На данашњи дан 1913. изненадним ноћним нападом бугарске
Четврте и Пете армије на српске положаје, чиме је изазван Други
балкански рат, почела је Брегалничка битка, окончана 9. јула 1913.
потпуним сломом Бугара. После пораза Бугарска је капитулирала, а
мировним уговором у Букурешту 10. августа 1913. утврђене су нове границе
између балканских држава. Србија је тада ослободила Стару и Јужну
Србију (данас Косово и Метохија и Македонија).
Други балкански рат
Из Википедије, слободне енциклопедије
Други балкански рат је вођен 1913. између Бугарске са једне и Србије, Грчке и Турске са друге стране. Исход рата је учинио Србију, савезницу Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустроугарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први светски рат.
Рат на дотадашње савезнике, започео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата.[1] Већина бугарске армије је била концентрисана према српској војсци на реци Брегалници.
Балкански ратови
Током Балканских ратова, Балканска лига (Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска) је прво освојила Македонију и део Тракије које је држало Османско царство, a затим се сукобила због поделе територија.
Први балкански рат се завршио Лондонским споразумом, који је потписан 30. маја 1913. Балканска лига је избацила Османско царство из Европе, са изузетком Чатаље и Галипољског полуострва. Србији је Лондонским уговором одузет излаз на Јадранско море преко Албаније, тако да је она као држава која је понела највећи терет у Првом балканском рату, тражила од Бугарске делове Македоније.
Ипак, пре него што је споразум постписан, Грчка и Србија су створиле
војни савез усмерен против Бугарске којим би поделили спорне крајеве
Македоније међу собом. Бугарска је мислила да су њена територијална
проширења недовољна. Још један проблем за Бугарску је био став Румуније. Они су тражили бугарску тврђаву Силистрију на Дунаву као цену за неутралност у Првом балканском рату. То је била цена коју Бугари нису били спремни да плате.
Руска арбитража предвиђена споразумом из 1912.
је споро напредовала. Руси нису желели да изгубе ниједног од својих
савезника на Балкану (Србију и Бугарску). Док су преговори споро
напредовали, сукоби ниског интензитета су се наставили у Македонији
углавном између српских и бугарских војника. Бугарска војска је наредила
ограничене нападе 29/30. јуна против српских и грчких положаја, очигледно да би ојачала преговарачки положај своје владе.
Бугарској је рат дао шансу да присвоји целу Македонију и да доминира
Балканом. За Србију и Грчку рат је значио могућност поделе Македоније и
спречавање бугарске премоћи.
Почетак Другог балканског рата
Бугарски план ликвидације српских официра
Дан пре почетка напада Бугари су имали план да ликвидирају део српских официра код Штипа. У недељу, дан пре почетка напада, из Штипа, који је био у рукама Бугара, преко моста на Брегалници
на српску страну стижу бугарски официри. Тамо су позвали српске официре
да дођу у Штип на заједничко сликање, са злонамерним планом ликвидације
пред сам почетак рата. [2]
Напад
Главни бугарски напад је планиран против Србије са њеном Првом,
Трећом, Четвртом и Петом армијом, док је Другој армији поверен задатак
да нападне грчке положаје код Ђевђелије и Солуна. Бугара је било мање на грчком фронту и 30. јунa
сукоби ниског интензитета су се претворили у грчке нападе дуж фронта.
Бугарске снаге су се одмах повукле са својих позиција северно од Солуна
(осим изолованог гарнизона у Солуну који је био освојен) на одбрамбене
положаје код Кукуша. План да се концентрисаним нападом брзо уништи српска војска у централној Македонији није успео и Бугари су заустављени.
Битка код Кукуша
За више информација погледајте чланак Битка код Кукуша |
Бугарска 2. армија у јужној Македонији којом је командовао генерал Иванов је држала линију од Дојранског језера на југоисток преко језера Лангаза (данашње Језеро Коронија) и Бешика (данашње језеро Волви), до луке Кавала у Егејском мору.
Пошто је армија била овде још од маја (борила се у опсади Једрена у
Првом балканском рату), њени војници су били изморени и вероватно нису
бројали више од 40.000 људи у две слабе дивизије. Грци су тврдили да се
њима супротставило најмање 80.000 људи.
Грчка војска, под командом краља Константина,
је имала девет пешадијских дивизија и једну коњичку дивизију (укупно
120.000 људи), тако да их је било више од бугарских снага у односу два
или три према један.
Код Кукуша су Бугари саградили јаку одбрану, укључујући заробљене турске топове који су доминирали равницом. 3. јула, грчка Четврта, Друга и Пета дивизија су кренуле у јуриш уз подршку артиљерије.
Претрпели су тешке губитке, али су следећег дана освојили ровове. У
међувремену, са леве бугарске стране, Седма дивизија је освојила Нигриту,
а Прва и Шеста дивизија Лахану. Са десне стране је пала Ђевђелија и врх
Матсикова. То је за последицу имало да бугарска линија за повлачење код
Дорјана
буде угрожена и Ивановљева армија је започела очајничко повлачење које
је повремено претило да постане неконтролисано. Појачање у облику 14.
дивизије је дошло прекасно и придружило се повлачењу према Струмици и бугарској граници. Грци су заузели Дојран 5. јула, али нису успели да пресеку бугарско повлачење у кланцу Струме. 11. јула, Грци су се придружили Србима и напредовали су уз реку Струму док нису стигли до кланца Кресна 24. јула. На том месту изморени Грци су стигли до краја својих логистичких ситема и зауставили су се.
Бугари су признали око 7.000 жртава код Кукуша. Још 6.000 заробљено
уз 130 топова. Грци такође претрпели тешке губитке са 8.700 жртава. Ово
је била одлучујућа победа на овом фронту и највећи грчки успех у оба
Балканска рата.
Брегалница, Калиманци и кланац Кресна
За више информација видети Брегалничка битка и Битка код Калиманција |
На фронту у централној Македонији, српске снаге су потиснуле Бугаре на исток у Брегалничкој бици (30. јун-9. јул.) У међувремену, на северу су Бугари почели да напредују према Пироту
и натерили српске команданте да пошаљу појачање својој 2. армији која
је бранила Пирот и Ниш. Ово је омогућило Бугарима да зауставе српску
офанзиву у Македонији код Калиманција 18. јула.
Након што се се стање на српском фронту смирило, Бугарска је
преместила своју Прву армију у подршку Другој армији која се одупирала
Грцима код кланца Кресна. Константин је одбио предлог своје владе за
примирје, тражећи одлучну победу на бојишту.
29. јула, консолидована бугарска војска је покренула нападе на оба крила приморавши Грке назад уз долине река Струме и Месте. Константин се суочавао са уништењем попут Римљана у Канској бици
и тражио је помоћ од Срба. На његову несрећу, Срби нису били у положају
да пошаљу помоћ после Калиманција и зато је краљ Константин тражио од
своје владе да тражи примирје. Грци су имали око 10.000 жртава у току
десет дана борбе. Бугарска влада је једнако тражила мир и зато је
Константин спасен од уништења.
Крај рата
Упркос стабилизовања фронта у Македонији, жеља бугарске владе за мир
је настала због догађаја који су били далеко од Македоније. Румуни су
напали 10. јула, заузевши спорну Добруџу и угрожавајући Софију са севера. Да ствар буде још гора, Турци су искористили ситуацију да поврате своје бивше поседе у Тракији, укључујући и Једрене, који су Бугари напустили 23. јула без испаљеног метка. Турска и румунска војска нису имале жртве у борби, иако су обе армије тешко патиле због поновног избијања колере.
Примирје је потписано 31. јула, а питања територија су решена споразумима из Букурешта и Цариграда.
Бугарска је изгубила већину територија задобијених у Првом балканском
рату, укључујући Добруџу, већину Македоније, Тракије и егејске обале, са
изузетком луке Дедегач. Србија је постала доминантна сила на Балкану, а Грчка је добила Солун
и његову околину, заједно са већином обале западне Тракије. То је био
само привремено решење - 10 месеци касније борбе су обновљене с почетком
Првог светског рата.
Неке чињенице
Прислушкивање
Током Другог балканског рата Србија је већ имала бежичне телеграфске
справе, за које Бугари нису знали. Тако је једно време српска војска
прислушкивала бугарске телеграфе. То је трајало све док их Бугари нису
открили, јер је било забрањено емитовање на српским бежичним
телеграфима. Због те грешке Бугари нису, до открића, ни користили шифровање порука.