Цивилне жртве уз Церску битку (Васељенска.ТВ, Илија Петровић)

Аустроугарска војска прешла је Дрину 12. августа 1914. године, а у ноћи између 15. и 16. дошло је до изненадног ноћног боја код Текериша, који је отворио врата коначној српској победи на Церу. Иако су окршаји трајали до 24, обично се пише да је битка окончана 18. августа.

Биланс Церске битке био је стравичан: аустроугарска војска имала је око 25.000 мртвих и рањених, док су Срби изгубили 16.000 војника и подофицира и 259 официра.

О војном делу ове битке зна се ваљда све, тако да ће чувари (кустоси) Музеја церске битке, постављеног у Текеришу, бити спремни да то посетиоцима препричају до најситније појединости.

Потписник ових редова признаје да је у више наврата, водећи тамо планинарске групе, сазнао све о оперативном, тактичком и стратешком надмудривању зараћених страна, али зато може посведочити да о аустроугарским злочинима над српским цивилним становништвом и жртвама које су пратиле ту величанствену српску војничку победу – није чуо ни реч. Због тога, он је сваки пут, да ли у аутобусу пре доласка у Текериш или на повратку из Текериша, а два пута и у Музеју, као додатак “званичним” саопштењима, не би ли његови сапутници стекли потпунију слику о целини тог догађаја, на своју руку преузимао улогу “резервног” тумача и изговарао понешто од овога што ће бити садржано у наредним редовима.

Аустроугарски злочини над цивилним становништвом

Уопштено речено, Србима је својствено да прерано заборављају злочине које су над њима извели не само ратни противници, већ и непријатељи по духовности. Били би заборављени и злочини с почетка Првог светског рата, да није података које је свету саопштио др Рудолф Арчибалд Рајс (1875-1929), швајцарски криминалист, капетан српске војске, српски добровољац. Др Рајс дошао је у Србију на позив српске владе, непосредно по окончању Церске битке, да у Мачви утврди ратне злочине које је аустроугарска војска починила над српским цивилним становништвом.

Његови налази казују да је на том невеликом подручју, током те краткотрајне аустроугарске инвазије, на најзверскији начин побијено приближно четири хиљаде цивила. “Какви су то људи”, питао се др Рајс, “каква је то убилачка помама нагонила ове “хероје пљачке” да ништа и никога не штеде… каква је то »злочиначка гнусоба« пировала код »племенитих« барона, грофова и витезова, салонских углађеника и лажних побожника, да са највећом суровошћу уништавају све што виде у Србији, силују, кољу, спаљују живе немоћнике, погане, пљачкају…

Хабзбуршки ритери и »покорни римокатолици« су од богомоља правили штале… у олтарима су жене напаствовали. .. И свуда су војници остављали измет, чак и на столу за обед«. То је геноцид! Наступ колективног садизма. То је, једноставно, криминал”, оптуживао је др Рајс, али његова сведочења о злочинима, с обележјима прворазредне правне и историјске документације, нису потресла свет; “америчка публика се чак узбуђивала причама о страхотама које су аустријски војници чинили по Србији” (Југославија по вољи народа 1914-1918, Нови Сад 1990).

Злочини у Мачви

Др Рајс је о аустроугарским злочинима у Мачви сведочио у свом Извештају достављеном априла 1915. председнику српске владе Николи Пашићу, а потом објављеном у Лондону 1916. године. Изводе из тог извештаја, као посебну књижицу (без назнаке које је године издата), објавио је Манастир Свете Тројице, под Овчаром, а под насловом: Аустроугарска зверства, Сегменти извештаја поднесени србској власти о зверствима која је аустроугарска војска починила за време првог упада у Србију 1914. године, а који су обрађени од стране професора универзитета у Лозани Арчибалда Рајса.

У предговору том издању истакнуто је да су “варварске методе ратовања и свирепост према цивилном становништву окупиране земље које је немачка војска примењивала у Белгији, верно опонашали њени аустријски савезници у Србији. Ова истраживања и извештај… заправо доказују да су »пријатан аустријски народ« и »поносна и витешка мађарска раса« имали неславну част да премаше у бестијалности, ако је то уопште могуће, и своје пруске пријатеље.

Материјал за свој извештај др Рајс је прикупио на лицу места током септембра, октобра и новембра 1914. године. Он је непотпун, с обзиром на то да је “у то време велики део Србије још увек био окупиран, па је у том делу било немогуће приступити истрази. Осим тога, пошто су многи цивили побегли са опустошених подручја, било је немогуће прецизно утврдити број жртава. Из тих разлога штета која је нанесена приликом прве аустроугарске инвазије много је већа а број жртава премашује бројку која се у извештају наводи”.

Рајсов извештај казује да само у селима (али не свим) шабачког и лозничког среза “укупан број убијених… износи 1.300 људи, укупан број рањених је 116, док је укупан број несталих 562. Убијено је 994 мушкараца и 306 жена, 51 мушкарац и 65 жена је рањено, док је нестало 489 мушкараца и 73 жене. Убијено је 87 деце млађе од десет година (осморо млађе од годину дана – ИП), 15 их је рањено, а 20 нестало… Стварни број рањених је много већи од оног који показују цифре; међутим, због тога што сељаци не придају велики значај ранама које нису смртоносне, они пропуштају и да их пријаве властима”.

Поред тога, Рајс “није имао на располагању спискове убијених, рањених и несталих у бројним селима, или чак градовима кроз које су Аустријанци прошли приликом прве инвазије. Град Шабац, на пример, није урачунат у…статистике, а на основу (непотпуних) података… Аустријанци су одатле одвели око 1.500 становника. С друге стране, аустроугарска војска се често решавала талаца тако што их је убијала. Зато се може са сигурношћу претпоставити да је међу несталима било много убијених. Под овим условима усуђујем се да проценим, наравно, без могућности да апсолутно прецизно потврдим ове цифре, да је укупан број цивилних жртава прве аустроугарске инвазије око 3.500 до 4.000… Жртве су стрељали, наносили им смртоносне убоде бајонетима, убијали их ножевима, одсецали им руке, ломили их или су са њих драли кожу, ломили им ноге, одсецали нос и уши, вадили им очи, одсецали им гениталне органе. Жртве су каменовали, жене су силовали, убијали и одсецали им дојке; жртве су вешали и живе спаљивали, једно дете бацили су свињама, задавали су им кундацима или штаповима смртне ударце, набијали их на колац и драли им кожу на каишеве. Велики број особа су живе спалили. Само у прњаворској општини било их је 122. Како код убијених, тако и код рањених, ране су наношене по свим деловима тела. Број осакаћених такође је велики”.

Убиства

На основу изјава бројних ратних заробљеника из састава аустроугарске војске, која је Рајс сматрао веродостојним, “с обзиром на то да дискредитују њихову сопствену војску”, у извештају је наведен велик број злочина над цивилима у Мачви. Рајс је сведоке испитивао на лицу места и у већини случајева они су му били водичи на местима у којима су се злочини догодили. Он се, тако, непосредним и личним увидом могао уверити у истинитост њихових изјава, а трудио се да помоћу “поткрепљујућих доказа” увери себе у поузданост сведока и аутентичност чињеница које су биле пред њим. Из тих сведочења доказан је велик број злочина.

“Мађари и Хрвати су били најгори, а њихови официри су их непрекидно подстицали на зверства. Кад год је пук пролазио официри су их храбрили да убијају све што је живо: краве, свиње, живину, све без обзира на то да ли је то потребно за снабдевање војске или не”. Један аустроугарски војни хирург изјавио је у Штабу српске Треће армије да су хрватски официри, пре упада у Србију, наредили својим војницима да “никоме не смете поштедети живот, чак ни детету у мајчиној утроби”, а за убијање “не смете трошити метке… Пошто свако тело има две рупе, нека ваши бајонети уђу на једну и изађу на другу”.

Војник из 26. линијског пука “тврди да је извесни поручник Лазар са својих 80 војника убио најмање 30 мушкараца и жена. Људи из његове чете су видели како је улаз у једну кафану био закрчен полуспаљеним лешевима. Ово се догодило недалеко од Зворника (у селу Зулине)… Војник из 26. пука трећег позива “изјавио је да је људима било наређено да бајонетима избоду све што је живо, жене, мушкарце и децу без икакве разлике. Војник из 79. пука… је рекао да су у близини Дреновца аустријски официри направили обруч од двадесет шесторо људи око једне куће да би потом спалили кућу и свих 26 жртава у њој… Војник из 78. пука “каже да је капетан Ајзенхут издао наређење да се у Србији поубија све што је живо… Каплар из 28. ландверског пука, сведочио је да су Аустријанци у Шапцу поред цркве убили преко 60 цивила који су претходно у њој заточени. Искасапљени су бајонетима како би се уштедела муниција. Осморица војника били су извршиоци овог злочина. Сведок није могао да поднесе тај призор. Тела су два дана лежала на тргу док их нису сахранили… Један генерал и официри су издали наређење за овај масакр.

Међу жртвама је било и неколико деце и стараца… Војник из 18. пешадијског пука… тврди да је у Добрићу видео како војници из 37. мађарског пука убијају бајонетима једанаесторо или дванаесторо деце старе између 6 и 12 година. Овај масакр извршен је по наређењу натпоручника Нађа и догодио се 16. или 17. августа. Сведок је био само на тридесет-четрдесет метара удаљен од војника убица… Војник из 6. забалског пешадијског пука (вели да им је) пре преласка границе, капетан Боснаи издао наређење да убијају све редом, од петогодишње деце до старица. Међутим, кад су прешли границу и стигли до првог српског села, капетан им је наредио да запале две куће; том приликом им је наложио да убију чак и новорођенчад у колевкама. Ухватили су 30-40 жена, деце и стараца и поставили су их испред трупа за време окршаја (испред прве борбене линије) и сведок је видео како ови цивили гину од аустријских и српских метака. Ово се догодило у Околишту. Сведок је додао да би му било веома драго када би био у прилици да о томе посведочи на суду”.

Према Рајсовим налазима, у Шапцу су “углавном Мађари злостављали жене и децу, а потом их убијали”. Један заробљени војник из 96. линијског пука потврдио је да су аустроугарски војници “злостављали цивилно становништво и да су се нарочито Мађари истицали у овим масакрима”.

У селу Богосавцу, у кући Николе Антића затечени су лешеви домаћинов и његове жене, њихове снахе старе двадесет година, тројице дечака између три и седам година и једне девојчице старе између три и четири године, у другој соби леш Николиног брата. У другој соби нађена су тела осам измасакрираних особа: три жене, два мушкарца и три дечака – бачена на гомилу. У трећој кући нађена је жена “из чије су утробе аустроугарски војници извадили мушки плод”. У Прњавору, у згради основне школе затворено је седамнаест особа и тамо живо спаљено.

У општини Брезјак, састављеној од села Слатине, Горње и Доње Недељице, аустријски војници су убили 54 особе; Рајс је навео имена две трећине тих несрећника, дајући краћи опис њихових рана. “Већини је извађена утроба помоћу великих сабљи. Ово оруж-је има следеће димензије: ширина сечива 5 цм, дебљина тупог дела сечива 0,7 цм, дужина сечива 46 цм, дужина целе сабље 63 цм… Сва ова зверства Аустријанци су починили приликом доласка 3. августа. Нико од цивила није пуцао у непријатеља и већина сељака је побегла. Скоро сви који су остали, измасакрирани су… Александар Стевановић, инжењеријски капетан, видео је лешеве двеју жена у Бастави. Жртвама су одсечене дојке и стављене у уста (жене из породице Солдатовић)… У Шљивову је капетан пронашао тело једне четворомесечне бебе којој су проболи гркљан… У Костајнику… Алексија Гајић, која је била у одмаклој трудноћи, прво је сва избодена бајонетом, а потом убијена. Масакрирано је још осам жена”.

Аустријанци су у Лешници убили 109 цивила између 8 и 80 година. “Свих 109 жртава је одведено до места у близини станице где је већ ископана велика јама дуга 20 и широка 3 метра. Таоци су имали везане руке, а цела група је била окружена жицом. Потом су војници заузели свој положај на железничком насипу на 20 м удаљености од јаме, и одатле испалили плотун. Сви су на гомилу упали у јаму која је одмах прекривена земљом, а да притом нико није проверио да ли међу стрељанима има још живих или су сви мртви. Многе жртве без сумње нису биле смртно рањене, а неке можда нису уопште биле рањене, али су их остале повукле у заједничку јаму. Мислим да не грешим у процени да их је око 50 процената живо затрпано”. Рајс у свом извештају додаје да је “прегледао… и измерио заједничку гробницу и затражио да се делимично отвори… Приметио сам да су тела лежала нагомилана на земљи, нека су била окренута главом надоле, нека у чучећем положају, друга пресавијена надвоје итд. Положај неких тела указује да су ове жртве вероватно биле само рањене и да су покушавале да се ослободе земље која их је покривала”.

Силовања

У Љубовији, Сима Савић, који је због излива крви у мозак лежао непокретан, “жив је спаљен у својој кући. Остале жртве су стрељане или избодене бајонетом. Жене су силоване. У почетку су се жалиле на то, али сада ништа не кажу и покушавају да сакрију своју срамоту… У једном селу недалеко од Крупња, две девојке старе 17 и 21 годину пронађене су како леже без свести јер их је силовало више од двадесет војника… Миросаву Васиљевић, стару 21 годину: силовало је око 40 војника, потом су јој исечени генитални органи а коса гурнута у вагину. На крају су јој извадили утробу. Умрла је тек непосредно након овога… Смиља Васиљевић, стара 60 година, из Брезјака, била је сведок убиства Смиљане Васиљевић. Пошто су убили мајку, Аустријанци су хтели да силују њену ћерку Миросаву… Миросава је звала Васиљевићку у помоћ, али ова није могла ни смела да се умеша… У Крупњу (оном већ поменутом војнику из 78. пука) су показали једну сасвим младу девојку која је изјавила да ју је силовао један официр, а затим још педесет људи. Девојка стара 16 година била је необично лепа. Две жене су потврдиле њену изјаву”. У Ликодри, селу поред Крупња, “ухваћена је једна трудна жена коју су силовали и потом је убили”. У Шапцу, аустроугарски војници затворили су све жене у хотел, а потом силовали све старије од десет година. Василија Преизовић из Прњавора сведочила је да су Аустријанци, враћајући се са Цера, “ухапсили 500 до 600 жена и држали их 4-5 дана… Девојке и младе жене одвођене су и силоване. Ослободили су их Срби”. Аустријанци су из Доње Буковице “одвели жене у свој логор и тамо их држали три дана. Све жене су силоване. Међу њима било је дванаестогодишњих и тринаестогодишњих девојчица… У селу Бањевцу војници Фрање Јосифа силовали су 40 жена и свака је силована по петнаестак пута”.

Др Рајс у свом извештају наводи да је до тачних података о броју силовања (“која су извршили припадници окупаторске војске”) било немогуће доћи. “Ово је био још тежи задатак од одређивања броја рањених. Добро сам упознат са општим осећањем људи у српском народу, када је реч о нападу на част породице и знам да је девојци која је силована немогуће или бар крајње тешко да се уда. Породице се труде да што боље сакрију несрећу која их је снашла због напаствовања њихових жена. Отуда је апсолутно немогуће утврдити број жена изложених развратним нападима непријатељске војске. Убеђен сам да је број силованих жена и младих девојака веома велики, а судећи по ономе што сам приликом истраге видео, мислим да не грешим у констатацији да су у многим окупираним селима готово све жене, од најмлађих до најстаријих, силоване. У вези с овим питањем прикупио сам и прикључио овом извештају одређени број изјава и типичних сведочења”.

Страдање насељених места

Рајсов извештај потврђује да су злочини аустроугарске војске у селима по Мачви, током прве инвазије на Србију (од 12. до 24. августа 1914), били плод неизмерне мржње коју су према српском народу исказивали политички и војни врх Аустроугарске монархије, а коју су подстицали Ватикан и аустријска, угарска и немачка штампа.

Но, своје трагове аустроугарска војска оставила је и по градским насељима Лозници и Шапцу. Др Рајс боравио је у Шапцу од 22. до 24. октобра. “Град су још увек бомбардовали Аустријанци. Центар града је скоро потпуно разорен обичним гранатама и запаљивим пројектилима. Градска четврт уз обалу Саве је посебно страдала… Фасада и звоник главне цркве озбиљно су оштећени… Шабац није био само озбиљно изложен бомбардовању, већ су га непријатељске трупе потпуно опљачкале док су кроз њега пролазиле… У Лозници сам приметио исту жестину разарања која ме је већ погодила у Шапцу… Војници аустријске војске запалили су безброј кућа. Како у граду тако и у селу… У време моје истраге и то само у четири среза шабачког округа запаљено је 1658 зграда: 232 у поцерском срезу, 457 у мачванском срезу, 228 у азбуковачом срезу и 741 у јадарском срезу. Скоро све куће су сеоске. Као последица ових пожара 1748 породица из ова четири среза доведено је до крајњег сиромаштва”.

Један заробљени санитетски поручник из 28. ландверског пука изјавио је да су “војници пљачкали и палили све што су стигли: куће, баште, амбаре итд. У пратњи сваког батаљона било је око 50 муслиманских сељака из Босне чији је задатак био да пљачкају српска села. Ови људи су прави дивљаци и урличу све док пљач-кају… Тако су служили за пример војницима који су се можда до тог тренутка устезали из неког осећања пристојности. Сувишно је инсистирати на нелегалном и нехуманом карактеру ових мера које је аустроугарска војна команда примењивала, али ово представља још један доказ о систематском истребљивању које је непријатељ вршио” по Србији.

Хашка конвенција

Уз податке о бомбардовању цивилних објеката, Рајс је навео и одредбу члана 27. Хашке конвенције од 18. октобра 1907. године, коју је потписала и Аустроугарска: “Приликом опсада и бомбардовања морају се предузети све потребне мере да би се поштеделе, што је могуће више, све зграде намењене богослужењу, уметности, науци и за хумане сврхе, сви историјски споменици, болнице и места где се окупљају болесни и рањени, под условом да се оваква места у исто време не користе у војне сврхе”.

Будући да се лично уверио у све описиване чињенице, професор Рајс је констатовао да срушене, оштећене или спаљене зграде “нису коришћене у војне сврхе и нису се налазиле у непосредној близини било ког објекта чије је рушење било неопходно из стратешких разлога. Такође сам, мање или више, на сваком месту, примећивао трагове шрапнелског дејства… Сачувао сам одређен број ових пројектила као доказни материјал, као и комад дрвета клупе из сале за предавање физичких наука; овај комад је пробијен шрапнелом… У модерном ратовању шрапнел се користи само против непријатељских снага, а никада за бомбардовање градова јер постоји ризик да страдају и цивили. Коришћење ових направа за разарање наводи на закључак да су Аустријанци намерно нападали цивилно становништво”.

На основу чињеница о убиствима, силовањима, масакрирању, бомбардовању, паљевинама и другим ратним злочинима, Рајс је констатовао да је све то обављано “одређеним системом”, те да “зверства која су почињена немогуће је посматрати као дело неколицине разбојника, какве је свакако могуће наћи у свим војскама. У то би се могло поверовати да је било неколико десетина жртава, али ако је њихов број у хиљадама, онда не може бити прихватљиво објашњење да је реч о рђавом понашању изолованих нитковских елемената”.

Суочена с оптужбама објављеним у листу Газетте де Лаусанне, Аустроугарска, немајући могућности да негира масакре над цивилним становништвом, потрудила се, “на немачки начин”, да себе оправда причом да је “егзекуција цивила постала неопходна због непријатељског држања становништва, које су оптужили да је активно учествовало у војним операцијама. Другим речима, цивилно становништво је наводно пуцало на трупе. Моја истрага, међутим доказује сасвим сигурно да већина цивила није испалила ни један метак нити је извршила било какав непријатељски чин према аустријским трупама. Могуће је да је ту и тамо понеки сељак испалио метак на непријатеља, али чак и да је било таквих случајева, Аустроугари нису имали право да убијају таоце, и то због члана 50. Хашке конвенције од 18. октобра 1907. године… у коме се каже: “Никакво колективно кажњавање, новчано или било које друго, не може бити извршено над становништвом на основу поступака појединаца за које становништво не може бити сматрано колективно одговорним”.

Искуства, заборавност

Др Арчибалд Рајс још је поручивао Србима да не смеју заборавити оно што им се десило на почетку Великог рата. Подсећајући да је неки неименовани француски патриота саветовао да “не говоримо никад о томе, али мислимо увек на то”, др Рајс је ту лепореку и благоглагољиву мисао “редефинисао” и претворио у врло озбиљно упозорење српском народу: “Мислимо увек на то и говоримо увек о томе”. Нажалост, Срби га нису послушали: све што се дешавало заборавили су, а четврт века касније, у Другом светском рату, дозволили да им се деси “исто то, само мало друкчије”.

И првих година последње деценије 20. века, током ратова за Републику Српску Крајину и Републику Српску, такође.

 Преузето са линка.

Домени за удружења која негују традиције ослободилачких ратова

Поводом 99. годишњице Церске битке и имајући у виду да се за мање од годину дана обележава 100 година од почетка Првог светског рата власник домена http://bastinaratnika.navezi.info/ поклања поддомене домена bastinaratnika.navezi.info регистрованим удружењима која имају циљ неговање традиције ослободилачких ратова Србије до 1918. 

Да би се ова могућност искористила потребно је имати активан сајт/блог који није мапиран (повезан са неким доменом) и потребно је попунити упитник на линку (приложен ниже). Уколико већ имате домен можете тражити да се изврши преусмеравање садржаја са пододмена bastinaratnika.navezi.info на ваш домен.
Сви садржаји сајтова/блогова морају бити усклађени са позитивним законодавством Србије.

Ова иницијатива је у складу са иницијативом Обновимо споменике храбрим прецима (1912-1918.).

Препоручује се коришћење услуга Гугла за израду сајтова (пратите инструкције на линку www.blogger.com‎) или израду блога (пратите инструкције на линку sites.google.com).

У случају нејасноћа или потребе за додатним информацијама попуните образац за контакте на блогу Баштина ратника http://bastinaratnika.navezi.info/.

Церcка битка – ремек дело ратне вештине

Пренето са линка (ВасељенскаТВ)

Церска битка (Фото: Магацин)

Како је све почело? На прелазу из 19. у 20. век друштвено-економски развој света прати монополистичка фаза капитализма, који поприма империјални облик. У то време већ је свет подељен територијално, не само на интересне сфере него и на колонијалне поседе. Велика Британија и Француска су раније него Немачка, Италија и Јапан ушле у виши развојни степен капиталистичких друштвених односа.

Ратовима отимају велика светска пространства из којих црпе огромна богатства. Остале капиталистичке земље незадовољне својим положајем, предвођене милитаристичком Немачком, боре се за нови „животни простор“ (Лебенсраум). На бази политичко-економских интереса формира се трипартитни савез, познатији као Тројни савез. При борби за нове територије и интересне сфере своје аспирације на Балкану имају две суперсиле: Аустро–Угарска и Русија. Свеопшта испреплетеност циљева и интереса империјалистичких апетита формираће два блока држава и довести до Првог светског рата. Са једне стране су државе у чији блок улазе: Немачка, Аустро–Угарска и Италија, а са друге стране формира се Антанта, у чији савез, осим Велике Британије, улази Француска и Русија. У каснијем развоју догађаја у рату ће учествовати укупно 36 држава ангажујући у ратним дејствима сав расположиви материјални и људски потенцијал са укупно 73.515.000 војника. Губици у живој сили износили су преко 10.000.000 људи и преко 20.000.000 рањених.

Непосредан повод за рат је атентат на престолонаследника Аустро–Угарске надвојводу Фрању Фердинанда и његову супругу 28. 06. 1914. године у Сарајеву. Потакнута од Немачке, Аустро–Угарска је проценила да лако може поразити Краљевину Србију и тиме остварити своје политичке и војне циљеве, будући да су војни планери имали у виду исцрпљеност српске војске и народа у два балканска рата (1912. и 1913. године). Гроф Тисо је изјавио да је Србија потпуно исцрпљена у минулим ратовима, да су јој опрема и наоружање бедни, да не може мобилисати више од 100.000 војника.

„Са Русијом, ми ћемо према ратној срећи имати успеха и неуспеха, али у Србији се морамо показати као снажна патрола у пијаној механи.“ Ултиматум који је Србији послала Аустро–Угарска био је по природи такав да га није могла прихватити ниједна суверена држава, иако је српска дипломатија на наговор Русије ишла крајње флексибилно, дозвољавајући и арбиртражу Међународног суда, с циљем да се избегне рат.Прекинувши дипломатске односе са Србијом 25. 07. 1914, Аустро–Угарска је објавила рат Србији 28. 07. 1914.

Настојећи да свом старом „кајзеру“ Фрањи Јосипу II за рођендан (18. аугуста) поклони прву војничку победу над савезницима, начелник аустроугарског Генералштаба Конрад фон Херцендорф и Оскар фон Поћорек, командант Балканске војске, наредили су 5. и 6. армији да 12. августа нападну Србију и да овладају линијом Ваљево – Ужице и тиме створе полазну основу за „војничку шетњу до Ниша„.

Аустро–Угарска је своје агресивне аспирације према Србији испољила знатно раније. Свој војни стратегијски документ (почетни операциони план) против Србије урадила је још 1907. године, припремајући се за анексију Босне и Херцеговине 1908. год., очекујући војничку реакцију Краљевине Србије и Русије. Актом анексије Аустро–Угарска је прекршила одлуке Берлинског конгреса из 1878. године. У том смислу формирала је Балканску војску за рат против Србије, коју је концепцијски предвиђала да употреби у две варијанте: прва – уколико се рат на Балкану ограничи само на тај простор, било је предвиђено за употребу 20 пешадијских дивизија и 13 тзв. „ландштурмских“ бригада (јуришних), које би изводиле офанзивна дејства, и друга варијанта – уколико би се истовремено ангажовала Русија на страни Србије, била су предвиђена дефанзивна дејства, при чему би се ангажовало осам пешадијских дивизија и седам „ландштурмских“ бригада, са основном замисли – спречавања продора српске и црногорске војске на тадашњу територију Аустро–Угарске.

Основна идеја српског Почетног операцијског плана била је: концентрисати се на упорну, еластичну одбрану док се не „разбистри“ политичка и војна ситуација, а потом дејствовати према наметнутој ситуацији. Очекујући да ће главне аустроугарске снаге ударити доњим током Саве и Дунава – моравским правцем, према Нишу, стратегијски развој српске војске је изгледао овако: л. армија (четири пешадијске и једна коњичка дивизија, са ојачаном Дунавском дивизијом II позива) на простору: Свилајнац, Топола, Рача под командомђенерала Петра Бојовића; – 2. армија (четири пешадијске дивизије, ојачана Дунавском дивизијом I позива) на правцу Аранђеловац – Лазаревац – Београд, под командом ђернерала Степе Степановића; – 3. армија (две пешадијске дивизије, три прекобројна пука I позива и два пука III позива, са Обреновачким, Шабачким, Лозничким и Љубовијским одредом) у троуглу Дрине и Саве, под командом Павла Јуришића Штурма; – Ужичка војска (Шумадијска дивизија II позива, Ужичка бригада и Лимски одред) на просатору: Рогачица, Бајина Башта, Мокра Гора, Прибој, Ужице, под командом ђенерала Милоша Божановића.

Будући да је Црна Гора објавила рат Аустро–Угарској као најближи савезник Србији и ушла у рат, распоред црногорске војске на концентрацијској просторији извршен је на следећи начин: – Ловћенски одред (око 8.000 војника и 26 топова)дивизијара Митра Мартиновића на простору Ловћен – Суторман; – Херцеговачки одред (око 15.000 људи и 20 топова) под командом серадара Јанка Вукотића, начелника Врховне команде, на простору Крстац, Грахово Трубјела; – Санџачки одред (око 6.000 људи и шест топова) под командом бригадира Луке Гојнића у ширем реону Пљеваља – Старосрбијански одред (око 6. 000 људи и 12 топова) бригадираРадомира Вешовића распоређен је на границу према Албанији.

Врховни командант српске војске био је регент Александар Карађорђевић, начелник Штаба Врховне команде војвода Радомир Путник, а његов помоћник ђенерал Живојин Мишић.

Победа је била неминовна

Пратећи пажљиво развој оперативне ситуације (12. 08), српска Врховна команда је постепено и опрезно померала главнину снага према северозападу чим је дошла до сазнања да главни правац удара неће бити са севера, него преко Дрине. У том смислу војвода Радомир Путник наређује 3. армији да ангажовањем свих расположивих снага упорном одбраном што дуже задржи непријатеља, развуче његове снаге по цијелој дужини фронта, да се 2. армија ротира на правац Обреновац – Шабац, а 1. армија на простор Аранђеловац – Лазаревац, с тим што се делови 1. армије стављају у стратегијску резерву Врховне команде.

У исто време задатак Ужичке војске је прелазак на офанзивна дејства према Вишеграду ради везивања што јачих непријатељских снага на том правцу. Налазећи се у функцији одсудне одбране са 3. армијом,Врховна команда српске војске је са снагама 2. армије извршила марш – маневар преко села Коцељева према Текеришу, где је дошло до одсудне битке између српске војске – „Церске ударне групе“ (1, 2. и 6. прекобројног пука) и 8. аустроугарског корпуса.

Церска битка траје од 12. 08. до 24. 08. 1914 на линији: Шабац – Текериш – Крупањ са ширином фронта од 50 километара. Аустроугарска војска у свом саставу има преко 200.000 људи, добро увежбаних, опремљених, уз садејство модерне артиљерије и одличне логистике, а српска војска, која све то нема, ангажује 180.000 војника, али има невиђен морал.

Однос између зараћених војски најбоље описује капетан српске војске Милутин Николић следећим речима: „Требало је одмах прећи у напад, или побећи из пакла. У овој пакленој ватри војници 2. батаљона вођени својим официрима полетеше према непријатељу… Разви се ужасна пушчана и митраљеска ватра. Није се знала ни непријатељска снага ни распоред. Он (непријатељ) је био у још већој забуни, јер је нападнут с бока и леђа и још изненађен на спавању. . . Наши војници буквално улетеше у његове ровове. Врило је као у паклу. Викало се на сав глас, пуцало на све стране, а војници падали као покошено снопље. Непријатељ није попуштао, а наши су налетали као помамни.“

Двадесет четвртог августа 1914. године, на подручју Краљевине Србије нема више ниједног непријатељског војника.

Егон Ервин Киш, аустроугарски новинар, говорћи о поразу аустроугарске војске у бици на Церу, известиће своју редакцију следећим текстом: „Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству. Једна потучена војска, не једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници. Возари су шибали своје коње, артиљерци су боли своје мамузама, официри и војници гурали су се и пробијали између читавих колона коморе или газили кроз ровове поред пута у групама у којима су били заступљени сви родови војске… Општа депресија изражавала се јавним негодовањем против вођа: потпуно неспособни стари магарци су наши генерали. Ко има протекцију, поверава му се судбина стотину хиљада људи. Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу… „

У бици на Церу избачено је из строја 25.000 припадника аустроугарске војске, а заробљено је око 5.000 непријатељских војника, 50 топова и велике количине осталог ратног материјала. Из војничког строја српске војске избачено је 259 официра и 16.045 војника и подофицира. Битка на Церу, познатија у уџбеницима војне историје, стратегије и тактике као Церска битка, по начину вођења и исходу представља ремек-дело ратне вештине (као прелаз из стратегијске одбране у контранапад). Она се и дан-данас проучава на најпознатијим војним академијама (Вест Поинту). Церска битка је прва победа савезника у 1. светском рату и почетак краја Хабсбуршке монархије.

Врховна команда српске војске мајсторски је руководила ову сложену операцијом, њене одлуке су биле смеле, ризичне, али добро прорачунате и у сваком погледу надмашиле су војничко знање генералштабних официра аустроугарске војске. Посебну улогу у бици на Церу одиграла је 2. армија, као најснажнија оперативна група, и њен командант, ђенерал (унапређен у чин војводе) Степа Степановић. Упућивање, у одсудном тренутку битке, једног пука да овлада самим гребеном Цера, има пресудну улогу за сам исход битке. Масовни хероизам и саможртвовање које је у Церској бици испољила српска војска бранећи своју отаџбину и свој народ од агресије, служило је и служиће на част и понос покољењима.

Уместо посвете палим српским јунацима у 1. светском рату, библијском страдању једног народа који кроз четири године пролази голготу, терор, геноцид, робовање и избеглиштво, подсетићемо се (не без разлога) на телеграм немачког кајзера Виљема II врховном команданту бугарске армије краљу Фердинанду Кобургу после њене капитулације, 28. септембра 1918. године: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. Срамота!“ Боље признање ни сами не бисмо могли написати.

• 

2012-03-18: Годишњица: 208. година од боја на Иванковцу

Спомен парк "Бој на Иванковцу"

 Бој на Иванковцу (Из Википедије, слободне енциклопедије) 

Иванковац је брдо код Ћуприје, на десној обали Велике Мораве, на којем су се 18. августа 1805. устаници у Првом српском устанку сукобили са турском војском.

Позадина

Устаници су до јула 1805. протерали Турке из Београдског пашалука. Да би угушила устанак Порта је крајем јула упутила из Ниша у пашалук Хафис-пашу са око 15000 војника. Војници су се прикупили на Везировом брду код Ћуприје. Намера им је била да продуже ка Београду.

Припреме

Устаници су очекивали напад на овом правцу и прикупили су се у две групе. Карађорђе је са првом групом од 4000-5000 устаника био је на брду Гиљ код Јагодине, на левој обали Велике Мораве. Са тог положаја могао је да брани главни правац турског наступања Ћуприја—Јагодина—Баточина—Гроцка—Београд. Другу групу од око 2000 устаника водио је Миленко Стојковић са Петром Добрњцем. Они су били лоцирани на Иванковцу код Ћуприје, да би бранили правац турског наступања десном обалом Велике Мораве правцем Ћуприја—Иванковац—Пожаревац—Гроцка—Београд.

Битка

Сматрајући први правац опаснијим, јер је водио кроз Шумадију, која је била снажно обухваћена устанком, Хафис-паша је одлучио да напада преко Иванковца. Топографски положај погодан за одбрану на Иванковцу устаници су се на брзину утврдили, подизањем два шанца са палисадама. На падинама западно од шанчева била су два редута.
Хафис-паша је 18. августа ујутро напао устанике и у току борбе, која је уз обострано велике губитке трајала цео дан, устаници су напустили редуте и повукли се у главно утврђење. Увече је пристигао у помоћ Карађорђе, због чега се Хафиз-паша у току ноћи повукао према Параћину, а затим Нишу. Оставио је устаницима богат ратни плен. Сутрадан су га устаници гонили преко Параћина до границе пашалука, а затим се вратили на Иванковац.

Последице

Бој на Иванковцу је био први сукоб устаника са турском царском војском. До тада су се борили само са војском узурпатора власти, дахија. Ова победа је имала велики морални одјек у целом пашалуку и ојачала самопоуздање устаника и допринела успесима у борбама за ослобођење од турске власти. У другој половини 20. века на месту битке изграђено је спомен обележје.

Литература

• А. Алексић: Бој на Иванковцу, Ратник 1885, 13;
• К. Протић: Ратни догађаји из Првог устанка под Карађорђем Петровићем 1804—1813, Годишњица Николе Чупића 1893;
• Ј. Мишковић: Српска војска и војевање за време устанка од 1804—1815. године, Глас СА 1895. XLVII;
• М. Вукичевић: Карађорђе II, Београд 1912;
• И. Панић: Иванковац, Ратник 1928, 5;
• Вук Стефановић Караџић: Први и Други српски устанак, Београд 1947.
• Недељко Максимовић, пук. ЈНА: Енциклопедија Југославије ЈЛЗ Загреб 1988.

2013-08-13: Годишњица: Десет година од злочина над српском децом у Гораждевцу

Пренето са линка (НСПМ)
Помен дечацима, који су убијени у Гораждевцу пре десет година, Пантелији Дакићу и Ивану Јововићу биће служен у локалној цркви Пресвете Богородице. За убиство двоје и рањавање четворо српске деце, која су се купала недалеко од села, нико није одговарао. Навршава се десет година од убиства двоје и рањавања четворо српске деце у Гораждевцу на Косову, а за тај злочин, и поред награде од милион евра и обећања из УНМИК-а да ће "преврнути сваки камен да нађу убице", нико још није одговарао. У локалној цркви Пресвете Богородице биће служен помен убијенима Пантелији Дакићу (12) и Ивану Јововићу (19). Иван и Пантелија убијени су из аутоматског оружја 13. августа 2003. године док су се купали на Бистрици, а њихови другови Богдан Букумирић (14), Марко Богицевић (12), Драгана Србљак (13) и Ђорде Угреновић (20) тешко су рањени. Нападачи на српску децу која су се купала на реци 500 метара од центра села, никада нису нађени упркос обећању тадашњег шефа УНМИК полиције да ће "преврнути сваки комад земље како би нашао убице". Није помогла ни награда од милион евра коју је понудио УНМИК.  УНМИК је после напада у Гораждевцу саопштио да је "непознат број људи из жбуња отворио ватру из 'калашњикова' на 50-ак деце и младих, већином Срба из гораждевачке енклаве". Косовска полиција је у истрази саслушала 75 сведока, међу којима и рањене у нападу, а претресла је и 100 кућа. Очеви убијених дечака тврде да се зна ко је пуцао на Ивана и Пантелију и да су то рекли и Кфору.  Убиство деце осудили су домаћи и страни званичници, а тим поводом одржана је и хитна седница Савета безбедности УН. Еулекс је крајем 2010. године, услед недостатака доказа, затворио истрагу коју је по доласку на Косово преузео од УНМИК-а. Портпаролка Еулекса Ирина Гудељевић рекла је раније да званично затварање истраге не значи и одустајање од потраге за починиоцима убиства. "Било која званично обустављена истрага у сваком тренутку може бити поново отворена уколико се тужиоцу доставе нове информације које би потенцијално могле да истрагу покрену напред", рекла је Гудељевић и додала да истрага представља "велику потешкоћу за тужиластво", јер се злочин догодио пре много година. Пошто полицијска истрага није имала резултата и ниједан осумњичени није идентификован, тужилац је одлучио да је затвори, рекла је она и подсетила да је Еулекс стално охрабривао грађане да доставе све информације које би помогле у расветљавању околности у вези са тим страшним злочином. У Гораждевцу је данас остало око 750 Срба, трећина од броја колико их је било пре 1999. године, а убиство у Гораждевцу се сматра једним од четири највећа злочина над Србима од доласка међународне мисије на Косово и Метохију. Убице су остале некажњене, као и у три остала злочина - у Старом Грацком, Обилићу и код Подујева. У селу Старо Грацко на њиви је убијено 14 жетелаца, у Облићу породица Столић, а код Подујева страдало је 12 Срба из аутобуса који је дигнут у ваздух, када су ишли на задушнице. (РТС)

2013-08-13: Годишњица: Бој на Мишару

Преузето са линка (Српски културни клуб, Вукашин Неимаревић)

Наполеон је био изричит у свом писму које је послао султану „да се силом униште српски бунтовници, што их Русија држи и соколи“. То је био сигнал који је Турцима јасно ставио до знања да имају одрешене руке у решавању судбине устаника.

Протеривање Турака из већег дела Београдског пашалука и опсада Београда били су тренутак преокрета у Првом српском устанку. Буна против дахија прерасла је у револуцију. Учени људи попут просветитеља Доситеја Обрадовића и проте Матије Ненадовића доносили су са собом нове идеје и надахнућа. Свежи дах Европе запљуснуо је као огромни талас пробуђену земљу која је коначно неспутана кренула путем слободе и напретка. Турска окупација је из дана у дан постајала ружна прошлост.

Почетком 1806. године положај турске империје био је значајно промењен. Победа француске војске код Аустерлица 1805. над руско-аустријском армијом довела је Наполеона пред врата Турске. Бонапартина Француска је постала сусед пријатељског Османског царства добијањем Далмације, миром у Пожуну 1806. године. После пораза, Русија се осетила угрожена претњом која је долазила из Париза. Руски страх се односио и на питање у којој мери ће Турска остати неутрална у случају напада Француза, чиме је положај српских устаника за Русију постао још значајнији. Својим акцијама и успесима „везали би руке“ Турској и њеној помоћи Французима у евентуалном нападу на Русију.

Са друге стране, Наполеон није био наклоњен устаницима. У свом писму султану је захтевао „…да се силом униште српски бунтовници, што их Русија држи и соколи“. То је био сигнал који је Турцима јасно ставио до знања да имају одрешене руке у решавању судбине устаника.

Карађорђе је добро проценио ситуацију и припремио се за одбрану. Устаници су били спремни за напад из правца Румелије. Војска се ушанчила на Делиграду крај Алексинца и ту чекала турску војску са југа. Потпуно изненада дошао је и други напад, из Босне. Босански везир Сулејман-паша Скопљак окупио је босанске паше и капетане и запутио се преко Дрине. Изненадио је устанике и освојио Мачву. Срби су се повукли на линију одбране Шабац-Ваљево.

Ситуација је постала критична. Долазак Карађорђа са пет хиљада војника и два топа улио је додатну наду устаницима којих је у том подручју било премало да би се даље супротстављали турској офанзиви. Вожд је поред несумњиве храбрости и харизме показивао изузетне способности у командовању трупама. Направио је план одбране и наредио да се излаз из Шапца према Београду затвори изградњом земљаних шанчева на пољу Мишар.

Турци су у неколико наврата нападали устанике док су градили шанац за одбрану. Сваки пут су били одбијени. Сулејман-паша Скопљак је после пораза у чаркама одложио већ припремљени напад, чекајући извештаје извиђача о стању српских трупа. До боја је дошло 13. августа по новом, односно 1. августа по старом календару. Немачки историчар Леополд Ранке дао је најбољи опис битке, која ће оставити тешке последице по турску војску и даље њихове офанзивне акције:
 

У ноћ пред битку послао је Карађорђе своје коњанике у оближњу шуму да при првом пуцњу, али не раније, ударе на непријатељска леђа. У шанцу је наредио да се не пуца док Турци не приђу тако близу да се више не може промашити. У зору се сераскер подигао са свом својом силом из табора пред Шапцем; најхрабрији босански бегови носили су заставе пред војском. Мирно, са напуњеним пушкама чекали су их Срби. Тек када су Турци дошли у домашај српских пушака, Карађорђе је дао знак. Сви из првог реда су нишанили, погодили, како то стрелци кажу, сви у месо; заставе су попадале, велику збрку направили су топови. Како су одмах затим дојурили коњаници с леђа и почели да туку, а Карађорђе отворио шанац и са пешацима упао у непријатељске редове, код Турака је одмах завладао неред и њихов пораз био је запечаћен.

 Без обзира на двоструко више снага којима су располагали, пораз Турака је био страховит. Мећу погинулима су били чувени турски команданти и јунаци Кулин-капетан, Синан-паша, Мехмед-бег Куленовић и Мехмед-паша Видајић. У насталој пометњи Турци су се дали у бег према Мачви, Шапцу, Сави и шуми Китог. Аустријски изасланици су са друге стране Саве посматрали битку. Одмах су појахали у Беч како би јавили цару да су Турци доживели тежак пораз и да су Срби извојевали велику победу. Потпуни морално-психолошки слом међу Турцима изазвало је сазнање да су Срби прелазили Дрину и Саву гонећи непријатеља и да су на аустријској територији посекли неколико виђенијих паша и бегова, много коњаника и пешадинаца.

Комплетна војна комора пала је у руке устаника. У свеопштем расулу, босанска армија је оставила прегршт топова, муниције, новца, одеће и коња. Нарочито скупоцена је била сабља погинулог Кулин-капетана, чији пораз је импресивно опевао Филип Вишњић у песми „Бој на Мишару“. Песма почива на истинитом догађају и није уобичајени део фолклора и митског народног предања. У њој два врана гаврана престављају турске дервише који саопштавају тужне вести жени Кулин-капетана о погибији мужа. Скора пропаст Турака на овим просторима и узаврели слободарски дух нашег народа јасно се читају у стиховима слепог гуслара: „Рани сина пак шаљи на војску, Србија се умирит не може!”

Битка на Мишару била је од огромног значаја за православно становништво широм Херцеговине и Босне које је још више ојачало у жељи да се прикључи устаницима. На другој страни, турска власт страховала је од ширих устаничких покрета који су се касније заиста и проширили на делове Босне у Подрињу и Крајини.

Великом храброшћу, упорношћу и вером у успех, Карађорђе је са својим устаницима извојевао једну од најважнијих победа у почетним борбама за ослобођење. Она представља моменат у којем је постало јасно да су Срби спремни да иду до краја, до коначног ослобођења од вековног ропства. Након битке код Делиграда, непосредно после битке на Мишару, Порта је прихватила услове мира које су Срби тражили преко свог посредника Петра Ичка. Он је у Цариград отишао пре великих битака на Делиграду и Мишару. После пораза, Порта је била приморана да учини уступке Србима. Прихваћени су услови примирја. Српски устаници су их одбацили али  Ичков мир није остао мртво слово на папиру. Договорени услови су касније постали залог слободе и аутономије Србије у односу на Османску империју након 1815. године и велики корак ка њеној будућој државности.

2013-08-12: На данашњи дан почела је Церска битка 1914.

Церска битка, прва савезничка победа у Првом светском рату над Централним силама (Аустроугарска и немачко царство), вођена је од 12. до 24. августа 1914. године, а у историографији се помиње и као Јадарска битка, јер су се главне војне операције одвијале у сливу реке Јадар.

По начину вођења и исходу, Церска битка представља ремек-дело ратне вештине, а као изузетан пример преласка из стратегијске одбране у контранапад, она се и данас проучава на најпознатијим војним академијама, укључујући и амерички Вест Поинт.

Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави, који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа, храбро одолевали надирању знатно бројнијих и јачих аустроугарских трупа.

Знајући да Аустроугарска припрема велику летњу офанзиву на Србију, српска Врховна команда припремала се за тактичко-оперативна дејства и контраофанзиву. Процењујући да ће главнина аустроугарских снага ударити са севера и долином Мораве, док ће помоћне снаге надирати са запада од Дрине, Команда је своје снаге распоредила на следећи начин: Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, налазила се на простору Гроцке, Смедеревске Паланке, Раче и Тополе. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, налазила се у рејону Обреновца, Лазаревца и Аранђеловца. Трећа армија, под командом генерала Павла Јуришића, штитила је северну и северозападну границу од ушћа Колубаре до Љубовије, док се Ужичка војска, под командом генерала Милоша Божановића, налазила у рејону Ужица, како би контролисала правце који од Вишеграда и Бајине Баште воде долином Западне Мораве.

Насупрот њима, Пета армија Аустроугарске, под командом генерала Франка, налазила се на простору Бијељина, Зворник, Прибој, Брчко. Шеста армија, под командом генерала Поћорека, била је груписана у рејону Власеница, Рогатица, Калиновик, Сарајево, док се Друга армија, под командом Бем-Ермолија, налазила у Срему и Банату. Аустроугарска команда главнину снага концентрисала је на Дрини, одлучујући се за северозападни стратегијски правац што је донекле изненадило српску Врховну команду.

Уочавајући стратешку важност планине Цер, а према тренутном распореду снага, командант Друге армије Степа Степановић израдио је план дејства Друге армије по главном стратешком правцу, као и план садејштва Треће армије и делова Прве армије (Моравске 2 и Тимочке 1. дивизије).

Битка
Борбе су почеле у зору прелазом аустроугарске армије код села Батара и Самуровића аде, са циљем даљег продирања у Србију, док је Друга армија форсирала реку Саву и заузела Шабац.

До првог великог окршаја на планини Цер дошло је у ноћи између 15. и 16. августа код Текериша, а потом су борбе вођене све до 20. августа на фронту ширине 50 километара и правцу Шабац-Текериш-Крупањ.

Аустроугарске снаге, које је предводио командант балканске војске Оскар фон Поћорек, имале су више од 200.000 људи, добро наоружаних и опремљених, који су дејствовали уз одличну логистику и садејство модерне артиљерије. Војска Краљевине Србије, чији је врховни командант био регент Александар Карађорђевић, имала је 180. 000 војника и невиђен морал.

Победи Срба, поред тога, допринела је исправна стратегија врховне команде, али и искуства у модерном ратовању која су стекли у Балкански ратовима. Аустроугарске снаге натеране су на повлачење у ноћи између 19. и 20. августа, које се наставило и наредног дана.

Истеривањем непријатеља до Дрине и завршним операцијама, од 21. до 28. августа 1914. године, када је ослобођен Шабац, окончане су такозване церске операције.

Војници на Церу
У тешким борбама Аустроугарска је имала око 25.000 погинулих и рањених и више од 4. 500 заробљених официра и војника. На српској страни из строја је избачено 16.045 подофицира и војника и 259 официра, од тога је било 2.107 погинулих и 250 заробљених.

У извештају о поразу аустроугарске војске, аустријски новинар Ервин Киш је написао: “Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству. Једна потучена војска, не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници (…) Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу”.

Пресудну улогу одиграла је Друга армија, као најзначајнија оперативна група и њен командант ђенерал Степа Степановић, који је израдио план оперативних дејстава и у кључном тренутку упутио један пук да овлада гребеном Цер, што је одлучило исход битке.Због изузетних заслуга у руковођењу и командовању у Церској бици, командант Друге српске армије Степа Степановић унапређен је у чин војводе. Та прва победа савезника у Првом светском рату афирмисала је команданта Степу, што је битно ојачало и морал савезничке војске.

Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, 21-24. августа 1914 године, окончана је тзв. церска операција.

Вест да је српска војска до ногу потукла аустроугарске трупе изненадила је светску јавност, која није очекивала да се једна мала држава, исцрпљена Балканским ратовима у претходне две године, може војнички одупрети великој сили.

Преузето са линка.