле остварити своје захтеве уз мале трошкове, ослањајући се на страх који ће њихова претња силом изазвати.

Зашто је, заправо, ултиматум Аустро-Угарске био неуспешан, односно, зашто Србија није прихватила њене захтеве јула 1914. као што је то урадила с јесени 1913. године? Зашто је Србија прихватила ризик и огроман трошак уласка у рат са далеко надмоћним непријатељом? Управо зато што су захтеви Аустро – Угарске били превисоки. Подривање суверености била је цена коју српски политичари нису били спремни да плате ни по цену оружаног сукоба. Вредности пушком стечене слободе били су спремни да поново пушком бране. Зато је и велики Голијат морао бити опрезан према малом Давиду у својим захтевима, уколико је заиста желео да се његови захтеви праћени претњом и остваре. Очигледно је да је Аустро-Угарској циљ заправо био у реализацији силе, а не у остваривању захтева без оружаног сукоба.

Треба имати у виду да је и овакав исход омогућио и шири контекст, односно достизање критичне тачка поларизације Европе на два блока. Престајање функционисања Концерта Европе, као тела које је, у различитим облицима, од 1815. године креирало политичку судбину континента кроз конгресе и конференције и предстаљало оквир за политичку сарадњу, посредовање и могући детант међу великим силама, у многоме је утицало на немогућност проналажења решења у Јулској кризи. Аустро-Угарска је овог пута добила бланко подршку Немачке, праћену и хушкањем канцелара Бетман-Холвега и кајзера Вилелма Другог да се делује што пре и што одлучније нападне Србију. Овако отворене подршке није било 1912. године. Такође, Србија је, овога пута, иза себе имала Антанту, односно Русију чврсто решену да стане у заштиту савезника уколико буде нападнут. У претходним случајевима, 1913. године или у време Анексионе кризе, Србија је попуштала јер није добијала никакве гаранције Русије или неке друге силе у случају да буде нападнута, већ јој је саветовано да захтеве испуни.

Тројни савез и Тројна антанта: упрошћени приказ савезничких уговорних односа почетком 20. века и њиховог утицаја на Балкан

Низ догађаја који је уследио након српског одговора на ултиматум (прихваћени сви захтеви, изузев тачке 6.) довео је свет у до тада невиђени сукоб, најкрвавији, најмасовнији и најбруталнији у повести. Због тога је овај ултиматум и дан данас један од најпознатијих и најконтроверзнијих спољнополитичких потеза једне државе икада. Међутим, било би погрешно рећи да и савремени ултиматуми не носе са собом одређене контроверзе.

Претња силом и употреба силе су забрањене Повељом Уједињених Нација (осим у одређеним изузетним околностима), па ипак ултиматум фактички и даље постоји као средство спољне политике и користи се нашироко. Он није нужно у супротности са међународним правом. Једна од примера је ултиматум који је јануара 1991. председник САД Џорџ Буш старији издао Ираку, са захтевом да се повуче из окупираног Кувајта, или ће отпочети војна акција против Ирака. За овакав потез Буш је имао дозволу Савета безбедности на основу резолуције донете у складу са главом седам Повеље УН, која га је ауторизовала да учини све потребне мере, дипломатске и војне, како би се окупација Кувајта окочнала. Са друге стране, огроман је број, што експлитицитних, што прикривених ултиматума, почивало је на претњи противправне употребе силе. Сигурно је да је нама најпознатији пример имплицитног ултиматума америчке државне секретарке Мадлен Олбрајт из 1999. године, када је запрећено да ће СР Југославије бити бомбардована уколико делегација у Рамбујеу не прихвати мировни споразум.

Употреба ултиматума данас није иста као пре 99 година. Агресивна природа захтева настоји се сакрити и упаковати у одређене прихватљиве форме. Ипак, суштина овог инструмента остала је иста – захтев, претња силом и временско ограничење, односно – натерати противника да прихвати захтев како се не би суочио са тешким последицама. Данас су ултиматуми, најчешће, прикривенији и не толико уочљиви на први поглед, као што је то био случај 1914. када је рат сматран још увек дозвољеним средством спољне политике. Ипак, њиховом постојању, нарочито у односима између великих и малих држава, за сада се не назире крај.

2013-07-19: На данашњи дан рођен је војвода Живојин Мишић

Из Википедије, слободне енциклопедије

Живојин Мишић (Струганик, 19. јул 1855 — Београд, 20. јануар 1921) је био српски војвода из Првог светског рата. Живојин Мишић је учествовао у свим српским ратовима од 1876. до 1918. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта је био начелник Врховне команде.

Биографија

Живојин Мишић је рођен 19. јула (7. јула по по старом календару у Струганику. Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем 17. или почетком 18. века. Породица је узела презиме Мишић по имену деде Живојина Мишића - Миша Каљевића. Доселили су се из Дробњака.^[1]
Мишићеви родитељи Радован и Анђелија (рођ. Дамјановић из Коштунића) имали су тринаесторо деце, од којих су двоје биле девојчице - Тодора и Живана. Живојин је био тринаесто дете, и када се родио, само осморо његових браћа и сестара је било живо.^[2]
По завршетку своје шесте године био је пастир. Основну школу започео у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим мемоарима Мишић је помињао неприлике које је имао с варошком децом због сељачког порекла, што га је узбуђивало и вређало. Гимназију у Крагујевцу је уписао 1868. Први, други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, а трећи и четврти у Београду, у Првој београдској гимназији. У првих пет разреда гимназије није био посебно добар ђак, али је шести разред завршио са много бољим успехом. С таквим оценама шестог разреда гимназије примљен је 20/9 (по ст. кал.) 1874. у Војну академију, као 19. у рангу. На сваком распусту одлазио је кући у село и врло често је заједно са својом браћом радио и пољске радове.
Касније је био ожењен са Лујзом Крикнер (1865 — 1966), венчани 25. новембра 1884. у београдској Вазнесенској цркви. Синови су им:

• Радован (? — 1943), банкарски чиновник, заробљен као резервни официр у пролеће 1941. и интерниран у Немачку одакле се није ни вратио;
• Александар (1891 — 1941), официр, припадник Равногорског покрета, стрељали га Немци у Ваљеву у децембру 1941;
• Војислав (1902 — 1971), инжењер агрономије, учесник партизанског устанка 1941, робијао на Голом отоку.

а кћери:

• Елеонора (рођена 1885. у Ужицу, умрла 1952. у Ваљеву; била је најпре удата за Богдана Анђелковића, официра, а после његове погибије за Михаила Марковића, ваљевског апотекара),
• Олга (1886 — 1977, удата за сликара Милана Миловановића)
• Анђелија (1889 — 1969).

Уз велике грађанске и војне почасти Мишић је сахрањен на београдском Новом гробљу; ту му је споменик откривен 3. XII 1922. године. Његов лик и дело овековечени су у многим уметничким делима: вишетомни роман Добрице Ћосића „Време смрти”; позоришна представа „Колубарска битка” према драматизацији дела тог Ћосићевог романа; песме Војислава Илића Млађег („На дан сахране војводе Мишића”), Алексе Шантића, Слободана Марковића („Војвода Мишић”), Петра Пајића; слике Уроша Предића, Милана Миловановића, Васе Ешкићевића, Вељка Станојевића, Николе Милојевића, Теодора Швракића; скулптуре Ђорђа Јовановића (попрсје на београдском Новом гробљу), Душана Јовановића Ђукина, Вељка Форцана (биста у Струганику), Небојше Митрића (рељеф на рибничком мосту у Мионици), Ота Лога (споменик у Мионици, биста на Рајцу), Милана Бесарабића (биста у Љигу), Душана Николића (споменик у Ваљеву), Љубише Манчића (рељеф на месту у Београду где је била Мишићева кућа), Дринке Радовановић (бисте у Текеришу и Београду), Саве Халугина (биста у Мишићеву код Суботице) итд. У Љубљани је 1919. дотадашња Кунова цеста преименована у – Цеста војводе Мишића. Касарне у Марибору и Љубљани дуго су носиле Мишићево име. У Земуну је проглашен за почасног грађанина. Школа у Оглађеновцу се од 5. X 1933. звала Основна школа војводе Мишића. Основна школа у селу Брежђу код Мионице такође носи његово име. Једно добровљачко насеље на северу Бачке прозвало се 1927. године – Мишићево. Мишићева родна кућа у Струганику је обновљена и претворена у спомен-музеј (1987). Дан Мишићевог рођења прославља се од 1997. као празник Мионичке општине, а од 1998. године сваког јула у Мионици се приређују Мишићеви дани. Данас, касарна Војске Србије у Ваљеву носи Мишићево име.

Предавачка и литерарна каријера

На Војној академији у Београду М. је предавао Стратегију у раздобљима: 1. 11. 1898. – 26. 1. 1900., 5. 10. 1900. – 22. 6. 1902. и 6.1‚10 1903. – 16. 3. 1904. Многобројне расправе из области ратне вештине објавио је у Српској војсци и Ратнику, часописима чији је био уредник. Предавања питомцима Војне академије објединио је у књизи „Стратегија” која је одмах увршћена у обавезну лектиру официрског кора. Са немачког језика је превео „Тактику” од Балка (објављено 1910). Болест га је спречила да доврши писање својих успомена, започетих на лечењу у Француској 1920. Два пута је пензионисан: најпре од 16. 3. 1904. до 4. 3. 1909. године због сумње да је непријатељски расположен према официрима, актерима мајског преврата 1903.; поново од 12. 1‚10 1913. до јула 1914.

Војна каријера

Кабинет Живојина Мишића
на Солунском фронту

На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, као питомац Артиљеријске школе, учествовао је у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 — 1878. године). У тим ратовима командовао је Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао прва ратна искуства.
Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је аустроугарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.
Учествовао је и у Српско-бугарском рату 1885. као поручник и командант чете у 5. пуку Дринске дивизије.
Од 1898. до 1904. предавао је стратегију на Војној академији.^[3]
Након Мајског преврата је био приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, наводно због утицаја Црне руке, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909, током Анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустроугарском.
У Балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је — како је истакао генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан.

Генерал Живојин Мишић и
Генерал Џорџ Мајн

Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, Мишићу је предата команда над Првом армијом, тада у врло тешкој ситуацији, да замени њеног рањеног и болесног команданта генерала Петра Бојовића. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао (тада је то сматрано ризичним) на дубљем повлачењу да би се целој српској војсци дало времена да се одмори и попуни залихе, што је резултовало напуштањем Београда. Међутим, његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије снабдевања и тешко је поражена у потоњем српском контранападу, који је такође започео Мишић, а његова армија је одиграла одлучујућу улогу. Ово је била једна од највећих битака у српској историји и Мишић је 17. децембра 1914. унапређен у чин војводе. Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали заповедници армија на састанку у Пећи, и следило је повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније. На Солунском фронту 1916. Мишић је командовао Првом армијом која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску у бици код Горничева. Пред крај рата у јуну 1918. Мишић је постављен за начелника Врховне команде и командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918.
Живојин Мишић је умро у Београду 20. јануара 1921. Написао је дело „Моје успомене“ које је први пут објављено 1969. године, а приредио га је Саво Скоко.

Одликовања

Ако се одликовања војводе Живојина Мишића посматрају упоредо са развојем савремених друштвених и историјских збивања и његовим напредовањем у војничкој каријери, запажа се да су она све бројнија, типолошки значајнија, а по рангу вреднија идући ка каснијим фазама у његовом животу. Самим тим она говоре не само о Мишићевом месту у нашој ратној историји, већ представљају и материјалне доказе о уделу српске војске у савременим међународним односима из ратова за ослобођење краја 19. и почетка 20. века.

Домаћа одликовања

• Орден Белог орла 2. реда
• Орден Белог орла 4. реда, српски са мачевима;
• Орден милосрђа (црвеног крста), српски;
• Орден Таковског крста 2. реда, српски;
• Орден Таковског крста 3. реда, српски (типолошке одлике ордена идентичне истоименом ордену 2. реда).
• Орден Таковског крста 5. реда, са мачевима, српски;
• Орден Карађорђеве звезде са мачевима 1. реда, (типолошке одлуке ордена идентичне истоименим орденима 2. 3. и 4. реда).
• Орден Карађордеве звезде 2. реда, са мачевима (типолошке одлике ордена идентичне истоименом ордену 3. и 4. реда).
• Орден Карађордеве звезде 3. реда, са мачевима, српски (типолошке одлике ордена идентичне истоименом примерку 4. реда).
• Орден Карађордеве звезде 4. реда, са мачевима, српски;
• Ордена Карађорђеве звезде 2. реда; Звезда од пет кракова, у металу, са аверс-ом истоименог ордена.

Инострана одликовања

Мишићева родна кућа

• Орден Румунске круне 2. реда, румунски;
• Орден Меџидије 2. реда, турски;
• Звезда ордена светог Станислава, 2. реда, руски;
• Орден светог Ђорђа 4. реда, руски;
• Орден црвеног крста, енглески, установљен поводом балканских ратова 1912—13. године.
• Орден Данила 1, за независност, црногорски, 2. реда;
• Орден Купатила 2. реда, енглески;
• Орден Легије части 2. реда, француски;
• Звезда ордена Легије части 2. реда;
• Орден светог Ђорђа и светог Михајла I реда, енглески;
• Звезда ордена светог Михајла и светог Ђорђа, I реда;
• Ланац у металу за орден светог Ђорђа и светог Михајла
• Орден светог Спаситеља 1. реда, грчки;
• Звезда ордена светог Спаситеља 1. реда;Осмокрака звезда, у металу, са аверс-ом истоименог ордена.
• Орден Легије части I реда, француски (типолоћке одлике ордена идентичне истоименом примерку II реда). Трака од рипса.
• Звезда ордена Легије части 1. реда;Звезда од пет кракова, у металу.
• Орден Италијанске круне I реда, италијански;
• Звезда ордена Италијанске круне;
• Орден за заслуге црвеног крста, амерички;
• Орден за изванредне војне заслуге, амерички; .
• Крст рата 1914—1918. године, француски;
• Ратни крст из првог светског рата, италијански; .

Референце

1. ^ „O poreklu familije Misic“. misicb.tripod.com
2. ^ „Преци и сродници Живојина Мишића“. Revija.kolubara.info Приступљено 6. 3. 2013.
3. ^ Saturday, 22 August, 2009 Michael Duffy (22. 8. 2009.). „{First World War.com}“. Firstworldwar.com Приступљено 6. 3. 2013.

Види још

• Александар Мишић

Спољашње везе

• Војвода Живојин Мишић (Биографски лексикон ваљевског краја)
• Мишићеви дани
• Информација о његовом гробу