Годишњица: Крај балканских ратова, почетак Букурештанског мира

Преузето са сајта Политика

Пре тачно сто година – 10. августа 1913 – склопљен је Букурештански мир, којим је завршен Други балкански рат. Његовим одредбама у састав Србије ушли су Косово, Рашка област и Вардарска Македонија

Председник српске владе Никола Пашић и председник црногорске владе сердар Јанко Вукотић на београдској железничкој станици по повратку са Мировне конференције у Букурешту

„Јунаци! Јуче је у Букурешту закључен мир. Овим миром закључена је и нова граница између нас и Бугарске, границом овом, поред задобијених територија у рату са Турском обухваћен је још и знатан део источне Македоније. Јунаци! Својом проливеном крвљу и јунаштвом, својим пожртвовањем и славним победама учинили сте да је Србија постигла свој заветни аманет: осветили тужно Косово и спрали љагу са Сливнице. Ви сте оправдали све жртве које је народ поднео за овај рат, оправдали сте наде моје, вашега Врховног команданта. Ви сте учинили да је Србија постала славном и признатом у целом свету...” Овај проглас краља Петра I Карађорђевића, објављен пре сто година, на првој страни „Политике”, указивао је да се тих дана догодило нешто заиста значајно.
Задовољство краља Петра није било без основа. Миром склопљеним у Букурешту 10. августа 1913. године (по јулијанском календару 28. јула) завршен је Други балкански рат, а његове одредбе биле су за Србију више него повољне – у њен састав ушли су Вардарска Македонија, Косово и стара Рашка, односно источни део новопазарског санџака. Тиме је Србија дупло увећала своју територију у односу на време пре балканских ратова, добила заједничку границу са Црном Гором и постала најснажнија држава на Балкану.
Подсетимо, балкански ратови трајали су од 8. октобра 1912. до 10. августа 1913. године, У Првом балканском рату, који је завршен 30. маја 1913. потписивањем Лондонског мировног уговора, хришћанске државе на Балкану: Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска заједнички су ратовале против Османског царства. Турска је у овом рату била поражена па се Лондонским мировним уговором морала одрећи свих територија у Европи, изузев Истанбула са околином.
Али, балканске државе, а пре свих Србија и Бугарска, нису могле да се договоре око поделе Македоније, а нови моменат био је и стварање Албаније, чија је самосталност уз свесрдну помоћ Аустроугарске проглашена у Валони 28. новембра 1912, како би се спречио излазак Србије на Јадранско море. Аустроугарска је иначе тих месеци била веома узнемирена због српских војних успеха, па је чак планирала и да нападне Србију, правдајући то „хуманитарним разлозима”.
– Под изговором да албански народ штити од „српског погрома” Аустроугарска је планирала да нападне Србију, односно да против ње спроведе такозвану хуманитарну интервенцију. Наиме, Аустроугарска је побуњивала Албанце против Србије, како би после тога случајеве евентуалне одмазде над њима приказивала као намеру. Истина је, наравно, била другачија. Нигде на Косову над њима није спровођен терор, а Пашић и српска влада настојали су да придобију албанске прваке како би они на мировној конференцији подржали српске захтеве. Срећом, Аустроугарска је у својим намерама остала усамљена, а остале силе, укључујући и Немачку, нису је подржале, тако да се од напада на Србију тада одустало – објашњава Миле Бјелајац, историчар из Београда.
Уместо тога Аустроугарска се одлучила да подбуњује Албанце против Србије, као и да подстиче Бугарску на рат са Србијом због несугласица око поделе територија у Македонији. Остало је забележено да је, желећи да избегне рат, српска влада на крају пристала на арбитражу руског цара, покровитеља Балканског савеза, склопљеног 1912, па макар она била и неповољна по Србију. Али, 29. јуна 1913. бугарска војка је на реци Брегалници напала српске јединице, што је био повод за почетак Другог балканског рата. Брегалничка битка завршена је победом српске војске, а у овај рат су на страну Србије ушли Црна Гора и Грчка. Рат су искористили и Румунија, која је напала Бугарску са севера, и Турска, која је напала са југа. Бугарска се нашла у тешком положају, па је 10. августа у Букурешту морала пристати на мир који по њу није био повољан – Румунији је припала Добруџа, Турској део Тракије са градом Једреном, Грчкој Егејска, а Србији Вардарска Македонија. Бугарска је задржала Пиринску Македонију, као и делове Тракије и Добруџе. Тако је пре сто година завршено ово војевање.
– Србија је из балканских ратова изашла увећана и ојачана, а осим војних успеха томе су допринели и њена политичка и интелектуална елита која се доследно борила за остварење наших националних циљева. Нажалост, данас смо сведоци покушаја ревизије историје чији је циљ да се, у складу са интересима појединих утицајних земаља, догађајима из прошлости да другачија конотација. Таквих покушаја има и када је реч о балканским ратовима и зато је важно да се сачува свест о њиховом значају и последицама – истиче Миле Бјелајац.
-------------------------------------------------------------
Узајамне честитке
Поводом закључења Букурештанског мира „Политика” је на првој страни објавила и честитке које су узајамно разменили Томо Милошевић, председник цетињске општине, и Љубомир Давидовић, председник београдске општине.
У честитки која је са Цетиња стигла у Београд писало је: „Као и Београд и Цетиње се радује закључењу мира у Букурешту. Слободно српство од Дунава до мора данас проноси богу захвалност за успјехе српског оружија. На освитку сјајне српске будућности којој поуздан темељ положи заједнички проливена крв наших витезова код Брегалнице Цетиње хита да Београду честита овај велики историјски дан, толико срећан за обије српске краљевине.”
Љубомир Давидовић је, са своје стране, истакао: „Београд је раздраган што са Цетињем може искрено поделити радост за мир склопљен у Букурешту. Тај велики историјски дан донеће обема краљевинама срећу у којој ће слободан српски народ неуморно радити на културном напредовању своме. Наше напоре том напретку уверени смо да ће цивилизовани народи правилно оценити, као што су оценили и јуначке подвиге наших витезова на Брегалници. Ј. Г.
-------------------------------------------------------------
Улазак војске у Београд
Две недеље после потписивања Букурештанског мира српска војска свечано је ушла у Београд. Тај догађај и еуфорично расположење које је тада владало описани су у тексту објављеном на првој страни „Политике”, у којем се, поред осталог истиче: „Српска престолница слави данас највећи дан који је Србија имала од крунисања Душановог. Уласком српске војске у Београд завршава се велика епопеја коју је створило велико данашње поколење народно. Данас се, на развалинама Турске, поред побеђене Бугарске, слави обнова српске царевине”... Ј. Г.

Јован Гајић

објављено: 10.08.2013.

2013-08-18: Церски марш 2013.

Прослеђујемо јавни позив Удружења грађана "Церски марш"

Браћо и сестре,

ове године, на дан када је српска војска кренула у одлучни јуриш против аутро-угарске окупационе силе на планини Цер, и извојевала прву побду савезника у Великом рату, организујемо ЧЕТВРТИ ЦЕРСКИ МАРШ. НЕДЕЉА 18. августа, окупљамо се испред Саборног храма Св. Апостола Петра и Павла у Шапцу, око 6 сати 45 минута свештенство Епархије шабачке одржаће молитву за учеснике марша. У 8 сати колона ће кренути на 32 километра дугачак марш ка Текеришу, где се налази споменик јунацима Церске битке, онима чија дела су обележила нашу прошлост, оно што јесмо и одредили пут којим ћемо и у будућности ићи. Као и претходне три године дужи одмори су у поцерским селима Варна и Волујац. Дуж целог пута обезбеђено је освежење за све учеснике и посна храна , а целим путем колону прати више аутомобила, служба обезбеђења и полиција. У сваком селу налазе се пунктови са водом које, већ традиционално, организују српски домаћини из Поцерине. За све учеснике марша обезбеђене су мајце, храна на Текеришу као и превоз од Цера до Шапца по окончаном маршу. Позивамо Вас, браћо и сестре, да и ове године покажемо своје поштовање ка делима наших славних предака и веру у будућност Србије. МОЛИМО ВАС ДА СЕ ПРИЈАВИТЕ ЗА УЧЕШЋЕ најкасније до 10. АВГУСТА на телефоне: моб. 065-437-4921, фиксни 015-351-145 или на ФБ профил. https://www.facebook.com/cerskimars

Напомене: 

• Правни назив удружења "УДРУЖЕЊЕ ГРАЂАНА ЦЕРСКИ МАРШ"
• Матични број: 28118201
• Заступник Удружења: Божидар Катић
• Адреса: Господар Јевремова13, Шабац 

Обновимо споменике храбрим прецима (1912-1918.)

Пре скоро сто година почео је крвави Први светски рат у коме је Србија губитком скоро трећине становништва платила високу цену слободи.

Преживели саборци и сународници наших предака су у тешким послератним годинама нашли снаге да подигну спомен обележја својим страдалим саборцима. Скоро да нема града и села у коме није подигнуто спомен обележје погинулима у ратовима 1912-1918.

Протоком времена и небригом многа спомен обележја су нагрижена зубом времена и налазе се у лошем стању. Слова на споменицима се не виде, видљива су оштећења на споменицима а често је и околина споменика у лошем стању.

Наши храбри преци заслужују да им се барем на стогодишњици почетка Првог светског рата одужимо одавањем поште пред рестаурираним споменицима које изградише њихови преживели саборци.

Зато редакција блога/сајта "Баштина ратника" покреће иницијативу да се спомен обележја нашим славним прецима рестаурирају.

Поред обнове материјалних споменика сви ми треба да направимо лични план обележавања стогодишњице страдања Србије сагласно својим могућностима и сагласно времену у коме живимо. Успомене су крхке ако их не негујемо и стога редакција блога "Баштина ратника" предлаже свим суграђанима следеће:

А. Индивидуални програм обележавања стогодишњице почетка Првог светског рата

• Претражимо породичне архиве да би смо нашли старе фотографије наших предака који су живели у том периоду, потражимо њихова документа, потражимо њихове белешке, потражимо њихова писма, разгледнице са фронта или било које друго сведочанство њима
• Ако смо у могућности потражимо податке о нашим прецима у општинским и окружним архивима
• Дигитализујмо трагове њиховог постојања (фотографишимо, скенирајмо, препишимо документ - или све то заједно) који сведоче о једном бурном времену
• Објавимо на Интернету блог/сајт, Фејсбук страну, Гугл+ страну, албум са фотографијама, итд. посвећен Првом светском рату и учешћу наших предака. Не мора свако да објави блог/сајт али можемо да се прикључимо постојећим иницијативама својим прилозима. Редакција Баштине ратника ће изаћи у сусрет свим иницијативама наших суграђана ако је то икако могуће.
• Поделите линкове ка прилозима преко друштвених мрежа а такође помозите да се линкови наших суграђана такође поделе.

Б. Групни програм обележавања стогодишњице почетка Првог светског рата

Пошто су удружења за неговање традиција ослободилачких ратова малобројна и са неизграђеном комуникационом стратегијом а посебно су невична у коришћењу нових технологија ослободимо се стега да нас други организују већ се организујмо сами у мања удружења за неговање успомене на претке. Према закону о удружењима група грађана може да делује и као нерегистровано удружење са одређеним ограничењима (нема жиро рачун и печат).

У вези са реченим предлаже се следеће:

• Нађите неколико истомишљеника (најмање троје) организујте састанак на коме ћете донети одлуку о оснивању удружења, дефинишите правила рада, изаберите председника и/или управни одбор и направите акциони план обележавања почетка Првог светског рата. Изаберите прикладан назив удружења. Неке од идеја су: Удружење потомака ратника  1912-1918. _________________, Историјско друштво _____ (унесите име неког вашег претка или назив места у коме живите), итд.
• Региструјте наменску адресу епоште (поједностављује се администрација садржаја) и на њој региструјте блог/сајт удружења (љубазношћу власника домена palankaonline.info односно navezi.info можете добити домен у облику upr19121918.navezi.info за удружење потомака ратника 1912-1918. За више детаља обратите се на bastinaratnika@palankaonline.info). Препоручује се коришћење Гугла зато што једноставно можете покренути блог/сајт, профил Гугл+ странице, једноставно можете креирати албуме са фотографијама, можете користити Гугл+ Хенгаутс (веб конференције) и пуно тога још. 
• Почните са публиковањем садржаја у складу са акционим планом удружења. Публикујте резултате истраживања о вашим прецима (резултати вашег трагања по породичним архивама), резултти вашег трагања по општинским или окружним архивама, резултати вашег трагања на другим местима (фотографије споменика погинулима у ратовима 1912-1918, сведочанства потомака ратника или било шта друго што може да буде интересантно.

В. Учешће у програму обележавања стогодишњице почетка Првог светског рата

Не треба очекивати да ће локална заједница показати било какав интерес за обележавање почетка Првог светског рата. Стање спомен обележја погинулима у ратовима 1912-1918. у већини општина и месних заједница јасно говори да је локалним самоуправама то последња брига. Из тих разлога треба узети ствар у своје руке и формирати групе за притисак на представнике локалних и државних власти да се изјасне. Пошто вероватно неће стићи никакав одговор или ће одговор бити шут карта (ради се на томе и бићете благовремено обавештени) јасно је да морате узети ствар у своје руке. Стога се препоручује:

• Формирати иницијални одбор за обележавање почетка Првог светског рата у вашој заједници (ви и неколико ваших пријатеља). 
• Преко друштвених мрежа обелоданити вашу намеру да планирате да у 1914. обележите (или да учествујете у обележавању) значајне датуме везане за ратове 1912-1914. и позовите истомишљенике да вам се јаве да би сте организовали састанак ради координације .
• Размислите које акције су целисходне. Граница је само ваша креативност: пролећно уређење простора око спомен обележја (не мора да буде само погинулима у ратовима 1912-1918.), пролећно уређење круга зграде, јавни разговор о поводу и узроцима ратова 1912-1918., публиковање албума са фотографијама на друштвеним мрежама, полагање цвећа на спомен облежја приликом значајних датума из ратова 1912-1918, итд.

И на крају али не мање важно: 

сва комуникација у оквиру обележавања једног века од почетка Првог светског рата треба да буде на ћирилици јер је латиница први пут била у службеној употреби 1915. по наредби окупационих власти Аустроугарске.

ОБНОВИМО СПОМЕНИКЕ ХРАБРИМ ПРЕЦИМА.

2013-07-28: Годишњица почетка Првог светског рата

Краљевина Србија ратовала је против Аустроугарске и других Централних сила од 28. јула 1914. када јој је аустроугарска влада објавила рат па све до капитулације Аустроугарске 3. новембра 1918. године. Прве године рата Србија је потукла аустроугарску Балканску војску. Наредне године њена војска суочила се са Тројном инвазијом. Не желећи да се преда српска војска се повукла преко Албаније. Евакуисана је на Крф где се одморила, наоружала и реорганизовала. Одатле је пребачена на Солунски фронт где је већ 1916. године забележила успехе. После дугог затишја борбе за пробијање фронта почеле су септембра 1918. године. Српске и друге савезничке снаге пробиле су фронт и убрзо је Бугарска принуђена на предају. Српска војска незадрживо је напредовала и 1. новембра 1918. ослобођен је Београд. Захваљујући српским војним победама и дипломатији створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: током рата изгубила је, процењује се, између 1.100.000 и 1.300.000 становника што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације.^[1][2]

Сарајевски атентат

За више информација погледајте чланак Сарајевски атентат

Гаврило Принцип

Франц Фердинанд

На Видовдан 28. јуна 1914. године у Сарајеву је убијен аустроугарски надвојвода (ерцхерцог) Франц Фердинанд. Најпре је на престолонаследника омладинац Недељко Чабриновић бацио бомбу, али се она одбила и експлодирала иза аутомобила. Непун сат касније након првог покушаја атентата и после званичне посете општини, на Фрању Фердинанда је гимназијалац Гаврило Принцип испалио два хица из револвера и усмртио њега и његову супругу Софију војвоткињу Хоенберг. Оба атентатора су одмах била ухваћена. ^[3][4]

Следећих дана полиција је ухапсила још тројицу њих: Трифка Грабежа, Васу Чубриловића и Цветка Поповића. Мухамед Мехмедбашић успео је да побегне и да се пребаци у Црну Гору. Оптужница је подигнута против 25 лица. Сви ухапшени били су аустроугарски држављани. По националности највећи број њих били су Срби али је било и Хрвата. Истрага је утврдила да је тројицу атентатора одредио Данило Илић али и да су остала тројица, међу њима и Гаврило Принцип, дошли недавно из Београда где су одлучили да убију надвојводу. Тамо су се повезали са избеглицом из Босне Миланом Цигановићем а преко њега са четничким војводом и мајором српске војске Војиславом Танкосићем. Од њих су добили оружје и уз њихову помоћ су се пребацили преко границе. Међутим Принцип, Чабриновић и Грабеж су одлучно тврдили и у истрази и пред судом да су потпуно самостално и из националних и патриотских уверења дошли на мисао да убију надвојводу.^{[5]:стр.10}

Аустроугарски истражни органи су покушавали да повежу атентаторе са српском владом. Министарство спољних послова у Бечу послало је свог званичника Фридриха фон Визнера у Сарајево да прикупи све компромитујуће чињенице које повезују атентат и српску владу али је фон Визнер 13. јула 1914. могао да телеграфише једино то да национални покрет у Босни и Херцеговини подржавају неке организације из Србије које српска влада толерише али да „ништа не доказује учешће српске владе у атентату, у његовој припреми, или у обезбеђивању оружја“, штавише да за тако нешто „нема места ни за сумње“ пошто постоје чак „индикације да је то искључено“.^{[6]:стр.172 [5]:10}

Реакција српске владе

Држање званичне Србије после првих вести о сарајевском атентату било је у складу са уобичајним реаговањима у тим приликама али и са извесном журбом да се суседној сили предочи како влада у Београду не само што жали већ и осуђује учињени злочин. Српски посланик у Бечу Јован М. Јовановић телеграфисао је у Београд у 19:16 часова; она је у 22:30 часова одговорила и наложила Јовановићу да изјави у име краљевске владе министру иностраних дела најдубље саучешће. Такође представници владе одмах су изјавили саучешће аустријском посланику у Београду. Како је Никола Пашић био због предизборне кампање у унутрашњости земље саучешће су изјавили министар правде и начелник министарства иностраних дела. Такође су биле прекинуте видовданске свечаности и наређена је дворска жалост.^[3] Српски посланик (амбасадор) је 30. јуна изјавио Бечу да ће српска влада судити свим атентаторима и саучесницима уколико се утврди да се налазе у Србији^[7]:6(1276).

Јулски ултиматум

За више информација погледајте чланак Јулски ултиматум

Лазар Пачу

Александар I Карађорђевић

Јован М. Јовановић Пижон се у Бечу узалуд трудио да оспори оптужбе против своје земље и да делује у правцу смиривања тензија. Када су 2. јула пренесена тела убијених, надвојводе и његове супруге, у Беч спуштена је у његовом стану застава на пола копља. Прве недеље јула ни по чему нису наговештавале оно што се спремало. Оба цара, њихови министри и други чиновници отишли су на одмор, немачка штампа је престала да напада Србију, једно време није било демонстрација у Аустроугарској. Убрзо се чуло да се барон Гизл враћа у Београд на своје место аустроугарског посланика па је ова вест примљена са олакшањем.

Ипак, све су ово биле варке политичких и војних врхова Аустрије и Немачке да би добили потребно време за припрему планова. Аустријски врх, плашећи се руске реакције на могућу војну интервенцију против Србије, тражио је из Берлина подршку за своје планове.^[8] Поред добијања потпуне подршке (укључујући и војну), после које је Аустроугарска одлучила да преда Србији представку за коју су били уверени да ће бити неприхватњива за њу, Беч је добио и доминантног савезника који се није презао да „саветује“ о пожељним корацима (поготово када би Беч показао било какве знаке оклевања).^[8] По добијању немачке подршке, 7. јула на министарском заседању у Бечу је договорено да се Србији пошаље представка тешко прихватљива за њу^{[6]:170-171 [9]:152}, а 14. јула у Бад Ишлу је одлучено да се пошаље ултиматум, а не обична представка.^[9]:152 Знајући да могу да изврше мобилизацију и концентрацију снага знатно пре Француза, а неупоредиво пре Руса, Немци су хтели да једним брзим продором кроз Белгију заобиђу француски одбрамбени механизам на граници са Немачком и за неколико недеља да баце Француску на колена а да потом прегрупишу војску и нанесу одлучујући пораз Русији.

Пре саме предаје ултимативне ноте и у Србији се претпостављало се да ће услови бити неприватљиви за њу и наговештавала се велика могућност за рат у случају одбијања захтева из представке.^[10]

Посланик Гизл је 23. јула (10. јула по ст. кал.) 1914. у 18 часова ултимативну представку предао заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је изричито тражен у року од 48 часова^[11], како се не би дало времена дипломатском решавању проблема. Тренутак предаје је био одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника из Русије, где је боравио у званичној посети, пошто се желело спречити француско-руско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији.^{[12]:8 [6]:175[13]}Текст ултиматума предат је осталим великим силама дан после, 24. јула^[14]:3-13,19 како би се скратило њихово време за реакцију.

Уз опширну оптужбу Србије, изложену око основне тезе да се идеја о атентату родила у Београду, да су оружје и муницију дали официри и чиновници чланови народне одбране и да су пребацивање у Босну извеле старешине српске пограничне службе, ултимативни захтев је изложен у десет тачака. Од владе Србије се тражило^[15]:

1. да забрани све публикације које пишу против Аустроугарске и својом општом тенденцију угрожавају њен територијални интегритет
2. да одмах распусти Народну одбрану и слична удружења и да спречи да оне наставе свој рад под другим именом и у другом виду
3. да из јавне сцене у Србији избаци све оно што представља пропаганду против Аустроугарске
4. да из службе уклони све официре и чиновнике који су одговорни за пропаганду против Аустроугарске
5. да прихвати сарадњу органа царско-краљевске владе у угушивању субверзивног покрета усмереног против територијалног интегритета Царства
6. да отвори истрагу против учесника у Сарајевском атентату и да прихвати да у овој истрази учествују органи Аустроугарске
7. да одмах ухапси Војислава Танкосића и Милана Цигановића
8. да спречи помагање недозвољене трговине оружја преко границе и да отпусти и строго казни припаднике пограничне службе који су помогли пребацивање атентатора
9. да објасни изјаве српских високих чиновника против монархије дате после 28. јуна
10. да обавештава царско-краљевску владу о испуњењу ових захтева.

Цео ултиматум је очевидно тежио да понизи Србију али да и суштински наруши њену самосталност и државност. Ово се нарочито односи на тачке пет и шест али и на тачку десет. Читајући 24. јула ултиматум Србији британски шеф дипломатије сер Едвард Греј је одмах рекао царско-краљевском амбасадору грофу Менсдорфу да је то најужаснији документ који је једна држава икад уручила некој другој држави и притом је указао на тачку пет која директно угрожава независност једне државе.^[14]:13 Чим је сазнао за садржај ове ноте руски амбасадор у Бечу је похитао да упозори грофа Берхтолда да је реч о захтевима које не може да прихвати једна уставна држава. Српска влада се састала дан по пријему представке по доласку г. Пашића из Ниша^[16] и могла је само да закључи да не остаје ништа друго него да се гине.^{[17]:11(1219)} Гледиште Србије према ултиматуму показује лично писмо регента Александра руском цару Николају II упућено 24. јула^{[17]:9-10(1217-18)}:

„... Захтеви у аустроугарској ноти понижавају сасвим излишно Србију и не слажу се са њеним достојанством независне државе... Ми смо вољни примити оне аустроугарске захтеве који су у складу с положајем независне државе а и оне које би нам саветовало Ваше Височанство да усвојимо. Све личности за које буде доказано да су умешане у атентат казнићемо строго ми сами. Извесни услови не могу се извршити без промене нашег законодавства, а за то потребно је време. Рок који нам је дат сувише је кратак... Племенита милосрдност коју је Ваше Царско Височанство често показивало према нама, улива нам велику наду да ће Ваше великодушно словенско срце још једном услишити наше молбе.“

Слично гледиште изнео је и Никола Пашић приликом сусрета са енглеским отправником послова. Увече 23. јула наређено је да се ухапсе Танкосић и Цигановић. Први је убрзо био ухапшен а други је побегао у унутрашњост Србије. Силе Антанте саветовале су Србији да попусти у највећој мери. Балканске владе биле су углавном уздржане. На питање из Београда црногорска влада је одговорила да не може дати никакав савет и мисли да се треба држати онога што саветују Русија и Француска.^{[тражи се извор од 03. 2011.]}

Српски одговор и објава рата

Никола Пашићс

Српски одговор је био готов тек после 17:30 часова 25. јула. Написали су га Никола Пашић и Стојан Протић. У сваком случају одговор је уручио лично председник владе Никола Пашић мало пре шест часова.^[18] Барон Гизл је приметио да одговор није задовољавајући а само што се Пашић вратио у министарство иностраних дела стигло је бароново писмо у коме је посланик навео да Србија није на одговарајући начин одговорила на захтеве царско-краљевске владе и да су односи између држава прекинути.^[19] Одмах потом, у 18:15 часова, барон Гизл и особље посланства напустили су Београд и отишли за Земун.^[18] Већ је био припремљен премештај државне архиве, надлештава, Пресбироа, Народне банке у Ниш.^[18] Истог дана је објављен манифест Владе Србије српском народу^[20] о тренутној ситуацији, а сутрадан, 26/13. јула је издат проглас о мобилизацији^[21]. Исти дан мобилизација је објављена у Аустро-угарској^[22][9]:156.

Сам одговор владе Србије ^текст био је крајње попустљив и достојанствен. Били су прихваћени сви захтеви осим онај у тачки шест^[23] али је и код те тачке понуђена арбитража суда у Хагу или комисије великих сила. Саопштен свету овај одговор је примљен као пример дипломатске вештине и крајње попустљивости. Задовољан је био чак и немачки кајзер Вилхелм II Немачки. Ипак немачки војни и политички кругови само су чекали повод да нападну Русију. Са нестрпљењем су очекивали вест о руској мобилизацији. У Двојној монархији такође нису водили рачуна о садржају одговора: имали су формалан изговор да српска влада није прихватила свако слово ултиматума и требало је још само да објавити рат. За то им је требало још два дана.^{[тражи се извор од 03. 2011.]}

Влада Аустро-угарске је у 11 часова 28. јула 1914. упутила влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем:

„Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“

Дан после Аустро-угарска је почела да бомбардује Београд.^[24]

Тако је Србија после Балканских била принуђена да води још један рат сада са још моћнијим противником.

Прва жртва у Првом светском рату био је Душан Ђоновић, ученик Трговачке академије.^[25]

 ^{Види још}

• Руски грађански рат
• Други светски рат
• Технологија Првог светског рата
• Србија у Првом светском рату
• Српско војничко гробље на Зејтинлику

1914-07-23: Ултиматум који је променио свет

Преузето са сајта Српски академски круг

У историји међународних односа ултиматума је било у великом броју. Биће их и у будућности. Ипак, ултиматум Аустро-Угарске, упућен пре 99 година Краљевини Србији,  нарочито је битан. Он се издваја се по својој садржини, али и по до тада незамисливим, трагичним последицама по читаво човечанство.

Нешто мање од месец дана након видовданског атентата на престолонаследника Аустро-Угарске, Франца Фердинанда, у Сарајеву, такозвана „Јулска криза“ је добила финални епилог. Период од преко двадесет дана интензивних консултација на релацији Беч – Берлин (као и Париз – Москва са друге стране) коначно је резултирао ултиматумом који је Аустро-Угарска упутила Краљевини Србији 23. јула 1914. године. Тога дана, у 18 часова, Барон Гизел, посланик Двојне монархије у Београду, уручио је ултиматум у писаној форми министру финансија Србије Лазар Пачу, будући да је премијер Никола Пашић био ван Београда због предизборних активности. Поред писаног ултиматума, Гизел је усмено пренео и да је рок за одговор 48 часова, а да ће се, уколико одговор до тада не буде стигао, сматрати да је он негативан. Над Србију се надвила црна сенка рата у случају да не прихвати безусловно свих десет захтева наведених у ултиматуму.

Ово није био први ултиматум у скоријим односима две земље. Октобра 1913. године Аустро-Угарска је поставила ултиматум Србији, како би издејствовала повлачење српске војске иза међународне границе са Албанијом, у року од осам дана. Нешто раније, крајем 1912. године, при крају прве фазе Првог балканског рата, читава европска дипломатија страховала је од могућег аустро-угарског ултиматума Србији, који су поједине радикалније струје наклоњене обрачуну са Србијом у Двојној монархији здушно заговарале. Не треба заборавити ни улогу овог спољнополитичког инструмента у Анексионој кризи 1908-09. године, када су две државе биле на ивици рата. Могло би се рећи да је употреба ултиматума  била константа у све агресивнијем односу Двојне монархије према Србији почетком двадесетог века. Ипак, овај ултиматум битно се разликовао од свих претходних и уобичајених ултиматума.

Пре свега, оштрина изнетих захтева била је невиђена у дотадашњој пракси односа међу сувереним државама. О томе сведоче и изјаве државника попут сера Едварда Греја, тадашњег министра иностраних послова Велике Британије, који је по увиду у текст ултиматума рекао:

„Ово је најстрашнији документ који сам икада видео да је једна држава упутила другој независној држави“

Слично је констатовао и Винстон Черчил. Уопштено гледано, поједини захтеви монархије били су веома контроверзни имајући у виду да су се косили како са српским уставом, тако и са начелом суверености. Најспорнија и најнеприхватљивија била  је тачка 6, која је захтевала да Аустро-Угарска пошаље своје органе који ће учествовати у истрази на територији Србије. Једноставно речено, било је јасно да су овакви захтеви неприхватљиви за било коју независну државу.

Развој ситуације је довео до великих промена у јавном мњењу и перцепцији положаја Србије током Јулске кризе у Британији. Од почетног жаљења због трагичног догађаја из Сарајева и неке врсте одобравања права на реакцију Аустро – Угарске, ултиматум је јасно указао на агресивне намере Аустро – Угарске и жељу да се Србија или војно порази или понизи. Задовољење правде је било у другом плану. Разликовање узрока од много дубљих повода за обрачун са Србијом, за који су агитовале јастребовске струје у Аустро-Угарској још од периода Анексионе кризе, постало је очигледно и допринело је стављању симпатија грађана земаља Антанте на страну мале Србије која се нашла под претњом аустро-угарског дива.

„Аустрија је изабрала рат“: након неприхватљивог ултиматума и потоњег одбијања понуђене британске медијације, штампи и јавним мњењима земаља антанте и неутралних земаља постаје јасно да Аустрија није натерана да делује, већ да је имала избор и свесно одабрала рат, уз пресудну подршку Немачке за почетак агресије

Природа захтева указује на још једну разлику овог ултиматума у односу на претходне. Историографија је сложна у оцени да су дипломате и спољнополитички одлучиоци Монархије били свесни да такав текст не може и неће бити прихваћен. Евидентно је да је војна опција већ била прихваћена као готово нужан исход оваквог ултиматума. Постављање захтева је више служило сврси оправдавања напада на Србију, него што је заиста постојала намера да се Србија натера да прихвати одређене захтеве Аустро – Угарске.

Ултиматум као спољнополитички инструмент датира од давнина, али чини и део наше данашњице. Његова логика налази се у јасном захтеву једне стране која је праћена претњом употребе силе уколико се држава која је мета не усагласи са траженим условима. Циљ је начинити трошкове одбијања захтева из ултиматума толико високим да ће мета схватити да јој се „лоше пише“ уколико се не прихвати захтеве, односно, да су трошкови одбијања захтева једне стране превелики. Врло битан апсект ултиматума је и временски притисак, у овом случају – рок од 48 сати. Као такав, ултиматум је представљао, а и данас представља, прилично погодно средство којима су велике силе могле остварити своје захтеве уз мале трошкове, ослањајући се на страх који ће њихова претња силом изазвати.

Зашто је, заправо, ултиматум Аустро-Угарске био неуспешан, односно, зашто Србија није прихватила њене захтеве јула 1914. као што је то урадила с јесени 1913. године? Зашто је Србија прихватила ризик и огроман трошак уласка у рат са далеко надмоћним непријатељом? Управо зато што су захтеви Аустро – Угарске били превисоки. Подривање суверености била је цена коју српски политичари нису били спремни да плате ни по цену оружаног сукоба. Вредности пушком стечене слободе били су спремни да поново пушком бране. Зато је и велики Голијат морао бити опрезан према малом Давиду у својим захтевима, уколико је заиста желео да се његови захтеви праћени претњом и остваре. Очигледно је да је Аустро-Угарској циљ заправо био у реализацији силе, а не у остваривању захтева без оружаног сукоба.

Треба имати у виду да је и овакав исход омогућио и шири контекст, односно достизање критичне тачка поларизације Европе на два блока. Престајање функционисања Концерта Европе, као тела које је, у различитим облицима, од 1815. године креирало политичку судбину континента кроз конгресе и конференције и предстаљало оквир за политичку сарадњу, посредовање и могући детант међу великим силама, у многоме је утицало на немогућност проналажења решења у Јулској кризи. Аустро-Угарска је овог пута добила бланко подршку Немачке, праћену и хушкањем канцелара Бетман-Холвега и кајзера Вилелма Другог да се делује што пре и што одлучније нападне Србију. Овако отворене подршке није било 1912. године. Такође, Србија је, овога пута, иза себе имала Антанту, односно Русију чврсто решену да стане у заштиту савезника уколико буде нападнут. У претходним случајевима, 1913. године или у време Анексионе кризе, Србија је попуштала јер није добијала никакве гаранције Русије или неке друге силе у случају да буде нападнута, већ јој је саветовано да захтеве испуни.

Тројни савез и Тројна антанта: упрошћени приказ савезничких уговорних односа почетком 20. века и њиховог утицаја на Балкан

Низ догађаја који је уследио након српског одговора на ултиматум (прихваћени сви захтеви, изузев тачке 6.) довео је свет у до тада невиђени сукоб, најкрвавији, најмасовнији и најбруталнији у повести. Због тога је овај ултиматум и дан данас један од најпознатијих и најконтроверзнијих спољнополитичких потеза једне државе икада. Међутим, било би погрешно рећи да и савремени ултиматуми не носе са собом одређене контроверзе.

Претња силом и употреба силе су забрањене Повељом Уједињених Нација (осим у одређеним изузетним околностима), па ипак ултиматум фактички и даље постоји као средство спољне политике и користи се нашироко. Он није нужно у супротности са међународним правом. Једна од примера је ултиматум који је јануара 1991. председник САД Џорџ Буш старији издао Ираку, са захтевом да се повуче из окупираног Кувајта, или ће отпочети војна акција против Ирака. За овакав потез Буш је имао дозволу Савета безбедности на основу резолуције донете у складу са главом седам Повеље УН, која га је ауторизовала да учини све потребне мере, дипломатске и војне, како би се окупација Кувајта окочнала. Са друге стране, огроман је број, што експлитицитних, што прикривених ултиматума, почивало је на претњи противправне употребе силе. Сигурно је да је нама најпознатији пример имплицитног ултиматума америчке државне секретарке Мадлен Олбрајт из 1999. године, када је запрећено да ће СР Југославије бити бомбардована уколико делегација у Рамбујеу не прихвати мировни споразум.

Употреба ултиматума данас није иста као пре 99 година. Агресивна природа захтева настоји се сакрити и упаковати у одређене прихватљиве форме. Ипак, суштина овог инструмента остала је иста – захтев, претња силом и временско ограничење, односно – натерати противника да прихвати захтев како се не би суочио са тешким последицама. Данас су ултиматуми, најчешће, прикривенији и не толико уочљиви на први поглед, као што је то био случај 1914. када је рат сматран још увек дозвољеним средством спољне политике. Ипак, њиховом постојању, нарочито у односима између великих и малих држава, за сада се не назире крај.