недеља, 30. јун 2013.

2013-06-30: На данашњи дан нападом бугарске армије на српске положаје 1913. почео Други балкански рат

На данашњи дан 1913. изненадним ноћним нападом бугарске Четврте и Пете армије на српске положаје, чиме је изазван Други балкански рат, почела је Брегалничка битка, окончана 9. јула 1913. потпуним сломом Бугара. После пораза Бугарска је капитулирала, а мировним уговором у Букурешту 10. августа 1913. утврђене су нове границе између балканских држава. Србија је тада ослободила Стару и Јужну Србију (данас Косово и Метохија и Македонија).

Други балкански рат

Из Википедије, слободне енциклопедије 
Други балкански рат је вођен 1913. између Бугарске са једне и Србије, Грчке и Турске са друге стране. Исход рата је учинио Србију, савезницу Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустроугарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први светски рат.
Рат на дотадашње савезнике, започео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата.[1] Већина бугарске армије је била концентрисана према српској војсци на реци Брегалници.

Балкански ратови

Током Балканских ратова, Балканска лига (Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска) је прво освојила Македонију и део Тракије које је држало Османско царство, a затим се сукобила због поделе територија.
Први балкански рат се завршио Лондонским споразумом, који је потписан 30. маја 1913. Балканска лига је избацила Османско царство из Европе, са изузетком Чатаље и Галипољског полуострва. Србији је Лондонским уговором одузет излаз на Јадранско море преко Албаније, тако да је она као држава која је понела највећи терет у Првом балканском рату, тражила од Бугарске делове Македоније.
Ипак, пре него што је споразум постписан, Грчка и Србија су створиле војни савез усмерен против Бугарске којим би поделили спорне крајеве Македоније међу собом. Бугарска је мислила да су њена територијална проширења недовољна. Још један проблем за Бугарску је био став Румуније. Они су тражили бугарску тврђаву Силистрију на Дунаву као цену за неутралност у Првом балканском рату. То је била цена коју Бугари нису били спремни да плате.
Руска арбитража предвиђена споразумом из 1912. је споро напредовала. Руси нису желели да изгубе ниједног од својих савезника на Балкану (Србију и Бугарску). Док су преговори споро напредовали, сукоби ниског интензитета су се наставили у Македонији углавном између српских и бугарских војника. Бугарска војска је наредила ограничене нападе 29/30. јуна против српских и грчких положаја, очигледно да би ојачала преговарачки положај своје владе.
Бугарској је рат дао шансу да присвоји целу Македонију и да доминира Балканом. За Србију и Грчку рат је значио могућност поделе Македоније и спречавање бугарске премоћи.

Почетак Другог балканског рата

Бугарски план ликвидације српских официра

Дан пре почетка напада Бугари су имали план да ликвидирају део српских официра код Штипа. У недељу, дан пре почетка напада, из Штипа, који је био у рукама Бугара, преко моста на Брегалници на српску страну стижу бугарски официри. Тамо су позвали српске официре да дођу у Штип на заједничко сликање, са злонамерним планом ликвидације пред сам почетак рата. [2]

Напад

Главни бугарски напад је планиран против Србије са њеном Првом, Трећом, Четвртом и Петом армијом, док је Другој армији поверен задатак да нападне грчке положаје код Ђевђелије и Солуна. Бугара је било мање на грчком фронту и 30. јунa сукоби ниског интензитета су се претворили у грчке нападе дуж фронта. Бугарске снаге су се одмах повукле са својих позиција северно од Солуна (осим изолованог гарнизона у Солуну који је био освојен) на одбрамбене положаје код Кукуша. План да се концентрисаним нападом брзо уништи српска војска у централној Македонији није успео и Бугари су заустављени.

Битка код Кукуша

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Битка код Кукуша
Бугарска 2. армија у јужној Македонији којом је командовао генерал Иванов је држала линију од Дојранског језера на југоисток преко језера Лангаза (данашње Језеро Коронија) и Бешика (данашње језеро Волви), до луке Кавала у Егејском мору. Пошто је армија била овде још од маја (борила се у опсади Једрена у Првом балканском рату), њени војници су били изморени и вероватно нису бројали више од 40.000 људи у две слабе дивизије. Грци су тврдили да се њима супротставило најмање 80.000 људи.
Грчка војска, под командом краља Константина, је имала девет пешадијских дивизија и једну коњичку дивизију (укупно 120.000 људи), тако да их је било више од бугарских снага у односу два или три према један.
Код Кукуша су Бугари саградили јаку одбрану, укључујући заробљене турске топове који су доминирали равницом. 3. јула, грчка Четврта, Друга и Пета дивизија су кренуле у јуриш уз подршку артиљерије. Претрпели су тешке губитке, али су следећег дана освојили ровове. У међувремену, са леве бугарске стране, Седма дивизија је освојила Нигриту, а Прва и Шеста дивизија Лахану. Са десне стране је пала Ђевђелија и врх Матсикова. То је за последицу имало да бугарска линија за повлачење код Дорјана буде угрожена и Ивановљева армија је започела очајничко повлачење које је повремено претило да постане неконтролисано. Појачање у облику 14. дивизије је дошло прекасно и придружило се повлачењу према Струмици и бугарској граници. Грци су заузели Дојран 5. јула, али нису успели да пресеку бугарско повлачење у кланцу Струме. 11. јула, Грци су се придружили Србима и напредовали су уз реку Струму док нису стигли до кланца Кресна 24. јула. На том месту изморени Грци су стигли до краја својих логистичких ситема и зауставили су се.
Погинули Бугари у Балканским ратовима.
Бугари су признали око 7.000 жртава код Кукуша. Још 6.000 заробљено уз 130 топова. Грци такође претрпели тешке губитке са 8.700 жртава. Ово је била одлучујућа победа на овом фронту и највећи грчки успех у оба Балканска рата.
Српски официри на Везировом мосту у Албанији јуна 1913.

Брегалница, Калиманци и кланац Кресна

Vista-xmag.png За више информација видети Брегалничка битка и Битка код Калиманција
Проширење Србије после Балканских ратова

Србија после Другог балканског рата
На фронту у централној Македонији, српске снаге су потиснуле Бугаре на исток у Брегалничкој бици (30. јун-9. јул.) У међувремену, на северу су Бугари почели да напредују према Пироту и натерили српске команданте да пошаљу појачање својој 2. армији која је бранила Пирот и Ниш. Ово је омогућило Бугарима да зауставе српску офанзиву у Македонији код Калиманција 18. јула.
Након што се се стање на српском фронту смирило, Бугарска је преместила своју Прву армију у подршку Другој армији која се одупирала Грцима код кланца Кресна. Константин је одбио предлог своје владе за примирје, тражећи одлучну победу на бојишту.
29. јула, консолидована бугарска војска је покренула нападе на оба крила приморавши Грке назад уз долине река Струме и Месте. Константин се суочавао са уништењем попут Римљана у Канској бици и тражио је помоћ од Срба. На његову несрећу, Срби нису били у положају да пошаљу помоћ после Калиманција и зато је краљ Константин тражио од своје владе да тражи примирје. Грци су имали око 10.000 жртава у току десет дана борбе. Бугарска влада је једнако тражила мир и зато је Константин спасен од уништења.

Крај рата

Упркос стабилизовања фронта у Македонији, жеља бугарске владе за мир је настала због догађаја који су били далеко од Македоније. Румуни су напали 10. јула, заузевши спорну Добруџу и угрожавајући Софију са севера. Да ствар буде још гора, Турци су искористили ситуацију да поврате своје бивше поседе у Тракији, укључујући и Једрене, који су Бугари напустили 23. јула без испаљеног метка. Турска и румунска војска нису имале жртве у борби, иако су обе армије тешко патиле због поновног избијања колере.
Примирје је потписано 31. јула, а питања територија су решена споразумима из Букурешта и Цариграда. Бугарска је изгубила већину територија задобијених у Првом балканском рату, укључујући Добруџу, већину Македоније, Тракије и егејске обале, са изузетком луке Дедегач. Србија је постала доминантна сила на Балкану, а Грчка је добила Солун и његову околину, заједно са већином обале западне Тракије. То је био само привремено решење - 10 месеци касније борбе су обновљене с почетком Првог светског рата.

Неке чињенице

Прислушкивање
Током Другог балканског рата Србија је већ имала бежичне телеграфске справе, за које Бугари нису знали. Тако је једно време српска војска прислушкивала бугарске телеграфе. То је трајало све док их Бугари нису открили, јер је било забрањено емитовање на српским бежичним телеграфима. Због те грешке Бугари нису, до открића, ни користили шифровање порука.

петак, 28. јун 2013.

2013-06-28: Данас је Видовдан: Видовдан кроз историју Срба

Видовдан је један од најзначајнијих празника у националном сећању српског народа. Обележава се 15. јуна по јулијанском, односно 28. јуна по грегоријанском календару. На тај датум десило се неколико  преломних догађаја за српску историју.

Косовска битка

Назив Видовдан потиче од Светог Вида. Овог ранохришћанског мученика, пострадалог за веру почетком IV века, славе римокатолици, православни Срби и Бугари. Код Словена је Свети Вид вероватно наследио култ Световида, паганског божанства рата, обиља, бујности, среће, светлости.

Видовдан Срби највише везују за Косовску битку. Тог датума је 1389. године на простору Косово поља дошло до сукоба Срба са Турцима Османлијама. Специфичнст ове битке је да су оба владара настрадала, што је оставило простора обема странама да је тумаче као своју победу. Битка је завршена нерешено, Турци су привремено заустављени, али већ наредне године српски владар је постао турски вазал. Ово није био ни први сукоб Срба и Турака, а није био ни коначан пад српске државе под турску власт. Продору Турака на простор Балкана на којем су живели Срби прво су се испречили браћа Мрњавчевићи, краљ Вукашин и деспот Угљеша, на реци Марици 1371. године. Битке је изгубљена, а краљевић Марко је постао турски вазал. Тако је отпочело турско освајање територија некадашњег Душановог царства. До коначног пада српске средњовековне државе под турску власт дошло је средином следећег века, падом престонице, Смедерева, 1459. године.

Кнез Лазар
Симболика Косовског боја је у судбоносном страдању Срба за веру. Српска православна црква од 1892. године прославља на Видовдан Светог великомученика Цара Лазара и све мученике српске. За каснија страдања Срба кроз историју наилазила се утеха у жртвовању за више праведне циљеве. Видовдан се са својом симболиком савршено уклопио у трагичну историју Срба. Снажан утицај Српске православне цркве у српском друштву и савремени губитак власти на Косову, пропраћен новим страдањем Срба, у многоме су допринели одржавању косовског мита.

Видовдан је у колективном сећању Срба остао симбол пада Срба под власт Турака. Тај датум је касније одиграо значајну улогу и у односима модерне српске државе, чија је независност од Турака међународно призната 1878. године, и државе која јој је у оквиру дипломатског савеза то омогућила – Аустроугарске.

Франц Фердинанд
Заокрет у међународној политици Србије, која се после разочарење у бившу покровитељку Русију окренула споразуму са најмоћнијом силом у региону – Аустроугарском, озваничен је потписивањем Тајне конвенције између две државе 1881. године. Дипломатско и привредно потчињавање Србије  Аустроугарској, које је овим чином озваничено, било је у склопу договора око подршке Аустроугарске Србији на Берлинском конгресу 1878. године.

Односи Србије и Аустроугарске су почетком наредног века, када је на српском престолу династију Обреновић заменила династија Карађорђевић, доживели озбиљну кризу, која је на крају окончана ратним сукобом. Повод за тај рат настао је баш на Видовдан, 28. јуна 1914. године. Приликом посете аустријског престолонаследника Сарајеву на њега су извршили атентат припадници револуционарне организације Млада Босна, која се залагала за ослобођење и уједињење Срба. Босну, коју је Аустроугарска анектирала 1908. године, Срби су и даље сматрали својом земљом, а одржавање војне вежбе аустријске војске на Видовдан су доживели као понижавајућу провокацију. На Франца Фердинанда је пуцао двадесетогодишњи Гаврило Принцип. Аустроугарска је овај инцидент искористила као повод за објаву рата Србији, иако се њена умешаност у атентат није могла доказати.

Тај рат је искоришћен као прилика да се разреше дуготрајни сукоби европских сила. Био је највећи до тада и остао је упамћен као Први светски рат. Током рата је 1916. године Видовдан  је обележен као Српски национални дан у школама савезника Србије у том рату – Енглеске и Француске. Први светски рат је званично окончан на Видовдан 1919. године потписивањем Версајског мировног уговора. Након њега Аустроугарска се распала на више држава, а Србија је успела да оствари национални циљ ослобођења и уједињена Срба и других јужнословенских народа. Остварење циља коштало је Србију огромних жртава (изгинуло више од четвртине становништва, и више од половине мушкараца између 18 и 55 година).

Видовдански устав


Новој држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца требало је три године да донесе први устав. После прегласавања у одсуству сагласности, Устав је донет 28. јуна 1921. године и остао је запамћен као Видовдански устав. Устав донесен тесном већином, заснованом на националном прегласавању тешко је спровођен наилазећи на отпор његових противника. Проблеме који су у вези тога настали је покушао да реши краљ Александар када је 1929. године, укидањем Видовданског устава осам година након његовог доношења, суспендовао политичке странке и увео личну власт, а држави променио име у краљевина Југославија.

Та држава је нестала у Другом светском рату, а наследила ју је Југославија којом су владали комунисти. И на њих је један догађај који се одиграо на Видовдан судбоносно утицао. Године 1948. Резолуцијом Информбироа дошло је до разлаза Југославије и њеног покровитеља и узора Совјетског савеза. То је даљу историју Југославије усмерило у нешто другачијем правцу.

Тако је остало све до краја заједничке југословенске државе, чији је почетак крвавог распада опет обележио један догађај који се одиграо на Видовдан. Године 1990. усвојен је амандман на Устав Хрватске, којим су Срби изгубили статус конститутивног народа у Хрватској. Убрзо након тог Видовдана уследио је нови рат и ново страдање Срба од припадника народа друге вере.

Југославију (СФРЈ) је наследила „окрњена“ Југославија (СРЈ), у чијем саставу су остале још Србија и Црна Гора. Том државом је као председник (Србије 1989-1997, СРЈ 1997-2000) владао Слободан Милошевић. Његов политички успон и пад обележили су догађаји на Видовдан. Најпре је говором поводом прославе 600 година од Косовске битке на огромном скупу на Газиместану (где се налази споменик српским војницима погинулим у тој битци) 1989. године промовисан у новог вођу српског народа. СР Југославију је морао да напусти 2001. године, када је као оптуженик за ратне злочине изручен у Хаг, Међународном суду за бившу Југославију. Повратак одатле није доживео. Распала се и држава, пошто Србија није опстала у заједничкој држави ни са Црном Гором, која је званично постала чланица Уједињених нација на Видовдан 2006. године.

Косовка девојка


Видовдан се као државни празник обележава од петстогодишњице Косовске битке 1889. године. Слављен је као помен српским борцима изгинулим за веру и отаџбину. Његово празновање је укинуто након Другог светског рата са доласком комуниста на власт у Југославији. Међу државне празнике враћен је након полувековне паузе, 2001. године, као спомен на Косовску битку. Данас, након доношења Закона о изменама и допунама закона о државним и другим празницима у Републици Србији, из 2011. године, Видовдан је државни празник који се празнује и обележава радно, али закон више не наводи којим поводом се обележава Видовдан, односно шта тај празник представља.
Преузето са сајта Покрени Србију

четвртак, 20. јун 2013.

2013-06-20: На данашњи дан 1459. године Турци су освојили Србију


На данашњи дан 1459. године Турци су заузели Смедерево, тадашњу престоницу деспотовине Србије. Био је то почетак вишевековног ропства српског народа под иноверним освајачима са истока, које ће у великој мери обележити српску историју, и оставити трајан утицај на политички, друштвени и културни развитак Срба.

Турци су у већем броју почели да продиру на Балканско полуострво половином 14. века, користећи грађански рат претендената на власт у Византији, најпре као плаћеници, а потом и као права освајачка сила. У наредним деценијама постајали су све значајнији политички и војни фактор, ширећи и учвршћујући своју власт у Европи. Још је цар Душан долазио у сукоб са њима, у намери да заустави њихово ширење, али је због изостанка шире подршке хришћанских држава претрпео два пораза, у биткама код Стефанијане и Дидимотике.
Незаустављивом ширењу Турака ишла је на руку расцепканост, слабост и разједињеност балканских хришћанских држава. Срби под вођством браће Мрњавчевичћа претпрели су тежак пораз у Маричкој бици 1371. године, потом су уследили нови сукоби код Билеће и Плочника, а 1389. године и Бој на Косову, чији војни исход је упитан, али су много значајније и видљивије политичке последице.
Најистакнутији српски великаш кнез Лазар погинуо је у бици, а његови потомци, као и многи српски обласни господари пре њих, постали су турски вазали. У наредним деценијама Деспот Стефан Лазаревић, водио је опсежну и свестрану војну и политичку активност осамостаљивања Србије, укључујући се у унутрашње турске борбе око престола, стичући велики углед у западној Европи. Његовом изненадном смрћу 1427. године почиње незаустављиво пропадање и опадање Србије, пошто су Турци откидали делове територије и наметали своју власт и утицај. Деспоти из лозе Бранковића владали су Србијом готово све до њеног пада. Први пут деспотовина је пала под турску власт 1439. године, али је убрзо обновљена.
У Европи тада није постојала војна сила која је могла да заустави турски налет, 1453. године пао је Цариград, а пролећа 1458. године Турци су покренули опсежну офанзиву и освојили бројне градове и утврђења, да би коначно и ослабљена у смањена Србија пала 20. јуна 1459. године. Султан Мехмед II ушао је у Смедерево, српску престоницу, чиме је Србија изгубила политичку самосталност, а турска власт над њом потрајаће све до 19. века и српских устанака и ратова за ослобођење, које је коначно остварено тек почетком 20. века, 1912. године. Последњи владар независне средњевековне Србије био је босански краљ Стефан Томаш.
Последице српског ропства под Турцима на политичком, друштвеном и културном плану биле су несагледиве, а осећају се и данас. Три и по века Срби су били без државе, али су народна традиција и православна црква чували сећање на соавну прошлост и били баштиници државотворних традиција, а на тим основама обновљена је српска државност у 19. веку. Велике последице осетиле су се на биолошком плану постојања српског народа, будући да су погроми и ратови Србе расули широм Балкана и средње Европе, па је због асимилације у римокатоличким и исламизације у турској средини корпус српског етноса знатно умањен.


петак, 31. мај 2013.

2013-05-31: Годишњица Боја на Чегру


На данашњи дан 1809. године погинуо је српски национални јунак Стеван Синђелић, ресавски војвода, испаливши из кубуре хитац у складиште муниције у шанцу на узвишењу Чегар код Ниша, у јеку борбе с бројно надмоћним Турцима у Првом српском устанку. Експлозија је дигла шанац у ваздух, усмртивши и браниоце и 6.000 Турака који су упали у утврђење. Синђелић се у мају 1809. са 3.000 Ресаваца придружио устаницима који су намеравали да ослободе Ниш.

На Чегру је био у најистуренијем од шест српских шанчева и на њега је напад усмерио командант нишке тврђаве Куршид паша, али су устаници одбили више турских јуриша. Пошто је увидео да браниоци, упркос невиђеном херојству, не могу да одоле турској сили, запалио је складиште муниције. После битке паша је, да би застрашио Србе, наредио да се од глава погинулих устаника озида кула, која је добила назив Ћеле-кула. Првобитно су на њој биле 952 лобање, а сада је остало неколико десетина. Синђелић је учествовао у свим борбама у Поморављу од почетка устанка 1804. и истакао се у бојевима на Иванковцу 1805, кад је за показану храброст добио чин војводе, и на Делиграду 1806. под командом Петра Добрњца.

недеља, 24. март 2013.

ДАН СЕЋАЊА НА НАТО БОМБАРДОВАЊЕ – 24. март 1999. године: Деветнаест на једнога: На данашњи дан пре 14 година НАТО почео рат против СР Југославије!

На данашњи дан пре четрнаест година, 19 чланица НАТО-а започело је рат против СР Југославије који је трајао 78 дана, оставивши за собом хиљаде жртава, огромна разарања, затровану природну средину и Косово и Метохију под патронатом НАТО-а
vlada srbije
Када је прва крстарећа ракета “томахавк” погодила циљ у Батајници, на данашњи дан пре 14 година, 24. марта 1999. године у 20.45 сати, почела је агресија НАТО-а на СР Југославију.
Без одлуке Савета безбедности Уједињених нација, кршењем Повеље УН и темељних начела међународног права, снаге 19 земаља, чланица НАТО-а, започеле су ваздушну кампању уништавања циљева у СР Југославији, пре свега у Србији и на Косову и Метохији. Рат је потрајао пуних 78 дана, до 10. јуна 1999, мада су планери НАТО-а оптимистички тврдили да ће отпор СР Југославије трајати тек десетак дана.
Прва операција НАТО-а, у оквиру његове нове, офанзивне стратегије, непланирано је потрајала знатно дуже, а бројне тешкоће у том рату који је требало брзо да буде окончан захваљујући хируршкој прецизности и несравњивој надмоћи агресора, учиниле су да за неколико недеља буде померено обележавање 50-годишњице постојања овог војног савеза.
На свечаности планираној за почетак априла требало је да НАТО славодобитно огласи победу, што се није догодило. Јубилеј НАТО-а је обележен од 23. до 25. априла у Вашингтону, рат је још трајао и био је завршен тек после педесетак дана.
Припреме за агресију трајале су дуго, а могућности НАТО-а испитане су претходно у бомбардовању положаја Војске Републике Српске, током рата у Босни и Херцеговини.
Крајем 1998. у немачкој штампи је објављен податак да су НАТО планови за напад на СР Југославију били дефинисани у лето те године.
“У планирању напада НАТО-а предвиђено је више стотина војних циљева у Србији и на Косову. Из дугачке листе циљева изабрани су за случај потребе и приоритетни циљеви, у које су убрајани уређаји за противваздушну одбрану, командна места, репетитори и складишта оружја, муниције и горива, у зависности од конкретног војног налога и актуелне војне ситуације. Савезници су направили и планове за заузимање Косова и за копнени улазак у Србију, планиране су и трупе које би се морале пребацити из Америке за Европу”, послала је неколико месеци пре почетка рата Лотра Рил.
Пошто за почетак агресије није добијен мандат УН, стратези НАТО-а су заобилажењем одредби Повеље УН цинично, елементарно силеџијски проширили значење Члана 51 Повеље УН који каже да је „насиље легитимно, али искључиво у складу с правима народа”, односно да је у случају употребе насиља „једини изузетак право на самоодбрану”, док је „свако друго војно ангажовање освајачки рат”.
Амерички државни секретар за политичке прилике у Пентагону, Валтер Слокомб, овако је аргументовао игнорисање Члана 51 Повеље УН: „Ми не поричемо да је одобрење УН корисно и пожељно. Али, чињеница је да Повеља УН садржи Члан 51 који признаје право на индивидуалну и колективну самоодбрану, и та дефиниција је независна од Савета безбедности УН и правно је одвојена. Према нашем мишљењу Члан 51 Повеље УН дозвољава право народима да се ангажују и раде заједно, ако је угрожена њихова безбедност, и да не морају да чекају да дође до инвазије. У случају Косова или нпр. Босне ради се о ситуацијама, у којима је постојала реална опасност да дође до избијања конфликта, ако се не предузме нешто. Таква нестабилност у региону би могла да угрози стабилност и безбедност и конфликти могу да се пренесу на државе чланице НАТО-а”.
Валтер Слокомб је ову циничну „аргументацију” иза које стоје незасити интереси империјалне моћи и елементарни говор силе, изложио у разговору за „Де фолксрант” 4. децембра 1998. године.
Рачак, Рамбује и Париз после тога само су били пажљиво паковани и одрађивани потези стратега Пентагона и НАТО-а, који ће отворити пут Хавијеру Солани, тада генералном секретару НАТО-а, да 23. марта 1999. изда наређење о почетку напада на СРЈ.
Истог дана, Момир Булатовић, тадашњи југословенски премијер, прогласио је непосредну опасност од ратног стања.
Сутрадан увече, рат је почео.
У здруженој акцији НАТО-а учешће је узело 19 чланица овог савеза, земаља које су тада имале друштвени бруто производ од 3,3 хиљаде милијарди долара, а њихових 743,8 милиона становника живело је на 22,3 милиона квадратних километара.
Савезна Република Југославија имала је друштвени бруто производ од 3,8 милијарди долара, 11,5 милиона становника и површину од 102.000 квадратних километара.
Деветнаест на једнога, наравно да се и то може (однос бруто друштвеног производа 860,3:1; становништва 67,3:1; површине 228,7:1).
Број жртава, војних и цивилних, које је СР Југославија имала у овом неравноправном рату, до данас није тачно установљен и питање је да ли ће се то икада догодити. Процене су различите, говоре да је током агресије животе изгубило између 2,5 и 3,5 хиљаде људи, мада има и оних који говоре о могућих 10.000 жртава.
За протеклих 14 година нису установљене ни размере материјалне штете, тако да се процене крећу од 30, најчешће око 100 милијарди долара. Има и оних који кажу да штета износи 130 милијарди долара.
Разарања су била систематска, гађани су војни и цивилни циљеви, инфраструктура, постројења електроенегретског система, путне комуникације, мостови, центри телекомуникационе мреже, петрохемијски комбинати, градови и села, болнице, школе и дечија обданишта, избеглички кампови и колоне, склоништа, водени токови, заштићени природни паркови, чак и затвори.
Лет „Милосрдног анђела” над СР Југославијом, над Србијом и Косовом и Метохијом поготово, оставио је за собом застрашујуће, дуготрајне последице, велике људске жртве, огромна разарања, загађену природну средину и отрове чије ће се погубно дејство по здравље и животе људи испољавати у тешко мерљивом периоду у будућности.
„Осуђујемо овај сурови рат, који је вођен без имало поштовања међународног права, уништавајући животе многих људи на директан или индиректан начин. Осуђујемо уништавање инфраструктуре, као и грубо кршење Женевске конвенције. Као страховити ратни злочини нарочито се истичу употреба касетних бомби, бомбардовање хемијске индустрије, где су ослобођене велике количине диоксина, затим употреба осиромашеног уранијума. Рат је једнострано био уперен против Србије, изазвавши даљи економски пад, и у Србији на Косову. НАТО треба да надокнади нанете штете”.
У наведеним речима Биргите Малзан, представнице Савета за мир из Касела у Немачкој, језгровито је изнета оптужница против агресије НАТО-а на Савезну Републику Југославију.
Данас у Србији њене речима многима могу зазвучати као претерано оштре. Поготово због тога што је, захваљујући употреби научно простудираних метода и коришћењу суптилних механизама у обликовању јавног мишљења, од онда до данас у Србији произведено снажно уверење да је Србија не само изгубила рат 1999. него да је за тај рат сама одговорна.
Идентификовање са агресором је чудна и тужна бољка с којом се неко друштво суочава, она отвара пут управљачкој структури да остварује циљеве самог агресора, претварајући се у његовог клијентистичког послушника. Када су у то клијентистичко коло упрегнути медији који немерљиво утичу на обликовање јавног мишљења, друштво које се идентификује са агресором у ствари је захваћено самодеструкцијом, саморазарањем и самозатирањем.
Многе манифестације у јавном животу српског друштва сведоче да је оно суочено с том врстом тешког искушења и да ономад, у марту 1999. године није сасвим грешио Џејми Шеј, портпарол НАТО-а, када је тврдио:
„Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити”.
———————————————————————–
Чланице Алијансе
Здружену агресију на СРЈугославију извршиле су следеће државе, чланице НАТО-а: Белгија, Холандија, Данска, Исланд, Чешка, Француска, Немачка, Мађарска, Италија, Шпанија, Грчка, Турска, Канада, Велика Британија, Норвешка, Пољска, Португал, Луксембург и Сједињене Америчке Државе.
Слободан Кљакић

понедељак, 25. фебруар 2013.

Обележавање великих историјских годишњица и наша културна политика

Пренето са сајта НСПМ.
Полупразна сала народне Скупштине Србије приликом одржавања свечаности дана државности –доношења Сретењског устава и почетка Првог српског устанка најбоља је метафора нашег односа према обележавању значајних празника и великих историјских јубилеја. Примера нашег неодговорног и неодговарајућег односа према значајним историјским догађајима има на претек и то говори у прилог тврдњи да смо ми у великој мери изгубили свест о значају изградње, развијања и одржавања историјске свести и очувања националних интереса и традиционалних друштвених вредности.
Прошле године смо готово кришом и готово изнуђеног ангажовања наше државе обележили стогодишњицу Првог балканског рата вероватно настојећи да не доведемо у питање један од темељних стубова наше спољне политике, али и изузетно значајан услов за наставак европских интеграција – развој добросуседских односа са новонасталим државама у региону (укључујући и тзв. државу Косово). Ми још увек живимо под окриљем наметнутог идеолошког оквира да и даље непрестано морамо водити рачуна да истицање значаја наших националних интереса и обележавање значајних историјских догађаја може бити израз само великосрпског национализма који руши крхку равнотежу у нашем региону.
Начин на који обележавамо наше велике јубилеје јасно говори да још увек немамо снаге, а ни јасно изражене политичке воље да изађемо из те наметнуте идеолошке сенке и да се веома тешко и споро окрећемо изградњи и оснаживању главних исходишта наше традиције, националне и историјске свести. Не постоји већ дуго времена јасно профилисана културна политика у овој области, а улога државних органа је сведена на сервисирање спорадичних и пригодних одлука које су донете у великој изнудици и без јасне дугорочне и квалитетне стратегије када се ради о успостављању озбиљно засноване агенде за обележавање значајних историјских дгогађаја и јубилеја.
Сама чињеница да не постоји иницијатива за обележавање девет векова од рођења Стефана Немање, једне од најзнаменитијих историјских личности српских народа, као и да после близу седамдесет година од завршетка Другог светског рата Вечерње новости воде акцију за подизање споменика свим страдалницима усташког терора – од Јасеновца до Олује – најјаснија је илустрација деценијског одсуства политике у изградњи и развијању свести о значају жртава које је поднео наш народ у својој историји. О томе нам говори и однос према обележавању за српски народ и његову културу изузетно значајног јубилеја- 200 година од рођења Петра II Петровића Његоша, за кога је Слободан Јовановић рекао да у целој нашој књижевности постоји само један горостас – и то је Његош. Зато се Катарина Брајовић у тексту "Екстравагантни пустињак цетински" с пуно права пита: “Да ли је ова година врхунског јубилеја у српској култури и књижевности или нова невоља којој треба приступити што дискретније. Укратко: Су чим ћемо изаћи пред српске витезове који живе док сунце грије“.
Без обзира на то што се ради о врхунском јубилеју у српској књижевности и култури, очигледно је да је на делу што дискретнији и политички коректнији приступ. Овај јубилеј има изузетан значај не само за српски народ у Црној Гори јер се ради о политичким приликама у којима се упорно настоји да се Његош насилно избрише из корпуса српског језика и традиције. Зато није нимало чудно што званична државна политика Црне Горе нема намеру да озбиљније обележава овај јубилеј, осим ако је у питању отворено негирање толико пута потврђеног припадања Његоша српској књижевности и српском језику и традицији. Управо се овако што дискретније и обазривије обележавање ове годишњице јавља и као суштинско питање форматирања наше културне политике која ће водити озбиљно рачуна и о српским националним и историјским интересима. Данас је јасно да ми тако вођену културну политику немамо, већ је она само пригодно праћење опортуних потеза државне политике која у овој области нема никакву стратегију и дугорочно заснован план. Председник Републике Србије Томислав Николић је недавно изјавио приликом посете Црној Гори да су односи између Србије и Црне Горе на изузетно високом нивоу и чак је поменуо и постојање две православне цркве, а да се није ни осврнуо на реално угрожавање људских и грађанских права Срба у Црној Гори. Али то је већ у домену тзв. државног интереса и развијања добросуседских односа чему су напредњаци толико истрајно посвећени.
Мило Ломпар је овакво стање и последице непостојања јасно профилисане и вођене културне политике веома јасно оценио: “Непрестано се одвија процес у којем се све што је српско с временом претвара у србијанско, с циљем да оно што није србијанско с временом престане да се поима као српско. Нема бољег примера од Његоша. Навршава се 200 година од Његошевог рођења. Такве годишњице су изузетно ретке. Зашто немамо државни програм за њено обележавање. Зашто он није настао с обзиром на Републику Српску и Црну Гору. Зашто он нема свој удео и у српској заграничној заједници. Зар то није репрезентативна фигура српског културног обрасца“.
Тај недостатак државног програма обележавања Његошеве годишњице и хронично непостојање српског културног обрасца или заснивања српског културног круга о коме је изванредно писао Петар Пијановић не може да надокнади хвале вредна Свечана седница Матице српске која је била посвећена обележавању 200-годишњице рођења Његоша. Ова вест је објављена у листу Политика у рубрици  "Укратко", вероватно су странице овог листа данас толико драгоцене да ова веома значајна манифестација Матице српске није могла да добије видно место у културној рубрици или суботњем културном додатку. Подсећања ради, лист Политика је у 18. септембра 1925. године на целој насловној страни донео текст са насловом "У славу Његошу".
У току следеће 2014. године биће обележена 100-годишњица Првог светског рата. Нема потребе говорити колико је то значајна и знаменита годишњица за српски народ, његову историјску свет, културни идентитет и традицију. Посебно у времену када смо сведоци сталних покушаја и настојања да се ревидира српска историја и српски народ прикаже као стални реметилачки народ на Балкану, који истиче своју самовиктимизацију и није спреман да прихвати нове „историјске" наративе. Већ сада излазе књиге које доводе у питање улогу српског народа у Првом светском рату минимизирајући његов војнички и политички допринос, а све у покушају да се ова својеврсна ревизија стави у контекст тумачења савремених догађања на Балкану након разбијања Југославије и у току ратова који су вођени деведесетих година прошлог века. То уношење новог и „објективног“ историјског наратива посебно се односи преиспитивање деловања припадника Младе Босне, Аписа и Црне руке, као и улоге српске владе и то као зачетака и узрочника почетка Првог светског рата. А при томе се доказује континуитет те реметилачке политике која је довела и до крвавог грађанског рата у Босни из кога су Срби изашли као народ који је обележен као једини кривац за нестанак социјалистичке заједнице збратимљених народа и народности и чији су припадници спроводили етничко чишћење овог простора.
Тумачења Првог светског рата у прихватљивом кључу политичке коректности, на нови начин схваћеног државног разлога и реал политике и политичке целисходности можемо препознавати и у текстовима и наступима наших историчара који се залажу за демитологизацију и превредновање досадашњих тзв. уврежених историјских и традиционалистичких наратива. О томе нам сведоче и рећи Биљане Србљановић која је изјавила да је већ добила поруџбину аустријског позоришта да напише драму о атентату на Франца Фердинанда поводом стогодишњице почетка Првог светског рата и при томе је добила одрешене руке да изабере шта јој је најзанимљивије из тог времена. И може се јасно наслутити у ком правцу ће ићи њен избор. Њу сасвим очекивано занима атентат, учешће српске полиције и улога Аписа који је поткупљивао Младобосанце. “Тај Гаврило Принцип, он добије неку лову, не знам како му стигне та лова, онда оде.  Шта сте радили са тим, то има на суђењу, шта си радио са тим новцем. Купио сам Емила Золу, грехоте. А онда је послао кофер мајци, а мајка спалила, књига ушла у колибу, јер су они живели онако како су живели Срби, већинско становништво изван Београда, изван Новог Сада су живели на туцаном поду, огњиште, нема кревет. Значи, они се сви зову Принцип, они су се звали Чека, јер су се издржавали, цело то племе, од тога што су правили сачекуше и пљачкали Турке, а били су та нека група људи који су раштркани по неким селима и онда су жељни било ког знања. Дај ми било коју књигу, дај ми било шта, хоћу ја да дођем на универзитет. И онда кад имаш ту глад за неким сазнањем, а онда те нека подлост људска, организована и униформисана, као што је код нас од 19. века тајна полиција која се једна иста наставља до дан данас, тако лако узме и искористи, начини од тебе убицу трудне жене, што у крајнем случају и покрене један нови светски рат“.
Ово ће бити очигледно подлога за тај нови, демистификаторски историјски наратив о Србима као дивљем племену, затуцаним разбојницима и убицама којим ћемо бити засути идуће године. А при томе и поред тога што је тек сада формиран одбор за обележавање годишњице Првог светског рата немамо јасну представу на који начин ће наша држава на националном нивоу организовати овај велики јубилеј српске историје. Најављује се одржавање неколико важних научних скупова, али очигледно је да смо ми као и увек у великом закашњењу када је у питању организовање државе и њених институција у конципирању обележавања не само ове годишњице, која мора обухватити мноштво манифестација и активности у разним друштвеним областима и покрити наш народ који живи у региону и свету.

петак, 15. фебруар 2013.

2013-02-15: Национални празник Сретење – Дан државности Србије

Национални празник Сретење – Дан државности Србије обележава се 15. и 16. фебруара у спомен на 15. фебруар 1804. године када је у Орашцу код Аранђеловца, под Карађорђевим вођством, донета одлука о почетку оружаног устанка против отоманске власти (Први српски устанак), као и на 15. фебруар 1835. године када је на скупштини у Крагујевцу  проглашен први устав у нашој историји – Устав Кнежевине Србије, познат и као Сретењски устав.
Република Србија обележава национални празник од 2001. године.

Баштина ратника - Google+ Posts