петак, 14. фебруар 2014.

2014-02-15: Национални празник Сретење – Дан државности Србије

Национални празник Сретење – Дан државности Србије обележава се 15. и 16. фебруара у спомен на 15. фебруар 1804. године када је у Орашцу код Аранђеловца, под Карађорђевим вођством, донета одлука о почетку оружаног устанка против отоманске власти (Први српски устанак), као и на 15. фебруар 1835. године када је на скупштини у Крагујевцу  проглашен први устав у нашој историји – Устав Кнежевине Србије, познат и као Сретењски устав.
Република Србија обележава национални празник од 2001. године.

среда, 18. децембар 2013.

2013-12-17: Са представљања књиге "ГАВРИЛО ПРИНЦИП У БЕОГРАДУ"


недеља, 15. децембар 2013.

Врховнаа команда је 16. децембра 1914. објавила следеће: „На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника.“


Преузето са линка.
Србија је после Церске битке покренула офанзиву ка Дрини. Савезници су инсистирали да српска војска пређе на територију Аустроугарске и изврши притисак на њене разбијене јединице, како би се олакшао притисак на западном фронту.  Међутим, напредовање је заустављено од стране аустроугарске војске, која се упркос великим губитцима успешно реорганизовала. Уследила су два месеца ратовања уз реку Дрину, са великим људским губитцима али без значајнијег померања фронта.
Аустроугарски генералштаб, поучен након пораза на Церу, далеко озбиљније је припремио план нове офанзиве. Српској војној команди био је потребан предах због попуне снага из резерве, као и добијање муниције од стране савезника. Са друге стране, непријатељ је имао јасно зацртан циљ – заувек елиминасти Србију са тадашње карте света. Генерал Оскар Поћорек је без обзира на неуспехе остао да командује војсци Аустроугарске на Балканском фронту. Офанзиву је покренуо 16. новембра, у нади да је српска војска довољно дезорганизована и да на адекватан начин не може да одговори на нови напад. Те наде ослањале су се на процене о великој исцрпљености српских војника услед битке на Дрини, као и немогућности увођења свежих снага. Једини савезник Србије у том тренутку били су лоши временски услови, непрестане кише као и лоша конфигурација терена са кога је непријатељ надирао.
Србији на руку није ишла ни река избеглица која се сливала са запада, бежећи од аустроугарског терора. Истовремено, пред саму битку, дошло је до привремене смене у команди Прве армије. Тадашњи комадант, ђенерал Петар Бојовић је морао да се повуче услед рањавања. Команду је преузео ђенерал Живојин Мишић.
У бици су са Аустроугарске стране учествовале Пета и Шеста Армија, као и групе Шњарић и Хаусер, са око 400 000 војника и 400 топова. Наспрам њих су се нашле Прва, Друга и Трећа армија, Ужичка војска, Обреновачки одред и Одбрана Београда, са укупно 270 000 војника и 426 топова. Циљ непријатеља је био да заузме Београд из висинских праваца око Колубаре, да би потом даље продирали ка центру и југу земље. Веровало се да ће освајање Београда допринети слому морала у српској војсци и тако убрзати њен пад.
Српске претходнице су успешно задржале први удар, купујући тиме неопходно време. Због доласка нових јединица из Аустроугарске, Прва армија је бројчано надјачана на десној обали Колубаре. Стање те армије, по речима Живојина Мишића, било је „јако лоше“, али опште повлачење није долазило у обзир. Кретање ка резервним положајима је дозвољено тек када се знало да то неће битније утицати на остатак српске војске.
Прва армија је држала своје положаје до 26. новембра, када је Врховна команда послушала генерала Мишића и наредила повлачење. Заштитнице су пружале жесток отпор аустроугарским снагама тако да се операција повлачења завршила више него успешно, уз минималне губитке.
Савезничка помоћ у виду муниције за српску артиљерију коначно је стигла, али се појављују технички проблеми. Наиме, чауре за топове су биле дуже од српских за 2.5 милиметра. У Нишу је муниција морала бити демонтирана и скраћена по мери српских топова од 75 милиметара да би потом невероватном брзином била пренета на фронт. За све то време српска војска је била у повлачењу. У небрањени Београд умарширао је 2. децембра одред Адабелберта Тамешија. Савезници су већ прежалили Србију, док се у немачким круговима помињало да је са Србијом готово. Говорило се да је Србија доживела судбину Белгије. У претераном слављу, Аустроугарска није могла ни да претпостави шта је чека у наредним данима. У мислима непријатеља била је само свечана парада 3. децембра у Београду, која ће означити пад Србије.
slika 1
Споменик 1300 каплара
Прва армија добила је значајан предах и попуну у виду нових официра ђачког батаљона, чувених 1300 каплара. На фронт је стигло возовима и 11 000 прерађених артиљеријских граната из Ниша. Морал српске војске је изузетно порастао, док су на другој страни слабе линије снабдевања пољуљале слављеничку атмосферу непријатеља. Да би се прехранили, аустроугарски војници ишли су у пљачку. Поново су, као и у време битке на Церу, вршили велике ратне злочине на простору Мачве. Српска врховна команда јављала је да је стање у аустроугарским јединицама очајно, да су попуне трупа вршене већ пет пута и да је официра изузетно мало.
Трећег децембра Врховна команда у 7 часова ујутру покренула је свеопшту офанзиву. Један од учесника пробоја овако је описао догађаје тога дана:

На Сувобору је моја чета пузала једном ливадом према непријатељским рововима. Читаву ливаду је прекрила густа магла, али на моју и несрећу мојих војника магла је иза наших леђа почела полако да се диже и постојала је опасност да нам непријатељ открије положаје. У таквој прилици био сам у краткој недоумици, а затим сам наредио јуриш. Пошто је трубач засвирао јуриш, веома познат Швабама, непријатељски војници су напустили своје ровове и дали се у бекство. Тако смо без много напора заузели непријатељске положаје. Овај догађај се брзо раширио по читавом фронту, на коме се врло брзо кренуло у противнапад.
slika 2
Ђенерал Живојин Мишић
Аустроугарска Шеста армија дала се у бег. Прва српска армија ишла је превише испред свих, па је генерал Мишић наредио да она стане. Међутим, то наређење никада није стигло до пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе, команданта Дунавске дивизије првог позива. Пошто није знао да треба да се заустави, гонио је са својом дивизијом непријатеља до Ваљева нападајући велике делове Шесте армије и заробљавајући на хиљаде војника и стотине подофицира и официра. То је направило пометњу код непријатеља терајући га на паничан бег. Оскар Поћорек није веровао шта се дешава са његовим војницима па није хтео да нареди опште повлачење, што је запечатило судбину његових војника.
Поћорек је узалудно веровао да ће моћи да сачува освојене делове Србије ако се повуче на боље положаје. Српска војска је невероватном брзином пробијала новопостављене одбрамбене линије непријатеља. Српске трупе улазе у престоницу 15. децембра, освајајући аустроугарске топове код Бановог брда, одакле гађају све непријатељске понтонске мостове. Краљ Петар I је победоносно умарширао у Београд и то је означило крај Колубарске битке. Врховне команда је 16. децембра објавила следеће:

На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника.
Оскар Поћорек је пензионисан након битке, док је Живојин Мишић унапређен у чин војводе. На српској страни је погинуло 22 000 војника, а 91 000 је рањено. На другој страни погинуло је 27 000 војника и 1080 официра, рањено је 118 000 војника и подофицира, док је број несталих износио 73 000 људи. Подвиг српске војске и генерала Мишића изучава се у свим војним школама на свету као једна од примера како се за кратко време војска може организовати, добро попунити и из безизлазне ситуације покренути у контраофанзиву и победити.

субота, 16. новембар 2013.

1914-11-16: Почела Колубарска битка у Првом светском рату

На данашњи дан 1914. године почела је Колубарска битка, највећа коју је српска војска водила у Првом светском рату, на фронту широком око 200 километара од Београда до Гуче, у којој је српска војска после месец дана тешких борби до ногу потукла Пету и Шесту аустроугарску армију под командом генерала Оскара Поћорека.
Пошто су аустроугарске трупе окупирале Београд, Шабац, Ваљево, Ужице и целу северозападну Србију, починивши масовне злочине над цивилима, на Колубари се, за војне експерте, догодило чудо. Три српске армије - које су се нашле у наизглед безизлазном положају - у силовитом контраудару током вишедневних жестоких окршаја потпуно су разбиле непријатеља. До 15. децембра 1914. истеран је из Србије последњи аустроугарски војник, изузев 42.538 заробљеника. Током битке погинуло је више од 57.000 аустроугарских војника и официра, а Срби су запленили велику количину ратног материјала и оружја, укључујући два авиона, више од 140 топова, 3.500 возила с муницијом и 60.000 пушака. Изузетне заслуге за победу имао је генерал Живојин Мишић, унапређен после битке у чин војводе. Његова Прва армија је између 29. новембра и 2. децембра 1914. извршила одлучујући пробој на Сувобору.

Поразом у операцијама око Дрине (Битка на Мачковом Камену), српска војска се нашла у тешком положају приморана на повлачење под борбом, суочена са недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одеће и обуће и што је можда било и најгоре са великим падом морала. Паралелно са војском пред зверствима аустроугарске војске повлачио се и народ који је додатно отежавао повлачење. Многи српски војници који су били из области које је заузела аустроугарска војска напуштали су своје јединице да би сместили своје породице на сигурно, након чега су се враћали, што је још више пољуљало морал српске војске. Све ове чињенице јасно су указивале да је српска војска и сама Краљевина Србија пред пропашћу и да нема могућности ни да се аустроугарско напредовање заустави, а камоли да се крене у противнапад. Додатни терет представљало је и време, које је додатно онеспособило кретање по блатњавим путевима западне Србије и које ће се показати као један од најбољих савезника српске војске, мада је већи део српске војске био мокар до голе коже, због мањка шаторског платна.
У ноћи 14.11. командант I армије генерал Петар Бојовић бива рањен и због тога повучен са дужности. На његово место бива постављен генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде Радомира Путника, иначе човек рођен на Сувобору.

Аустроугарска Балканска војска

Врховни командант је био надвојвода Фридрих фон Хабзбург, а начелник штаба Врховне команде Конрад фон Хацендорф. Укупна јачина Аустроугарске Балканске војске износила је око 400.000 војника и 400 топова. Балканска војска није била подређена начелнику Аустроугарског генералштаба, већ је била под директном командом врховног команданта.
  • Пета армија имала је 82 батаљона, 11 ескадрона коњице и 43 батерије, под командом генерала Либориуса фон Франка.
  • Шеста армија имала је 160 батаљона, 12 ескадрона и 84 батерије, непосредни командант фелдцојгмајстер Оскар фон Поћорек.
  • Групе Шњарић и Хаусер, једна бригада и 15 батаљона пешадије, била је лоцирана на горњој Дрини на простору Фоче.

Српска војска

Уочи Колубарске битке Српска војска је имала око 270.000 војника, 426 топова и 180 митраљеза. Врховни командант био је регент Александар I Карађорђевић, а начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник.

Распоред снага пред битку

Аустоугарска Балканска војска

Пета армија Аустроугарске Балканске војске имала је главни задатак да овлада висовима на десној обали Колубаре и да обезбеди пругу Обреновац-Ваљево. Шеста армија Аустроугарске војске имала је задатак да се групише на простору Ваљева и да напада према југу преко Маљена и Сувобора. Група Шњарић и Хаусер имала је задатак да узнемирава Ужичку војску и да у повољном тренутку пређе реку Дрину. Аустроугарски ратни план је био да овлада висовима десно од Колубаре, да обезбеди пругу Ваљево-Лајковац-Обреновац, како би безбедно могли да дотурају материјал Балканској војсци, а потом да освоје Београд и да наставе надирање према југу велико-моравским правцем. План је предвиђао да се Београд нападне и освоји 20. новембра. После тога већина снага би се пребацила моравским правцем. Главни удар на српске положаје на Колубари требало је да изведе Пета армија, помогнута 13. корпусом Шесте армије. Главнина Шесте армије имала је задатак да крене према Београду и да са севера стегне обруч.

Српска војска

Обреновачки одред заузео је положаје на десној обали Колубаре, од њеног ушћа у Саву до ушћа Марице у Колубару, одред је имао задатак да спречи сваки продор на десну обалу Колубаре. Друга армија посела је фронт од ушћа Марице у Колубару до ушћа Грабовице у Љиг, имала је задатак да упорно брани овај део фронта. Трећа армија заузела је положаје од ушћа Грабовице у Љиг до реке Качер, са задатком да упорно брани средишњи део фронта. Прва армија посела је фронт правцем Гукоши-Медник-Баћенац-Руда-Маљен, са задатком да брани све прилазе преко Сувобора и Маљена према Горњем Милановцу и Чачку. Ужичка војска заузела је јужно крило фронта, са задатком да одбрани непријатељски продор према Ужицу. Одбрана Београда заузела је фронт по правцу Гроцка-Београд-Остружница-Обреновац, са главним задатком да одбрани Београд по сваку цену.
Аустроугарска Балканска војска са око 200.000 војника кренула је 16. новембра 1914. године у општи напад на фронт српских армија.

Прва фаза битке - Дефанзива (16.11—30.11)

Колубарска битка почиње 16. новембра 1914. године, када су се српске трупе повукле на десну обалу Колубаре и Љига, према наредби врховне команде, у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага. Српска врховна команда (СВК) се надала да ће јој набујеле реке и мочварне обале помоћи у заустављању продора и издаје директиву да се кота Човка мора по сваку цену задржати, јер је планирала да са тих позиција крене у противнапад. Српске трупе успеле су да задрже Аустроугаре неколико дана због лоше процене Оскара Поћорека да су ту стациониране српске заштитнице. Због тога он 20. новембра у борбу уводи 15. и 16. корпус VI армије:
  • 15. корпус: правцем на фронт Медник, Баћинац, Рудо
  • 16. корпус:
    • једна дивизија према Маљену
    • једна дивизија према Буковској планини
Српске избеглице беже пред аустроугарским трупама
Увођење нових снага приморало је I армију (која је била бројчано надјачана) да се повлачи и она у ноћи 21. на 22. новембар заузима нове положаје на гребену Сувобора, али већ током поподнева 22. на линију фронта избијају Аустроругари. Живојин Мишић почиње да планира противнапад са Сувоборских положаја, али због тешког стања у Маљенском одреду одустаје од те идеје, што се показало као добра процена, јер аустроугарска војска већ 24. новембра у огорченој борби разбија Маљенски одред (у борби је погинуо и командант одреда). Овај пораз приморава лево крило I армије на повлачење на линију Игриште-Бабина Глава-Подови. Напредовање аустроугарских трупа наставља се заузећем коте Човка, због чега се Моравска дивизија I позива повлачи на Кремницу, што приморава повлачење десног крила III армије.
Живојин Мишић 26. новембра оцењује ситуацију у којој се I армија налази као јако лошу и стога се одлучује да:
  • остане на тренутним положајима још неколико дана да не би угрозио цео фронт српске војске, али се не излажући могућем поразу.
  • на време повуче главнину снага на положаје западно од Горњег Милановца односно линију Липе-Трипавац-Мрамор(457)-Главица(530)-лева обала Дичине.
  • повлачење обезбеди заштитницама.
Сходно развоју ситуације, односно услед губитка: Конатице, Лазаревца, Човке, Губоша и Маљена, српска врховна команда одлучује да изврши припреме за повлачење на нове положаје, на шта ју је нагонио и сувише широк фронт. Српска врховна команда истог дана премешта своје седиште из Београда у Крагујевац. Као последњи покушај да се непријатељско надирање заустави, издата је директива Обреновачком одреду да изврши напад на Аустроугаре код Конатице и Степојевца, а II армији да помогне овај напад.

Извод из наредбе СВК од 26.11. намењен I армији

Срби обешени од стране Аустроугара у Мачви током јесени 1914. године
„У случају да будемо принуђени на повлачење поступити овако:“
  • „5. -I армија повлачи се на линију Голубовац (496)-Проструга-Рајац-Сувобор-Бабина Глава“

Напад Обреновачког одреда, потпомогнут II армијом није успео и 28. новембра отпочиње повлачење према плану српске врховне команде од 26. новембра. Истог дана средишњи део фронта I армије бива пробијен и аустроугарске трупе избијају на Сувоборски гребен. Суочен са пробојем фронта и сопственом проценом да би повлачење по наредби српске врховне команде од 26. новембра довело до потпуног краха I армије, Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца и издаје наредбу да се са извршењем отпочне рано изјутра 29. новембра.
Мишић предочава своју одлуку српској врховној команди и остаје при њој иако му је предочено да ће због његове одлуке додатно бити погоршан, ионако тежак, положај осталих српских трупа, а да ће Београд, као престоница, бити практично предат без борбе. На крају српска врховна команда усваја његов предлог и издаје директиву осталим снагама да изврше повлачење по плану од 26. новембра.
Српска војска без проблема, током 29. и 30. новембра заузима нове положаје и почиње да их утврђује за шта су велику заслугу имале српске заштитнице које су пружиле јак отпор Аустроугарима, због чега је VI армији издата наредба да наступа са крајњим опрезом.

Закључци и наредбе команде Балканске војске 30.11.

„Команда Балканске војске цени ситуацију:“
  • „српска војска се повлачи на нове положаје у циљу заштите рејона Аранђеловац-Горњи Милановац.“
  • „снабдевање слабо (муниција, одећа, обућа, храна), због слабих путева.“
  • „пут Лозница-Ваљево употребљив је само за лака возила.“
  • „много болесника, 5 000, већином промрзлих“
Због свега тога команда Балканске војске наређује прекид офанзивних операција, с тим што ће се извршити утврда положаја у циљу заштите пруге Обреновац-Ваљево. У склопу ових наредби од:
  • V армије се очекује да се помери ка североистоку, уђе у Београд и потом изврши удар и пробој на северни део српског фронта (линија Варовница-Космај)
  • VI армије се очекује да се помери ка североистоку са циљем попуне фронта који остаје за V армијом
Рок извршења 02.12.1914.

Проблем артиљеријске муниције

Српска војска се у октобру 1914. године суочила са недостатком артиљеријске муниције, након чега је издата наредба о рационалном коришћењу преосталих залиха, а од савезника је под хитно затражена испорука муниције. Артиљеријска муниција из Француске коначно у другој половини новембра пристиже у Солунску луку, али ту са запрепашћењем бива констатовано да не одговара српским топовима. Иако је била намењена 75 mm топовима које је имала српска војска, чауре су биле дуже за 2.5 mm, због чега су за српске трупе биле неупотребљиве. Без обзира на практично безизлазну ситуацију, муниција бива железницом транспортована до Ниша у ком је извршавано демонтирање. Након демонтирања муниција је одмах железницом упућивана у Крагујевачку тополивницу (будућу Заставу односно Црвену Заставу) у којој је извршавано скраћивање чауре и оспособљавање муниције, која је одмах затим пругом упућивана на ратиште. Брзина, која је била пресудна у овој операцији, не би могла бити постигнута по тада расквашеним и практично непроходним, друмовима у Краљевини Србији, због чега је, начелник штаба врховне команде, војвода Радомир Путник железницу назвао:„V српском армијом.“

Прелазна фаза - одмор и прегруписавање (01.12—02.12)

Закључци СВК од 01.12.

СВК на основу информација са ратишта, шаље командама армија следећи извештај о непријатељу:
  • Стање код аустроугарских трупа је очајно (4 000 заробљених, читаво митраљеско одељење се предало)
  • Вршили су попуну људством и материјалом већ пет пута
  • Мали број активних официра
  • Хране се пљачком
и процењује стање у српској војсци:
  • Војници су се одморили, јер три дана није било борбе
  • Артиљеријска муниција је стигла на фронт
  • Морално стање се поправило

На основу стања у I армији и извештаја о противнику, њен командант, генерал Живојин Мишић издаје наредбу да се током 02. децембра изврши груписање трупа на десном боку и да се отпочне са припремама за противнапад, који би отпочео 03. децембра. Аустроугарска војска изводи прегруписавање, према плану од 30. новембра и у рејону Лиспена и Голупца(483) долази у сукоб са српским предстражама.
Споменик 1300 каплара на Рајцу делу Сувобора
Током 02. децембра окончана је попуна српске војске људством, регрутима, обвезницима и као последњи атом снаге, на ратиште су упућени ђаци, подофицири из војне школе у Скопљу, тзв. 1300 каплара. Они су пре краја обуке добили чинове каплара и упућени су на фронт, а сачињавали су их младићи, који су студирали како у Београду, тако и широм Европе и који су се ставили на располагање СВК. Попуна људства обућом и одећом је извршена сходно могућностима, али је она била недовољна. Истог дана Мишић сачињава план противнапада и излаже га СВК. После дужег разматрања његов план је прихваћен и издаје се наредба свим трима армијама и Ужичкој војсци да 03. децембра крену у општи противнапад, док трупе Одбране Београда остају на својим положајима, да би заштитиле бок и позадину II армије.
План генерала Мишића предвиђао је:
  • Главни удар са три дивизије на правац Ручићи - Проструга у циљу пробијања фронта 16. корпуса
  • Помоћни удар једном дивизијом у правцу Теочин - Сувобор
Основна замисао била је да се брзо заузме гребен Сувобора и да се одатле изврши удар у долину Колубаре ка Ваљеву, са јасним циљем пресецања аустроугарских трупа на два дела. Стога је Мишић наредио:
  • Дринској дивизији I позива да продре на фронту Ручићи - Крива Река
    • Рељинском одреду и батаљону на Голубцу(483) чувају десни бок дивизије и изврше напад на линији Угриновци - Голубац(483)
  • Моравској дивизији II позива да продире на фронту Ручићи - Озрем
  • Дунавској дивизији I позива да продире на фронту Озрем - Лозањ
  • Дунавској дивизија II позива да продире на фронту Лозањ - Брезна ка Бањанима и Теочину
поред тога он је захтевао и јаку артиљеријску припрему за напад речима:
„... да она својом снажном и обилном ватром, не штедећи у ови мах муницију, још у првим тренуцима, треба да сломи отпор непријатеља и да прокрчи пут пешадији.“
Аустроугарска војска је током 02. децембра 1914. године наставила кретање ка североистоку и ушла је у напуштени Београд.

Друга фаза битке - противнапад (03.12—12.12)

Мапа Колубарске битке (рад U.S. Military Academy)
У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је V аустроугарска армија приређивала свечану параду у Београду, отпочела је велика противофанзива целокупне српске војске. Након велике артиљеријске припреме у 7:00 отпочиње напад. Аустроугарске трупе су у потпуности изненађене, јер су сматрале да је српска војска неспособна и за одбрану, а камоли за противудар, па су биле приморане на повлачење. Само током борби 03. децембра заробљено је 3 официра, 400 подофицира и војника и 4 топа са 1 000 граната. Због повољног развоја ситуације, Мишић наређује продужетак напада на 16. корпус, који није имао никакве резерве и који је био у сталном повлачењу са циљем овладавања гребенског масива Проструга - Рајац - Сувобор. Истовремено, остале српске армије бивају задржане јаким отпором на својим почетним положајима, због чега СВК 04. децембра наређује Мишићу, да по освајању Сувобора, обустави офанзиву, док се не рашчисти ситуација на осталим фронтовима. Око подне 05.12. I армија избија на гребен Проструге и до краја дана га у потпуности заузима и ту се зауставља. Истовремено, Дунавска дивизија I позива успева да пресече одступницу аустроугарским трупама на Сувобору и Маљену и око 23:00 избија на Конџулско брдо и Чугуљ. Овим успесима I армије 05.12. пробијен је фронт 16. корпуса аустроугарске војске и иако су остале армије и даље биле на својим почетним положајима, отпочело је гоњење непријатеља, док је Тимочка дивизија I позива (из састава II армије) послата као појачање Одбрани Београда.
Оскар Поћорек увиђа потпуни пораз 16. корпуса и пробој аустроугарског фронта, због чега 06.12. наређује VI армији да се повуче на леву обалу Колубаре, наређујући:
Генерал Живојин Мишић, командант Прве српске армије и најзаслужнији за победу Србије у Колубарској бици.
Истог дана I армија избија на линију Гугоши - Медник - Баћенац - Рудо - Маљен, што омогућава III армији успех на свом фронту и почетак гоњења непријатеља, који је приморан на повлачење, да би сачувао сопствене бокове. Истог дана, Ужичка војска излази на обалу Дрине, док је II армија, ослабљена пребацивањем Тимочке дивизије I позива, обуставиља офанзиву држећи се одбрамбених дејстава.
У раним јутарњим часовима, истурени делови Дунавске дивизије I позива улазе у Ваљево, које је до краја дана ослобођено, док се 16. корпус утврђује на позицијама северно од Ваљева, у покушају пружања последњег отпора. III армија избија на Колубару и наставља да гони непријатеља на простору између Љига и Топлице, упућујући Дринску дивизију II позива као појачање II армији, која након тога прелази у напад.
Оскар Поћорек наређује 08.12. V армији да обустави напад и да се са VI армијом, која је у повлачењу, повуче и утврди на линији: Степојевац-Толобас-Градац-Парцански вис-Ковиона-Лина-Крајкова Бара-Мостиње (на Дунаву). Међутим следећег дана 16. корпус северно од Ваљева бива потпуно разбијен, због чега је 15. и остацима 16. корпуса наредио да се повуку ка Шапцу, а 13. корпусу да помогне V армији, у покушају да одржи положаје Раља - Степојевац - Обреновац (дужине 60km). Ова линија фронта била је предугачка, тако да V армија 10.12. заузима нове положаје Дубоко (на Сави)-Сремчица-Цветков гроб-Авала-Мостиње (дужине 32km).
СВК истог дана наређује I армији да се заустави у Ваљеву, обезбеди бок и позадину осталих армија, које ће отпочети пробој фронта V армије, а да истовремено делом снага настави протеривање 15. и 16. корпуса који су се у нереду повлачили ка Босни и Срему. Према наредбама, завршна офанзива за ослобођење Београда отпочиње 11. децембра ударом III армије у 5:00 односно I и II армије у 7:00.
Аустроугарски 15. корпус, повлачећи се пред Дринском дивизијом I позива, у року од 27 часова прелази 40km и код Шапца напушта територију Краљевине Србије, истовремено су се ка Шапцу, пред Дунавским дивизијама I и II позива, повлачили остаци 16. корпуса. Њиховим пребацивањем у Срем 12. децембра окончане су операције у Колубарској бици.
Остале непријатељске трупе су се након пораза на Авали повукле ка Београду, а у подне 14. децембра издата је наредба да се са првим мраком изврши повлачење преко Саве. Током ноћи, аустроугарске трупе су напустиле Београд, који је 15. децембра ослобођен, чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године.

Губици током битке

Губици војске Краљевине Србије

  • Погинулих - 22.000
  • Рањених - 91.000
  • Заробљених - 19.000
Укупно је 153.373 војника 2.110 официра i 8.074 подофицира избачено из строја.

Губици Балканске војске Аустроугарске монархије

  • Погинулих - 27.216 (војника и подофицира) + 1080 (официра)
  • Рањених - 118.911 (војника и подофицира) + 3.211 (официра)
  • Заробљених - 1.800 (војника и подофицира) + 66 (официра)
  • Несталих - 73.988 (војника и подофицира) + 656 (официра)
  • Болесних - 44.117 (војника и подофицира) + 2.599 (официра)
Укупно је избачено из строја 266.212 војника и подофицира и 7.592 официра.

Последице битке

Највећи значај Колубарске битке огледа се у томе што Аустроугарска није успела да својим снагама уништи Краљевину Србију, због чега су Централне силе и током 1915. године приморане да се боре на три фронта и што је још битније Немачка је била приморана да пошаље помоћ у људству на Балкански фронт, чиме су ослабљене њене снаге на преостала два фронта, а самим тим и њене шансе да успешно елиминише један од њих.
Битка је имала значај и на глобалном плану. Силовита српска победа одложила је улазак у рат Бугарске, која се спремала да уђе у рат на страни Централних сила, рачунајући да је Србија поражена и да ће без борбе доћи до територија око којих је против Краљевине Србије годину дана раније водила Други балкански рат. Српска победа је допринела одлуци Краљевине Италије да уђе у рат на страни Антанте.
Генерал Живојин Мишић је због успешног вођења операције унапређен у чин војводе, док је његов супарник Оскар Поћорек смењен са места главнокомандујућег Балканске војске крајем 1914. година, а на његово место је постављен немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.

Значај Колубарске битке у историји ратовања

Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само I армије и концентрисаног удара на VI армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм света.
Колубарска битка је значајна и по томе што обе војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо где је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други део фронта.
У Лазаревцу је подигнута спомен црква у којој су сахрањене кости српских и аустроугарских војника.[1] Током 2013. године почела је изградња спомен-цркве у Кадиној Луци, на падинама Рајца.[2]

Референце

Литература

  • Душан Т. Батаковић - Никола Б. Поповић, Колубарска битка, Литера, Београд 1989.
  • Rickard, J. (4. 3. 2001.). „Battle of Kolubra, 3–9 December 1914“ Приступљено 16. 7. 2008.
  • Keegan, John (1999). The First World War. Pimlico. стр. 512. OCLC 40180059.
  • Navy Journal (6. 12. 1914.). „The War Situation“ (PDF). New York Times
  • „The War Situation“ (PDF). New York Times. 8. 12. 1914.
  • Stone, Norman (1998). The Eastern Front 1914-1917. Penguin. стр. 57. ISBN 0-14-026725-5.
  • John Keegan, Andrew Wheatcroft (1996). Who's Who in Military History: From 1453 to the Present Day. Routledge. стр. 146. ISBN 0-415-12722-X.
  • Neiberg (2005). Fighting The Great War: A Global History. Harvard University Press. стр. 57–59. ISBN 0-674-01696-3.
  • William III Miller, William; Miller (1966). The Ottoman Empire and Its Successors, 1801-1927. Routledge. стр. 523–530. ISBN 0-7146-1974-4. OCLC 233550422.
  • Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914-1918.. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.

Спољашње везе


Баштина ратника - Google+ Posts