Приказивање постова са ознаком Први светски рат. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Први светски рат. Прикажи све постове

среда, 18. децембар 2013.

2013-12-17: Са представљања књиге "ГАВРИЛО ПРИНЦИП У БЕОГРАДУ"


недеља, 15. децембар 2013.

Врховнаа команда је 16. децембра 1914. објавила следеће: „На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника.“


Преузето са линка.
Србија је после Церске битке покренула офанзиву ка Дрини. Савезници су инсистирали да српска војска пређе на територију Аустроугарске и изврши притисак на њене разбијене јединице, како би се олакшао притисак на западном фронту.  Међутим, напредовање је заустављено од стране аустроугарске војске, која се упркос великим губитцима успешно реорганизовала. Уследила су два месеца ратовања уз реку Дрину, са великим људским губитцима али без значајнијег померања фронта.
Аустроугарски генералштаб, поучен након пораза на Церу, далеко озбиљније је припремио план нове офанзиве. Српској војној команди био је потребан предах због попуне снага из резерве, као и добијање муниције од стране савезника. Са друге стране, непријатељ је имао јасно зацртан циљ – заувек елиминасти Србију са тадашње карте света. Генерал Оскар Поћорек је без обзира на неуспехе остао да командује војсци Аустроугарске на Балканском фронту. Офанзиву је покренуо 16. новембра, у нади да је српска војска довољно дезорганизована и да на адекватан начин не може да одговори на нови напад. Те наде ослањале су се на процене о великој исцрпљености српских војника услед битке на Дрини, као и немогућности увођења свежих снага. Једини савезник Србије у том тренутку били су лоши временски услови, непрестане кише као и лоша конфигурација терена са кога је непријатељ надирао.
Србији на руку није ишла ни река избеглица која се сливала са запада, бежећи од аустроугарског терора. Истовремено, пред саму битку, дошло је до привремене смене у команди Прве армије. Тадашњи комадант, ђенерал Петар Бојовић је морао да се повуче услед рањавања. Команду је преузео ђенерал Живојин Мишић.
У бици су са Аустроугарске стране учествовале Пета и Шеста Армија, као и групе Шњарић и Хаусер, са око 400 000 војника и 400 топова. Наспрам њих су се нашле Прва, Друга и Трећа армија, Ужичка војска, Обреновачки одред и Одбрана Београда, са укупно 270 000 војника и 426 топова. Циљ непријатеља је био да заузме Београд из висинских праваца око Колубаре, да би потом даље продирали ка центру и југу земље. Веровало се да ће освајање Београда допринети слому морала у српској војсци и тако убрзати њен пад.
Српске претходнице су успешно задржале први удар, купујући тиме неопходно време. Због доласка нових јединица из Аустроугарске, Прва армија је бројчано надјачана на десној обали Колубаре. Стање те армије, по речима Живојина Мишића, било је „јако лоше“, али опште повлачење није долазило у обзир. Кретање ка резервним положајима је дозвољено тек када се знало да то неће битније утицати на остатак српске војске.
Прва армија је држала своје положаје до 26. новембра, када је Врховна команда послушала генерала Мишића и наредила повлачење. Заштитнице су пружале жесток отпор аустроугарским снагама тако да се операција повлачења завршила више него успешно, уз минималне губитке.
Савезничка помоћ у виду муниције за српску артиљерију коначно је стигла, али се појављују технички проблеми. Наиме, чауре за топове су биле дуже од српских за 2.5 милиметра. У Нишу је муниција морала бити демонтирана и скраћена по мери српских топова од 75 милиметара да би потом невероватном брзином била пренета на фронт. За све то време српска војска је била у повлачењу. У небрањени Београд умарширао је 2. децембра одред Адабелберта Тамешија. Савезници су већ прежалили Србију, док се у немачким круговима помињало да је са Србијом готово. Говорило се да је Србија доживела судбину Белгије. У претераном слављу, Аустроугарска није могла ни да претпостави шта је чека у наредним данима. У мислима непријатеља била је само свечана парада 3. децембра у Београду, која ће означити пад Србије.
slika 1
Споменик 1300 каплара
Прва армија добила је значајан предах и попуну у виду нових официра ђачког батаљона, чувених 1300 каплара. На фронт је стигло возовима и 11 000 прерађених артиљеријских граната из Ниша. Морал српске војске је изузетно порастао, док су на другој страни слабе линије снабдевања пољуљале слављеничку атмосферу непријатеља. Да би се прехранили, аустроугарски војници ишли су у пљачку. Поново су, као и у време битке на Церу, вршили велике ратне злочине на простору Мачве. Српска врховна команда јављала је да је стање у аустроугарским јединицама очајно, да су попуне трупа вршене већ пет пута и да је официра изузетно мало.
Трећег децембра Врховна команда у 7 часова ујутру покренула је свеопшту офанзиву. Један од учесника пробоја овако је описао догађаје тога дана:

На Сувобору је моја чета пузала једном ливадом према непријатељским рововима. Читаву ливаду је прекрила густа магла, али на моју и несрећу мојих војника магла је иза наших леђа почела полако да се диже и постојала је опасност да нам непријатељ открије положаје. У таквој прилици био сам у краткој недоумици, а затим сам наредио јуриш. Пошто је трубач засвирао јуриш, веома познат Швабама, непријатељски војници су напустили своје ровове и дали се у бекство. Тако смо без много напора заузели непријатељске положаје. Овај догађај се брзо раширио по читавом фронту, на коме се врло брзо кренуло у противнапад.
slika 2
Ђенерал Живојин Мишић
Аустроугарска Шеста армија дала се у бег. Прва српска армија ишла је превише испред свих, па је генерал Мишић наредио да она стане. Међутим, то наређење никада није стигло до пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе, команданта Дунавске дивизије првог позива. Пошто није знао да треба да се заустави, гонио је са својом дивизијом непријатеља до Ваљева нападајући велике делове Шесте армије и заробљавајући на хиљаде војника и стотине подофицира и официра. То је направило пометњу код непријатеља терајући га на паничан бег. Оскар Поћорек није веровао шта се дешава са његовим војницима па није хтео да нареди опште повлачење, што је запечатило судбину његових војника.
Поћорек је узалудно веровао да ће моћи да сачува освојене делове Србије ако се повуче на боље положаје. Српска војска је невероватном брзином пробијала новопостављене одбрамбене линије непријатеља. Српске трупе улазе у престоницу 15. децембра, освајајући аустроугарске топове код Бановог брда, одакле гађају све непријатељске понтонске мостове. Краљ Петар I је победоносно умарширао у Београд и то је означило крај Колубарске битке. Врховне команда је 16. децембра објавила следеће:

На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника.
Оскар Поћорек је пензионисан након битке, док је Живојин Мишић унапређен у чин војводе. На српској страни је погинуло 22 000 војника, а 91 000 је рањено. На другој страни погинуло је 27 000 војника и 1080 официра, рањено је 118 000 војника и подофицира, док је број несталих износио 73 000 људи. Подвиг српске војске и генерала Мишића изучава се у свим војним школама на свету као једна од примера како се за кратко време војска може организовати, добро попунити и из безизлазне ситуације покренути у контраофанзиву и победити.

понедељак, 11. новембар 2013.

Годишњица: 11.11.1918: Дан примирја у Првом светском рату

Амблем празника
Наталијина рамонда
Дан капитулације Немачке у Првом светском рату је државни празник у Републици Србији који се обележава 11. новембра. Овај датум подсећа на дан када су, 11. новембра 1918. године у железничком вагону у Компијену, силе Антанте потписале примирје са Немачком и тиме окончале Први светски рат. [1]
Овај државни празник се у Републици Србији прославља од 2012. године. Пре тога се обележавао на првим часовима у свим основним и средњим школама у Србији од 2005. године. [2]
Као главни мотив за амблем овог празника користи се цвет Наталијине рамонде, угрожена врста у Србији. Овај цвет је у ботаници познат и као цвет феникс. Осим овог, у амблему се појављује и мотив траке Албанске споменице, која се налази изнад цвета. [2] Препорука је да се овај амблем носи на реверу у недељи која претходи празнику, као и на сам дан празника.

петак, 01. новембар 2013.

Дан сећања на ослобођење Београда 1918.

Једна од важнијих, али и често запостављених годишњица у историји престонице – Дан ослобођења Београда у Првом светском рату биће обележена данас, у знак сећање на тадашњу Прву армију српске војске и њеног команданта Петра Бојовића. Ове трупе успеле су да 1918. за свега месец и по дана од пробоја Солунског фронта, у ноћи између 14. и 15. септембра, ослободе целу тадашњу Србију и 1. новембра освану на улицама главног града и тако продру чак 600 километара у дубину окупиране територије. Гоњење је одмах настављено преко Саве и Дунава.
У престоници после 94 године, прославу победе из 1918. организоваће Град и Савез потомака ратника Србије 1912. до 1920. године, а данас ће на Костурницу бранилаца Београда из 1915. на Новом гробљу, члан градског већа Ацо Петровић положити венац. Осим ове званичне посете, значајнијих свечаности неће бити, па обележавање ове годишњице донекле дели „судбину” 20. октобра, датума када је Београд ослобођен у Другом светском рату 1944.
– У централној зони града постоји мали број знамења која подсећају на Први светски рат, а још мање на балканске ратове. Сем Костурнице на Новом гробљу најпознатији су Споменик трећепозивцима на Врачару и Костурница бранилаца на Београдској тврђави. Тек 1990. код Каленић пијаце постављено је обележје посвећено војводи Петру Бојовићу – наглашава Лидија Котур из Завода за заштиту споменика културе.
Више оваквих знамења постоји у широј околини главног града, на местима где је било већих окршаја. Она се углавном налазе у селима јужно и источно од Београда, јер је тамо Дунавска дивизија Прве армије водила главне борбе док је у урбани део ушла готово без сукоба.
Уз одсуство обележја која би подсећала на 1. новембар, многа сведочанства указују да веома мали број Београђана зна шта је тада било. То потврђују и професори историје у престоничким основним и средњим школама.
– Мало је ђака који могу да одговори на ово питање, док се у уџбенику за четврти разред овај датум помиње само као дан ослобођења целокупне Србије. Колеге и ја настојимо да им детаљније објаснимо шта се заиста тада догодило. Наши ученици су изузетна деца, али они тај историјски податак немају где да чују, као што нису имали ни њихови родитељи који би им то знање пренели. Проблем је што је код млађих генерација националној историји посвећено генерално мало пажње, па се она зато погрешно и тумачи – истиче Михајло Ћулум, професор историје у Првој београдској гимназији и добитник Светосавске награде.
Да је статистика када је реч о познавању чињеница о Дану ослобођења Београда 1918. забрињавајућа подвлачи и Вељко Вилимоновић, његов колега из Основне школе „Олга Петров”.
– По оквирној процени готово 95 одсто деце неће знати да одговори шта се у Београду десило тога дана. Без обзира што се овај датум помиње у уџбеницима, потребно је да им ми додатно укажемо на овај догађај, јер ни велики број њихових родитеља то не зна. Сличну необавештеност видели смо у анкети о томе када се српска војска вратила на Косово у Првом балканском рату. Није боље ни када је реч о 11. новембру 1918. – дану када је Немачка пристала да потпише примирје у Првом светском рату – закључује Вилимоновић.
Водио ратове – погинуо од батина
Петар Бојовић, рођен 1858. године, у борбе је кренуо већ 1876, као питомац Војне академије и подофицир у тадашњем српско-турском рату. У великом сукобу са Централним силама рањен је у окршају на Дрини 1914, па га је заменио тада армијски генерал Живојин Мишић. После опоравка у јануару 1916. постављен је за начелника Штаба Врховне команде уместо остарелог Радомира Путника. На том положају задржао се до јуна 1918. Вратио се на место команданта Прве армије и ангажовао се у ослобођењу Србије због чега је 26. септембра добио титулу војводе.
У Београду је дочекао 1945, а 20. јануара те године, осамдесетседмогодишњег ветерана на смрт је претукла група партизана која је покушала да га исели из куће у Улици Трнској 25. Његово тело таљигама је пребачено на Ново гробље, а народа на сахрани није било.

недеља, 15. септембар 2013.

1918-09-15: На данашњи дан 1918. пробијен је Солунски фронт

Мапа пробоја Солунског фронта

Како је пробијен Солунски фронт

„Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизија из Уба

Српска војска на путу из Крфа за Солун (Фото из збирке Народне библиотеке Србије – преузето из дигиталне колекције НБС)
„Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у бога – јунаци, напред у отаџбину”.
Овако је, пре тачно 90 година, гласила наредба српске Врховне команде издата уочи почетка једне од највећих операција у Првом светском рату – пробоја Солунског фронта. Резултат те операције, која је почела у зору 14. септембра 1918. године, били су капитулација Бугарске, Аустро-Угарске и Немачке, ослобођење Србије, прелазак српске војске у прекодринске крајеве и стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца – заједничке државе јужних Словена, која је проглашена у Београду 1. децембра 1918. Тако је савезничка победа на једном, за неке земље готово споредном фронту одлучила исход рата и била одлучујућа за стварање нове државе. Али, како је све почело?
Јуриш у зору
На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара и који се, преко Албаније на западу простирао све до Јадранског мора, српска војска је пребачена већ на пролеће 1916. године, одмах после опоравка на Крфу. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана (руска бригада је повучена после Октобарске револуције), док су их са друге линије, добро укопани у ровове, гледали немачки и бугарски војници. Већ 1916. српска војска је имала своје ватрено крштење на Кајмакчалану када је, после огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима освојила тај врх, планину Ниџа и град Битољ. Али, што због проблема на осталим фронтовима, што због става неких држава, пре свих Енглеза да је Солунски фронт споредно ратиште, а што због неуспешног уласка Румуније у рат, на страни сила Антанте операције су обустављене. Тако је, на жалост наших војника којима се журило кући и чији је морал због тога полако почео да опада на Солунском фронту, од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. А онда је уследио расплет.
За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донета одлука да се коначно крене у – пробој. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подељена у две армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.
Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армија кренула у јуриш и то на потесу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:
„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред”...
Продор који је одлучио исход рата
После таквих борби и напора главни део фронта је пробијен. Освојен је важан положај Соко, а 16. септембра Југословенска дивизија, састављена од добровољаца, и врх Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. Почео је продор који је одлучио исход рата.
 „Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизије из Уба.
Та огромна жеља водила је војнике из победе у победу тако да је, по речима Д’Епереа „српску пешадију и француска комора на коњима једва стизала”. Зато и не чуди што је Скопље ослобођено већ 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, у штабу Франша д’Епереа Бугари су потписали капитулацију...
Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дорјана доживели неуспех чиме је и исход целе операције био доведен у питање, а спречили су и Немце да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш. Јединице прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана победиле противнике, тако да је српска војска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме је првој армији био отворен пут у моравску долину тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1. новембра победоносно умарширао у Београд. За то време јединице друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3. новембра капитулирала је Аустро-Угарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину.
-----------------------------------------------------------
Франше д’Епере, француски маршал: „То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...”
Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:  „Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”
Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе...”
Пол де Шанел, председник француског парламента: „После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”
Алфред Краус, аустријски генерал: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”
Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”
Јован Гајић
објављено: 14/09/2008
Преузето са сајта Политика (Како је пробијен Солунски фронт)

1916-09-15: Битка на Горничеву

Српски војници на положају
Битка на Горничеву (12–16. септембра 1916. године) обухвата дејства Прве и Треће армије против Бугара. У току петодневних борби Српска војска је пробила фронт бугарских снага код Горничева и натерала их на повлачење ка Битољу. Због спорости дејства француских снага, Бугари су стабилизовали фронт у висини Старковог гроба северно од Флорине. Српска војска је однела победу и побољшала своје положаје. Погинуло је око седам хиљада српских војника.
Место обележавања: Солун (Грчка).


Прикажи већу мапу

Из Википедије

Покрет према граници

У пролеће 1916, на граници окупиране Србије и неутралне Грчке, стајала је добро утврђена бугарска војска, под будним оком немачких официра. Немци су већи део својих јединица повукли и упутили на Западни фронт, на коме је више месеци беснела страшна битка код Вердена. Насупрот њима, савезници су у солунском утврђеном логору имали релативно мале британско-француске снаге, које би Бугари лако сатерали у море, али Немци нису желели да повреде грчку неутралност, из обзира према њеном краљу. Сем тога, Савезници су (нарочито Велика Британија) размишљали и о укидању Солунског фронта, који још практично није ни формиран и упућивању свих савезничких снага, укључујући и српску војску, на Западни фронт. Владало је мишљење да ће се питање победника решити на главном ратишту, а да једно споредно, као Солунски фронт - треба укинути! На инсистирање српске владе и дела француског војног руководства, али и недостатака транспортних бродова за пребацивање трупа - Солунски фронт је „преживео“. Командант савезничких снага у Грчкој, француски генерал Сарај, одлучио се за офанзиву, иако је знао да број војника којима располаже није био довољан за озбиљнију акцију. Број савезничких војника био је приближан непријатељским - око 400.000 људи у оперативним јединицама: француска источна војска 127.000, српска војска 122.000, енглеска војска 119.000, 35. италијанска дивизија 24.000 и руска бригада 9560 људи. Бугари, касније и Немци држали су врло јаке, утврђене положаје, за чије освајање је нападачу било потребно још 50% више људи. Једина предност савезника огледала се у већем броју артиљеријских оруђа. По плану офанзиве, главну ударну снагу требало је да представљају Срби (ко би други). Тако се десило да после два месеца обуке на Халкидику, српска војска, која још није примила у потпуности теже наоружање и транспортна средства, добије наређење за покрет према граници. С друге стране, Бугари, који су још од искрцавања српске војске у Солуну утврђивали своје положаје и довлачили појачања, такође су припремали офанзиву. Идеја је била да се савезници, док још нису консолидовали редове, у току концентрације трупа, једним снажним ударом одбаце у море и тако одврате Румунe од уласка у рат. Без већег протеста Грчке, ушли су на њену територију и заузели доминантне положаје, на којима су почели да се утврђују. Почетком августа 1916, Срби су почели да прилазе Могленским планинама, које су се као бедем уздигле из солунске равнице. Врховима ових планина, од којих су неки прелазили надморску висину од преко 2000 м ишла је граница Србије. То је био довољан мотив српским војницима, да дају све од себе, да их освоје. Опремљени и наоружани као никад до тада, били су пуни самопоуздања, али захваљујући великом ратном искуству и хладне главе.

Слом бугарске офанзиве

Бугарска офанзива на линији Битољ - Лерин - Островскo језеро, почела је 17. августа. Главни напад био је усмерен у правцу Островског језера, јер се ту налазила железничка пруга, која је имала везу са Солуном, што је чинило важним стратешким објектом. Сем тога, топографија овог дела фронта била је најпогоднија за брзи продор у позадину савезничког распореда. У овом рејону, налазила се Дунавска дивизија и Добровољачки (Четнички) одред, од око 1.500 људи под командом потпуковника Војина Поповића - познатијег као Војвода Вук. У свом првом налету,Бугари су вишеструко надмоћнијим снагама ударили на добровољачки одред. Како је био без артиљерије, одред је убрзо принуђен да се повуче и растури по терену. Сутрадан је командант Дунавске дивизије, не знајући да пред собом има знатно јачег противника, кренуо у напад. Дошло је до борбе код железничке станице Флорина. Непријатељ је надирао са свих страна, српски положаји и поред очајничке одбране и борбе прса у прса, распали су се. Батерије пољских топова, изложене ризику да буду заробљене, кренуле су у повлачење. Један ескадрон бугарске коњице, успео је да зароби комплетну батерију пољских топова. Ипак, захваљујући енергичном нападу једне пешадијске јединице, батерија је одробљена, а коњаници уз велике губитке натерани у бег. Тог несрећног дана, Срби су изгубили девет топова ... Ситуација би постала врло озбиљна, уколико би Бугари успели да се пробију. Постојала је опасност да доведу у питање и опстанак целокупног Солунског фронта! Врховна команда најхитније упућује Вардарску дивизију и једну бригаду из Тимочке дивизије, као појачање, док Французи стављају на располагање тешку артиљерију. Сада је време играло највећу улогу ... Дунавска дивизија је добила наређење да се до пристизања појачања, положаји у ширем рејону села горнице бране до последњег човека. Паклена врућина и безводан терен, стављали су на велика искушења војнике Дунавске дивизије. Њихови проређени редови на дугачком фронту, са крајњим напором одбијали су јурише бугарске пешадије, која је као река надирала са свих страна. Одолевајући жеђи, бугарским куршумима и гранатама, Дунавци су издржали пет дана и појачање од дивизије и по, које је упућено ка Оcтрову и Горничеву, било је довољно да ситуацију преокрене у српску корист. Међутим, непријатељ није одустајао: поред појачања у пешадији, у нападима на браниоце учествовала је и немачка далекометна артиљерија, а њихови авиони су више пута, из бришућег лета, бомбардовали Острово и Ветеркоп. Иницијатива је већ излазила из бугарских руку. Полажући много у овај напад, који је био први сукоб са „новом“ српском војском, трошили су енергију и претрпели људске жртве. Када им је постало јасно да српски фронт и поред више напада који су их коштали великих губитака, не може да се пробије, 28 августа 1916, обустављају офанзиву и прелазе у одбрану.

Богат ратни плен

Иако је бугарски напад омео Савезнике у начину извођења офанзиве, нису одустајали од ње. Српске трупе око Островског језера налазиле су се на голом и безводном терену, а десно од њих, на планини Ниџе, на доминантним висовима, Бугари су имали добро утврђене положаје, са којих су угрожавали остале српске јединице. На овом делу фронта налазила се ојачана I бугарска армија. С обзиром да је офанзива планирана на српском сектору Солунског фронта, било је неопходно прегруписати јединице. Тако су на појединим одсецима француске јединице смениле српска, а формирана је и посебна оперативна група: Француско-Руска армија, која је требало активно да помогне српској војсци у предстојећој офанзиви. Поред тога, Србима је стављен на располагање велики број далекометних артиљеријских оруђа тежих калибара. Савезничка офанзива је почела 12. септембра 1916, ураганском артиљеријском припремом. Српски војници су први пут могли да у правом обиму употребе начин борбе, који је већ одавно коришћен на Западном фронту. По први пут, артиљеријске муниције је било у изобиљу, није се нимало штедела и гранатама су засипани цели простори. То је Србима подигло морал, док је друга страна, по први пут могла да осети ужасно дејство артиљеријске припреме. На појединим секторима, бугарски војници који су још били живи, напуштали су положаје и не сачекавши напад српских пешадије. Одбијајући бугарске противнападе и потискујући их, заузимали су један по један положај. После неколико дана, лево крило српске јединица, преотело је од Бугара све важније позиције. Уз велике губитке, непријатељ се повукао, оставивши за собом богат ратни плен. Између осталог, ту се налазило 15 топова, међу којима и батерија далекометних, немачких од 105 мм који су Србима данима задавали проблеме, пет хаубица, три минобацача ... Ово је био први ратни плен српске војске, после албанске голготе.

Последица

Горничевска битка је прва победа реорганизоване српске војске, која је значајнија, јер је вратила веру у победу и подигла борбени дух. Поред тога, доказала је и непријатељима и пријатељима, да је фактор на који мора озбиљно да се рачуна у будућим операцијама.
Битан фактор који утицао на коначну одлуку савезника за почетак офанзиве је - Румунија. Од почетка рата, Румуни су били неутрални, али су желели да се прикључе савезницима, како би после сукоба учествовали у деоби аустроугарског и бугарског „колача“. Коначан услов за прелазак у савезнички табор, био је почетак офанзиве на Солунском фронту.

Референце

петак, 13. септембар 2013.

Представљамо спомен обележје погинулима у ратовима 1912-1918: Рибаре

Пре скоро сто година почео је крвави Први светски рат у коме је Србија губитком скоро трећине становништва платила високу цену слободи.

Преживели саборци и сународници наших предака су у тешким послератним годинама нашли снаге да подигну спомен обележја својим страдалим саборцима. Скоро да нема града и села у коме није подигнуто спомен обележје погинулима у ратовима 1912-1918. 

Представљамо спомен обележје погинулима у ратовима 1912-1918. у селу Рибаре, град Јагодина.

субота, 07. септембар 2013.

Како су Аустро-Мађари ратовали у Србији (2. део)

Арчибалд Рајс
ЗЛОЧИНИМА ПРЕТХОДИЛО ЈЕЗИВО САТАНИЗОВАЊЕ СРБА
Ја сам пропутовао један велики део српске територије која је пострадала од прве аустро-маџарске инвазије. Свуда сам проверио, што је могуће боље, казивања мојих сведока очевидаца. У следећим редовима изнећу неколико типичних факата из моје анкете. Комплетан резултат ове анкете изложен је у рапорту који ће ускоро бити предат српској влади.
Српске жртве за време аустријске окупације Србије
Сетимо се исказа каплара Г. X. из 28-ог пешачког пука, који рече да је у Шапцу присуствовао масакру 60 грађана код цркве. Ја сам констатовао да се иза шабачке цркве налази уистину велика заједничка гробница коју сам открио. Гробница је дугачка десет и широка три и по метра. У дубини једнога метра наслаган је низ помешаних лешева у различитим положајима. Једни беху дигли ноге горе, други су лежали попреко, трећи опет укрштени, и т.д. Све доказује да су тела била покривена земљом одмах чим су пала у рупу. Колико је било живих међу овим закопаним жртвама? Одела, још у добром стању, лешева, показују да су то сељаци. Руке су увезане конопцима. Старост жртава, судећи према лешевима, варира између десет и осамдесет година. Није било могуће одредити тачно број лица закопаних у ову гробницу. Г.Х. каже да је било више од шездесет. Становници Шапца тврде да је било до 120. Ја сам лично констатовао да је било више од осамдесет.
У Липолисту, за време приближавања Аустријанаца, сељани побегну у кућу Тодора Маринковића. Војници, пролазећи туда, испале пушке у кућу кроз врата и прозоре; пет избеглица је било убијено: Тодор Маринковић, шездесет година; Марко Маринковић, деветнаест година; Ружица Маринковић, двадесет година; Милугин Стојковић, осамнаест година; Загорка Стојковић, једанаест година; пет других лица је било рањено: Драгомир Маринковић, осамнаест година; Станојка Маринковић, шездесет година; Богољуб Шатарић, десет година; Мила Савковић, шест година; Марта Стојковић, четрдесет година. Ја сам прегледао кућу и снимио много рупа причињених зрнима на вратима, прозорима и унутрашњим зидовима. Сви ови ударци долазили су споља. Ја сам ране, делом зарасле, снимио на преживелим жртвама.
У Петковици, 24 жене и деце и 6 људи побегну у кућу Милана Марића, кућу много соладније сазидану него друге. Аустро-Маџари нареде женама да изађу, а људе у једној соби побију револверима. Њихови лешеви су ископани и узето је, нпр., од Милана Марића његов сат и 100 динара. Ја сам снимио на патосу собе, где је извршен масакр, многобројне трагове зрна избачених одозго на ниже; исто тако констатова сам трагове зрна на зидовима.
Аустро-Маџари су починили врло велики број злочина у селу Прњавору, једноме од најбогатијих села Мачве. Чим су њихове трупе дошле тамо, командант је сакупио становништво, извадио из свога џепа листу чланова „Народне Одбране", српског патриотског удружења, постројио их и пушкарао. Инвалиди прошла два рата, који показаше њихове цертификате шшаледске, беху, такође, побијени, као и људи, који не одговорише на позив команданта. Око 500 жена затворише у кафану, а много младих жена и девојака беше силовано.
Кућа Милана Милутиновића била је потпуно уништена ватром. Поред ове била је запаљена, такође, једна зграда. На једноме зиду, још усправном, констатујем многобројне мрље крви и трагове зрна. Облик ових мрља је дугачак и показује да је крв силно шикнула према зиду. Велики број очевидаца уверава ме да су аустријских војници били довели око 100 жена и деце, прво их поубијали на различите начине, па потом бацили тела у пожар куће Милутиновићеве.
Ја сам открио рушевине ове куће и нашао велики број људских скелета, карбонисаних или сагорелих. Сељаци су већ били закопали у једну суседну рупу највећи део лешева. Отворио сам ову рупу и могао видети да је у њој у истини врло велика количина људских скелета.
У прњаворској школи спаљено је у једној сали 17 лица, нарочито старијих. У инспекцији запаљене школе констатовао сам, у поменутој учионици, многобројне и снажне млазеве крви на зидовима, и ја сам снимио у карбонисаном стању многе скелете људских лешева. Ово доказује, да су жртве биле рањене, па онда спаљене.
Поред куће Михаила Милутиновића отворио сам једну заједничку рупу, у којој је било око 20 лешева. При отварању, скоро на површини земље, нашао сам руку једнога детбта од две до три године, на којој је још била сиромашна бразлетна од стаклених перли. Копајући све дубље, видио сам остатке тела жена и деце испод десет година.
Владимир Пресевић, четрдесет две године, има кућу код цркве у месту званом Црквена Мала. Он је примио код себе једног српског коњаника, тешко рањеног у борби. Кад су Аустријанци дошли, Пресевић се удаљио, мислећи да ће они поштедити његовог рањеника. Кад се вратио, нашао је рањеника везаног и карбонисаног на постељи, испод које су Аустријанци запалили ватру. У инспекцији сам констатовао да гвоздени кревет има јасне трагове ватре, да је патос под њим изгорео у површини једног до два метра, и да је зид на томе месту почађавео и поцрнео.
Вешање Срба за време аустроугарске окупације: 11.000 обешено је по пресуди војних власти, много више без икаквог суђења; једна сељанка завршила је на вешалима само зато што су је чули - док су јој отимали летину - како мрмља: "Пресело вам, дабогда".

Код прњаворске железничке станице било је у једној заједничкој рупи двадесет и пет лешева, од двадесет до педесет година, које су Аустријанци пушкарали. Међу жртвама има неколико жена и известан број младића инвалида из последњих ратова. Војни свештеник 1. пука, Милан Јовановић, који је сахранио жртве, дао ми је тачна њихова имена. Уосталом, ја имам у својој архиви имена масакрираних лица у Прњавору.
Код железничке станице у Љешници налази се велика заједничка рупа, 20 метара дугачка, 3 метра широка и 2 метра дубока. У овој рупи је сахрањено 109 сељака од осам до осамдесет година. То су таоци околних села, које су Аустријанци довели на ово место, где је већ било почело копање гробнице за њих. Повезали су их уједно конопцима и гомилу обвили гвозденом жицом. Потом су се војници наместили на бедем жељезничке пруге, око петнаест метара од жртава, и опалили плотун на њих. Цела група се стропоштала у рупу и други војници је одмах покрише земљом, не проверавајући да ли су лица мртва или само рањена. Извесно је да многа нису била погођена смртоносно, нека можда никако, али су они били повучени у гробницу од других. Они су живи закопани. За време овога извршења, доведена је друга група заробљеника, међу којима беше много жена, и кад су други пушкарани, принуђавани су ови сиротани да вичу: „Живио император Франц Јосиф!" Ја сам исто тако отворио и ову рупу и могао сам видети, према положају лешева, да су тела у нереду пала у јаму. Факат да више лешева беше усправно нађено у том положају, доказује да су ове жртве покушавале да се спасу. Руке лешева су везане конопцима..
У Баставу су аустро-мађарски војници извршшш злочин без примера, који сам могао утврдити саслушавањем очевидаца, инспекцијом места и фотографијом жртава које имам. Пред долазак Аустријана ца, жене и деца сеоска побјегну у „Тијери". Само су остале две жене Солдатовића, старе преко шездесет пет и седамдесет осам година и уз то изнемогле, вјерујући да ће непријатељ, макар и најсвирепији, поштеде-ти болесне старице. Када су се после одласка трупа повратили сељаци у село, нашли су обе жене убијене и унакажене. Једна у постељи, друга позади врата њене собе. Груди им беху одсечене и на телима многи трагови удара бајонетом или ножем. Михаило Младеновић каже, да су жене, које су, према српском обичају, окупале лешеве пре сахране, констатовале да су обе жртве биле силоване па онда убијене.
Неколико цитираних случајева биће довољни читаоцу да би створио себи слику грозног начина, на који су Аустро-Мађари масакрирали један велики део цивилног становништва на заузетој територији. Уосталом, врло велики број грађана био је одведен и од тада се за њих не зна ништа. Знајући „методе" аустријске „казнене експедиције", врло је вјероватно да је велики део талаца био убијен на путу.
Ја сам у више прилика говорио о рањеним грађанима који су успели да се спасу. Овдје ћу навести само два типична примера:
Станислав Тодоровић има тринаест година; он је из Мрђеновца. Чувао је стоку кад су Аустријанци дошли. Њега су, са још пет сељака, од којих су тројица старци, везали заједно конопцима и одвели до Савр. Одатле су их одвели у унутрашње земље, а у једном моменту све их поставили на гшаст сена и војници су са даљине од 4 до 5 метара пуцали на њих. Тодоровић је рањен у главу и у руку. Због ране на глави било је потребно отварати лубању, што је извршено у грађанској болници у Ваљеву. То сам видео и испитао болесника.
Стана Бергић, шездесет и осам година, била је у Равњу у евојој кући, кад су Аустријанци дошли. Они су пред њом убили целу њену породицу, састављену од осам лица, а њој су кундацима пребили обе руке. Она је лечена у руској болници у Ваљеву, где сам је испитао.
За време моје анкете, пронађено је и прегледано 1308 грађанских лешева у селима и варошицама, куда сам прошао. Осим тога, нестало је 2280 грађана. Познавајући „манир" завојевача, може се претпоставити да је бар половина ових талаца убијена. У томе моменту један део из шабачког округа (највећи део среза рађевског и један део јадранског и азбуковачког среза) био је још у рукама Аустријанаца, због чега се није могао знати број мртвих. Треба још додати да ја нисам посетио све општине где су били извршени злочини. Оценио сам, дакле да број убијених грађана на заузетој територији може бити од 3000 до 4000.
Добивени званични извештаји, изгледа, дају ми право. Званична листа масакрираних грађана далеко је још да би била потпуна.
ПЉАЧКА И РУШЕЊЕ ПОКРЕТНИХ ИМАЊА
Свуда, где су непријатељске трупе прошле, све је опљачкано и покретна добра уништена. Сви предмети од вредности су однети и касе разбијене.
Жене и деца у Мачви за време аустријске окупације Србије 1914. године
У вароши Шапцу отворено је до хиљаду каса и њихова садржина испражњена. У целој вароши нисам могао наћи више но само две недирнуте касе, али снимљени трагови јасно казују да се безуспешно пробало отворити их.
Каткада је отварање ових каса било извршено на савршен начин. Тако сам фотографисао у банци „Шабачка задруга" три касе, које су тако „стручњачки" обијене, да бии најпрепреденији лупежипоцрвенили од зависти. Углавном касе, по квалитету врло несолидне (нарочито бечке фабрикације), обијене су секирама или хладним длетом. Обијена каса, која лежи на сред улице, типична је слика која показиваше пролазак аустро-мађарских трупа.
Ја сам разгледао врло велики број кућа у вароши и на селу, које су посетили Аустријанци. Свуда сам констатовао нестанак предмета од вредности и уништавање намештаја, одела, веша, што се није могло однети. Слике и вуном напуњен намештај су испроваљивани, ћилими исечени, посуђе полупано. Зидови су попрскани мастилом, и свуда су војници остављали измет.
Неколико примера ће илустровати то што хоћу да кажем. У кући Јакова Албале, у Шапцу, Поцерска улица, све је изломљено и упропашћено. Каса је обијена и трговачки папири без вредности, који су били у њој, разбацани по патосу. Мебл и посуђе полупани, слике испроваљиване. Хаљине су извађене из ормана, поцепане и искаљане. Сви предмети од вредности су нестали. Албала је поседовао кагштал од преко 150.000 франака, остављен у каси. Он је био избегао из Шапца, и кад је сазнао шта се десило у његовој кући, умро је од капље. На земљи сам нашао његов тестамент. Све своје имање завештава шабачкој сиротињи без обзира на вероисповест.
У кући Драгомира Петровића, адвоката и резервног капетена у Шапцу, становала су три мађарска официра. Они су однели све сребрно посуђе, четрдесет и осам пари стоног посуђа (ножеве, виљушке и кашике), накит и хаљине гђе. Петровић. Мебл је изломљен, одећа поцепана, стаклени ормани и огледала полупани. Фијакер је јако оштећен, акта канцеларијска г. Петровића леже разбацана на земљи. Једне ноћи, око поноћи, официри су наредили ордонансима, да се каса изнесе у двориште и тамо су је отворили. Лично они су узели вредности преко 10.000 франака, колико је било у каси. Свуда, чак на столу за обед, остављали су они нечистоћу. Интересантан детаљ: кад су официри увече ушли, они су се скинули и потом обукли хаљине гђе. Петровић. Пљачкаши и бескичмењаци!
У кући свештеника из Брезјака, Максима Видаковића, аустро-мађарски војници су све полупали и разорили, пошто су пре тога узели предмете од вредности. Међу поломљеним предметима биле су четири машине за шивење, које је свештеникова кћи употребљавала за обуку сељанки. Једна цедуља на вратима собе каже: Попе, ако се вратиш, види шта су учиниле „Швабе" (име које су Срби дали Аустријанцима).
Жена председника општине у Брезјаку је Берлинка и младост је провела у Аустрији. Код ње је такође све покрадено и опљачкано. Породица је била имућна и поседовала врло леп намештај и слике. Намештај је излупан, слике подеране, веш и сребрно посуђе однети, каса обијена. Жена са децом је побегла у време доласка Аустријанаца. Они су је тражили да би је масакрирали. То су нарочито хтели учинити са њеним мужем, кога су намеравали „пећи". Она је индигнирана тиме што су починили савезници њене родне земље и рекла ми је да и ако се некада поносила што је Немица, данас се тога стиди.
Школа у Петковици је потпуно опљачкана. Општинске архиве, које су биле у њој, уништене су. Школске клупе су разбацане или поломљене, географске карте поцепане и портрети краља Петра и принца Александра подерани. Учитељева соба је опљачкана.
Магазин Милорада Петровића је потпуно опљачкан. Роба, која није била однета, разбацана је по земљи и испрљана фарбом коју су војници нашли у магазину. Шиваћа машина је изломљена и каса, као и увек, обијена.
Много благородних воћки је исечено: воће је једно од богастава српске земље.
Ја бих могао наставити набрајати стотине случајева пљачке, које сам лично констатовао. То је непотребно, јер би то било стално понављање онога што хоћу да кажем. Међутим, треба да инсистирам још на факту, да сам свуда, где су инвазионе трупе прошле, приметио нечистоћу. Да не буду ови измети, остављени на столовима, у посуђу, на патосу итд. специјалан облик садизма?

УЗРОЦИ АУСТРО-МАЂАРСКИХ ЗВЕРСТАВА

После констатовања свих ових свирепости и злочина, интересантно је потражити узроке. Познавајући, у време мира Аустријанце, особито Бечлије, по изгледу тако добре, ја сам уистину био јако изненађен да је овај народ могао за време рата починити сличне злочине. Ја сам се, дакле, потрудио да саслушањем заробљеника и другим испитивањима поставим узроке ове промене стања. Објашњење је, верујем, следеће.
Од пре дужег времена Аустро-Угарска сила је била одлучила да уништи малени српски народ, демократски и свестан своје слободе. Слободна Србија привлачила је аустро-мађарске људе српског порекла, и, још више, спречавала тако жељени пут ка Солуну. Требало је припремити народ двојне монархије за уништење досадног суседа. Да би постигли овај циљ, аустро-мађарски листови, искрено помагани немачким листовима, отпочињу систематски клеветничку борбу против Срба. По њима није било народа више варварског, више заслужног презирања од Срба. Вашљивци, лопови, краљеубице, омрзнути Срби беху још и крволоци. Својим заробљеницима секу они носеве, уши, ваде очи, секу људе на кајише. Чак и у озбиљним листовима могле су се читати сличне ствари.
Али припрема публике чланцима листовима не беше довољна, да би се трупама улио потребан страх од српског варварства. Тако нису изостали ни официри, виши и нижи, да приповедају својим војницима о тобожњим дивљаштвима, које ће Срби вршити над њиховим заробљеницима. Сви Аустро-Мађари заробљени од Срба увераваху ме да су им официри говорили да се не треба предавати јер ће их Срби масакрирати. Шта више, и официри су веровали овој причи. Тако ми је признао један поручник да је у моменту његовог заробљавања био извадио револвер да се убије, јер се плашио да га Срби не муче. „Данас сам задовољан што то нисам учинио, јер је пуковник Илић (овај пуковник се бави специјално ратним заробљеницима) истински отац за нас", додао је поручник.
Аустро-мађарски војгоши, дошавши на српску територију и видећи се у присуству људи који су им вечито представљани као варвари, уплашили су се и услед страха да не буду сами маскрирани, они су починили, вероватно, њихова прва свирепства. Али при погледу на крв, она производи ефекат, што сам у више прилика посматрао, који од човека ствара крволочну животињу.
Један истински наступ колективног садизма обузео је ове трупе, садизма који су донекле могли констатовати сви они који су присуствовали борбама бикова. Једном, од господара одрешена и ослобођена животиња постаје разјарена и садистична. Дело пустошења је продужено од људи који су очеви породица, и вероватно нежни у приватном животу.
Аустроугарски злочини у Мачви, 1914. године:
наредба је гласила - уништи све што је српско, убиј све што српски говори!
Одговорност за свирепа дела не пада дакле, на све војнике, жртве инсташкта подивљале животиње, који спава у сваком човеку, већ на њихове старешине који нису хтели обуздати ове склоности, боље да кажем, који су их будили. Оно што ћу написати доцније, као и сведочанства аустро-мађарских војника која ћу публиковати, доказују систематску припрему масакра са стране њихових шефова. Следећи одломци; сабрани у једној књижици више команде, која се налазила у рукама војника, доказују још боље ову припрему.
Овај фантастични докуменат, кога преводим верно са немачког текста, почиње овако:
К. и Ц. 9. кропусна команда.
Упут за опхођење према сттановништву у Србији.
Рат нас води у непријатељску земљу, која је насељена становништвом испуњеним фанатичном мржњом према нама, у земљу где је злочин дозвољен, као што показује и катастрофа у Сарајеву, чак и од виших класа, где се он управо слави као херојство.
Према таквом становништву је свака хуманост и доброта срца некорисна, управо штетна, јер ови обзири, који су каткада у рату могући, стављају овде озбиљно у опасност наше сопствене трупе.
Због тога наређујем да се за време трајања ратне акције има поступати према свакоме са највећом строгошћу, највећом суровошћу и највећим неповерењем.
И ово је писао један аустријски генерал, представник владе која је хтела, као што се зна, послати на вешала толике људе на основу лажних докумената, фабрикованих у њеном сопственом посланству у Београду.
„Упути" почињу:
„Пре свега не допуштам да се неуниформисани а наоружани људи непријатељске земље, било да се сретну у групама или појединце, заробљавају; они се имају безусловно погубити."
Аустро-мађарски генерални штаб је знао, као и цео свет, да српски војници 3. позива и добра половина војника 2. позива нису добијали никада униформу. Пропис „упута" је, дакле, нескривен позив на масакрирање војника, позив који су, уосталом, трупе дословно извршиле.
Даље, поводом талаца, налазимо:
„У пролазу кроз неко село узети, по могућству, бар до изласка, „таоце" и безусловно их побити, ако би у месту био избачен један једини метак на трупе."1
„Официри и војници пазиће строго на сваког становника, и неће дозвољавати да он држи руку у своме џепу, у коме се вероватно крије оружје. Уопште, поступати са највећом строгошћу и суровошћу."
„Звоњење звона је апсолутно забрањено, а по потреби звона одузети", уопште сваки црквени торањ треба посести патролом.
Служба Божја дозволиће се само по молби месних становника и само у слободном простору пред црквом. Међутим, не дозволити предику ни под каквим условом.
За време Божје службе поставиће се у близини цркве вод, готов за паљбу.
Сваки становник, који се нађе изван места, а нарочито у шумама, третираће се као члан банде која је своје оружје негдје прикрила; ми немамо времена да га тражимо; такве људе, ако су и мало сумњиви, одмах побити."
Ето нескривеног позива на убиство. Дакле, сваки човек који се сретне на пољима, комита је кога треба убити.
Ова писмена наредба, коју не могу друкчије квалификовати него као позив на масакр цивилног становништва, завршава се речима:
„Још једанпут: дисциплина, достојанство, али највећа строгост и суровост!
Читаоци, разумете ли сада масакре и свирепости, за које се окривљује аустро-мађарска инвазиона армија?
Ови „Упути" су акт оптужбе против оних који су их написали и који, у интересу хуманости у коју стално верујем, неће избећи казну.
__________
1 Формална контрадикција са хашком конференцијом од 1907, коју је потпи-сала и Аустро-Мађарска.
Из књиге "Голгота и васкрс Србије"

Баштина ратника - Google+ Posts